Sveti Vasilije Veliki 

TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA 
  

 
 O SUDU BOŽIJEM 

NARAVSTVENA PRAVILA 

O PODVIŽNISTVU 

OPSIRNA PRAVILA 
izložena u pitanjima i odgovorima (55) 

KRATKA PRAVILA 
izložena u pitanjima i odgovorima (313) 

PODVIŽNICKI USTAVI 
za one koji se podvizavaju u opstežicu i usamljenistvu 
 
 
 

SVETI VASILIJE VELIKI 
TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA 

  

  

UVOD 

O sudu Božijem 

  

  

Milosrđem  i  čovekoljubljem  blagog  Boga,  po  blagodati  Gospoda  našeg  Isusa  Hrista  i  po 
dejstvu  Svetog  Duha,  ja  sam  izbavljen  od  paganske  zablude  koju  smo  nasledili  od 
predaka.  Odavno  i  od  samog  početka  vaspitan  od  hrišćanskih  roditelja,  ja  sam  od 
detinjstva  izučavao  i  Sveštena  Pisma,  koja  su  me  vodila  poznanju  istine.  Postavši,  pak, 
čovek, preduzimao sam česta putovanja i, kao što je normalno, upoznao se sa mnogima. U 
raznim  umetnostima  i  naukama  primetio  sam  veliku  saglasnost  kod  ljudi  koji  se  njima 
predano bave. Međutim, jedino sam u Crkvi Božijoj, za koju je Hristos umro i na koju je 
obilno  izlio  Duha  Svetog,  video  veliko  i  izuzetno  neslaganje  kod  mnogih,  kako  između 
njih  samih,  tako  i  sa  Božanstvenim  Pismom.  I,  što  je  najgore  od  svega,  i  sami  crkveni 
predstojatelji se među sobom razlikuju u uverenjima i mišljenjima i dopuštaju mnogo toga 
što  je  suprotno  zapovestima  Gospoda  našeg  Isusa  Hrista,  nemilosrdno  razdirući  Crkvu 
Božiju  i  surovo  uznemiravajući  Njegovo  stado.  I  upravo  sada,  sa  pojavom  Anomeja,  na 
njima se ispunjava ono što je rečeno: I između vas samih ustaće ljudi koji će govoriti naopako da 
odvlače učenike za sobom (Dap.20,30). 

Videći to i slično tome i, pri tome, ne razumevajući uzrok takvog zla, najpre sam živeo kao 
u dubokoj tami ili kao da sam se na vazi kolebao tamo‐amo. Jer, svako me je na svoj način 
ili  privlačio  sebi  (usled  dugotrajnog  opštenja  sa  ljudima),  ili  odbijao  od  sebe  (usled 
poznanja  istine  iz  Božanstvenih  Spisa).  Dugo  vremena  se  nalazivši  u  tome  stanju  i 
tragajući za uzrokom koji sam pomenuo, setio sam se Knjige o sudijama, koja pripoveda o 
tome da svaki činjaše ono što mu pred očima izgledaše pravo. Ona je istovremeno objašnjavala i 
uzrok toga, navodeći: U te dane Izrailj nemaše cara (Sud.17,6). Prisetivši se toga, ja sam i o 
današnjem  pomislio  ono  što  je,  možda,  strašno  i  neobično  reći  (što  se,  međutim,  mora 
priznati  ispravnim);  zbog  otpadništva  od  jednog  i  velikog,  istinskog  i  jedinstvenog  Cara 
svih  i  Boga  i  danas  nastaju  nesloge  i  sporovi  među  članovima  Crkve,  pri  čemu  svaki 
otpada  od  učenja  Gospoda  našeg  Isusa  Hrista,  svojevoljno  braneći  neko  sopstveno 
rasuđivanje  i  određenja  i  radije  želeći  da  načelstvuje  nasuprot  Gospodu,  negoli  da  bude 
pod načelstvom Gospodnjim? Rasudivši tako i užasnuvši se od tolike nečastivosti, ja sam 
se se, nastavljajući svoje istraživanje, i iz žitejskih stvari uverio u to da je navedeni uzrok 
istinit. Uvideo sam da se sve što je prilično i svaka sloga održavaju sa uspehom sve dok se 
čuva opšta pokornost svih jednom zapovedniku, a da su svaka nesloga i razdor, isto kao i 
haotičnost, posledica anarhije. Viđao sam ponekad da i roj pčela, po zakonu prirode, ima 
vođu i da poslušno sledi svoga cara. Mnogo šta slično sam i video i slušao. O tome još više 
od mene znaju oni koji se time bave. I time se pokazala istina onoga što je rečeno. Onima 
koji  prate  jedan  znak  i  imaju  jednog  cara  svojstveni  su  pristojnost  i  sklad,  dok  su  velike 
nesuglasice i razdor obeležja anarhije. Stoga neslaganje koje se kod nas susreće kako u vezi 
sa  zaiovestima  Gospodnjim,  tako  i  u  međusobnim  odnosima,  predstavlja  vinovnika 
otpadništva  od  pravog  Cara  (kao  što  je  rečeno:  Samo  dok  se  ukloni  onaj  koji  sad  zadržava  ‐ 
2.Sol.2,7),  kao  i  odricanja  od  Njega  (kao  što  je  rečeno;  Reče  bezumnik  u  srcu  svome:  ʺNema 
Bogaʺ,  čemu  se,  kao  neka  oznaka  ili  dokaz,  pridodaje:  Pokeariše  se  i  postaše  odvratniu 
namerama ‐ Ps.14,1). 

Prema  tome,  i  ovde  je  razmatranje  pokazalo  da  obeležja  takve  nečastivosti,  koja  tajno 
prebiva u duši, jesu poroci koji se očigledno obelodanjuju. Kako bi ljude koji nisu pogubili 
svoje srce jače naveo na strah od sudova Božijih, i blaženi apostol Pavle tvrdi da se upravo 
na  njih  (tj.  poroke)  umesto  kazne  osuđuju  oni  koji  su  nemarni  prema  istinskom 
bogopoznanju. Jer, šta on kaže? I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvaren 
um  da  čine  što  je  neprilično,  njih  koji  su  ispunjeni  svake  nepravde,  bluda,  zloće,  lakomstva, 
nevaljalstva, puni zavisti (Rim.1,28‐29), i ostalo. I ja mislim da apostol nije sam izmislio taj 
stav,  budući  da  je  Hristos  u  njemu  govorio.  Na  to  mišljenje  naveo  ga  je  Njegov  iskaz  u 
kome  se  kaže  da  narodu  govori  u  pričama  stoga  što  ne  razumeju  Božanstvene  tajne 
Jevanđelja,  budući  da  su  sami  najpre  očima  svojim  zažmurili,  ne  slušajući  ušima  i  ne 
razumevajući srcem (Mt.13,13; 15). Na taj način slepoću za ono najvažnije trpe kao kaznu 
oni koji su se još ranije pomračili, proizvoljno oslepivši svoje duhovno oko. Bojeći se da se 
ne podvrgne tome, David je govorio: Prosveti oči moje da ne zaspim na smrt (Ps.13,3). Iz toga 
i sličnog tome izvodio sam jasan zaključak da uopšte poročnost strasti potiče od neznanja 
Boga ili od neispravnog znanja. Osim toga, neslaganje mnogih među sobom nastaje zbog 
toga što sami sebe činimo nedostojnima Gospodnje brige o nama. 

Premda sam ponekad i hteo da se upustim u razmatranje takvog života, nisam mogao da 
pojmim veličinu te bezosećajnosti, ili nerazumnosti, ili bezumlja bilo zbog prekomernosti 
poroka, bilo zbog svoje nedoumice. Naime, mi ćemo naći da i kod beslovesnih (životinja) 
međusobno slaganje tako dobro učvršćuje njihova odanost predvodniku. Šta bismo, pak, 
rekli za nas koji se nalazimo i u takvom međusobnom razdoru i u takvoj nesaglasnosti sa 
zapovestima Gospodnjim? Kako ne pomisliti da nam sve ovo preblagi Bog sada pruža radi 
pouke i naziđivanja. To će, pak, u Veliki i strašni dan suda biti preokrenuto u poniženje i 
osudu  nepokornih  Onome  koji  je  već  rekao  i  uvek  govori:  Vo  poznaje  gospodara  svoga  i 
magarac jasle gospodara svoga, a Izrailj me ne poznaje i narod moj ne pokaza razumevanje (Is.1,3). 
I mnogo drugo slično [je rečeno]. I apostol govori: I ako strada jedan ud, sa njim stradaju svi 
udovi;  a  ako  li  se  jedan  ud  proslavi,  s  njim  se  raduju  svi  udovi  (1.Kor.12,26),  i  još:  Da  ne  bude 
razdora u telu, nego da seudovi podjednako brinu jedan za drugoga (st. 25, očigledno pokretani 
istom dušom koja prebiva u njima). Zašto je tako ustrojeno? Stoga, mislim, da bi se sličan 
poredak i sklad još više održavao u Crkvi Božijoj, o kojoj je rečeno: A vi ste telo Hristoeo i 
udovi ponaosob (1.Kor.12,27). U njoj, naime, jedna i jedinstvena Glava (koja je Hristos) drži i 
u  jednomisliju  ujedinjuje  sve  udove  među  sobom.  One,  pak,  koji  ne  čuvaju  jednomislije, 
koji  se  ne  staraju  o  svezi  mira,  ne  čuvaju  krotost  u  duhu,  već  se  nalaze  u  podelama, 
raspravama  i  zavisti,  bilo  bi  veoma  drsko  nazvati  udovima  Hristovim  ili  reći  da  su  pod 
upravom Hristovom. Naprotiv, u prostoti srca se može smelo tvrditi da tu vlada i caruje 
plotsko mudrovanje, po reči apostola, koji na jednom mestu jasno kaže: Kome dajete sebe za 
sluge u poslušnost, sluge ste onoga koga slušate (Rim.6,16). Na drugom mestu on jasno nabraja 
osobine takvog mudrovanja, govoreći: Jer, sve dokje među vama zavist i nesloga i razdori, zar 
niste  telesni  (1.Kor.Z,3).  On  istovremeno  pozitivno  uči  da  je  njihov  kraj  tegoban  i  da  kod 
njih  nema  ničeg  zajedničkog  sa  pobožnošću:  Jer  je  telesno  mudrovanje  neprijateljsteo  Bogu, 
pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti pak može (Rim.8,7). I Gospod kaže: Niko nemože dva 
gospodara služiti... (Mt.6,24). 

Sam Jedinorodni Sin Božiji, Gospod i Bog naš Isus Hristos, kroz koga je sve postalo, ističe: 
Jer sam sišao s neba ne da tvorim eolju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38), i opet: Ništa 
sam od sebe ne činim (Jn.8,28), i: On mi dade zapoeest šta da kažem i šta da govorim (Jn.12,49). I 
sam  Duh  Sveti,  koji  raz  deljuje  velike  i  čudesne  darove  i  sve  u  svima  dejstvuje,  ništa  ne 
govori od sebe, nego ono što čuje od Gospoda (Jn.16,13). Utoliko je pre neophodno da Crkva 
Božija brižljivo čuva jedinstvo Duha svezom mira (Ef.4,3) i da ispunjava ono što je rečeno u 
Delima: A u naroda koji poverova beše jedno srce i jedna duša (Dap.4,32). Među njima niko nije 
činio  po  svojoj  volji,  nego  su  svi  u  jednom  Svetom  Duhu  zajednički  tražili  volju  jedinog 
Gospoda Isusa Hrista, koji je rekao: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju 
Oca, koji me posla (Jn.6,38), kome i kaže: Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog reči 
njihove poveruju u mene, da svi jedno budu (Jn.17,20‐21). Iz ovih i mnogih drugih mesta, koja 
ću  prećutati,  jasno  i  bespogovorno  sam  se  uverio  da  je  za  celokupnu  Crkvu  Božiju 
neophodna  saglasnost  po  volji  Hristovoj  u  Duhu  Svetom,  i  da  je  opasna  i  kobna 
nepokornost  Bogu  u  uzajamnom  razdoru  (budući  da  je  rečeno  da  onaj  koji  ne  bude 
poslušan Sinu neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu ‐ Jn.3,36). Stoga sam smatrao 
doličnim  da  istražim  kakvi  grehovi  mogu  naći  izvinjenje  kod  Boga,  te  posle  čega  i  posle 
koliko sagrešenja čovek podleže osudi zbog neposlušnosti. 

Uzevši, dakle, Božanstveno Pismo, u Starom i Novom Zavetu nalazim da se nepokornost 
Bogu  sastoji  u  jednom  kršenju  ma  koje  zapovesti,  a  ne  u  mnoštvu  [grehova],  niti  u 
njihovom značaju. Osim toga, nalazim da je za svaki prestup sud Božiji jednak. 

U  Starom  Zavetu  čitam  o  užasnom  Ahanovom  kraju  (Is.Nav.7),  ili  priču  o  onome  koji  je 
skulljao drva u subotu (Broj. 15,32‐36). Ni jedan ni drugi nikad u drugom vremenu uopšte 
ne izgledaju ni grešni pred Bogom, niti krivi ired ljudima ni na koji način. Međutim, jedan 
od njih zbog samo jednog i prvog sakupljanja drva podnosi neminovnu kaznu, ne nalazeći 
mesta za pokajanje, budući da ga istog časa po Božijoj zapovesti svi kamenuju.Drugi, pak, 
samo  zbog  toga  što  je  uzeo  nešto  od  prokletog  (st.  11),  od  onog  što  nije  bilo  uneto  u 
sinagogu  i  što  nije  bilo  primljeno  od  onih  koji  su  postavljeni  za  takve  stvari,  navlači 
propast ne samo na sebe, nego i na ženu i decu, pa čak i na šator svoj sa čitavom svojinom. 
Zlo greha, poput vatre, već je bilo spremno da istrebi i čitav narod, koji nije ni znao šta se 
dogodilo, niti je imao udela sa grešnikom. Međutim, pošto su ljudi ubijeni (st. 5), narod je, 
osetivši gnev Božiji, pristupio skrušenosti, a sam Isus Navin je sa starcima pao na zemlju, 
posuvši se prahom. Zatim je sam krivac, otkriven kockom, podneo navedenu kaznu. 

Neko  će,  možda,  reći  da  se  ovi  ljudi  mogu  opravdano  sumnjičiti  i  za  druge  grehove, 
premda  su  najzad  uhvaćeni  zbog  navedenih,  te  da  je  Sveto  Pismo  pomenulo  samo 
poslednje,  kao  najteže  i  dostojne  smrti.  Međutim,  zar  će  onaj  ko  je  tako  krajnje  smeo  da 
Pismu  jedno  dodaje,  a  drugo  oduzima,  mnoštvo  grehova  pripisati  i  Mariji,  sestri 
Mojsijevoj,  čija  vrlina  je,  mislim,  poznata  svakom  vernom?  Rekavši  nešto  protiv  Mojsija 
kao  optužbu  (i  to  nešto  istinito,  budući  da  je  napisano  da  je  uzeo  ženu  Etiopljanku  ‐ 
Broj.12,1), ona iskusi na sebi takav gnev Božiji da ni zauzimanjem samog Mojsija ne beše 
ukinuta  kazna  zbog  greha.  A  kad  vidim  da  je  sam  Mojsije,  sluga  Božiji  i  tako  uzvišeni 
muž,  koga  je  Bog  udostojio  tako  velike  časti  i  o  kome  je  sam  mnogo  puta  svedočio, 
udostojivši ga da čuje: Poznah da si iznad svih i obreo si milost preda mnom (Izl.33,17), pored 
vode  prepiranja  začuo  pretnju  da  neće  ući  u  obećanu  zemlju  (koja  je  tada  za  Judejce  bila 
najvažnije  obećanje)  samo  zbog  toga  što  je  narodu  koji  je  roptao  zbog  nedostatka  vode 
rekao:  Zar  ću  vam  iz  ove  stene  izvesti  vodu  (Broj.20,10),  kada  vidim  da  se  moli  i  ne  dobija 
oproštaj,  kada  vidim  da  ni  zbog  takvih  postignuća  nije  udostojen  nikakvog  izvinjenja  za 
kratku izreku, ja zaista, po rečima apostola, primećujem strogost Božiju (Rim.11,22), i zaista 
se  uveravam  u  istinitost  onoga  što  je  rečeno:  I  ako  se  pravednik  jedva  spasava,  bezbožnik  i 
grešnik gde će se javiti (1.Pt.4D8). 

I  zašto  to  pominjem?  Kada  čujem  strašnu  Božiju  presudu,  koja  se  izriče  čoveku  koji  iz 
neznanja  prekrši  samo  jednu  zapovest,  ja  ne  znam  kako  da  se  dovoljno  uplašim  veličine 
gneva. Jer, napisano je: Ako ko zgreši i učini nešto protiv zapovesti Gospodnjih, što nije trebalo da 
učini, i iz neznanja postane krivac i ponese greh, neka svešteniku donese kao žrtvu ovna bez poroka 
po svojoj oceni, te će sveštenik zagladiti prestup koji je učinio iz neznanja, I biće mu oprošteno. To 
je  žrtva  za  prestup  kojim  je  zgrešio  pred  Gospodom  (Lev.5,17‐19).  Ako  je  tako  neumoljiva 
presuda zbog grehova iz neznanja i ako je radi očišćenja potrebna žrtva (koju je, kako se 
tvrdi, zbog sinova prinosio čak pravedni Jov), šta da se kaže o onima što greše svesno ili o 
onima koji slične ljude ostavljaju na miru? 

Da  ne  biste  pomislili  da  ja  samo  po  verovatnim  dosetkama  izvodim  zaključak  o  gnevu 
Božijem  na  te  ljude,  treba  da  se  opet  prisetimo  bogonadahnutog  Pisma,  koje  o  datom 
slučaju i kroz jednu priču dovoljno prikazuje presudu sličnima.  Rečeno je: A sinovi Ilijevi 
behu nevaljali (1.Car.2,12). Otac, međutim, nije strogo kažnjavao takve sinove. To je Božije 
dugotrpljenje pokrenulo na gnev: po napadu tuđinaca, njegovi sinovi su istog dana ubijeni 
u  borbi,  čitav  narod  je  pobeđen,  mnogo  je  ljudi  poginulo,  a  sa  kovčegom  svetog  Božijeg 
zaveta  se  dogodila  nečuvena  stvar.  Taj  kovčeg  Izrailjci  nisu  smeli  da  dotiču.  Njega  su 
mogli  doticati  samo  pojedini  sveštenici,  i  to  samo  u  određeno  vreme.  On  nije  mogao  da 
bude  smešten  na  svako  mesto  bez  razlike.  I  upravo  taj  kovčeg  je  nečastivim  rukama  bio 
nošen tamo‐amo. On nije bio postavljen u Svetinji, nego u idolopokloničkim hramovima. I 
može se zamisliti koliko su se tuđinci rugali i sramotili i samo ime Božije. Osim toga, kako 
je napisano, i sam Ilije je doživeo najtužniji kraj, pošto je čuo pretnju da će čak i njegovo 
potomstvo biti  lišeno svešteničkog čina (što se i  dogodilo). Eto  šta se desilo sa  narodom! 
Eto šta je zbog bezakonja dece podneo otac, koji, uostalom, u sopstvenom životu nikad ni 
za  šta  nije  bio okrivljen. On čak  ni sinove  svoje  nije ostavljao  na  miru, nego  ih  je mnogo 
savetovao da ne nastavljaju sa takvim stvarima, govoreći: Nemojte, deco moja. Nije dobar sluh 
koji čujem o vama (1.Car.2,24). On im je čak u snažnijim izrazima dočaravao veličinu greha, 
predstavljajući im strašniju opasnost. Naime, on je govorio: Kad čovek zgreši čoveku, pomoliće 
se Gospodu za njega. Kad, pak, čovek zgreši Gospodu, ko će mu biti zastupnik (25). Ipak, pošto, 
kao  što  rekoh,  nije  pokazao  potrebnu  revnost  prema  sinovima,  dogodilo  se  ono  što  je 
prethodno opisano. 

U Starom Zavetu nalazim veoma mnogo sličnih osuda svake neposlušnosti. Ali, i kada se 
okrenem Novom Zavetu, vidim da Gospod naš Isus Hristos ne oslobađa od kazne čak ni 
grehove iz neznanja, dok protiv sagrešenja sa znanjem još snažnije izriče pretnje, govoreći: 
A  onaj  sluga  kojije  znao  volju  gospodara  svoga  i  nije  pripravio  niti  učinio  po  volji  njegovoj,  biće 
mnogo  bijen;  a  koji  nije  znao,  pa  je  učinio  što  zaslužuje  batine,  biće  malo  bijen  (Lk.  12,47‐48). 
Kada  nalazim  takve  osude  samog  Jedinorodnog  Sina  Božijeg,  kada  vidim  negodovanje 
svetih apostola na grešnike, kada vidim da takvi i tako veliki jadi grešnika ni u čemu nisu 
manji  od  onih  koji  su  opisani  u  Starom  Zavetu,  već  još  i  veći,  ja  poznajem  svu  strogost 
suda. Jer, kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti (Lk.12,48). Evo šta kaže i blaženi Pavle, 
pokazujući istovremeno i čast zvanja i negodrvanje protiv svakog greha: Jer oružje našega 
vojevanja  nije  telesno,  nego  silno  Bogom  za  rušenje  utvrđenja,  obarajući  pomisli  i  svaku  oholost, 
koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu. Čak se 
dodaje: Te smo gotovi kazniti svaku neposlušnost (2.Kor.10,4‐6). 

Onaj  ko  brižljivo  prouči  svaku  reč  može  tačno  da  sazna  nameru  Božanstvenog  Pisma,  tj. 
da ne dozvoljava da se duša naša, budući naklonjena grehu, zavodi prevarnim mnenjima 
misleći  da  se  neki  grehovi  kažnjavaju,  a  neki  ostaju  nekažnjeni.  Šta  govori  (Pavle): 
Obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega. Jer, svaki greh se, usled 
prezrenja  Božanske  zapovesti,  naziva  ohološću,  koja  ustaje  protiv  poznanja  Božijeg.  To  se 
jasno izražava i u Knjizi brojeva. Nabrojavši nehotične grehe i utvrdivši žrtve za njih, Bog 
je  ushteo  da  narodu  da  odgovarajuće  zakone  koji  se  odnose  i  na  proizvoljne  grehe.  On 
započinje ovako: Duša koja nešto učini drskom rukom... (drskom rukom On naziva bezočnost 
onih  koji  greše  svesno,  što  i  apostol  označava  kao  oholost,  koja  ustaje  protiv  poznanja 
Božijega). On, dakle,  kaže: Ako neko od domaćih ili između došljaka učini nešto drskom rukom, 
pohuliće  na  Gospoda.  Neka  se  ta  duša  istrebi  iz  naroda  svoga.  Jer,  on  je  prezreo  reč  Gospodnju  i 
zapovest Njegovu pogazio. Neka se istrebi ta duša. Greh njen je na njoj (Broj. 15,30‐31). 

Ovde treba primetiti da će, ukoliko se ta duša ne istrebi, greh njen biti ne samo na njoj, nego i 
na onima koji nisu pokazali dobru revnost, kao što je na mnogo mesta zapisano i kao što 
se  često  dešavalo.  I  da  bismo  se  na  neznatnijem  naučili  strahu  zbog  većega,  pogledajmo 
kako  se  u  Ponovljenim  Zakonima  (Bog)  srdi  na  one  koji  su  neposlušni  svešteniku  ili 
sudiji. Jer, On kaže: Onaj ko postupi drsko i ne ushte da posluša sveštenika koji stoji na služenju 
pred Gospodom Bogom tvojim, ili sudiju, neka umre. I tako istrebi zlo iz Izrailja. I sav narod će čuti 
i  uplašiti  se  i  više  neće  postupati  drsko  (Pon.Zak.17,12‐13).  I  to  treba  imati  u  vidu  kako  bi 
čovek, koji je dovoljno osetljiv, bio poražen velikim strahom. 

I apostol kaže: I pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (svaku pomisao, a ne ovu ili 
onu),  gotovi  smo  kazniti  svaku  neposlušnost  (i  ovde  opet  ‐  ne  ovu  ili  onu,  nego  ‐  svaku 
neposlušnost).  Dakle,  ova  najpodlija  navika  nas  obmanjuje.  Uzrok  naših  velikih  nesreća, 
prema  tome,  jeste  varljivo  ljudsko  predanje  koje  jedne  grehe  zabranjuje,  a  druge 
ravnodušno  dopušta.  Na  neke,  kao  što  su  ubistvo,  preljuba  i  tome  slično,  ono  silno 
negoduje,  a  neke,  kao  na  primer  ‐  srdžbu,  pakost,  pijanstvo,  gramžljivost  i  slične,  ne 
smatra dostojnim ni jednostavnog prekora. Međutim, i o poslednjim Pavle, koji govori u 
Hristu, takođe govori: Koji to čine zaslužuju smrt (Rim.1,32). Tamo gde se ruši svaka oholost 
koja ustaje protiv poznanja Božijeg, gde se svaka pomisao pokorava na poslušnost Hristu i 
gde se svaka neposlušnost podjednako kažnjava, ništa se ne ostavlja neočišćeno, ništa ne 
ostaje  izvan  poslušnosti  Hristu.  Jer,  apostol  Pavle  je  pokazao  da  je  svaka  neposlušnost 
uopšte najveća nečastivost. On kaže: Zar ti koji se hvališ zakonom, prestupanjem zakona vređaš 
Boga (Rim.2,23). 
Ali, zar to nisu samo reči, a ne dela? U Korintu se onaj koji je imao ženu očevu i koji nije 
okrivljen  ni  za  šta  drugo  predaje  satani  na  mučenje  tela  sve  dok  sagrešenja  ne  ispravi 
dostojnim  plodovima  pokajanja.  Osim  toga,  i  čitava  tamošnja  Crkva  je  izložena  istim 
optužbama  zbog  toga  što  ga  nije  kaznila  zbog  greha:  Šta  hoćete?  Da  dođem  k  vama  sa 
prutom... (1.Kor.4,21), i još: I vi ste naduveni, umesto da plačete, da bi se izbacio između vas onaj 
koji  je  učinio  to  delo  (1.Kor.5,2).  I  Ananija,  koji  se  pominje  u  Delima  apostolskim  (gl.  5), 
kakvo  drugo  rđavo  delo  učini  osim  pomenutoga?  Zbog  čega  on  postaje  dostojan  takvog 
gneva?  On  je prodao sopstveno imanje, doneo novac  i položio  ga pred noge  apostolima, 
sakrivši jedan deo. I zbog toga je istog trena, zajedno sa ženom, kažnjen smrću, ne budući 
udostojen da čuje reči o pokajanju zbog greha, nemajući vremena da se zbog njega skruši, 
niti dobijajući odgodu radi pokajanja. A izvršilac ove strašne presude, sluga takvog gneva 
Božijeg prema grešniku, beše blaženi Petar, pretpostavljeni svim učenicima, koji sam više 
od  drugih  beše  odlikovan  i  uzvišen,  kome  behu  povereni  ključevi  Carstva  nebeskog.  Pa 
ipak,  i  on  sluša  od  Gospoda:  Ako  te  ne  operem,  nemaš  udela  sa  mnom  (Jn.13,8).  Koje  srce 
(makar bilo i kameno) ovo neće ubediti da se boji i dršće od sudova Božijih? To sluša onaj 
koji nije pokazao ni traga greha i prezira. Naprotiv, on je ukazao najvišu čast Gospodu i 
pokazao  poštovanje  dostojno  sluge  i  učenika.  Jer,  videći  da  se  njegov  i  svima  zajednički 
Bog i Gospod, i Car, i Vladika, i Učitelj, i Spasitelj, i sve zajedno, opasuje ubrusom poput 
sluge  i  želi  da  mu  opere  noge,  on  trenutno  kao  da  postaje  svestan  svoje  ništavnosti. 
Poražen dostojanstvom Onoga  koji mu je prišao,  on uzviknu:  Gospode,  zar ti moje noge da 
opereš i još: Nikada ti nećeš oprati moje noge (Jn.13,6‐8). I zbog toga on sluša pretnju koju (da 
nije  postao  svestan  nstine  reči  Gospodnjih  i  da  nije  požurio  da  nepokornost  ispravi 
poslušnošću) ne bi izgladilo ni sve prethodno, ni njegove prava postignuća, ni Gospodnja 
ublažavanja, ni darovi, ni obećalja, ni samo otkrivenje o neizmernoj blagonaklonosti Boga i 
Oca prema Sinu Jedinorodnome. 

Ukoliko  bih,  pak,  poželeo  da  sakupim  sve  što  se  može  naći  u  Starom  i  Novom  Zavetu, 
neću  imati  vremena  da  sve  prepričam.  Prešavši  na  reči  samog  Gospoda  našega  Isusa 
Hrista  u  Jevanđelju,  na  reči  Onoga  koji  će  suditi  živima  i  mrtvima,  na  reči  koje  su  za 
verujuće  verodostojnije  od  svake  istorije  i  svakog  drugog  dokaza,  takođe  primećujem 
veliki  zahtev  za  poslušnošću  Bogu  u  svemu.  I  uopšte,  ni  u  kom  slučaju  se  ne  vidi 
mogućnost  za  oproštajem  onima  koji  se  ne  kaju  zbog  nepokornosti.  Pri  tako  otvorenim, 
jasnim i odlučnim izrazima uopšte se ne treba ni usuditi na pomisao o nečem drugom. Jer, 
On  kaže:  Nebo  i  zemlja  će  proći,  ali  reči  moje  neće  proći  (Mt.24,35).  Tu  se  ne  pravi  razlika, 
nema  odvajanja  i  uopšte  nije  načinjen  nikakav  izuzetak.  On  nije  rekao:  ʺOve  ili  one  rečiʺ 
neće  proći,  nego:  Reči  moje,  tj.  sve  u  celini.  Jer,  napisano  je:  Veran  je  Gospodu  svim  rečima 
svojim (Ps.145,17), bilo da zabranjuje ili zapoveda, bilo da obećava ili opominje (kako zbog 
činjenja zabranjenog, tako i zbog propuštanja naloženog). 

Podjednako sa činjenjem zla, On kažnjava i propuštanje dobrih dela kod duše koja uopšte 
ne  pati  od  neverovanja.  Kao  dokaz  i  svedočanstvo  pomenutog  može  se  navesti  sud  nad 
Petrom  koji  nije  učinio  ništa  zabranjeno,  niti  prenebregao  bilo  kakvu  zapovest  (što  bi 
pokazalo nemarnost ili prezir), nego je samo iz poštovanja izbegao da se složi da prihvati 
uslugu i počast od Vladike. Zbog toga je on čuo pretnju koju ne bi izbegao da nije, kao što 
je  gore  rečeno,  gnev  predupredio  brzinom  i  usrdnošću  u  ispravljanju.  Pošto  je  Bog,  kao 
blag, milosrdan i dugotrpeljiv, blagoizvoleo da nam jedno isto pokaže mnogo puta i kroz 
mnoge primere kako bi duša, podstaknuta i zadivljena mnogim i neprestanim poukama, 
postupno  mogla  da  se  izbavi  od  dugotrajne  navike  na  bezakonje,  mi bismo  u  sadašnjem 
slučaju pomenuli samo ono što je rečeno o onima koji će u Veliki i strašni dan suda stati 
levo od Gospoda našega Isusa Hrista. O njima je Onaj koji je od Oca primio svu vlast suda 
i koji će i osvetliti što je sakriveno u tami i objaviti namere srca (1.Kor.4,5) rekao: Idite od mene, 
prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt.25,41). On je i naveo 
razlog, govoreći: ʺNe zato što ste ubijali ili bludničili, ili lagali ili nekoga vređali, ili činili 
nešto  zabranjeno,  pa  makar  i  beznačajnoʺ.  Nego,  zbog  čega?  Zato  što  se  niste  starali  o 
dobrim  delima.  Jer,  ogladneh,  govori,  i  ne  dadoste  mi  da  jedem;  ožedneh,  i  ne  napojiste  me; 
stranac bih i ne primiste me; nag bih, i ne odenuste me; bolestan i u tamnici bih, i ne posetiste me 
(Mt.25,42‐43). 

Po  blagodati  blagog  Boga,  koji  hoće  da  se  svi  ljudi  spasu  i  da  dođu  u  poznanje  istine 
(1.Tim.2,4),  i  koji  čoveka  uči  razumu  (Ps.  94,10),  ja  sam  to  i  tome  slično  saznao  iz 
bogonadahnutih spisa. Ja sam shvatio najstrašniji uzrok neslaganja mnogih međusobno i 
sa  zapovestima  Gospoda  našeg  Isusa  Hrista,  i  bio  poučen  o  Strašnom  sudu  za  takvo 
bezakolje.  Naučio  sam  se  tome,  dakle,  da  se  svaka  neposlušnost  svakom  Božijem  sudu 
podjednako  kažnjava.  Ja  sam  saznao  i  za  strašnu  osudu  onih  koji  nisu  grešili,  ali  su  pali 
pod udar gneva stoga što nisu pokazali dobru revnost protiv grešnika (premda često nisu 
ni  bili  svesni  njihovog  greha).  Stoga  sam  smatrao  za  potrebno,  doduše,  možda  kasno 
(stoga što sam uvek čekao one koji su preduzeli taj podvig pobožnosti, izbegavajući da se 
pouzdam  u  sebe  samog),  a  možda  ipak  još  blagovremeno,  da  iz  bogonadahnutih  Spisa 
sakupim i ono što nije ugodno Bogu i ono što mu je blagougodno, te da ga izložim po meri 
[svojih]  sila  i  u  skladu  sa  opštom  željom,  kako  bi  oni  koji  se  podvizavaju  podvigom 
blagočašća  imali podsetnik. Time  se [nadamo] da ćemo,  blagodaću Gospoda našeg  Isusa 
Hrista  i  poukom  Svetog  Duha,  napustiti  naviku  da  tvorimo  sopstvenu  volju  i  da  se 
pridržavamo  ljudskih  predanja,  okrenuvši  se  Jevanđelju  slave  blaženog  Boga  Isusa  Hrista 
Gospoda  našeg  (1.Tim.1,  11).  U  sadašnje  vreme  poživevši  bogougodno  usrdnim 
udaljavanjem od zabranjenog i revnosnim staranjem o pohvalnom, mi ćemo se u budućem 
veku  udostojiti  besmrtnosti,  izbeći  ʺgnevʺ  koji  dolazi  na  sinove  protivljenja  (Kol.3,6),  i 
udostojiti  se  da  se  pokažemo  vredni  večnog  života  i  nebeskog  Carstva,  koje  Gospod  naš 
Isus  Hristos  obeća  svima  koji  drže  zavet  Njegov,  i  pamte  zapovesti  Njegove  da  bi  ih  izvršavali 
(Ps.103,18). Prisećajući se da je apostol rekao: Jer, u Hristu Isusu nptp što vredp obrezanje ni 
neobrezanje,  nego  vera koja  kroz ljubav  dela (Gal.5,6),  smatrao  sam  za  dolično  i  istovremeno 
potrebno  da  izložim  najpre  ispravnu  veru  i  blagočastivo  učenje  o  Ocu  i  Sinu  i  Svetom 
Duhu, i da zatim pridodam i naravstvena [pravila]. 
 SVETI VASILIJE VELIKI 
TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA 

  

  

NARAVSTVENA PRAVILA 

  

  

Pravilo 1. O pokajanju, o vremenu pokajanja i o njegovim svojstvima i plodovima. 

Poglavlje  1.  Oni  koji  veruju  u  Gospoda  treba  najpre  da  se  pokaju,  po  propovedi  Jovanovoj,  i  po 
propovedi samog Gospoda našeg Isusa Hrista. Jer, oni koji se sada ne kaju biće teže osuđeni nego oni 
pre Jevanđelja. 

(Mt.4,17)  Od  tada  poče  Isus  propovedati  i  govoriti:  Pokajte  se,  jer  se  približilo  Carstvo 
nebesko.  (Mt.11,20‐22)  Tada  poče  Isus  koriti  gradove  u  kojima  su  se  dogodila  mnoga 
čudesa njegova, što se ne pokajaše: Teško tebi, Horazine! Teško tebi, Vitsaido! Jer da su u 
Tiru i Sidonu bila čudesa koja su se u vama dogodila, davno bi se sedeći u vreći i pepelu 
pokajali. Ali vam kažem: Tiru i Sidonu lakše će bitiu dan Suda nego vama, i ostalo. 

Poglavlje  2.  Sadašnje  vreme  je  vreme  pokajanja  i  otpuštanja  grehova,  a  budućem  veku  [pripada] 
pravedni Sud. 

(Mk.2,10)  No  da  znate  da  vlast  ima  Sin  Čovečiji  na  zemlji  opraštati  grehe.  (Mt.18,18‐19) 
Zaista vam kažem: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdrešite na 
zemlji biće razdrešeno na nebu. Opet vam zaista kažem: Ako se dva od vas slože na zemlji 
u bilo kojoj stvari za koju se uzmole, daće im Otac moj koji je na nebesima. (Jn.5,28‐29) Jer 
dolazi  čas  u  koji  će  svi  koji  su  u  grobovima  čuti  glas  Sina  Božijega,  i  izići  će  oni  koji  su 
činili  dobro  u  vaskrsenje  života,  a  oni  koji  su  činili  zlo  u  vaskrsenje  suda.  (Rim.2,4‐6)  Ili 
prezireš  bogatstvo  njegove  dobrote  i  krotosti  i  dugotrpljenja,  ne  znajući  da  te  dobrota 
Božija na pokajanje vodi? Nego svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev 
za  dan  gneva  i  otkrivanja  pravednoga  suda  Boga,  koji  će  dati  svakome  po  delima 
njegovim. (Dap. 17,30‐31) Ali ne gledajući Bog na vremena neznanja, sad zapoveda svima 
ljudima svuda da se pokaju, jer je ustanovio dan u koji će suditi vaseljeni. 

Poglavlje 3. Pokajnik treba da gorko plače. I ostalo što je svojstveno pokajanju on treba da čini od 
srca. 

(Mt.26,75) I opomenu se Petar reči Isusove što mu je rekao: Dok petao ne zapeva, tri puta 
ćeš me se odreći. I izišavši napolje plakaše gorko. (2.Kor.7,6‐7) Ali Bog koji teši ponižene, 
uteši  nas  dolaskom  Titovim,  a  ne  samo  dolaskom  njegovim,  nego  i  utehom  kojom  se  on 
uteši  zbog  vas,  kazujući  nam  vašu  čežnju,  vaše  jadikovanje,  vaše  revnovanje  za  mene.  I 
zatim  opet  (st.  11):  Jer  gle,  baš  to  što  se  vi  po  Bogu  ožalostiste,  kakvu  brižljivost  stvori  u 
vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah, pa želju, pa revnost, pa kažnjavanje! U 
svemu  pokazaste  sebe  čistim  u  ovoj  stvari.  (Dap.19,18‐19)  I  mnogi  od  onih  koji  su 
poverovali,  dolažahu  te  se  ispovedahu  i  kazivahu  dela  svoja.  A  mnogi  od  onih  koji  se 
zanimahu čarolijama, sabraše knjige svoje i spaljivahu ih pred svima. 

Poglavlje 4. Onima koji se kaju za spasenje nije dovoljno jedino udaljavanje od grehova. Neophodno 
je da pokažu i plodove dostojne pokajanja. 

(Mt.3,7‐10)  A  kad  vide  mnoge  fariseje  i  sadukeje  gde  dolaze  da  ih  krsti,  reče  im:  Porodi 
aspidini, ko vama kaza da bežite od gneva koji ide? Rodite, dakle, rod dostojan pokajanja. 
I  ne  mislite  i  ne  govorite  u  sebi:  Imamo  oca  Avraama;  jer  vam  kažem  da  može  Bog  i  od 
kamenja  ovoga  podignuti  decu  Avraamu.  A  već  i  sekira  kod  korena  drveću  stoji;  svako, 
dakle, drvo koje ne rađa dobra roda, seče se i u oganj baca. 

Poglavlje  5.  Po  odlasku  iz  ovog  života  već  više  nema  vremena  za  dobra  dela.  Bog  je,  naime,  po 
svome dugotrpljenju, vreme sadašnjeg života odredio za delanje onoga što mu je ugodno. 

(Mt.25,1‐12)  Tada  će  biti  Carstvo  nebesko  kao  deset  devojaka  koje  uzeše  svetiljke  svoje  i 
iziđoše u sretanje ženiku. A pet njih behu mudre i pet lude. Jer lude, uzevši svetiljke svoje, 
ne uzeše sa sobom ulja. A mudre uzeše ulje u posudama sa svetiljkama svojim. A budući 
da  ženik  odocni,  zadremaše  sve,  i  pospaše.  A  u  ponoći  stade  vika:  Evo  ženik  dolazi, 
izlazite  mu  u  sretanje.  Tada  ustadoše  sve  devojke  one  i  ukrasiše  svetiljke  svoje.  A  lude 
rekoše mudrima: Dajte nam od ulja vašega, jer se naše svetiljke gase. A mudre odgovoriše 
govoreći:  Da  ne  bi  nedostalo  i  nama  i  vama,  bolje  idite  prodavcima  i  kupite  sebi.  A  kad 
one otidoše da kupe, dođe ženik, i spremne uđoše s njim na svadbu, i zatvoriše se vrata. A 
posle  dođoše  i  one  druge  devojke  govoreći:  Gospodaru,  Gospodaru!  Otvori  nam.  A  on 
odgovarajući reče im: Zaista vam kažem, ne poznajem vas. (Lk.13,24‐25) Borite se da uđete 
na uska vrata; jer vam kažem: mnogi će tražiti da uđu i neće moći. Kad ustane domaćin i 
zatvori vrata, i počnete napolju stajati i kucati u vrata govoreći: Gospode, Gospode, otvori 
nam!  I  odgovarajući  reći  će  vam:  Ne  poznajem  vas  otkuda  ste.  (2.Kor.6,2‐4)  Evo  sad  je 
najpogodnije vreme, evo sad je dan spasenja! Nikako ni u čemu ne dajući spoticanje, da se 
služba ne kudi, nego se u svemu pokazujemo kao sluge Božije. (Gal.6, 10) Zato, dakle, dok 
imamo vremena, činimo dobro svima. 

  

Pravilo 2. O tome da usrđe onih koji žele da ugađaju Bogu ne treba da se pomeša ni sa 
čim suprotnim, već da bude čisto.  
Poglavlje 1. Oni koji se mešaju u dela koja su tuđa bogougađanju ne mogu biti u stanju da služe 
Bogu.  

(Mt.6,24) Niko ne može dva gospodara služiti; jer ili će jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili 
će se jednoga držati, a drugoga prezirati. Ne možete služiti Bogu i mamonu. (2.Kor.6,14‐16) 
Ne uprežite se u isti jaram s nevernicima; jer šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu 
zajednicu  ima svetlost s tamom? A kakvu  saglasnost Hristos  sa  Velijarom? Ili  kakav  deo 
ima verni s nevernikom? I kakvo je slaganje hrama Božcjeg sa idolima? 

Poglavlje 2. Onaj ko je stupio u poslušanje Jevanđelju treba najpre da se očisti od svake skverni tela 
i duha, kako bi postao blagougodan Bogu u delima svetinje. 

(Mt.23,25‐26)  Teško  vama  književnici  i  fariseji,  licemeri,  što  čistite  spolja  čašu  i  zdelu,  a 
iznutra  su  pune  grabeža  i  nepravde.  Fariseju  slepi,  očisti  najpre  iznutra  čašu  i  zdelu  da 
budu i spolja čiste. (2.Kor.7,1) Imajući, dakle, ovakva obećanja, o ljubljeni, očistimo sebe od 
svake nečistote tela i duha, tvoreći svetinju u strahu Božijem. 

Poglavlje 3. Onaj ko je pristrasan prema bilo čemu sadašnjem ili u sebi trpi bilo šta od onoga što 
makar i najmanje odvlači od zapovesti Božije, ne može postati učenik Gospodnji. 

(Mt.10,37‐38) Koji ljubi oca ili mater eećma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina 
ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan. I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, 
nije mene dostojan. (Mt.16,24‐25) Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme 
krst svoj i za mnom da ide. Jer ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je.  

Pravilo 3. O ljubavi prema Bogu i o tome koje je njeno obeležje.  

Poglavlje  1.  Po  svedočanstvu  Gospoda  prva  i  najveća  zapovest  u  zakonu  jeste:  ljubiti  Boga  svim 
srcem, a druga ‐ ljubiti bližnjeg kao samog sebe. 

(Mt.22,37‐39) A Isus im reče: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem seojim, i svom dušom 
svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najveća zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi 
bližnjega seoga kao samoga sebe. 

Poglavlje 2. Ne ispunjavati zapovesti Hristove znači ne voleti Boga i Hrista Njegovog. Znak, pak, 
ljubavi jeste čuvanje zapovesti Hristovih, sa trpljenjem Hristovih stradanja, čak do smrti. 

(Jn. 14,21; 24) Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi. Ko mene ne ljubi, reči 
moje ne drži. (Jn.15,10) Ako zapovesti moje održite ostaćete u ljubavi mojoj, kao što sam ja 
održao zapovesti Oca moga i ostajem u ljubavi njegovoj. (Rim.8,35‐37) Ko će nas rastaviti 
od  ljubavi  Hristove?  Žalost  ili  teskoba,  ili  gonjenje,  ili  glad,  ili  golotinja,  ili  opasnost,  ili 
mač?  Kao  što  je  napisano:  Radi  tebe  nas  ubijaju  vazdan,  smatraju  nas  ovcama  za  klanje. 
Aai u svemu ovome pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo, i ostalo.  

Pravilo 4. Šta znači (ukazivati) Bogu čast, a šta ‐ beščašće.  
Poglavlje. Poštuje i proslavlja Boga onaj ko ispunjava Njegovu volju. Njega, pak, beščasti onaj ko 
prestupa Njegov zakon. 

(Jn.17,4) Ja te proslavih na zemlji; delo svrših koje si mi dao da izvršim. (Mt.5,16) Tako da 
se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašeg koji je na 
nebesima. (Fil. 1,10‐11) Da budete čisti i besprekorni na dan Hristov, puni plodova pravde 
kroz  Isusa  Hrista,  na  slavu  i  hvalu  Božiju.  (Rim.2,23)  Zar  ti  koji  se  hvališ  zakonom, 
prestupanjem zakona vređaš Boga?  

Pravilo 5. O uzajamnoj ljubavi među (ljudima) i o njenim svojstvima.  

Poglavlje  1.  Onaj  ko  se  očistio  od  svake  mržnje  prema  [ljudima],  treba  da  voli  i  neprijatelje.  Za 
prijatelje,  pak,  kad  ushte  prilika,  treba  i  dušu  da  polaže,  imajući  ljubav  koju  je  prema  nama  imao 
Bog i Njegov Hristos. 

(Mt.5,43‐44) Čuli ste da je kazano: Ljubi bližnjega svoga, i mrzi neprijatelje svoga. A ja vam 
kažem: Ljubite neprijatelje svoje. I odmah zatim (st. 48): Budite vi, dakle, savršeni, kao što je 
savršen Otac vaš nebeski. (Jn.3,16) Jer Bog tako zavole svet da je Sina svoga Jedinorodnoga 
dao.  (Jn.15,12‐13)  Ovo  je  zapovest  moja:  da  ljubite  jedni  druge  kao  što  ja  vas  ljubim.  Od 
ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje. (Lk.6,35‐36) I bićete 
sinovi  Svevišnjega,  jer  je  on  blag  i  prema  nezahvalnima  i  zlima.  Budite,  dakle,  milostivi 
kao i Otac vaš što je milostiv. (Rim.5,8) Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, jer još 
dok bejasmo grešnici, Hristos umre za nas. (Ef.5,1‐2) Ugledajte se, dakle, na Boga kao deca 
voljena. I živite u ljubavi kao što je i Hristos nas ljubio i predao sebe za nas kao prinos i 
žrtvu Bogu na prijatan miris. 

Poglavlje 2. Obeležje Hristovih učenika jeste uzajamna ljubav u Hristu. 

(Jn.13,35) Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom. 

Poglavlje 3. Učiniti neku štetu bližnjemu, ili ga ožalostiti na štetu vere (čak i ukoliko bi postupak 
zbog osobitog razloga bio dozvoljen Pismom), znači nemati ljubavi prema bližnjem. 

(Rim.14,15) Ako li se brat tvoj zbog jela žalosti, već ne postupaš po ljubavi; ne gubi jelom 
svojim onoga za koga Hristos umre. 

Poglavlje 4. Po meri svojih sila Hrišćanin treba na svaki način da smekša onoga koji se ogorčio na 
njega. 

(Mt.5,23‐24) Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto 
protiv  tebe,  ostavi  onde  dar  svoj  pred  žrtvenikom,  i  idi  te  se  najpre  pomiri  sa  bratom 
svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj. (1.Kor.4,12‐13) Kad nas grde, blagosiljamo; kad nas 
gone, trpimo; kad hule na nas, molimo. 

Poglavlje 5. Onaj ko voli u Hristu ponekad ljubljenog i ogorčuje na njegovu korist. 
(Jn.16,5‐7) A sada idem Onome koji me posla, i niko me od vas ne pita: kuda ideš? Ali zato 
što sam vam ovo kazao, žalost je ispunila srce vaše. No ja vam istinu govorim: bolje je za 
vas  da  ja  odem.  (2.Kor.7,7‐9)  Tako  da  se  još  više  obradovah.  Jer  ako  vas  i  ožalostih 
poslanicom, ne kajem se, ako se i kajah; jer vidim da ona poslanica, ako i za malo, ožalosti 
vas.  Sada  se  radujem,  ne  što  se  ožalostiste,  nego  što  se  ožalostiste  na  pokajanje;  jer  se 
ožalostiste po Bogu, da ni u čemu ne budete oštećeni od nas.  

Pravilo 6. O smelosti u ispovedanju Boga i Njegovog Hrista  

Poglavlje.  Bez  straha  i  stida  sa  smelošću  treba  ispovedati  Gospoda  našeg  Isusa  Hrista  i 
Njegovo učenje. 

(Mt.10,27‐28)  Što  vam  govorim  u  tami,  kazujte  na  vidiku;  i  što  vam  se  šapće  na  uši, 
propovedajte sa krovova. I ne bojte se ošh koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti; nego se 
više bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu. (St. 32): Svaki koji prizna mene 
pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. (Lk.9,26) Jer ko se 
postidi  mene  i  mojih  reči  njega  će  se  Sin  Čovečiji  postideti  kada  dođe  u  slavi  svojoj  i 
Očevoj i svetih anđela. (2.Tim.1,8) Ne postidi se, dakle, stradanja Gospoda našega, ni mene 
sužnja njegova, nego budi mi sastradalnik u jevanđelju. (2.Tim.2,3) Budi dobar vojnik Isusa 
Hrista. 

  

Pravilo  7.  O  tome  da  ispovedanje  Gospoda  onima  koji  prestupaju  Njegove  zapovesti 
nije dovoljno za spasenje. 

Poglavlje. Onaj ko spoljašnje ispoveda Gospoda i sluša Njegovo učenje, ali se ne povinuje Njegovim 
zapovestima, biće osuđen, čak i ako, po osobitom domostroju, ima duhovne darove. 

(Mt.7,21‐23) Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji 
tvori volju Oca moga koji je na nebesima. Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, 
nismo  li  u  ime  tvoje  prorokovali,  i  tvojim  imenom  demone  izgonili,  i  tvojim  imenom 
čudesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi 
koji  činite  bezakonje.  (Lk.6,46)  A  što  me  zovete:  Gospode,  Gospode,  a  ne  izvršujete  što 
govorim,  i  ostalo.  (Tit.1,16)  Govore  da  znaju  Boga,  a  delima  ga  se  odriču;  jer  su  gnusni  i 
nepokorni i nesposobni za ma koje dobro delo. 

  

Pravilo 8. O veri i o nesumnjivosti reči Gospodnjih. 

Poglavlje 1. U razmišljanju o onome što je Gospod rekao ne treba dolaziti u kolebanje i sumnju, već 
nesumnjivo  smatrati  da  je  svaka  reč  Božija  istinita  i  svesilna,  čak  i  kad  bi  priroda  uveravala  o 
suprotnom. Jer, u tome je podvig vere. 
(Mt.  14,25‐31)  A  u  četvrtu  stražu  noći  otide  k  njima  Isus  hodeći  po  moru.  I  videvši  ga 
učenici gde ide po moru, uznemiriše se govoreći: To je utvara; i od straha povikaše. A Isus 
im odmah reče govoreći: Ne bojte se, ja sam, ne plašite se! A Petar odgovarajući reče mu: 
Gospode, ako si ti, reci mi da dođem tebi po vodi. A on reče: Hodi! I izišavši iz lađe, Petar 
iđaše  po  vodi  da  dođe  Isusu.  No  videći  jak  vetar  uplaši  se,  i  počevši  tonuti,  povika 
govoreći: Gospode, spasi me! I odmah Isus pruživši ruku uhvati ga, i reče mu: Maloverni, 
zašto  posumnja?(]n.6,52‐53)  Judejci  se  pak  prepirahu  među  sobom  govoreći:  Kako  može 
ovaj  dati  nama  telo  svoje  da  jedemo?  A  Isus  im  reče:  Zaista,  zaista  vam  kažem:  ako  ne 
jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. (Lk.1,13) A anđeo 
mu reče:  Ne boj se,  Zaharija,  jer je uslišena molitva  tvoja;  i  žena tvoja Jelisaveta rodiće  ti 
sina,  i  nadenućeš  mu  ime  Jovan.  (Lk.1,18‐20)  I  reče  Zaharija  anđelu:  Po  čemu  ću  ja  to 
poznati? Jer ja sam star i žena je moja u godinama. I odgovarajući anđeo reče mu: Ja sam 
Gavrilo koji stojim pred Bogom, i poslan sam da ti govorim i da ti ovo blagovestim. I evo, 
bićeš nem i nećeš moći govoriti do onoga dana dok se to ne zbude, zato što nisi verovao 
mojim  rečima  koje  će  se  ispuniti  u  svoje  ereme.  (Rim.4,19‐22)  I  ne  oslabivši  verom  ne 
pomisli na svoje već umrtvljeno telo, a beše mu negde oko sto godina, ni na umrtvljenost 
Sarine materice. I u obećanje Božije ne posumnja s neverovanjem, nego ojača u veri i dade 
slavu Bogu, I beše potpuno uveren da ono što Bog obeća, kadar je i učiniti. Zato mu se i 
uračuna u pravednost. 

Poglavlje 2. Onaj ko ne veruje Gospodu u malome, utoliko pre neće verovati u velikom. 

(Jn.3,12) Kad vam kazah ono što je zemaljsko pa ne verujete, kako ćete verovati ako vam 
kažem ono što je nebesko? (Lk.16,10) Koji je veran u najmanjem i u mnogome je veran; i ko 
je nepravedan u najmanjem i u mnogom je nepravedan. 

Poglavlje 3. [Čovek] ne treba da se oslanja na sopstvena rasuđivanja i da odbacuje ono što je rekao 
Gospod, već treba da zna da su reči Gospodnje pouzdanije od ličnog uverenja. 

(Mt.26,31‐34)  Tada  im  reče  Isus:  Svi  ćete  se  vi  sablazniti  o  mene  ovu  noć.  A  Petar 
odgovorivši  reče  mu:  Ako  se  i  svi  sablazne  o  tebe,  ja  se  neću  nikad  sablazniti.  Reče  mu 
Isus: Zaista ti kažem: Noćas, pre nego petao zapeva, tri puta ćeš me se odreći. (Mt.26,20‐
22)  A  kad  bi  uveče,  sede  za  trpezu  za  Dvanaestoricom  učenika.  I  dok  jeđahu  reče  im: 
Zaista vam kažem: jedan od vas izdaće me. I ožalostivši se veoma, poče mu svaki od njih 
govoriti: Da nisam ja, Gospode? (Dap.10,13‐15) I dođe mu glas: Ustani, Petre, zakolji i jedi. 
A Petar reče: Nipošto, Gospode, jer nikad ne jedoh bilo šta pogano ili nečisto. I opet glas 
njemu  po  drugi  put:  Što  je  Bog  očistio,  ti  ne  pogani!  (2.Kor.  10,4‐5)  Obarajući  pomisli  i 
svaku  oholost,  koja  ustaje  protiv  poznanja  Božijega,  i  pokoravajući  svaku  pomisao  na 
poslušnost Hristu. 

  

Pravilo 9. O znanju i neznanju onoga što se nas tiče. 
Poglavlje  1.  Ne  treba  zanemarivati  znanje  koje  se  na  nas  odnosi.  Naprotiv,  sa  pažnjom  slušajući 
učenje Gospodnje, mi treba da razumevamo i ispunjavamo Njegovu volju. 

(Mt. 15,15‐18) A Petar odgovarajući reče mu: Rastumači nam priču ovu. A Isus reče: Eda li 
ste  i  vi  još  nerazumni?  Zar  još  ne  znate  da  sve  što  ulazi  u  usta  ide  u  trbuh,  i  izbacuje  se 
napolje?  A  što  izlazi  iz  usta  izlazi  iz  srca,  i  ono  pogani  čoveka.  (Mt.13,19)  Svakome  koji 
sluša reč o Carstvu i ne razume, dolazi nečastivi i krade posejano u srcu njegovom; to je 
ono pored puta posejano. I zatim (st. 23): A posejano na dobroj zemlji, toje koji sluša reč i 
razume,  koji,  dakle,  i  rod  rađa,  i  donosi  jedan  po  sto,  a  jedan  po  šezdeset,  a  jedan  po 
trideset. (Mk.7,14) I dozvavši sav narod reče im: Poslušajte me svi, i razumejte. (Ef.5,15‐17) 
Dakle, pazite dobro kako živite, ne kao nemudri, nego kao mudri, koristeći vreme, jer su 
dani zli. Zbog toga ne budite nerazumni, nego shvatite šta je volja Gospodnja. 

Poglavlje 2. Ne treba biti znatiželjan o onome što nas se ne tiče. 

(Jn.13,27‐28) I po zalogaju tada uđe u njega satana. Onda mu reče Isus: Što činiš, čini brže. 
A ovo ne razumede niko od onih što behu za trpezom zašto mu reče. (Dap.1,6‐7) Onda oni 
koji  behu  sabrani  pitahu  ga  govoreći:  Gospode,  hoćeš li  u  ovo  vreme  uspostaviti  carstvo 
Izrailjevo? A on im reče: Nije vaše znati vremena i rokove koje Otac zadrža u svojoj vlasti. 

Poglavlje 3. Onome koji ima usrđe da ugađa Bogu svojstveno je i druge da pita o onome što priliči. 

(Mt.13,36)  I  pristupiše  mu  učenici  govoreći:  Protumači  nam  priču  o  kukolju  na  njivi. 
(Mt.19,16) I gle, neko pristugš i reče mu: Učitelji blagi, koje dobro da učinim da imam život 
večni? (Lk.3,7) Jovan pak govoraše narodu koji izlažaše da ih krsti: Porodi aspidini, ko vam 
kaza da bežite od gneva koji ide? I nešto niže (st. 10); I pitahu ga ljudi govoreći: Šta ćemo, 
dakle,  činiti?Slično  su pitali i mitari i  vojnici. (Dap.2,37,) A  kada čuše, ražali  im se u srcu i 
rekoše Petru i ostalim apostolima: Šta da učinimo, ljudi braćo? 

Poglavlje 4. Onaj koga pitaju treba da se potrudi da pruži dejstveni odgovor. 

(Lk.10,25‐28)  I  gle,  zakotk  neki  ustade  i  kušajući  ga  reče:  Učitelju,  šta  mi  treba  činiti  da 
nasledim  život  večni?  A  on  mu  reče:  Šta  je  napisano  u  Zakonu?  Kako  čitaš?  A  on 
odgovarajući reče: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i 
svom snagom svojom, i svim umom svojim; i bližnjega svoga kao samoga sebe. A on mu 
reče:  Pravo  si  odgovorio;  to  čini  i  živećeš.  (Kol.4,6)  Reč  vaša  da  biva  svagda  u  blagodati, 
solju začinjena, da znate kako treba svakome odgovoriti. 

Poglavlje  5.  Veća  osuda  očekuje  one  koji  znaju,  a  ne  čine.  Uostalom,  nije  bezopasno  ni  grešiti  iz 
neznanja. 

(Lk. 12,47‐48) A onaj sluga kojije znao volju gospodara svoga i nije pripravio niti učinio po 
volji  njegovoj,  biće  mnogo  bijen.  A  koji  nije  znao,  pa  je  učinio  što  zaslužuje  batine,  biće 
malo bijen.  
Pravilo 10. Kakav je ishod greha, a kakav zapovesti Božije?  

Poglavlje 1. Ishod greha je ‐ smrt. 

(Jn.3,36)  Ko  veruje  u  Sina,  ima  život  večni;  a  ako  je  neposlušan  Sinu,  neće  videti  života, 
nego  gnev  Božiji  ostaje  na  njemu.  (Rim.6,20‐21)  Jer  kada  bejaste  robovi  greha,  slobodni 
bejaste  od pravednosti.  Kakav,  dakle,  plod  imadoste  tada  od  onoga  čega  se  sada  stidite? 
Jer je kraj onoga smrt. (St. 23): Jer je plata za greh smrt. (1.Kor.15,56) A žalac je smrti greh. 

Poglavlje 2. Ishod zapovesti Božije je ‐ život večni. 

(Jn.8,51‐50) Zaista, zaista vam kažem: Ko održi reč moju neće videti smrti vavek. (Jn.12,49) 
Nego Otac moj koji me posla on mi dade zapovest šta da kažem i šta da govorim. I znam 
da  je  zapovest  njegova  život  večni.  (Rim.6,22)  A  sad,  oslobodivši  se  od  greha  i  postavši 
sluge Božije, imate plod svoj osvećenje, a kraj život večni. 

  

Pravilo 11. O sudovima Božijim i o strahu koji oni treba da saopštavaju. 

Poglavlje 1. Ne treba biti nemaran prema sudovima Božijim, već ih se bojati, čak i kad se 
ne sprovode odmah. 

(Mt.10,28) Nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu. (Lk. 12,45‐46) 
Ako li reče sluga taj u srcu svome: Neće moj gospodar još za dugo doći; i stane biti sluge i 
sluškinje, i jesti, i piti, i opijati se; doći će gospodar toga sluge u dan kad ne očekuje, i u čas 
kad  ne  zna,  i  raseći  će  ga,  i  deo  njegov  metnuće  s  nevernicima.  (Jn.5,14)  Eto  postao  si 
zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi. (Ef.5,6) Niko da vas ne zavarava praznim 
rečima;jer zbog toga dolazi gnev Božiji na sinove protivljenja. 

Poglavlje  2.  Onaj  ko  je  posle  prvih  grehova  urazumljen  i  udostojen  oproštaja,  sebi 
priprema teži sud gneva ukoliko opet sagreši. 

(Jn.5,14) Potom ga nađe Isus u hramu i reče mu: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se 
što gore ne dogodi. 

Poglavlje  3.  Kada  izvesni  [ljudi]  potpadnu  pod  sud  gneva  Božijeg,  ostali  treba  da  se, 
uplašivši se, urazume. 

(Lk.13,1‐5)  U  to  pak  vreme  dođoše  neki  i  kazaše  za  Galilejce  čiju  krv  Pilat  pomeša  sa 
žrtvama  njihovim.  I  odgovarajući  Isus  reče im:  Mislite  li  da  su  ti  Galilejci  bili  grešniji  od 
svih Galilejaca, kad su tako postradali? Nisu, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete 
tako izginuti. Ili onih osamnaest što na njih pade kula u Siloamu i pobi ih, mislite li da su 
oni  krivlji  bili  od  svih  ljudi  što  žive  u  Jerusalimu?  Nisu,  kažem  vam,  nego  ako  se  ne 
pokajete,  svi  ćete  tako  izginuti.  (Dap.5,5)  A  kad  ču  Ananija  reči  ove,  pade  i  izdahnu;  i 
veliki  strah  obuze  sve  koji  čuše  ovo.  (1.Kor.  10,10‐11)  Niti  ropćite  kao  što  neki  od  njih 
roptaše,  i izgiboše  od istrebitelja. A sve  ovo  njima se događaše  za  primer, a napisa se za 
pouku nama, na koje dođe svršetak vekova. 

Poglavlje  4.  Često  se  samim  poročnim  delima  dodaju  i  druga  kao  kazna  za  pređašnju 
nečastivost. 

(Rim.1,28) I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvarenum da čine štoje 
nepršščno. (2.Sol.2,10‐11) Zato što ne primiše ljubav istine da bi se spasli, Bog će im poslati 
silu obmane, da veruju laži. 

Poglavlje 5. Boga na milost ne priklanja mnoštvo grešnika, nego onaj koji mu ugađa, bilo 
da se radi o muškarcu ili o ženi. 

(Lk.4,25‐26) A vaistinu vam kažem: Mnoge udovice behu u Izrailju u vreme Ilije kada se 
nebo zatvori za tri godine i šest meseci, i bi velika glad po svoj zemlji. I nijednoj od njih ne 
bi poslan do u Sareptu Sidonsku ženi udovici. (1.Kor.10,1‐5) A neću da ne znate, braćo, da 
oci  naši  svi  pod  oblakom  bejahu,  i  svi  kroz  more  prođoše,  i  svi  se  u  Mojsija  krstiše  u 
oblaku  i  moru;  i  svi  isto  jelo  duhovno  jedoše;  i  svi  isto  piće  duhovno  piše;  jer  pijahu  od 
duhovne stene koja ih je sledila, a stena beše Hristos. Ali većina od njih ne beše po Božijoj 
volji, jer biše pobijeni u pustinji. 

  

Pravilo  12.  O  odbacivanju  Božijih  naloga  i  o  protivrečenju  drugima,  ili  o  poslušnosti 

Božijoj volji i o njenom ispunjavanju. 

Poglavlje  1.  Svako  protivrečenje,  pa  čak  i  ono  koje  je  podstaknuto  blagodušnim  i 
pobožnim  raspoloženjem,  otuđuje  od  Gospoda.  Svaku  reč  Gospodnju  treba  primati  sa 
svakom nesumnjivošću. 

(Jn.13,5‐8)  I  poče  prati  noge  učenicima  i  otirati  ubrusom  kojim  beše  opasan.  Onda  dođe 
Simonu Petru, a ovaj mu reče: Gospode, zar ti moje noge da opereš? Odgovori Isus i reče 
mu:  Šta  ja  činim,  ti  sad  ne  znaš,  ali  ćeš  posle  razumeti.  Reče  mu  Petar:  Nikada  ti  nećeš 
oprati moje noge. Isus mu odgovori: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom. 

Poglavlje 2. Ne treba slediti ljudska predanja do odbacivanja Božijih zapovesti. 

(Mk.7,5‐8)  A  potom  pitahu  ga  fariseji  i  književnici:  Zašto  učenici  tvoji  ne  žive  prema 
predanju  od  starih,  nego  jedu  hleb  neumivenim  rukama?  A  on  odgovarajući  reče  im: 
Dobro  je  prorokovao  Isaija  za  vas  licemere,  kao  što  je  pisano:  Ovaj  narod  usnama  me 
poštuje, a srce im je daleko od mene. No zalud me poštuju, učeći učenjima propisanim od 
ljudi. Jer ostaviste zapovest Božiju, a držite se predanja ljudskoga. 

Poglavlje 3. Bez izuzetka treba držati sve što je Gospod predao kroz Jevanđelja i Apostole. 
(Mt.28,19‐20) Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, 
učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio. (Lk.1,6) A behu oboje pravedni pred Bogom, i 
življahu  po  svima  zapovestima  i  uredbama  Gospodnjim  besprekorno.  (Lk.10,16)  Ko  vas 
sluša mene sluša, i ko se vas odriče, mene se odriče. (2.Sol. 2,15) Tako dakle, braćo, stojte 
čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom rečju, bilo poslanicom. 

Poglavlje  4.  Svoju  volju  ne  treba  pretpostavljati  volji  Gospodnjoj.  Naprotiv,  pri  svakom 
delu treba iskati volju Božiju i ispunjavati je. 

(Jn.5,30) Jer ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je poslao. (Lk.22,41‐42) I kleknuvši 
na kolena moljaše se, govoreći: Oče, kad bi hteo da proneseš ovu čašu mimo mene! Ali ne 
moja volja, no tvoja neka bude! (Ef.2,3) Među kojima i mi svi živesmo nekada po željama 
tela svoga, čineći volju tela i pomisli, i bejasmo po prirodi deca gneva kao i ostali. 

  

Pravilo 13. O spremnosti u svako vreme i o brzom usrđu onih koji se staraju da ugađaju 
Bogu. 

Poglavlje  1.  Znajući  opasnost  kašnjenja,  svagda  treba  da  smo  trezveni  i  spremni  za 
marljivo vršenje dela Božijih. 

(Lk. 12,35‐40) Neka budu bedra vaša opasana i svetiljke zapaljene, a vi slični ljudima koji 
čekaju  gospodara  svoga,  kada  će  se  vratiti  sa  svadbe  da  mu,  čim  dođe  i  kucne,  odmah 
otvore. Blago slugama onim koje gospodar došavši nađe budne. Zaista vam kažem da će 
se opasati, i posadiće ih, i pristupiće te će im služiti. I ako dođe u drugu stražu, i u treću 
stražu  dođe,  i  nađe  ih  tako,  blago  slugama  onim.  Ali  ovo  znajte:  kad  bi  znao  domaćin  u 
koji će čas doći lopov, bdio bi, i ne bi pustio da mu potkopavaju kuću. I vi, dakle, budite 
spremni;  jer  u  koji  čas  ne  mislite,  doći  će  Sin  Čovečiji.  (1.Sol.5,1‐2)  A  o  vremenima  i 
rokovima,  braćo,  nije  potrebno  da  vam  se  piše;  jer  vi  sami  dobro  znate  da  će  Dan 
Gospodnji doći kao lopov u noći. I nešto dalje (st. 6): Zato nemojmo spavati, kao i ostali, 
nego bdijmo i budimo trezni. 

Poglavlje 2. Svako vreme treba smatrati pogodnim za marljivo vršenje onoga što je Bogu 
ugodno. 

(Jn.9,4)  Meni  valja  činiti  dela  Onoga  koji  me  posla,  dok  je  dan.  (Fil.2,12)  Tako,  ljubljeni 
moji, kao što ste svagda bili poslušni, ne samo u mome prisustvu, nego mnogo više sada u 
odsustvu mome, gradite spasenje svoje sa strahom i trepetom. 

Pravilo 14. O blagovremenosti svakog dela uzetog ponaosob. 

Poglavlje.  Ne  treba  mešati  ono  što  među  sobom  nije  srodno.  Svakoj  reči  i  svakom  delu 
treba znati vreme koje mu odgovara. 
(Mt.9,14‐15)  Tada  mu  pristupiše  učenici  Jovanovi  govoreći:  Zašto  mi  i  fariseji  postimo 
mnogo, a učenici tvoji ne poste? A Isus im reče: Eda li mogu svatovi biti žalosni dok je sa 
njima ženik? Nego će doći dani kada će biti otet o njih ženik, i onda će postiti. (Gal.4,31; 
5,1)  Tako,  braćo,  nismo  deca  robinje  nego  slobodne.  Stojte,  dakle,  u  slobodi  kojom  nas 
Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti. 

  

Pravilo 15. O nadi na tuđe uspehe. 

Poglavlje. Ne treba se nadati na tuđe uspehe, a zanemarivati svoje. 

(Mt.3,8‐9)  Rodite,  dakle,  rod  dostojan  pokajanja.  I  ne  mislite  i  ne  govorite  u  sebi:  Imamo 
oca Avraama. 

  

Pravilo  16.  O  onima  koji  misle  da  se  mogu  okoristiti  time  što  žive  sa  vrlinskim  i 
bogougodnim ljudima, premda se sami ne ispravljaju. 

Poglavlje. Oni koji žive sa bogougodnim ljudima, ali ne ispravljaju svoj način mišljenja, ne 
stiču nikakvu korist za sebe, premda naizgled žive kao i oni. 

(Mt.25,1‐4)  Tada  će  biti  Carstvo  nebesko  kao  deset  devojaka  koje  uzeše  svetiljke  svoje  i 
iziđoše u sretanje ženiku. A pet njih behu mudre i pet lude. Jer lude, uzevši svetiljke svoje, 
ne uzeše sa sobom ulja. A mudre uzeše ulje u posudama sa svetiljkama svojim. Nešto niže 
On  dodaje  o  ludim  devojkama  (st.  11‐12):  A  posle  dođoše  i  one  druge  devojke  govoreći: 
Gospodaru,  Gospodaru!  Otvori  nam.  A  on  odgovarajući  reče  im:  Zaista  vam  kažem,  ne 
poznajem vas. (Lk.17,34‐35; 37) Kažem vam: U onu noć dva će biti najednoj postelji, jedan 
će  se  uzeti  a  drugi  ostaviti;  dve  će  mleti  zajedno,  jedna  će  se  uzeti  a  druga  ostaviti.  I 
odgovarajući  rekoše  mu:  Gde,  Gospode?  A  on  im  reče:  Gde  je  trup  onamo  će  se  i  orlovi 
sabrati. 

  

Pravilo 17. Kako se treba ponašati u odnosu na sadašnje vreme? 

Poglavlje.  Mi  treba  da  raspoređujemo  svoja  dela  po  znacima,  koji  su  nam  objavljeni  u 
Pismu, prepoznajući sadašnje vreme. 

(Mt.24,32‐33)  A  od  smokve  naučite  pouku:  Kada  se  grane  njene  već  podmlade  i  olistaju, 
znate  daje  blizu  leto.  Tako  i  vi  kad  vidite  sve  ovo,  znajte  da  je  blizu  pred  vratima.  (Lk. 
12,54‐57)  A  i  narodu  govoraše:  Kad  vidite  oblak  gde  se  diže  od  zapada,  odmah  kažete: 
Dolazi pljusak; i biva tako. I kad vidite gde jugo duva kažete: Biće žega; i biva. Licemeri, 
lice neba i zemlje umete raspoznavati, a vreme ovo kako ne raspoznajete? (1.Kor.7,29‐31) 
A ovo kažem, braćo, da je ostalo malo vremena: od sada i oni koji imaju žene neka budu 
kao da ih nemaju. I oš koji plaču kao da ne plaču, i koji se raduju kao da se ne raduju, i koji 
kupuju kao da ništa nemaju. I koji ovaj svet upotrebljavaju kao da ga ne upotrebljavaju; jer 
prolazi oličje ovoga sveta. 

  

Pravilo 18. O tome kako i sa kakvim raspoloženjem treba da ispunjava zapovest Božiju 
onaj ko se brine o tom staranju. 

Poglavlje 1. Zapovesti Božije treba ispunjavati onako kako je naredio Gospod. Jer, onaj ko 
greši u načinu delovanja nema pohvale od Boga, iako naizgled ispunjava zapovest. 

(Lk.  14,12‐14)  A  i  onome  što  ga  je  pozvao  reče:  Kada  daješ  ručak  ili  večeru,  ne  zovi 
prijatelje svoje, ni svoju braću, ni rođake svoje, ni bogate susede, da ne bi i oni tebe pozvali 
i vratili ti. Nego kad činiš gozbu, zovi siromahe, bogalje, hrome, slepe: I blažen ćeš biti što 
ti oni nemaju čime vratiti; nego će ti se vratiti o vaskrsenju pravednih. 

Poglavlje 2. Zapovest Božiju ne treba ispunjavati iz ugađanja ljudima ili zbog neke druge 
strasti, već sa ciljem da se ugodi Bogu i da se On proslavi. 

(Mt.6,1‐2)  Pazite  da  milostinju  svoju  ne  činite  pred  ljudima  da  vas  oni  vide:  inače  plate 
nemate  od  Oca  svoga  koji  je  na  nebesima.  Kada,  dakle,  daješ  milostinju,  ne  trubi  pred 
sobom, kao što čine licemeri po sinagogama da ih ljudi hvale. Zaista vam kažem: Primili 
su platu svoju. (1.Kor.10,31) Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na 
slavu Božiju činite. (1.Sol. 2,4‐6) Već kao što nasje Bog proverio da smo sposobni da nam 
se  poveri  jevanđelje,  tako  govorimo,  a  ne  kao  oni  koji  ugađaju  ljudima,  nego  Bogu  koji 
ispituje srca naša. Jer, kao što znate, nikada ne nastupismo radi laskanja, niti zbog pohlepe 
‐ Bog je svedok; ne tražeći slave od ljudi, ni od vas ni od drugih. 

Poglavlje  3.  Zapovesti  Gospodnje  treba  ispunjavati  sa  dobrom  savešću  i  sa  dobrim 
raspoloženjem pred Bogom i pred ljudima. Jer, onaj ko tako ne čini biće osuđen. 

(Mt.23,25‐26)  Teško  vama  književnici  i  fariseji,  licemeri,  što  čistite  spolja  čašu  i  zdelu,  a 
iznutra  su  pune  grabeža  i  nepravde.  Fariseju  slepi,  očisti  najpre  iznutra  čašu  i  zdelu  da 
budu  i  spolja  čiste.  (Rim.12,8)  Ako  je  tešitelj,  neka  teši;  koji  daje,  neka  daje  iskreno;  koji 
upravlja, neka je revnostan; koji čini milostinju, neka čini radosno. (Fil.2,14) Sve činite bez 
gunđanja  i  dvoumljenja.  (1.Tim.1,5)  A  cilj  zapovesti  jeste  ljubav  od  čista  srca  i  savesti 
dobre.  (1.Tim.1,19)  Imajući  veru  i  dobru  savest,  koju  neki  odbacivši  pretrpeše  brodolom 
vere. 

Poglavlje 4. Za dobru savest u malom pravednim sudom se dobija veće. 

(Mt.25,23) Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; 
uđi u radost gospodara svoga. I nešto niže (st. 29): Jer svakome koji ima daće se, i preteći 
će  mu;  a  od  onoga  koji  nema,  i  što  ima  uzeće  se  od  njega.  (Lk.16,11‐12)  Ako,  dakle,  u 
nepravednom bogatstvu verni ne biste; ko će vam poveriti istinsko? I ako u tuđem ne biste 
verni, ko će vam dati vaše? 

Poglavlje 5. Zapovesti Gospodnje treba ispunjavati sa nenasitom željom, neprestano žureći 
ka većem i većem. 

(Mt.5,6)  Blaženi  gladni  i  žedni  pravde,  jer  će  se  nasititi.  (Fil.3,13‐14)  Braćo,  ja  za  sebe  ne 
mislim još da sam  dostigao;  jedno  pak činim:  što  je za mnom  zaboravljam, a  stremim za 
onim što je preda mnom. I trčim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega u 
Hristu Isusu. 

Poglavlje  6.  Zapovesti  Božije  treba  ispunjavati  tako  da  se,  po  meri  sila  izvršioca,  svi 
prosvećuju i Bog proslavlja. 

(Mt.5,14‐16)  Vi  ste  svetlost  svetu;  ne  može  se  grad  sakriti  kad  na  gori  stoji.  Niti  se  užiže 
svetiljka i meće pod sud nego na svećnjak, te svetli svima koji su u kući. Tako da se svetli 
svetlost  vaša  pred  ljudima,  da  vide  vaša  dobra  dela  i  proslave  Oca  vašeg  koji  je  na 
nebesima.  (Lk.8,16)  A  niko  ne  poklapa  sudom  svetiljku  kad  je  zapali,  niti  je  meće  pod 
krevet, nego je postavlja na svećnjak da oni koji ulaze vide svetlost. (Fil.1,10‐11) Da budete 
čisti i besprekorni na dan Hristov, puni plodova praede kroz Isusa Hrista, na slavu i hvalu 
Božiju. 

  

Pravilo  19.  O  tome  ko  ometa  i  o  tome  ko  susreće  smetnje  u  ispunjavanju  zapovesti 
Božijih. 

Poglavlje 1. Ne treba smetati onome koji vrši volju Božiju, bez obzira da li za njom ide po 
zapovesti Božijoj ili po razumu. I onaj ko ispunjava zapovest ne treba da sluša onoga koji 
ga ometa (makar on bio i bližnji), već da se drži preduzete namere. 

(Mt.3,13‐15)  Tada  dođe  Isus  iz  Galileje  na  Jordan  Jovanu  da  ga  ovaj  krspgi.  A  Jovan 
branjaše mu govoreći: Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš meni? A Isus odgovori i reče 
mu:  Ostavi  sada,  jer  tako  nam  treba  ispuniti  svaku  pravdu.  (Mt.16,21‐23)  Od  tada  poče 
Isus  kazivati  učenicima  svojim  da  njemu  valja  ići  u  Jerusalim,  i  mnogo  postradati  od 
starešina  i  prvosveštenika  i  književnika,  i  ubijen  biti,  i  treći  dan  da  će  ustati.  I  uzevši  ga 
Petar  poče  ga  odvraćati  govoreći:  Bože  sačuvaj,  Gospode;  to  neće  biti  od  tebe!  A  on 
okrenuvši se reče Petru: Idi od mene, satano! Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije nego 
što  je  ljudsko.  (Mk.10,13)  I  donošahu  mu  decu  da  ih  se  dotakne,  a  učenici  zabranjivahu 
onima  što  ih  donošahu.  A  videvši  Isus  uznegodova  i  reče  im:  Pustite  decu  neka  dolaze 
meni, i ne branite im; jer je takvih Carstvo Božije.  
(Dap.21,10‐14)  Dok  smo  onde  boravili  mnogo  dana,  siđe  ozgo  iz  Judeje  neki  prorok  po 
imenu Agav; i došavši k nama uze pojas Pavlov i veza svoje ruke i noge i reče: Tako govori 
Duh Sveti: čoveka koga je ovaj pojas, ovako će svezati u Jerusalimu Judejci, i predaće ga u 
ruke  neznabožaca.  A  kada  čusmo  ovo,  molismo  ga  i  mi  i  meštani  da  ne  ide  gore  u 
Jerusalim. A Pavle odgovori: Šta činite te plačete i cepate mi srce? Jer ja sam gotov ne samo 
da  budem  svezan  nego  i  da  umrem  u  Jerusalimu  za  ime  Gospoda  Isusa.  A  kad  ga  ne 
mogosmo odvratiti, umirismo se rekavši: Volja Gospodnja neka bude. (1.Sol.2,15‐16) Koji 
ubiše i Gospoda Isusa i svoje proroke, i nas progoniše, i Bogu ne ugađaju, i protivnici su 
svima  ljudima,  sprečavajući  nas  da  govorimo  neznabošcima  da  bi  se  spasli;  i  kroz  to 
zasvagda da navrše meru grehova svojih, ali ih na kraju sustiže gnev. 

Poglavlje  2.  Onoga  ko  zapovest  Božiju  ne  ispunjava  iz  zdravog  raspoloženja  (i  koji  se,  u 
krajnjoj meri, spoljašnje tačno drži učenja Gospodnjeg) ne treba ometati, budući da nikome 
ne čini štetu, već, naprotiv, nekima može biti i od koristi. Međutim, njemu treba savetovati 
da stekne i misao koja je dostojna dobrog dela. 

(Mt.6,2‐4)  Kada,  dakle,  daješ  milostinju,  ne  trubi  pred  sobom,  kao  što  čine  licemeri  po 
sinagogama  da  ih  ljudi  hvale.  Zaista  vam  kažem:  Primili  su  platu  svoju.  A  ti  kad  činiš 
milostinju, da ne zna levica tvoja šta čini desnica tvoja, da bi milostinja tvoja bila u tajnosti, 
i  Otac  tvoj  koji  vidi  tajno,  uzvratiće  tebi  javno.  Slično  je  rečeno  i  o  molitvi.  (Mk.9,38‐40) 
Odgovori  mu  Jovan  govoreći:  Učitelju,  videsmo  jednoga  koji  ne  ide  za  nama;  a  tvojim 
imenom izgoni demone; i zabranismo mu, jer ne ide za nama. A Isus reče: Ne branite mu; 
jer nema nikoga koji bi imenom mojim čudo činio i mogao odmah zlo govoriti o meni. Jer 
ko nije protiv vas s vama.  

(Fil.1,15‐18)  Jedni,  doduše,  iz  zavisti  i  svađe  propovedaju  Hrista,  a  drugi  od  dobre  volje; 
tako da jedni iz prkosa objavljuju Hrista s nečistom namerom, misleći da će naneti žalost 
mojim okovima. A drugi iz ljubavi, znajući da sam ovde za odbranu jevanđelja. Šta onda? 
Bilo  kako  mu  drago,  pritvorno  ili  istinski  Hristos  se  propoveda;  i  tome  se  radujem,  a  i 
radovaću se. 

  

Pravilo 20. O krštenju. Kakva je svrha i kakva sila krštenja? 

Poglavlje 1. Oni koji veruju u Gospoda treba da se krste u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. 

(Mt.28,19)  Idite,  dakle,  i  naučite  sve  narode  krsteći  ih  u  ime  Oca  i  Sina  i  Svetoga  Duha. 
(Jn.3,3) Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti Carstva Božijega. 
I  još  (st.  5):  Zaista,  zaista  ti  kažem:  ako  se  ko  ne  rodi  vodom  i  Duhom,  ne  može  ući  u 
Carstvo Božije. 

Poglavlje 2.  Kakva  je svrha  i  kakva  sila krštenja?  Njime  se krštavani menja u umu,  reči  i 

delu. Po danoj mu sili, on postaje ono što je Onaj koji ga je rodio. 
(Jn.3,6‐8) Što  je rođeno od tela,  telo  je;  a što je rođeno  od Duha, duh je. Ne čudi se što  ti 
rekoh:  valja  vam  se  roditi  odozgo.  Duh  diše  gde  hoće,  i  glas  njegov  čuješ,  a  ne  znaš 
ogukuda  dolazi  i  ku  da  ide:  tako  je  svaki  koji  je  rođen  od  Duha.  (Rim.6,11)  Tako  i  vi 
smatrajte sebe da ste mrtvi grehu, a živi Bogu u Hristu Isusu, Gospodu našem. (Rim.6,3‐7) 
Ili zar ne znate da svi koji se krstismo u Hrista Isusa, u smrt njegovu se krstismo? Tako se s 
njim  pogrebosmo  kroz  krštenje  u  smrt,  da  bi,  kao  što  Hristos  ustade  iz  mrtvih  slavom 
Očevom, tako i mi hodili u novom životu. Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti 
njegove, onda ćemo i sa vaskrsenjem. Znajući ovo, da se stari čovek razape s Njime, da bi 
se  uništilo  telo  grehovno,  da  više  ne  robujemo  grehu.  Jer  ko  umre  oslobodi  se  od  greha. 
(Kol.2,11‐12) U Njemu vi i obrezani biste obrezanjem nerukotvorenim, odbacivanjem tela 
grehovnosti obrezanjem Hristovim, pošto se s  Njim pogreboste krštenjem, u  Njemu  ste i 
savaskrsli kroz veru u moć Boga koji ga vaskrse iz mrtvih. (Gal.Z, 27‐28) Jer koji se god u 
Hrista  krstiste,  u  Hrista  se  obukoste.  Nema više  Judejaca  ni  Jelina,  nema  više  muškog  ni 
ženskog, jer ste svi jedan (čovek) u Hristu Isusu. (Kol.3,9‐11) Jer svukoste staroga čoveka 
sa  delima  njegovim,  i  obukoste  se  u  novoga,  koji  se  obnavlja  za  poznanje,  prema  liku 
Onoga koji ga je sazdao. Gde nema Jelina ni Judejca, obrezanja ni neobrezanja, varvarina 
ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego je sve i u svemu Hristos. 

  

Pravilo 21. O Pričešću Telom i Krlju Hristovom, i o njegovoj svrsi. 

Poglavlje 1. Pričešće Telom i Krvlju Hristovom neophodno je i radi samog večnog života. 

(Jn.6,53‐54)  Zaista,  zaista  vam  kažem:  ako  ne  jedete  telo  Sina  Čovečijega  i  ne  pijete  krvi 
njegove, nemate života u sebi. Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni. 

Poglavlje  2.  Onaj  ko  Pričešću  Telom  i  Krvlju  Hristovim  pristupa  bez  shvatanja  svrhe  sa 
kojom  se  ono  daje,  ne  stiče  nikakvu  korist.  Onaj,  pak,  ko  se  nedostojno  pričešćuje,  biće 
osuđen. 

(Jn.6,53)  Zaista,  zaista  vam  kažem:  ako  ne  jedete  telo  Sina  Čovečijega  i  ne  pijete  krvi 
njegove,  nemate  života  u  sebi.  I  nešto  niže:  (st.  61‐63):  A  Isus,  znajući  u  sebi  da  učenici 
njegovi  ropću  zbog  toga,  reče  im:  Zar  vas  ovo  sablažnjava?  A  šta  ako  vidite  Sina 
Čovečijega gore gde je pre bio? Duh je ono što oživljava, telo ne koristi ništa. Reči koje vam 
ja  govorim  duh  su  i  život  su.  (1.Kor.  11,27‐29)  Tako  koji  jede  ovaj  hleb  ili  pije  čašu 
Gospodnju nedostojno, biće kriv telu i krvi Gospodnjoj. Ali čovek neka ispituje sebe, i tako 
od hleba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne 
razlikujući tela Gospodnjega. 

Poglavlje  3.  Sa  kakvom  svrhom  treba  jesti  Telo  i  piti  Krv  Gospodnju?  U  spomen 
Gospodnjeg poslušanja čak do smrti i kako oni koji žive više ne bi živeli sebi, nego Onome 
koji je umro i vaskrsao za nas. 
(Lk.22,19‐20)  I  uzevši  hleb  zablagodari,  prelomi  ga  i  dade  im  govoreći:  Ovo  je  telo  moje 
koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen. A tako i čašu po večeri, govoreći: Ova je čaša 
Novi zavet u krvi mojoj, koja se za vas izliva. (1.Kor.11,23‐26) Jer ja primih od Gospoda što 
vam i predadoh, da Gospod Isus one noći kad beše predan, uze hleb, i zahvalivši prelomi i 
reče:  Uzmite,  jedite,  ovo  je  telo  moje,  koje  se  za  vas  lomi;  ovo  činite  u  moj  spomen.  Isto 
tako i čašu, po večeri, govoreći: Ova je čaša Novi zavet u mojoj krvi; ovo činite, kad god 
pijete,  u  moj  spomen.  Jer  kad  god  jedete  ovaj  hleb  i  čašu  ovu  pijete,  smrt  Gospodnju 
objavljujete,  dokle  ne  dođe.  (2.Kor.  5,14‐15)  Jer  nas  ljubav  Hristova  obuzima  pa  ovako 
mislimo: da ako jedan za sve umre, to svi umreše. I On za sve umre, da oni koji žive ne 
žive više sebi, nego Onome koji za njih umre i vaskrse. (1.Kor. 10,16‐17) Čaša blagoslova 
koju  blagosiljamo  nije  li  zajednica  krvi  Hristove?  Hleb  koji  lomimo  nije  li  zajednica  tela 
Hristova?  Jer  jedan  je  hleb,  jedno  smo  telo  mnogi,  pošto  se  svi  od  jednoga  hleba 
pričešćujemo. 

Poglavlje 4. Onaj ko se pričešćuje Svetim [Tajnama] treba da slavoslovi Gospoda. 

(Mt.26,26‐28) I kad jeđahu, uze Isus hleb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i 
reče: Uzmite, jedite; ovoje telo moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz 
nje  svi;  jer  je  ovo  krv  moja  Novoga  zaveta  koja  se  proleva  za  mnoge  radi  otpuštenja 
grehova. I tome dodaje (st. 30): I otpojavši hvalu, iziđoše na goru Maslinsku. 

  

Pravilo 22. Kako se [čovek] otuđuje od Boga i posredstvom čega mu se približava? 

Poglavlje 1. Činjenje greha otuđuje od Boga i orođuje sa đavolom. 

(Jn.8,34)  Isus  im  odgovori:  Zaista,  zaista  vam  kažem  da  svaki  koji  čini  greh  robje  grehu. 
(Jn.8,44) Vama je otac đavo, i želje oca svoga hoćete da činite. (Rim.6,20) Jer kada bejaste 
robovi greha, slobodni bejaste od pravednosti. 

Poglavlje 2. Blizina Gospodu se ne prepoznaje po telesnom srodstvu, nego po usrdnosti u 
ispunjavanju volje Božije. 

(Jn.8,47) Onaj kojije od Boga, reči Božije sluša. (Lk.8,20‐21) I javiše mu govoreći: Mati tvoja 
i braća tvoja stoje napolju, i hoće da te vide. A on odgovarajući reče im: Mati moja i braća 
moja oni su koji slušaju reč Božiju i izvršujuje. (Jn.15,14) Vi ste prijatelji moji ako tvorite što 
vam ja zapovedam. (Rim.8,14) Jer koje vodi Duh Božiji oni su sinovi Božiji. 

  

Pravilo 23. O onima koje pobeđuju gresi koje mrze. 

Poglavlje. Onaj koji se bez svoje volje uvlači u greh treba da zna da njime vlada neki drugi 
greh kome dobrovoljno služi i koji ga uvodi i u grehe u koje ne bi hteo da upadne. 
(Rim.7,14‐20) Jer znamo da je zakon duhovan, a ja sam telesan, prodan u ropstvo grehu. 
Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim ono činim. Ako li činim 
ono što neću, priznajem da je zakon dobar. Tada to ne činim više ja, nego greh koji živi u 
meni.  Jer  znam  da  dobro  ne  živi  u  meni,  to  jest,  u  telu  mome;  jer  hteti  imam  u  sebi,  ali 
učiniti  dobro ne nalazim. Jer dobro, što  hoću, ne činim,  nego  zlo,  što  neću,  ono činim.  A 
kad činim ono što neću, već ne činim to ja, nego greh koji živi u meni. 

  

Pravilo 24. O laži i istini. 

Poglavlje. Ne treba lagati, nego u svakom slučaju treba govoriti istinu. 

(Mt.5,37)  Dakle,  neka  bude  reč  vaša:  da,  da;  ne,  ne;  a  što  je  više  od  toga  od  zloga  je. 
(Ef.4,25)  Zato  odbacivši  laž,  govorite  istinu  svaki  sa  svojim  bližnjim.  (Kol.3,9)  Ne  lažite 
jedan drugoga. 

  

Pravilo 25. O praznoslovlju i o opreznosti da reči budu korisne. 

Poglavlje 1. Ne treba postavljati beskorisna i sporna pitanja. 

(2.Tim.2,14) Ovo napominji, preklinjući ih pred Gospodom da se ne prepiru, što nije ni od 
kakve  koristi  nego  na  propast  onima  koji  slušaju.  (2.Tim.2,23)  A  ludih  i  neukih 
zapitkivanja kloni se, znajući da rađaju svađe. 

Poglavlje 2. Ne treba izgovarati prazne reči od kojih nema nikakve koristi. Jer, čak i kad se 
govori  ili  čini  nešto  dobro  [bez  namere]  da  se  izgrađuje  vera,  ožalošćuje  se  Sveti  Duh 
Božiji. 

(Mt.12,36) Aja vam kažem, da će za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan 
Suda.  (Ef.4,29‐30)  Nikakva  rđava  reč  da  ne  izlazi  iz  usta  vaših,  nego  samo  dobra  za 
izgrađivanje  onoga  što  je  potrebno,  da  donese  blagodat  onima  koji  slušaju.  I  ne  žalostite 
Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja. 

  

Pravilo  26.  Kao  potvrdu  onoga  što  činimo  ili  govorimo  treba  pre  svega  da  koristimo 
svedočanstvo iz Pisma, a zatim već i ono što je poznato iz opšteg iskustva. 

Poglavlje  1.  Svaku  reč  ili  delo  treba  da  potvrđujemo  svedočanstvom  bogonadahnutog 
Pisma, radi uverenja dobrih i posramljenja nenaravstvenih. 

(Mt.4,3‐4) I pristupi. k njemu kušač i reče: Ako si Sin Božiji, reci da kamenje ovo postanu 
hlebovi.  A  on  odgovori  i  reče:  Pisano  je:  Ne  živi  čovek  o  samom  hlebu,  no  o  svakoj  reči 
koja  izlazi  iz  usta  Božijih.  (Dap.2,4)  I  ispuniše  se  svi  Duha  Svetoga  i  stadoše  govoriti 
drugim jezicima, kao što im Duh davaše da kazuju. (Dap.2,12‐17) I svi se divljahu i behu u 
nedoumici  govoreći  jedan  drugom:  Šta  bi  ovo  moglo  biti?  A  drugi  se  podsmevahu  i 
govorahu: Napili su se vina. A Petar stade sa Jedanaestoricom i podiže glas svoj i reče im: 
Ljudi Judejci, i svi koji boravite u Jerusalimu: ovo neka vam je na znanje, i saslušajte reči 
moje.  Jer  ovo  nisu  pijani  kao  što  vi  mislite,  jer  je  tek  treći  čas  dana,  nego  je  to  ono  što  je 
rekao prorok Joil: I biće u poslednje dane, govori Gospod, izliću od Duha moga na svako 
telo,  i  proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, i mladići vaši  videće  viđenja i  starci vaši  sanjaće 
snove. 

Poglavlje  2.  Ono  što  činimo  ili  govorimo  treba  da  potvrđujemo  i  onim  što  je  poznato  iz 
prirode i zajedničkog običaja. 

(Mt.7,15‐17) Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u odelu ovčijem, a iznutra eu vuci 
grabljivi.  Po  plodovima  njihovim poznaćete ih. Eda  li se bere  sa trnja  grožđe,  ili  sa  čička 
smokve?  Tako  svako  drvo  dobro  plodove  dobre  rađa,  a  zlo  drvo  plodove  zle  rađa. 
(Lk.5,30‐31) I gunđahu književnici njihovi i fariseji govoreći učenicima njegovim: Zašto sa 
carinicima i grešnicima jedete i pijete? I odgovarajući Isus reče im: Ne trebaju zdravi lekara 
nego  bolesni.  (2.Tim.2,4‐5)  Nijedan  se  vojnik  ne  upliće  u  poslove  običnog  života,  da  bi 
ugodio vojvodi. Ako se ko i bori, ne dobija venac ako se ne bori po pravilu. 

  

Pravilo 27. O upodobljenju (po mogućnosti) Bogu i svetima. 

Poglavlje.  Ne  treba  da  se  upodobljavamo  onima  koji  su  tuđi  učenju  Gospodnjem. 
Naprotiv, po danoj nam sili od Boga, mi treba da podražavamo Bogu i Njegovim svetim. 

(Mt.20,25‐28) Znate da  knezovi  naroda gospodare  njima  i velikaši vladaju  nad njima.  Da 

ne  bude  tako  među  vama;  nego  koji  hoće  da  bude  veliki  među  vama,  neka  vam  bude 
služitelj. I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga; kao što ni Sin Čovečiji 
nije došao da mu služe, nego da služi i dade dušu svoju u otkup za mnoge. (Rim.12,2) I ne 
saobražavajte  se  ovome  veku,  nego  se  preobražavajte  obnovljenjem  uma  svoga  da 
iskustvom poznate šta je dobra i ugodna i savršena volja Božija. (1.Kor.11,1) Ugledajte se 
na mene, kao i ja na Hrista. 

  

Pravilo 28. O razlikovanju dobrih i rđavih ljudi. 

Poglavlje. Ne treba jednostavno i bez ispitivanja imati poverenja u ljude koji na sebi nose 
izgled istine, već svakoga treba prepoznavati po obeležjima koja se navode u Pismu. 

(Mt.7,15‐16) Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u odelu ovčijem, a iznutra su vuci 
grabljivi.  Po  plodovima  njihovim  poznaćete  ih.  (Jn.13,35)  Po  tome  će  svi  poznati  da  ste 
moji učenici ako budete imali ljubav među sobom. (1.Kor.12,3) Zato vam dajem na znanje, 
da niko ko Duhom Božijim govori ne kaže: Anatema na Isusa! 

  

Pravilo 29. O tome kako možemo da se uverimo u svoje znanje. 

Poglavlje. Svako se svojim sopstvenim delima može uveriti o svom znanju. 

(Jn.5,36) Jer dela koja mi dade Otac da ih svršim, ova dela koja ja činim svedoče za mene 
da  me  je  Otac  poslao.  (Jn.10,37‐38)  Ako  ne  tvorim  dela  Oca  svoga  ne  verujte  mi.  Ako  li 
tvorim, iako meni ne verujete, delima verujte, da poznate i verujete da je Otac u meni i ja u 
njemu. (2.Kor.6,3‐4) Nikako ni u čemu ne dajući spoticanje, da se služba ne kudi, nego se u 
svemu  pokazujemo  kao  sluge  Božije:  u  trpljenju  mnogom,  u  nevoljama,  u  bedama,  u 
teskobama. 

  

Pravilo 30. O poštovanju onoga što je posvećeno Bogu. 

Poglavlje 1. Svetinju ne treba izvrgavati ruglu, dodajući joj nešto što služi opštoj upotrebi. 

(Mt.21,12‐13) Iuđe Isusu hram Božcji, i izgna sve koji prodavahu i kupovahu po hramu, i 
ispremeta stolove onih što menjahu novce, i klupe onih što prodavahu golubove. I reče im: 
Napisano  je:  Dom  moj  dom  molitve  neka  se  zove;  a  vi  načiniste  od  njega  pećinu 
razbojničku. (1.Kor.11,22)  Zar nemate kuća  da  jedete i pijete? Ili prezirete Crkvu  Božiju i 
sramotite one koji nemaju? (1.Kor.11, 34) Ako li je neko gladan, neka jede kod kuće, da se 
na osudu ne sastajete. 

Poglavlje 2. Ono što je posvećeno Bogu treba poštovati kao svetinju sve dok za to postoji 
volja Božija. 

(Mt.23,37‐38) Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane tebi, 
koliko puta htedoh da saberem čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne 
htedoste! Eto će vam se ostaviti kuća vaša pusta. 

  

Pravilo 31. O upotrebi onoga što je odvojeno za svete. 

Poglavlje. Ono što je odvojeno za one koji su se posvetili Bogu ne treba davati drugima, izuzev ako 
ga ima previše. 

(Mk.7,26‐29)  A  ta  žena  beše  neznaboškinja  rodom  Sirofeničanka,  i  moljaše  ga  da  istera 
demona iz kćeri njene. A Isus joj reče: Pusti da se najpre deca nahrane; jer nije pravo uzeti 
hleb od dece i baciti psima. A ona odgovori i reče mu: Da, Gospode, ali i psi ispod trpeze 
jedu od mrva detinjih. I reče joj: Za ovu reč, idi, izišao je demon iz kćeri tvoje. 

  

Pravilo 32. O dugovima i o njihovoj isplati. 

Poglavlje. Svakome treba davati ono što mu pripada. 

(Lk.20,21‐25) I upitaše ga govoreći: Učitelju, znamo da pravo govoriš i učiš, i ne gledaš ko 
je ko, nego zaista učiš putu Božijem: Da li nam je dopušteno davati danak kesaru ili ne? A 
on, razumevši prepredenost njihovu, reče im: Što me kušate? Pokažite mi dinar; čiji je na 
njemu  lik  i  natpis?  A  oni  odgovarajući  rekoše:  Kesarev.  A  on  im  reče:  Podajte,  dakle, 
kesarevo kesaru, a Božije Bogu. (Rim.13,7‐8) Podajte, dakle, svakome što ste dužni: kome 
porezu  ‐  porezu,  kome  carinu  ‐  carinu,  kome  strah  ‐  strah,  kome  čast  ‐  čast.  Ne  budite 
nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugoga. 

  

Pravilo 33. O onima koji sablažnjavaju i o onima koji se sablažnjavaju. 

Poglavlje 1. Ne treba sablažnjavati. 

(Mt.18,6) A koji sablazni jednoga od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo da se 
obesi kamen vodenički o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku. I još (st. 7); Ali teško 
čoveku  onom  kroz  koga  dolazi  sablazan.  (Rim.14,13)  Nego  se  više  o  tome  starajte  da  ne 
postavljate bratu spoticanje ili sablazan. 

Poglavlje 2. Sablazan je sve što je suprotno volji Božijoj. 

(Mt.16,21‐23) Od tada poče Isus kazivati učenicima svojim da njemu valja ići u Jerusalim, i 
mnogo postradati od starešina i prvosveštenika i književnika, i ubijen biti, i treći dan da će 
ustati. I uzevši ga Petar poče ga odvraćati govoreći: Bože sačuvaj, Gospode; to neće biti od 
tebe! A on okrenuvši se reče Petru: Idi od mene, satano! Sablazan si mi, jer ne misliš što je 
Božije nego što je ljudsko. 

Poglavlje  3.  Treba  izbegavati  i  ono delo  ili  reč  koje  je  dozvoljeno  Pismom,  ukoliko se  drugi  njima 
navode na greh ili gube usrdnost ka dobru. 

(1.Kor.8,4‐13) Što se pak tiče jedenja idolskih žrtava, znamo da idol nije ništa na svetu, i da 
nema nijednoga drugoga Boga 

osim  jednoga.  Jer  ako  i  ima  takozvanih  bogova,  bilo  na  nebu  bilo  na  zemlji,  kao  što  je 
mnogo bogova i mnogo gospoda, ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od koga je sve i 
za koga smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz koga je sve i mi kroz njega. Ali svi 
nemaju to saznanje; jer neki, sa savešću naviklom na idole, do sada jedu kao idolsku žrtvu, 
i njihova savest, budući slaba, prlja se. A jelo nas ne postavlja pred Boga; jer niti dobijamo 
ako jedemo, niti gubimo ako ne jedemo. A čuvajte se da kako ova vaša sloboda ne postane 
spoticanje  slabima.  Jer  ako  tebe,  koji  imaš  znanje,  vidi  neko  gde  sediš  za  trpezom  u 
idolskom hramu, neće li se savest njegova, zato što je slab, ohrabriti da jede idolske žrtve? 
I zbog tvoga znanja propada slabi brat, za koga Hristos umre. A tako, grešeći se o braću i 
ranjavajući njihovu slabu savest, o Hrista se grešite. Zato, ako jelo sablažnjava brata moga, 
neću  jesti  mesa  do  veka,  da  ne  sablaznim  brata  svoga.  (1.Kor.9,4‐7)  Zar  nemamo  pravo 
jesti  i  piti?  Zar  nemamo  pravo  sestru  ženu  sa  sobom  voditi,  kao  i  ostali  apostoli,  i  braća 
Gospodnja, i Kifa? Ili samo ja i Varnava nemamo pravo ovo činiti? Ko ikad vojuje o svome 
trošku? Ko sadi vinograd i ne jede od roda njegova? Ili ko čuva stado i od mleka stada ne 
jede? 

Poglavlje  4. Da ne  bismo sablaznili  nekoga ponekad je  potrebno  da činimo  i ono  što  nije 

neophodno. 

(Mt.17,24‐27)  A  kada  dođoše  u  Kapernaum,  pristupiše  Petru  oni  što  kupe  didrahme,  i 
rekoše:  Zar  učitelj  vaš  ne  daje  didrahme?  Petar  reče:  Daje.  I  kad  uđe  u  kuću,  preteče  ga 
Isus  govoreći:  Šta  misliš  Simone?  Carevi  zemaljski  od  koga  uzimaju  porez  ili  carinu,  od 
svojih sinova ili od tuđih? Reče: Od tuđih. Reče mu Isus: Znači, sinovi su oslobođeni. Ali 
da ih ne sablaznimo, idi na more i baci udicu, i koju ribu prvu uhvatiš, uzmi je; i kad joj 
otvoriš usta, naći ćeš statir; uzmi ga te im podaj za mene i za sebe. 

Poglavlje  5.  Volju  Božiju  treba  ispunjavati  sa  nepokolebivom  smelošću  čak  i  ako  se  neki 
sablažnjavaju. 

(Mt.15,11‐14)  Ne  pogani  čoveka  ono  što  ulazi  u  usta;  nego  što  izlazi  iz  usta  ono  pogani 
čoveka.  Tada  pristupiše  učenici  njegovi  i  rekoše  mu:  Znaš  li  da  fariseji,  čuvši  tu  reč, 
sablazniše  se?  A  on  odgovarajući  reče:  Svako  drvo  koje  nije  usadio  Otac  moj  nebeski, 
iskoreniće se. Ostavite ihʹ, slepi su vođi slepima; a slepi slepoga ako vodi, oba će u jamu 
pasti. (Jn.6,53) A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina Čovečijega 
i  ne  pijete  krvi  njegove,  nemate  života  u  sebi.  I  nešto  niže  (st.  66‐67):  Od  tada  mnogi  od 
učenika  njegovih  otidoše  natrag,  i  više  ne  iđahu  s  njim.  A  Isus  reče  Dvanaestorici:  Da 
nećete i vi da odete. (2.Kor. 2,15‐16) Jer smo mi Hristov miomir Bogu među onima koji se 
spasavaju  i  među  onima  koji  propadaju:  jednima  miris  smrti  za  smrt,  a  drugima  miris 
života za život. A za ovo ko je sposoban? 

  

Pravilo 34. O obavezi svakoga da za druge, po svojoj meri, bude obrazac vrline. 

Poglavlje. Svako po svojoj meri treba da za druge predstavlja obrazac vrline. 

(Mt.11,29) Naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama 
svojim.  (2.Kor.9,2)  Jer  znam  vašu  dobru  volju,  zbog  koje  se  ponosim  vama  pred 
Makedoncima,  pošto  se  Ahaja  pripremi  još  od  lani,  a  vaša  revnost  podstače  mnoge. 
(1.Sol.1,6‐7)  I  vi  se  ugledaste  na  nas  i  na  Gospoda,  primivši  reč  u  golemoj  nevolji  sa 
radošću  Duha  Svetoga,  tako  da  postadoste  obrazac  svima  verujućima  u  Makedoniji  i 
Ahaji. 

  

Pravilo 35. O onima koji omalovažavaju dobro u drugima. 

Poglavlje. Onaj ko u drugom, koji se u svemu odlikuje bogopoštovanjem, vidi plod Duha Svetog ali 
ga ne pripisuje Svetom Duhu, nego protivniku, proiznosi hulu na samog Duha Svetog. 

(Mt.12,22‐25; 28) Tada mu dovedoše besomučenog koji beše slep i nem; i isceli ga tako da 
slepi  i  nemi  progleda  i  progovori.  I  divljaše  se  sav  narod  govoreći:  Nije  li  ovo  Sin 
Davidov?  A  fariseji  čuvši  to  rekoše:  Ovaj  drugačije  ne  izgoni  demone  do  pomoću 
Veelzevula,  kneza  demonskog.  A  Isus,  znajući  misli  njihove,  reče  im:  A  ako  li  ja  Duhom 
Božijim  izgonim  demone,  onda  je  došlo  k  vama  Carstvo  Božije.  I  zatim  dodaje  (st.  31‐32): 
Zato vam kažem: Svaki greh i hula oprostiće se ljudima, a hula na Duha Svetoga neće se 
oprostiti  ljudima.  I  ako  reče  ko  reč  protiv  Sina  Čovečijega,  oprostiće  mu  se;  a  koji  reče 
protiv Duha Svetoga, neće mu se oprostiti ni u oeome veku ni u budućem. 

  

Pravilo 36. O poštovanju svetih i o naklonosti ka njima. 

Poglavlje. One koji čuvaju Gospodnje učenje sa svom usrdnošću i sa svakom čašću treba primati u 
slavu samog Gospoda. Ko ih, pak, ne sluša i ne prima, biće osuđen. 

(Mt.10,40) Koji vas prima, mene prima, a koji prima mene, prima Onoga koji me je poslao. 
(Mt.10,14‐15) Ako vas ko ne primi niti posluša reči vaše, izlazeći iz kuće, ili iz grada onoga, 
otresite  prah  sa  nogu  svojih.  Zaista  vam  kažem:  Lakše  će  biti  zemlji  sodomskoj  i 
gomorskoju  dan  Suda  negoli  gradu  onome.  (Jn.13,20)  Koji  prima  onoga  koga  pošljem, 
mene prima; a ko prima mene, prima Onoga koji me je poslao. (Fil.2,25) Smatrao sam pak 
za neophodno da pošaljem vama Epafrodita, brata i satrudnika i saborca moga, a koga ste 
vi poslali da mi se nađe za moje potrebe. I nešto niže (st. 29): Primite ga, dakle, u Gospodu 
sa punom radošću, i takve poštujte. 

  

Pravilo 37. O onima koji su, po meri sila, usrdni i u malome. 

Poglavlje. Usrđe koje se pokazuje po meri sila, čak i ako se projavljuje u neznatnostima i makar ga i 
žene činile, ugodno je Bogu. 
(Mt.10,42)  I  ako  neko  napoji  jednog  od  ovih  malih  samo  čašom  studene  vode  u  ime 
učeničko,  zaista  vam  kažem,  neće  mu  plata  propasti.  (Lk.21,1‐4)  A  pogledavši  gore  vide 
bogate gde meću priloge svoje u riznicu hrama. A vide i jednu sirotu udovicu kako meće 
onde dve lepte. I reče: Zaista vam kažem: ova siromašna udovica metnu više od svih; jer 
svi ovi staviše na dar Bogu od suviška svoga, a ona od sirotinje svoje metnu svu imovinu 
svoju što imaše. (Mt.26,6‐10) A kad Isus beše u Vitancji u kući Simona gubavog, pristupi 
mu  žena  sa  alavastrovom  posudom  mirisa  skupocenoga,  i  izli  na  glavu  njegovu  kada 
seđaše  za  trpezom.  A  kad  ovo  videše  učenici  njegovi,  negodovaše  govoreći:  Čemu  ova 
šteta? Jer se mogaše ovaj miris prodati skupo i dati siromasima. A razumevši Isus reče im: 
Što ometate ženu? Ona učini dobro delo na meni. (Dap.16,15) A kad se krsti ona [tj. Lidija] i 
dom  njen,  zamoli  nas  govoreći:  Ako  smatrate  da  verujem  Gospoda,  uđite  u  moj  dom  i 
ostanite. I prinudi nas. 

  

Pravilo 38. Kako treba ugošćavati? 

Poglavlje. Hrišćanin treba tiho i prosto da ugošćuje braću. 

(Jn.6,8‐11) Reče mu jedan od učenika njegovih, Andrej, brat Simona Petra: Ovde ima jedno 
momče  koje  ima  pet  hlebova  ječmešh  i  dve  ribe.  Ali  šta  je  to  na  toliko  mnoštvo?  A  Isus 
reče: Recite ljudima da posedaju. A beše trave mnogo na onome mestu. Posedaše, dakle, 
ljudi  na  broj  oko  pet  hiljada.  A  Isus  uze  hlebove,  i  zablagodarivši,  razdade  učenicima,  a 
učenici onima koji behu posedali; tako i od riba koliko htedoše. (Lk.10,38‐42) Žena neka, po 
imenu  Marta,  primi  ga  u  kuću  svoju.  I  u  nje  beše  sestra  po  imenu  Marija,  koja  sede  kod 
nogu  Isusovih  i  slušaše  besedu  njegovu.  A  Marta  se  zauzela  da  ga  što  bolje  usluži,  i 
pristupivši reče mu: Gospode, zar ti ne mariš što me sestra moja ostavi samu da služim? 
Reci  joj,  dakle,  da  mi  pomogne.  A  Isus  odgovarajući  reče  joj:  Marta,  Marta,  brineš  se  i 
uznemiravaš za mnogo. A samo je jedno potrebno. Ali je Marija dobri deo izabrala koji joj 
se neće oduzeti. 

  

Pravilo 39. O nepokolebivosti u sablaznima. 

Poglavlje. Ne treba biti kolebiv, već tvrd u veri. Ne treba gubiti dobra koja smo stekli u Gospodu. 

(Mt.13,20‐21)  A  na  kamenitu  mestu  posejano,  to  je  koji  sluša  reč  i  odmah  je  s  radošću 
prima, ali nema korena u sebi, nego je 

nepostojan,  pa  kad  bude  do  nevolje  ili  ga  poteraju  zbog  reči,  odmah  se  sablazni. 
(1.Kor.15,58)  Zato,  braćo  moja  mila,  budite  čvrsti,  nepokolebivi,  napredujte  neprestano  u 
delu Gospodnjem, znajući da trud vaš nije uzalud u Gospodu. (Gal.1,6) Čudim se da se od 
Onoga koji eas pozva blagodaću Hristovom, tako brzo odvraćate na drugo jevanđelje. 
Pravilo 40. O onima koji donose nova učenja. 

Poglavlje.  Ne  treba  trpeti  one  koji  donose  nova  učenja,  premda  se  pretvaraju,  sa  namerom  da 
prevare i ubede slabe. 

(Mt.24,4‐5) Čuvajte se da vas ko ne prevari. Jer će mnogi doći u ime moje govoreći: Ja sam 
Hristos.  I  mnoge  će  prevariti.  (Lk.20,  46‐47)  Čuvajte  se  književnika,  koji  rado  idu  u 
dugačkim haljinama, i vole pozdrave na trgovima, i prva mesta po sinagogama i začelja na 
gozbama;  koji  jedu  kuće  udovičke,  i  lažno  se  mole  dugo,  oni  će  još  većma  biti  osuđeni. 
(Gal.1,8‐9) Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propoveda jevanđelje drukčije nego što vam 
propovedasmo, anatema da bude! Kao što smo već rekli, i sada opet velim: ako vam neko 
propoveda jevanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude! 

  

Pravilo 41. O odsecanju sablazni i o pošteđivanju nemoćnih. 

Poglavlje 1. Treba odsecati sve što sablažnjava, čak i ako se radi o nečem što nam je naizgled veoma 
blisko i neophodno. 

(Mt.18,7‐9)  Teško  svetu  od  sablazni;  jer  je  potrebno  da  dođu  sablazni,  ali  teško  čoveku 
onom kroz koga dolazi sablazan. Ako li te ruka teoja sablažnjava, odseci je i baci od sebe; 
bolje ti je ući u život hromu ili kljastu nego da imaš dve ruke ili dve noge, a da te bace u 
oganj večni. I ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe. 

Poglavlje 2. One koji su nemoćni u veri treba štedeti i marljivo uzvoditi ka savršenstvu. Ipak, njih 
treba štedeti bez narušavanja zapovesti Božije. 

(Mt.12,20‐21)  Trsku  stučenu  neće  prelomiti  i  žižak  tinjajući  neće  ugasiti  dokle  ne  dovede 
pravdu do pobede. I u ime njegovo uzdaće se narodi. (Rim.14,1) A slaboga u veri primajte. 
(Gal.6,1‐2) Ako i upadne čovek u kakvo sagrešenje, vi duhovni ispravljajte takvoga duhom 
krotosti,  čuvajući  sebe  da  i  ti  ne  budeš  iskušan.  Nosite  bremena  jedan  drugoga,  i  tako 
ispunite zakon Hristov. 

  

Pravilo 42. O tome da je Gospod došao da ispuni Zakon. 

Poglavlje. Treba misliti da Gospod nije došao da razori Zakon i Proroke, već da ispuni i pridoda ono 
što je još savršenije. 

(Mt.5,17) Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke; nisam došao da ukinem 
nego  da  ispunim.  (Rim.3,31)  Ukidamo  li,  dakle,  zakon  verom?  Nikako!  Nego  zakon 
utvrđujemo. 

  
Pravilo 43. O razlici zapovesti Zakona i Jevanđelja. 

Poglavlje  1.  Kao  što  Zakon  zabranjuje  rđave  postupke,  tako  Jevanđelje  zabranjuje  najskrivenije 
strasne pokrete u duši. 

(Mt.5,21‐22) Čuli ste kako je kazano starima: Ne ubij, jer ko ubije, biće kriv sudu. A ja vam 
kažem da će svaki koji se gnevi na brata svoga ni za što, biti kriv sudu. (Rim.2,28‐29) Jer 
nije ono Judejac što je spolja, niti je obrezanje što je spolja, na telu, nego je ono Judejac koji 
je to iznutra, i obrezanje je obrezanje srca duhom a ne slovom; takvome je pohvala ne od 
ljudi nego od Boga. 

Poglavlje  2.  Zakon  u  svakom  dobrom  delu  zahteva  delimično  savršenstvo,  dok  Jevanđelje  zahteva 
potpuno savršenstvo. 

(Lk.18,22)  Prodaj  sve  što  imaš  i  razdaj  siromasima;  i  imaćeš  blago  na  nebu;  pa  hajde  za 
mnom. (Kol.2,11. U Njemu vi i obrezani biste obrezanjem nerukotvorenim, odbacivanjem 
tela grehovnosti obrezanjem Hristovim. 

Poglavlje 3. Oni koji u sebi nisu pokazali da je jevanđelska pravda viša od zakonske pravde ne mogu 
da se udostoje Carstva nebeskog. 

(Mt.5,20)  Ako  ne  bude  pravda  vaša  veća  nego  pravda  književnika  i  fariseja,  nećete  ući  u 
Carstvo  nebesko.  (Fil.3,4‐9)  Ako  neko  drugi  misli  da  se  može  uzdati  u  telo,  ja  još  više: 
Obrezan  sam  u  osmi  dan,  od  roda  sam  Izrailjeva,  plemena  Venijaminova,  Jevrejin  od 
Jevreja,  po  zakonu  farisej,  po  revnosti  gonitelj  Crkve  Božije,  po  pravdi  besprekoran.  Ali 
sve što mi beše dobitak, smatrah za štetu Hrista radi. No šta više, ja i smatram sve za štetu 
prema prevashodnom poznanju Hrista Isusa, Gospoda moga, radi koga sam sve ostavio, i 
smatram  sve  za  trice,  da  bih  Hrista  dobio  i  da  se  nađem  u  Njemu  ne  sa  svojom 
pravednošću koja je od zakona, nego onom koja je po veri u Hrista, pravednošću od Boga 
na osnovu vere. 

  

Pravilo 44. O tome da je jaram Gospodnji lak, a greh težak. 

Poglavlje. Jaram Hristov je blag i breme je Hristovo lako. Ono uspokojava one koji ga prime na sebe, 
dok je sve tuđe jevanđelskom učenju ‐ teško i obremenjujuće. 

(Mt.11,28‐30) Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti. Uzmite 
jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj 
dušama svojim. Jer jaram je moj blag, i breme je moje lako. 

  

Pravilo 45. O podjednakom poštovanju svih i o smirenoumlju. 
Poglavlje 1. Oni koji u uzajamnom ukazivanju podjednake časti ne podražavaju deci ne mogu da se 
udostoje nebeskog Carstva. 

(Mt.18,3) Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo 
nebesko. 

Poglavlje  2.  Onaj  ko  želi  da  se  u  nebeskom  Carstvu  udostoji  veće  slave,  ovde  treba  da  zavoli 
smirenje i poniženje pred drugima. 

(Mt.18,4)  Koji  se,  dakle,  ponizi  kao  dete  ovo,  onaj  je  najveći  u  Carstvu  nebeskom. 
(Mt.20,27)  I  koji  hoće  među  vama  da  bude  prvi,  neka  vam  bude  sluga.  (Mk.10,44)  I  koji 
hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga. (Fil.2,3) Ništa ne činite iz prkosa, 
niti za praznu slavu, nego smirenjem smatrajte jedan drugoga većim od sebe. 

  

Pravilo 46. O marljivom napredovanju u velikom ili malom. 

Poglavlje  1.  Od  nas  se  očekuje  da  u  važnim  delima  pokažemo  istu  marljivost  koju  pokazujemo  u 
malovažnim stvarima. 

(Lk. 13,15‐16) Svaki od vas ne odrešuje li u subotu svoga vola ili magarca od jasala i vodi 
da ga napoji? A ovu kćer Avraamovu, koju sveza satana osamnaest godina, nije li trebalo 
odrešiti od ove sveze u dan subotni? (Lk.18,1‐7) Kaza im pak priču kako treba svagda da se 
mole, i da ne klonu, govoreći: U nekome gradu beše nekakav sudija koji se Boga ne bojaše 
i ljudi ne stiđaše. A u onome gradu beše jedna udovica, i ona dolažaše k njemu govoreći: 
Odbrani me  od suparnika moga. I  ne htede  za dugo. A  najposle  reče u sebi:  Ako se i ne 
bojim Boga i ljudi ne stidim. No budući da mi dosađuje ova udovica, odbraniću je, da mi 
jednako ne dolazi i dodijava. I reče Gospod: Čujte šta govori nepravedni sudija! A zar Bog 
neće  odbraniti  izabrane  svoje  koji  mu  vapiju  dan  i  noć,  i  zar  će  oklevati?(2.Tim.2,4‐5) 
Nijedan  se  vojnik  ne  upliće  u  poslove  običnog  života,  da  bi  ugodio  vojvodi.  Ako  se  ko  i 
bori, ne dobija venac ako se ne bori po pravilu. 

Poglavlje 2. Oni koji su izobličeni u preziru prema važnom i u neradu biće podvrgnuti većoj osudi 
od onih koji su u manje važnom pokazali strah usled vere i marljivost usled pohvalne želje. 

(Lk.11,31) Carica južna ustaće na sud s ljudima naraštaja ovoga, i osudiće ih; jer ona dođe s 
kraja  zemlje  da  sluša  mudrost  Solomonovu,  a  gle,  ovde  je  veći  od  Solomona.  (Mt.12,41) 
Ninevljani će ustati na Sud sa rodom ovim; jer se pokajaše Joninim propovedanjem; a gle 
ovdeje veći od Jone. 

Poglavlje 3. Onaj ko je pokazao marljivost u manje važnom ne treba da prezre važnije. Napredujući 
prvenstveno u važnijim zapovestima, on je dužan da uspeva i u manje važnom. 
(Mt.23,23‐24) Teško vama književnici i fariseji, licemeri, špgo dajete desetak od metvice i 
od kopra i od kima, a ostaviste što je pretežnije u Zakonu: pravdu i milost i veru; a ovo je 
trebalo činšpi i ono ne ostavljati. Vođi slepi, koji oceđujete komarca a kamilu proždirete. 

  

Pravilo 47. O bogatstvu i o siromaštvu i o tome šta ih prati. 

Poglavlje. O tome da sebi ne treba sabirati riznicu na zemlji, nego na nebu. I o tome kakav je način 
sabiranja riznice na nebu. 

(Mt.6,19‐20)  Ne  sabirajte  sebi  blaga  na  zemlji,  gde  moljac  i  rđa  kvari,  i  gde  lopovi 
potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blaga ne nebu, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde 
lopovi ne potkopavaju i ne kradu. (Lk.12,33) Prodajte što imate i dajte milostinju; načinite 
sebi kese koje neće oveštati, riznicu na nebesima koja se neće isprazniti. (Lk. 18,22) Prodaj 
sve što imaš i razdaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom. (1.Tim.6,18‐
19)  Neka  dobro  čine,  neka  se  bogate  u  dobrim  delima,  neka  budu  darežljivi  i  društveni, 
spremajući sebi dobar temelj za budućnost, da dobiju život večni. 

  

Pravilo 48. O blagotvorenju bratiji i o zanimanju poslom radi toga. 

Poglavlje 1. Treba biti milostiv i štedar. Ko nije takav biće osuđen. 

(Mt.5,7)  Blaženi  milostivi,  jer  će  biti  pomilovani.  (Lk.  6,30)  A  svakome  koji  ište  u  tebe, 
podaj. (Rim.1,31‐32) Nepomirljivi, nemilostivi. Oni poznavši pravdu Božiju, da koji to čine 
zaslužuju smrt, ne samo da čine to, nego i odobravaju onima koji to čine. (1.Tim.6,18) Neka 
budu darežljivi i društveni. 

Poglavlje 2. Onaj ko ima više nego što mu je potrebno za životne potrebe, treba sve da upotrebljava 
na dobročinstva, po zapovesti Gospoda, koji nam je i dao sve što imamo. 

(Lk.3,11) Koji ima dve haljine neka dade onome koji nema; i koji ima hrane neka čini isto 
tako. (1.Kor.4,7) Šta li imaš što nisi primio? (2.Kor.8,14‐15) U sadašnje vreme vaš suvišak da 
bude za njihov nedostatak, da i njihov suvišak bude za vaš nedostatak; da bude jednakost. 
Kao što je napisano: Ko je mnogo sakupio, nije mu preteklo; i koje malo sakupio, nije mu 
nedostalo. 

Poglavlje 3. Po reči Gospodnjoj ne treba da se bogatimo, nego da budemo siromašni. 

(Lk.6,20)  Blaženi  siromašni,  je  rje  vaše  Carstvo  Božije.  (Lk.6,24) Ali  teško  vama  bogatima, 
jer  ste  već  primili  utehu  svoju.  (2.Kor.8,2)  Puko  siromaštvo  njihovo  je  izobilovalo  u 
bogatstvu  prostodušnosti  njihove.  (1.Tim.6,9‐10)  A  koji  hoće  da  se  bogate,  upadaju  u 
iskušenje i zamku, i u mnoge lude i pogubne želje, koje guraju ljude u propast i pogibao. Je 
rje koren svih zala srebroljublje, kome neki predavši se zastraniše od vere i navukoše na 
sebe muke mnoge. 

Poglavlje  4.  Ne  treba  se  brinuti  o  izobilju  onoga  što  je  potrebno  za  život,  niti  se  starati  o 
presićavanju i raskoši, već treba biti čist od svakog vida gramžljivosti i razmetanja. 

(Lk.12,15) Gledajte i čuvajte se svake gramžljivosti, jer niko ne živi od imovine svoje, što je 
suviše bogat. (1.Tim.2,9) I žene u pristojnom odelu, stidom i častitošću da ukrašavaju sebe, 
ne pletenicama, ni zlatom, ni biserom, ni haljinama skupocenim. (1.Tim.6,8) A kad imamo 
hranu i odeću, budimo ovim zadovoljni. 

Poglavlje 5. Ne treba da se uznemiravamo zbog svojih potreba niti da polažemo nadu na pripremu 
za ovdašnji život, već da sebe prepuštamo Bogu. 

(Mt.6,24‐34)  Ne  možete  služiti  Bogu  i  mamonu.  Zato  vam  kažem:  Ne  brinite  se  dušom 
svojom,  šta  ćete  jesti,  ili  šta  ćete  piti;  ni  telom  svojim  u  šta  ćete  se  odenuti.  Nije  li  duša 
pretežnija od hrane, i telo od odela? Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju, niti žanju, ni 
sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih. Niste li vi mnogo pretežniji od njih? A ko 
od  vas  brinući  se  može  pridodati  rastu  svome  lakat  jedan?  I  za  odelo  što  se  brinete? 
Pogledajte na krinove u polju kako rastu; ne trude se niti predu. Ali ja vam kažem da se ni 
Solomon u svoj slavi svojoj ne odenu kao jedan od njih. Pa kada travu u polju, koja danas 
jeste a sutra se u peć baca, Bog tako odeva; a kamoli vas, maloverni? Ne brinite se, dakle, 
govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti? Jer sve ovo neznabošci 
ištu;  a  zna  i  Otac  vaš  nebeski  da  vama  treba  sve  ovo.  Nego  ištite  najpre  Carstvo  Božije  i 
pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati. Ne brinite se, dakle, za sutra: jer sutra brinuće 
se  za  se.  Dosta  je  svakom  danu  zla  svoga.  (Lk.12,16‐19)  U  jednoga  bogatog  čoveka  rodi 
njiva.  I  razmišljaše  u  sebi  govoreći:  Šta  da  činim,  jer  nemam  u  šta  sabrati  letinu  svoju?  I 
reče: Ovo ću učiniti: srušiću žitnice svoje i sagradiću veće; i onde ću sabrati sva žita moja i 
dobra  moja;  i  kazaću  duši  svojoj:  Dušo,  imaš  mnoga  dobra  sabrana  za  mnoge  godine; 
počivaj,  jedi,  pij,  veseli  se,  i  ostalo.  (1.Tim.6,17)  Bogatima  ovoga  sveta  zapovedaj  da  se  ne 
preuznose, niti da se uzdaju u bogatstvo nesigurno, nego u Boga živoga, koji nam daje sve 
izobilno na upotrebu. 

Poglavlje 6. Po volji Gospodnjoj, treba se brinuti i starati o potrebama braće. 

(Mt.25,34‐36) Hodite blagosloveni Oca moga; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od 
postanja sveta. Jer ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ožednjeh, i napojiste me; stranac bih, i 
primiste me; nag bih, i odenuste me; bolestan bih, i posetiste me; u tamnici bih, i dođoste 
mi.  I  nešto  niže  (st.  40):  Zaista  vam  kažem:  kad  učiniste  jednome  od  ove  najmanje  braće, 
meni  učiniste.  (Jn.6,5)  Podignuvši  Isus  oči,  i  videvši  da  mnoštvo  naroda  dolazi  k  njemu, 
reče  Filipu:  Odakle  da  kupimo  hleba  da  ovi  jedu,  i  ostalo.  (1.Kor.16‐2)  A  što  se  tiče 
milostinje za svete, kao što uredih po Crkvama galatijskim, tako činite i vi. Svakog prvog 
dana nedelje, neka svaki od vas ostavlja kod sebe sakupljajući koliko može, da ne bivaju 
prikupljanja onda kada dođem. 

Poglavlje 7. Onaj koji ima snage treba da radi i da deli sa onima koji imaju potrebu. Jer, ko neće da 
radi ne treba da se smatra dostojnim ni da jede. 

(Mt.10,10)  Jer  je  poslenik  dostojan  hrane  svoje.  (Dap.20,35)  Sve  vam  pokazah  da  se  tako 
valja  truditi  i  pomagati  nemoćnima,  i  opominjati  se  reči  Gospoda  Isusa  koju  on  reče: 
Blaženije je davati nego primati. (Ef.4,28) Kradljivac neka više ne krade, nego bolje neka se 
trudi da radi svojim rukama ono što je dobro da bi imao davati onome kome je potrebno. 
(2.Sol.Z,10)  Jer  kada  smo  bili  kod  vas,  ovo  smo  vam  zapovedili:  ako  neko  neće  da  radi, 
neka i ne jede. 

  

Pravilo 49. O onome koji se tuži i koji ište zadovoljenje sebi ili drugome. 

Poglavlje 1. Ne treba se tužiti čak ni zbog odeće koja je neophodna za pokrivanje tela. 

(Lk.6,29‐30) Onome koji te udari po obrazu, okreni i drugi; i koji hoće da ti uzme haljinu, 
podaj  i  košulju.  A  svakome  koji  ište  u  tebe,  podaj;  i  koji  tvoje  uzme,  ne  išti.  (1.Kor.6D) 
Usuđuje li se neko od vas, imajući žalbu na drugoga, da se sudi kod nepravednih a ne kod 
svetih? I nešto niže (1.Kor.6,7‐8): I to vam je već sasvim na sramotu što imate parnice među 
sobom. Zašto radije ne pretrpite nepravdu? Zašto radije ne podnesete štetu? Nego vi činite 
nepravdu i nanosite štetu, i to braći! 

Poglavlje  2.  Ne  treba  se  svađati  ili  svetiti  za  samog  sebe,  već,  po  Gospodnjoj  zapovesti,  ako  je 
moguće, sa svima imati mir. 

(Mt.5,38‐39)  Čuli  ste  da  je  kazano:  Oko  za  oko,  i  zub  za  zub.  A  ja  vam  kažem  da  se  ne 
protivite zlu, nego ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi. (Mk.9,50) 
Imajte  soli  [tj.  ljubav]  u  sebi,  i  mir  imajte  među  sobom.  (Rim.12,17‐19)  Nikome  neuz 
vraćajte zlo za zlo; nastojte dobro činiti pred svima ljudima. Ako je moguće, koliko do vas 
stoji, imajte mir sa svima ljudima. Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mesto 
gnevu.  (2.Tim.  2,24.)  Sluga  pak  Gospodnji  ne  treba  da se  svađa,  nego  da  bude  tih  prema 
svima. 

Poglavlje 3. Čak ni za uvredu drugome ne treba se svetiti uvrediocu. 

(Mt.26,50‐52) Tada pristupivši staviše ruke na Isusa i uhvatiše ga. I gle, jedan od onih što 
behu  sa  Isusovom  mašivši  se  rukom  izvadi  nož  svoj  te  udari  slugu  prvosveštenikova,  i 
odreza mu uho. Tada mu reče Isus: Vragpi nož svoj na mesto njegovo; jer svi koji se maše 
za nož, od noža će poginuti. (Lk.9,52‐56) I posla glasške pred sobom; i oni otidoše i dođoše 
u selo samarjansko da pripreme za njega. I ne primiše ga, zato što on iđaše u Jerusalim. A 
kad  videše  učenici  njegovi  Jakov  i  Jovan,  rekoše:  Gospode,  hoćeš  li  da  rečemo  da  oganj 
siđe s neba i da ih istrebi, kao i Ilija što učini? A on okrenuvši se zapreti im i reče: Ne znate 
kakvoga  ste  vi  duha.  Jer  Sin  Čovečiji  ne  dođe  da  pogubi  duše  ljudske  nego  da  spase.  I 
otidoše u drugo selo. 

  

Pravilo 50. O miru i pomirenju. 

Poglavlje. I druge treba pobuđivati na mir u Hristu.  

(Mt.5,9)  Blaženi  mirotvorci,  jer  će  se  sinovi  Božiji  nazvati.  (Jn.14,27)  Mir  vam  ostavljam, 
mir svoj dajem vam. 

  

Pravilo 51. Kakav treba da bude onaj ko pokušava da ispravi bližnjeg? 

Poglavlje. On najpre treba sebe da ispravi u odnosu na bilo kakav nedostatak. Tek tada će drugoga 
moći da okrivljuje zbog njega. 

(Mt.7,3‐5) A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osećaš? Ili, kako 
ćeš  reći  bratu  svome:  stani  da  ti  izvadim  trun  iz  oka  tvoga;  a  eto  brvno  u  oku  tvome? 
Licemere, izvadi najpre brvno iz oka svoga, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata 
svoga.  (Rim.2,1‐3)  Zato  nemaš  izgovora,  o  čoveče,  koji  god  sudiš,  jer  u  čemu  sudiš 
drugome,  sebe  osuđuješ;  jer  ti  koji  sudiš  činiš  to  isto.  A  znamo  da  sud  Božiji  istinit  nad 
onima koji to čine. A pomišljaš li to, o čoveče, koji sudiš onima koji to čine, a činiš isto, da 
ćeš ti izbeći sud Božiji? 

  

Pravilo 52. O tuzi pri gledanju na one koji greše. Kako treba opštiti sa njima? Kada ih 
treba izbegavati, a kada primati u opštenje? 

Poglavlje 1. Na one koji greše ne treba gledati ravnodušno, već tugovati i plakati zbog njih. 

(Lk.19,41‐42) I kada se približi, videvši grad zaplaka nad njim, govoreći: Kad bi ti znao, bar 
u  ovaj  dan  tvoj,  ono  što  je  za  mir  tvoj!  Ali  je  sada  sakriveno  od  očiju  tvojih.  (1.Kor.5,1‐2) 
Svuda se čuje da je blud među vama, i to takav blud kakav se ni među neznabošcima ne 
pominje:  da  neko  ima  ženu  oca  svoga.  I  vi  ste  naduveni,  umesto  da  plačete,  da  bi  se 
izbacio  između  vas  onaj  koji  je  učinio  to  delo.  (2.Kor.12,21)  Da  me  opet  kad  dođem  ne 
ponizi Bog moj kod vas, te ne zaplačem za mnogima koji su pre grešili i nisu se pokajali za 
nečistotu i blud i razvrat što počiniše. 

Poglavlje 2. Ne treba ćutati kad vidimo one koji greše. 
(Lk.17,3)  A  ako  ti  sagreši  brat  tvoj;  pokaraj  ga.  (Ef.5,11)  I  nemojte  uzimati  učešća  u 
besplodnim delima tame, nego ih još razotkrivajte. 

Poglavlje 3. Grešnicima se treba približiti jedino radi toga da bi se pobudili na pokajanje, naravno 
ukoliko se pri tome može izbeći greh. 

(Mt.9,10‐13) I kad jeđaše u kući, gle, mnogi carinici i grešnici dođoše i jeđahu sa Isusom i 
sa  učenicima  njegovim.  I  videvši  to,  fariseji  rekoše  učenicima  njegovim:  Zašto  sa 
carinicima  i  grešnicima  učitelj  vaš  jede  i  pije?  A  Isus  čuvši  reče  im:  Ne  trebaju  zdravi 
lekara  nego  bolesni. Nego  idite  i naučite se šta znači: Milosti hoću, a ne žrtvoprinošenje. 
Jer nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje. (Lk.15,1‐4) A približavahu 
mu  se  svi  carinici  i  grešnici  da  ga  čuju.  A  fariseji  i  književnici  gunđahu  govoreći:  Ovaj 
prima grešnike i jede s njima. A on im kaza priču govoreći: Koji čovek od vas, imajući sto 
ovaca  i  izgubivši  jednu  od  njih,  ne  ostavi  devedeset  i  devet  u  pustinji  i  ne  ide  za 
izgubljenom dok je ne nađe? (2.Sol.3,14‐15) Ako li ko ne posluša reči naše u ovoj poslanici, 
toga obeležite, i ne družite se s njim, da bi se posramio; ali ga ne smatrajte kao neprijatelja, 
nego  urazumljujte  ga  kao  brata.  (2.Kor.2,5‐7)  Ako  li  je  ko  ožalostio,  nije  ožalostio  mene, 
nego delimično ‐ da ne preteram ‐ sve vas. Takvome je dovoljno ovo karanje od mnogih; 
tako  da  je,  naprotiv,  bolje  da  opraštate  i  tešite,  kako  taj  ne  bi  bio  savladan  od  prevelike 
žalosti. 

Poglavlje 4. Treba izbegavati one koji prebivaju u grehu svom, i to posle svestrane brige o njima. 

(Mt.  18,15‐17)  Ako  li  ti  zgreši  brat  tvoj,  idi  i  pokaraj  ga  nasamo;  ako  te  posluša  dobio  si 
brata svoga. Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili 
tri svedoka ostane svaka reč. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi, ako li ne posluša ni Crkvu, 
neka ti bude kao neznabožac i carinik. 

  

Pravilo 53. Kakva osuda priliči onima koji pamte zlo od uvrede koja im je nanesena? 

Poglavlje.  Hrišćanin  ne  treba  da  pamti  zlo,  već  je  obavezan  da  od  srca  prašta  onima  koji  su  mu 
sagrešili. 

(Mt.6,14‐15)  Jer  ako  oprostite  ljudima  sagrešenja  njihova,  oprostiće  i  vama  Otac  vaš 
nebeski.  Ako  li  ne  oprostite  ljudima  sagrešenja  njihova,  ni  Otac  vaš  neće  oprostiti  vama 
sagrešenja vaša. 

  

Pravilo 54. O osuđivanju i o uzdržavanju od osuđivanja. 

Poglavlje 1. Ne treba da osuđujemo jedni druge zbog onoga što je dozvoljeno Pismom. 
(Mt.7,1‐2)  Ne  sudite,  da  vam  se  ne  sudi;  jer  kakvim  sudom  sudite,  onakvim  će  vam  se 
suditi.  (Lk.6,37)  I  ne  sudite,  i  neće  vam  se  suditi;  i  ne  osuđujte,  i  nećete  biti  osuđeni; 
opraštajte, i oprostiće vam se. (Rim.14,2‐6) Jer jedan veruje da sme sve jesti, a koji je slab 
jede zelje. Koji jede neka ne prezire onoga koji ne jede; i koji ne jede neka ne osuđuje onoga 
koji jede, jer ga Bog primi. Ko si ti što osuđuješ tuđeg slugu? Svome gospodaru on stoji ili 
pada.  Ali  će  stajati,  jer  je  Bog moćan  da  ga  uspravi. Tako  jedan  razlikuje  dan  od  dana,  a 
drugi  drži  sve  dane  da  su  mu  jednaki.  Svaki  neka  je  osvedočen  u  umu  svome.  Koji 
razlikuje dane, Gospodu razlikuje, a koji ne razlikuje dane, Gospodu ne razlikuje. Koji jede 
Gospodu  jede,  jer  blagodari  Bogu;  i  koji  ne  jede,  Gospodu  ne  jede  i  blagodari  Bogu. 
(Rim.14,12‐13)  Dakle,  svaki  će  od  nas  dati  Bogu  odgovor  za  sebe.  Zato  da  ne  osuđujemo 
više jedan drugoga. (Kol.2,16‐17) Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo ili piće, ili za kakav 
praznik, ili za mladine, ili za subote, što je senka onoga što će doći. 

Poglavlje 2. Ne treba se zadržavati u suđenju o onome što je dozvoljeno Pismom. 

(Rim.14,22‐23)  Blažen  je  onaj  ko  ne  osuđuje  sebe  za  ono  što  nađe  za  dobro.  A  koji 
posmunja osuđen je ako jede, jer ne čini po veri: a sve što nije od vere greh je. (Kol.2,20‐22) 
Ako,  dakle,  umreste  sa  Hristom  za  stihije  sveta,  zašto  se  držite  propisa  kao  da  živite  u 
svetu? ‐ Ne dodirni, ne okusi, ne opipaj! ‐ Po zapovestima i naukama ljudskim. 

Poglavlje 3. Ne treba suditi o nepoznatom. 

(1.Kor.4,5) Zato ne sudite ništa pre vremena, dokle ne dođe Gospod, koji će i osvetliti što je 
sakriveno u tami i objaviti namere srca; i tada će biti svakome pohvala od Boga. 

Poglavlje 4. Ne treba suditi licemerno. 

(Jn.7,23‐24) Ako u subotu čovek prima obrezanje, pa se time ne narušava Zakon Mojsijev, 
zašto se na mene gnevite što celoga čoveka izlečih u subotu? Ne sudite po izgledu, nego 
pravedan sud sudite. 

Poglavlje  5.  Nikoga  ne  treba  osuđivati  (čak  i  da  je  mnogo  onih  koji  osuđuju),  pre  nego  što  se  u 
njegovom prisustvu marljivo ne ispita stvar. 

(Jn.7,50‐51)  Reče im Nikodim,  koji  mu je dolazio noću i beše  jedan  od njih:  Eda  li  Zakon 

naš  sudi  čoveku  dokle  ga  najpre  ne  sasluša  i  dozna  šta  čini?  (Dap.25,14‐16)  I  budući  da 
onde  boraviše  mnogo  dana,  izloži  Fest  caru  Pavlovu  stvar  govoreći:  Jednoga  čoveka 
ostavio  je  Feliks  kao  sužnja.  Povodom  koga,  kad  ja  bih  u  Jerusalimu,  pojaviše  se 
prvosveštenici  i  starešine  judejske  zahtevajući  da  se  on  osudi.  Ja  im  odgovorih  da  nije 
običaj u Rimljana da se preda neki čovek na smrt pre nego se optuženi suoči sa onima koji 
ga tuže i ne dobije priliku za odbranu od optužbe. 

  
Pravilo 55. O usrdnosti prema Bogu, o ispovedanju Božijih darova i o blagodarenju za 
njih. 

Poglavlje  1.  Treba  znati  i  ispovedati  da  Bog  daje  svaki  dobri  dar  i  trpljenje  samih  stradanja  za 
Hrista. 

(Jn.3,27) Ne može čovek ništa primiti ako mu ne bude dano s neba. (1.Kor.4,7) Šta li imaš 
što nisi primio? (Ef.2,8‐9) Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božiji; 
ne od dela, da se ne bi ko hvalisao. (Fil.1,28‐29) I to [je] od Boga. Jer je vama darovano za 
Hrista, ne samo da verujete u Njega, nego i da stradate za Njega. Imajući onu istu borbu 
kakvu kod mene videste i sad čujete o meni. 

Poglavlje 2. Ne treba ćutati o dobročinstvima Božijim, nego blagodariti za njih. 

(Lk.8,38‐39) A čovek iz koga iziđoše demoni moljaše ga da bi s njim bio; ali ga Isus otpusti 
govoreći:  Vrati  se  domu  svome,  i  kazuj  šta  ti  učini  Bog.  I  otide  propovedajući  po  svemu 
gradu šta mu učini Isus. (Lk.17,12‐19) I kad ulažaše u jedno selo, sretoše ga deset gubavih 
ljudi, koji stadoše izdaleka, i podigoše glas govoreći: Isuse, Učitelju, pomiluj nas! I videvši 
ih,  reče  im:  Idite  i  pokažite  se  sveštenicima.  I  dogodi  se,  dok  odlažahu,  da  se  očistiše.  A 
jedan od njih, videvši da je izlečen, vrati se slaveći Boga iz svega glasa. I pade ničice pred 
noge  njegove i  zablagodari  mu.  I  taj beše Samarjašn. A Isus odgovarajući reče: Zar  se ne 
očistiše desetorica? A gde su devetorica? Kako se ne nađe nijedan drugi da se erati i dade 
slavu  Bogu,  nego  samo  inoplemenik?  I  reče  mu:  Ustani  i  idi;  vera  tvoja  spasla  te  je. 
(1.Kor.15,10)  No  blagodaću  Božijom  jesam  što  jesam.  (1.Tim.4,4)  Jer  je  svako  stvorenje 
Božije dobro i ništa nije za odbacivanje kad se prima sa zahvalnošću. 

  

Pravilo 56. O molitvi: kada, za šta, kako i za koga treba da se molimo. 

Poglavlje 1. U molitvi i bdenju treba da prebivamo postojano. 

(Mt.7,7‐8) Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji 
ište,  prima;  i  koji  traži,  nalazi;  i  koji  kuca,  otvoriće  mu  se.  (Lk.18,1‐2)  Kaza  im  pak  priču 
kako  treba  svagda  da  se  mole,  i  da  ne  klonu,  govoreći:  U  nekome  gradu  beše  nekakav 
sudija koji se Boga ne bojaše i ljudi ne stiđaše. (Lk.21,34‐36) Ali pazite na sebe da srca vaša 
ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života, i da Dan onaj ne naiđe na vas 
iznenada.  Jer  će  doći  kao  zamka  na  sve  koji  žive  na  licu  vascele  zemlje.  Bdite,  dakle,  u 
svako vreme moleći se da se udostojite da izbegnete sve što se ima dogoditi, i da stanete 
pred  Sina  Čovečijega.  (Kol.4,2)  U  molitvi  budite  istrajni;  bdite  u  njoj  sa  zahvaljivanjem. 
(1.Sol.5,16‐17) Radujte se svagda, molite se bez prestanka. 

Poglavlje  2.  Najpre  treba  Bogu  blagodariti  za  ono  što  je  najneophodnije  za  svakodnevnu  telesnu 
potrebu, a zatim ga upotrebljavati. 
(Mt.14,19) Pa uze onih pet hlebova i dve ribe, i pogledavši na nebo blagoslovi, i prelomivši 
dade učenicima, a učenici narodu. (Dap.27,35) I rekavši ovo uze hleb, i zablagodari Bogu 
pred  svima i prelomivši,  stade jesti. (1.Tim.4,4)  Jer  je  svako stvorenje  Božije dobro  i  ništa 
nije za odbacivanje kad se prima sa zahvalnošću. 

Poglavlje  3.  Onaj  ko  se  moli  ne  treba  da  govori  suvišno,  ištući  od  Gospoda  bilo  šta  truležno  i 
nedostojno. 

(Mt.6,7‐8) A kada se molite, ne praznoslovite kao neznabošci, jer oni misle da će za mnoge 
reči svoje biti uslišeni. Ne budite, dakle, slični njima; jer zna Otac vaš šta vama treba pre 
no  što  zaištete  od  njega.  (Lk.12,29‐30)  Ni  vi  ne  ištite  šta  ćete  jesti  i  šta  ćete  piti,  i  ne 
uznemiravajte se. Jer sve ovo traže neznabošci ovoga sveta; a Otac vaš zna da vama treba 
ovo. 

Poglavlje 4. Kako se treba moliti i sa kakvim duševnim stanjem? 

(Mt.6,9‐10)  Oče  naš  koji  si  na  nebesima,  da  se  sveti  ime  tvoje;  da  dođe  carstvo  tvoje;  da 
bude  volja  tvoja,  i  ostalo  (Mt.6,  33)  Nego  ištite  najpre  Carstvo  Božije  i  pravdu  njegovu. 
(Mk.11, 25)  I  kad  stojite  na molitvi, praštajte  ako šta  imate  protiv koga. (1.Tim.2,8)  Hoću, 
dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i dvoumljenja. 

Poglavlje 5. Treba da se molimo jedni o drugima i o služiteljima reči istine. 

(Lk.22,31‐32)  I  reče  Gospod:  Simone,  Simone,  evo  vas  zaiska  satana  da  vas  veje  kao 
pšenicu. A ja se molih za tebe da vera tvoja ne prestane. (Ef.6,18‐20) I svakom molitvom i 
prozbom molite se u Duhu u svako doba, i uz to, bdite sa svakom istrajnošću i moljenjem 
za  sve  svete,  i  za  mene,  da  mi  se  dade  reč  kad  otvorim  usta  svoja,  da  smelo  obznanim 
tajnu jevanđelja, za koje služim u okovima, da o njemu govorim smelo, kao što sam dužan 
govoriti.  (2.Sol.Z,1)  Najzad,  braćo,  molite  se  za  nas,  da  se  reč  Gospodnja  brzo  širi  i 
proslavlja kao i kod vas. 

Poglavlje 6. Treba da se molimo i za neprijatelje. 

(Mt.5,44‐45) Molite se za one koji vas vređaju i gone, da budete sinovi Oca svoga koji je na 
nebesima. 

Poglavlje 7. Čovek ne treba da se moli ili da prorokuje sa pokrivenom, a žena sa otkrivenom glavom. 

(1.Kor. 11,3‐5) Ali hoću da znate da je svakome mužu glava Hristos, a muž je glava ženi, a 
Bog  je  glava  Hristu.  Svaki  muž  koji  se  s  pokrivenom  glavom  moli  Bogu  ili  prorokuje, 
sramoti glavu svoju. I svaka žena koja se gologlava moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu 
svoju. 

  
Pravilo 57. O prevaznošenju uspesima. 

Poglavlje. Zbog svojih uspeha ne treba visoko misliti o sebi, niti ponižavati ostale. 

(Lk. 18,9‐14) A i nekima koji behu uvereni za sebe da su pravedni, a ostale nipodaštavahu, 
kaza priču ovu: Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik. 
Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, 
nepravednici, preljubnici ili kao onaj carinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od 
svega što steknem. A carinik izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju uzdignuti nebu, nego se 
bijaše u prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome! Kažem vam, ovaj otide 
opravdan  domu  svome,  a  ne  onaj.  Jer  svaki  koji  sebe  uzvisuje  poniziće  se,  a  koji  sebe 
ponizuje uzvisiće se. 

  

Pravilo 58. O sticanju Božijih darova i o njihovom saopštavanju drugima. 

Poglavlje 1. Ne treba misliti da se dar Božiji stiče novcem ili nekom dosetkom.  

(Dap.8,18‐23) A kad vide Simon da se polaganjem apostolskih ruku daje Duh Sveti, donese 
im  novaca,  govoreći:  Dajte  i  meni  tu  vlast  da  kad  položim  ruke  na  nekoga  primi  Duha 
Svetoga. A Petar mu reče: Novci tvoji s tobom da budu na pogibao, što si pomislio da se 
dar  Božiji  može  dobiti  za  novce.  Nema  tebi  dela  ni  udela  u  ovoj  reči,  jer  srce  tvoje  nije 
pravo  pred  Bogom.  Zato  se  pokaj  od  te  zloće  tvoje,  i  moli  se  Bogu  eda  bi  ti  se  oprostila 
pomisao srca tvojega; jer te vidim da si u gorkoj žuči i u okovima nepravde. 

Poglavlje 2. Bog svakome, po meri vere, daje darove na njegovu korist. 

(Rim.12,6)  Imamo  pak  različite  darove  po  blagodati  koja  nam  je  data:  ako  je  proroštvo, 
nekaje  po  meri  vere.  (1.Kor.12,7‐10)  No  svakome  se  daje  projava  Duha  na  korist.  Jer 
jednome  se  daje  kroz  Duha  reč  mudrosti;  a  drugome  reč  znanja  po  istom  Duhu;  a 
drugome  vera  istim  Duhom;  a  drugome  darovi  isceljivanja  istim  Duhom;  a  drugome 
činjenje čudesa, a drugome proroštvo, a drugome razlikovanje duhova, a drugome različni 
jezici, a drugome tumačenje jezika. 

Poglavlje 3. Onaj ko je na dar dobio blagodat Božiju, na dar treba da je i daje, a ne da trguje njome 
po sopstvenom nahođenju. 

(Mt.10,8‐9)  Bolesne  isceljujte,  gubave  čistite,  mrtve  dižite,  demone  izgonite;  na  dar  ste 
dobili, na dar i dajite. Ne nosite zlata ni srebra ni bakra u pojasima svojim. (Dap.3,6‐7) A 
Petar  reče:  Srebra  i  zlata  nemam,  nego  što  imam  to  ti  dajem:  U  ime  Isusa  Hrista 
Nazarećanina  ustani  i  hodi.  I  uze  ga  za  desnicu  i  podiže.  (1.Sol.2,5‐8)  Jer,  kao  što  znate, 
nikada ne nastupismo radi laskanja, niti zbog pohlepe ‐ Bog je svedok; ne tražeći slave od 
ljudi, ni od vas ni od drugih. Mogli smo vam biti na teretu kao Hristovi apostoli; međutim, 
bejasmo blagi među vama kao dojilja kada neguje svoju decu. Tako smo čeznuli za vama, 
da  smo  gotovi  bili  dati  vam  ne  samo  jevanđelje  Božije  nego  i  duše  naše,  zato  što  nam 
bejaste omileli. 

Poglavlje  4.  Onaj  ko  sa  blagodarnošću  primi  jedan  Božiji  dar  i  marljivo  ga  upotrebi  u  slavu 
Njegovu, udostojava se i drugih darova. A onaj ko nije takav, lišava se i prethodnog dara, i predaje 
kazni. 

(Mt.13,10‐14)  I  pristupivši  učenici  rekoše  mu:  Zašto  im  govoriš  u  pričama?  A  on 
odgovarajući reče im: Zato što je vama dano da znate tajne Carstva nebeskoga, a njima nije 
dano. Jer ko ima, daće mu se, i preteći će mu; a ko nema, uzeće mu se i ono što ima. Zato 
im govorim u pričama, jer gledajući ne vide, i slušajući ne čuju, niti razumeju. I ispunjava 
se na njima proroštvo Isaijino. (Mt.25,14‐17) Jer kao što čovek polazeći na put dozva sluge 
svoje  i  predade  im  blago  svoje;  i  jednome  dade  pet  talanata,  a  drugome  dva,  a  trećemu 
jedan, svakome prema njegovoj moći: i odmah otide. A onaj što primi pet talanata otide te 
radi s njima, i dobi još pet talanata. Tako i onaj što primi dva, dobi i on još dva. (Mt.25, 29‐
30) Jer svakome koji ima daće se, i preteći će mu; a od onoga koji nema, i što ima uzeće se 
od njega. A nevaljaloga slugu bacite u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba. 

  

Pravilo 59. O časti i slavi ljudskoj. 

Poglavlje.  Hrišćanin  ne  treba  da  je  pristrasan  prema  ljudskoj  slavi,  niti  privezan  za  čast  koja 
previšuje meru, već treba da ispravlja one koji mu ukazuju takvu čast, ili o njemu misle bolje nego 
što priliči. 

(Mt.19,16‐17) I gle, neko pristupi i reče mu: Učitelju blagi, koje dobro da učinim da imam 
život  večni?  A  on  mu  reče:  Što  me  zoveš  blagim?  Niko  nije  blag  osim  jednoga  Boga. 
(Jn.5,41) Slavu od ljudi ne primam. (Jn.5,44) Kako vi možete verovati kada primate slavu 
jedan  od  drugoga,  a  slavu  koja  je  od  jedinoga  Boga  ne  tražite?  (Lk.11,43)  Teško  vama 
farisejima što volite začelja po sinagogama i pozdrave na trgovima. (1.Sol.2,5)6) Jer, kao što 
znate,  nikada  ne  nastupismo  radi  laskanja,  niti  zbog  pohlepe  ‐  Bog  je  svedok;  ne  tražeći 
slave  od  ljudi,  ni  od  vas  ni  od  drugih.  (Dap.10,25‐26)  A  kad  Petar  ulažaše,  srete  ga 
Kornilije, i padnuvši pred noge njegove pokloni se. A Petar ga podiže govoreći: Ustani, i ja 
sam samo čovek. (Dap.12,21‐23) I u oređeni dan obuče se Irod u carsku haljinu, i sevši na 
presto  održa im  govor;  a narod  klicaše: Glas  Božiji, a ne čovečiji! Ali  odjednom  udari  ga 
anđeo Gospodnji, jer ne dade slave Bogu; i budući izjedan od crva izdahnu. 

  

Pravilo 60. O razlici Božijih darova i o uzajamnoj saglasnosti onih koji po tim darovima 
stoje više ili niže. 
Poglavlje. Darovi Božiji su različiti. I kao što jedan čovek ne može da primi sve darove, tako ni svi 
ljudi ne primaju isti dar. Stoga svako treba sa celomudrenošću i blagodarnošću da prebiva u danom 
mu daru. SVI treba da su saglasni među sobom u ljubavi Hristovoj, slično udovima u telu. Onaj ko 
je niži po daru ne treba da je očajan zbog onih koji ga prevazilaze, niti viši treba da prezire nižeg. 
Jer, oni koji se razdele međusobno, i koji ustaju jedni na druge jesu dostojni pogibli. 

(Mt.12,25) Svako carstvo koje se razdeli samo u sebi, opusteće; i svaki grad ili dom koji se 
razdeli sam u sebi, neće se održati. (Gal.5,15) Ali ako jedan drugoga ujedate i proždirete, 
gledajte da se međusobno ne istrebite. (Jn.17,20‐21) Ne molim pak samo za njih, nego i za 
one koji zbog reči njihove poveruju u mene: Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i 
ja u tebi, da i oni u nama jedno budu. (Dap.4,32) A u naroda koji poverova beše jedno srce i 
jedna  duša;  i  ncjedan  ne  govoraše  za  imanje  svoje  da  je  njegovo,  nego  im  sve  beše 
zajedničko. (Rim.12,3‐6) Jer kroz blagodat koja mi je data, govorim svakome koji je među 
vama: da ne misli o sebi više nego što valja misliti, nego da misli smirenoumno, svaki po 
meri vere kako mu je Bog udelio. Jer kao što u jednom telu imamo mnoge ude, a svi udi 
nemaju  isti  posao,  tako  smo  mnogi  jedno  telo  u  Hristu,  a  pojedinačno  udi  smo  jedni 
drugima. Imamo pak različite darove po blagodati koja nam je data. (1.Kor.1,10) Molim vas 
pak, braćo, imenom Gospoda našega Isusa Hrista da svi isto govorite, i da ne budu među 
vama  razdori,  nego  da  budete  utvrđeni  u  istom  razumu  i  istoj  misli.  (1.Kor.12,12‐13)  Jer 
kao što je telo jedno i ima udove mnoge, a svi udovi jednoga tela, iako su mnogi, jedno su 
telo,  tako  i  Hristos.  Jer  se  i  jednim  Duhom  svi  mi  krstismo  u  jedno  telo,  bili  Judejci,  ili 
Jelini,  ili  robovi,  ili  slobodni.  (Fil.2,2‐4)  Da  isto  mislite,  da  istu  ljubav  imate,  jednodušni, 
jednomisleni:  Ništa  ne  činite  iz  prkosa,  niti  za  praznu  slavu,  nego  smirenjem  smatrajte 
jedan  drugoga  većim  od  sebe.  Ne  starajte  se  svako  za  svoje,  nego  svako  i  za  ono  što  je 
drugih. 

  

Pravilo 61. O neuglednosti (na prvi pogled) onih koji primaju Božiju blagodat. 

Poglavlje.  Ne  treba.ponižavati  saradnike  Božije  blagodati  zbog  njihove  neuglednosti.  Jer,  prema 
njima Bog najradije pokazuje svoje blagovoljenje. 

(Mt.11,25‐26) U to vreme odgovori Isus, i reče: Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što 
si ovo sakrio od mudrih i razumnih, a otkrio si bezazlenima. Da, Oče, jer je tako bila blaga 
volja tvoja. (Mt. 13,54‐58) I došavši u postojbinu svoju, učaše ih u sinagogi njihovoj tako da 
mu se  divljahu i govorahu: Otkud  ovome  premudrost ova  i moći? Nije li ovo drvodeljin 
sin? Ne zove li se mati njegova Marija, i braća njegova Jakov i Josija i Simon i Juda? I sestre 
njegove nisu li sve kod nas? Otkud njemu sve ovo? I sablažnjavahu se o njega. A Isus im 
reče:  Nema  proroka  bez  časti  osim  u  postojbini  svojoj  i  u  domu  svome.  I  ne  učini  onde 
čudesa  mnoga  zbog  neverja  njihova.  (1.Kor.1,26‐29)  Jer  gledajte,  braćo,  na  nas  pozvane: 
nema tu ni mnogo mudrih po telu, ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenitoga roda; nego 
što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom ono 
izabra  Bog  da  posrami  jake;  i  što  je  neplemenito  pred  svetom  svetom  i  poniženo  izabra 
Bog,  i  ono  što  je  ništavno,  da  uništi  ono  što  jeste,  da  se  ne  pohvali  ni  jedno  telo  pred 
Bogom. 

  

Pravilo 62. O iskušenjima, tj. kada ih treba izbegavati, a kada stupati sa njima u borbu, i 
kako susretati protivnike. 

Poglavlje 1. Oni koji su poverovali u Boga i krstili se treba da su odmah spremni da i od domaćih 
svojih  trpe  iskušenja  čak  do  smrti.  Jer,  onaj  ko  nije  spreman,  lako  dolazi  do  kolebanja  kada  ga 
postigne opasnost. 

(Mt.3,16‐17; 4,1) I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa, i vide 
Duha Božijeg gde silazi kao golub i dolazi na njega. I gle, glas sa nebesa koji govori: Ovo je 
Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji. Tada Isusa odvede Duh u pustinju da ga đavo kuša. 
(Mt.10,16‐18)  Eto.ja  vas  šaljem  kao  ovce  među  vukove.  Budite,  dakle,  mudri  kao  zmije  i 
bezazleni  kao  golubovi!  A  čuvajte  se  od  ljudi;  jer  će  vas  predati  sudovima,  i  po 
sinagogama  svojim  tući  će  vas.  I  pred  starešine  i  careve  izvodiće  vas  za  svedočanstvo 
njima i neznabošcima. (Mt. 10,21‐22) A predaće brat brata na smrt i otac sina; i ustaće deca 
na roditelje i pobiće ih. I svi će vas mrziti zbog imena moga; ali koji pretrpi do kraja taj će 
se  spasti.  (Mt.10,38)  I  koji  ne  uzme  krst  svoj  i  ne  pođe  za  mnom,  nije  mene  dostojan. 
(Jn.16,1‐3) Ovo sam vam kazao da se ne sablaznite. Izgoniće vas iz sinagoga. Ali dolazi čas 
kada će svaki ko vas ubije misliti da Bogu službu prinosi. I to će činiti, jer ne poznaše Oca 
ni mene. (Lk.8,13) A koje je na kamenu to su oni koji kada čuju s radošću primaju reč; i ovi 
korena  nemaju  te  za  neko  vreme  veruju,  a  u  vreme  iskušenja  otpadnu.  (2.Kor.1,8‐9)  Jer 
nećemo, braćo, da ne znate o nevolji našoj koja nam se dogodi u Aziji, da suviše bejasmo 
opterećeni, preko moći, tako da smo bili u nedoumici i za život; čak sami u sebi osudu na 
smrt doživesmo, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Boga koji podiže mrtve. (2.Tim.Z,12) 
A i svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni. 

Poglavlje 2. Čovek ne treba sam da srlja u iskušenja pre Božijeg popuštenja, već treba da se moli da 
ne padne u njih. 

(Mt.6,9‐10) Ovako, dakle, molite se vi: Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje, da 
dođe carstvo tvoje. I odmah zatim (st. 13): I ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga. 
(Jn.  7,1‐10)  I  posle  toga  hođaše  Isus  po  Galileji;  jer  po  Judeji  ne  htede  da  hodi,  pošto 
tražahu Judejci da ga ubiju. Beše pak blizu judejski praznik Senica. Tada mu rekoše braća 
njegova: Otidi odavde i idi u Judeju, da i učenici tvoji vide dela tvoja koja činiš. Jer niko ne 
čini nešto u tajnosti, a sam traži da je poznat. Kada tako što činiš, pokaži se svetu. Jer ni 
braća njegova ne verovahu u njega. Tada im reče Isus: Vreme moje još nije došlo, a vreme 
je vaše svagda spremno. Ne može svet mrziti na vas; a mene mrzi jer ja svedočim o njemu 
da su dela njegova zla. Vi otidite na ovaj Praznik: ja još neću ići a ovaj Praznik, jer se moje 
vreme  još  nije  ispunilo.  Rekavši  im  ovo,  ostade  u  Galileji.  A  kad  otidoše  braća  njegova, 
tada i sam ode na Praznik, ne javno, nego kao u tajnosti. (Lk.22,46) Ustanite i molite se da 
ne padnete u iskušenje! 

Poglavlje  3.  Ponekad  se  treba  ukloniti  od  zlobnika.  Onaj,  pak,  ko  padne  u  iskušenje  treba  u 
molitvama da se moli za olakšanje kako bi bio u stanju da ga podnese. Osim toga, treba da se moli i 
da bude volja Božija. 

(Mt.10,23) A kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi. (Mt.12,14) A fariseji izašavši 
održaše većanje protiv njega kako da ga pogube. No Isus, doznavši to, ukloni se odande. 
(Jn.11,53‐54)Od toga, dakle, dana dogovoriše se da ga ubiju. A Isus ne hođaše više javno 
među Judejcima. (Lk.22,41‐42) I kleknuvši na kolena moljaše se. Govoreći: Oče, kad bi hteo 
da  proneseš  ovu  čašu  mimo  mene!  Ali  ne  moja  volja,  no  tvoja  neka  bude!  (1.Kor.10,13) 
Drugo  vas  iskušenje  nije  snašlo  osim  čovečijega;  veran  je  Bog  koji  vas  neće  pustiti  da  se 
iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete podneti. 

Poglavlje 4. U iskušenjima i u svakoj opasnosti koja ga zadesi Hrišćanin treba da se seća onoga što 
je rečeno u bogonadahnutom Pismu, ostajući neposramljen i obezoružavajući protivnike. 

(Mt.4,1‐4) Tada Isusa odvede Duh u pustinju da ga đavo kuša. I postivši dana četrdeset i 
noći četrdeset, naposletku ogladnje. I pristupi k njemu kušač i reče: Ako si Sin Božiji, reci 
da kamenje ovo postanu hlebovi. A on odgovori i reče: Pisano je: Ne živi čovek o samom 
hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih. 

  

Pravilo 63. O plašljivosti i smelosti u napastima. 

Poglavlje. Hrišćanin u napastima ne treba da se plaši, niti da se muči, kolebajući se u nadi na Boga, 
već treba da bude smeo, budući da je sa njim Gospod koji ustrojava njegova dela, koji ga ukrepljuje 
u  svim  napastima,  i  budući  da  je  sa  njim  Duh  Sveti,  koji  ga  uči  tome  kako  da  odgovara 
protivnicima. 

(Mt. 10,28‐31) I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti; nego se više bojte 
onoga  koji  može  i  dušu  i  telo  pogu  biti  u  paklu.  Ne  prodaju  li  se  dva  vrapca  za  jedan 
novčić? Pa ni jedan od njih ne padne na zemlju bez Oca vašega. A vama je i kosa na glavi 
sva  izbrojana.  Ne  bojte  se,  dakle;  vi  ste  bolji  od  mnogo  vrabaca.  (Lk.12,11‐12)  A  kad  vas 
dovedu u sinagoge i pred načelstva i vlasti, ne brinite se kako ćete ili šta odgovoriti ili šta 
ćete  kazati;  jer  će  vas  Sveti  Duh  naučiti  u  onaj  čas  šta  treba  reći.  (Mk.4,37‐40)  I  nastade 
velika bura od vetra; i valovi tako zapljuskivahu lađu da ona već poče da tone. A on beše 
na krmi spavajući na uzglavlju, i probudiše ga i rekoše mu: Učitelju, zar ti ne 

mariš  što  propadamo?  Iustavši  zapreti  vetru,  i  reče  moru:  Ćuti,  prestani!  I  utoli  vetar,  i 
postade tišina velika. I reče im: Zašto ste tako strašljivi? Kako nemate vere? (Dap.5,17‐21) 
Ali se podiže prvosveštenik i svi koji behu s njim, sekta sadukejska, i ispuniše se zavisti, i 
digoše ruke svoje na apostole, i  baciše ih u opšti  zatvor.  A  anđeo  Gospodnji otvori  noću 
vrata tamnice, iz vede ih i reče: Idite i stanite u hramu pa govorite narodu sve re či ovoga 
života. A oni, čuvši to, uđoše ujutru u hram, i učahu. 

(2.Kor.1,8)  Jer  nećemo,  braćo,  da  ne  znate  o  nevolji  našoj  koja  nam  se  dogodi  u  Aziji. 
(2.Kor.1,10)  [Bog] nas je od tolike smrti izbavio, i  izbavlja,  u koga se nadamo  da  će  nas i 
opet izbaviti. 

  

Pravilo 64. O radosti koju treba osećati u stradanjima za Hrista. 

Poglavlje. Treba da se radujemo svakom stradanju, pa čak i smrti, za ime Gospodnje i za Njegove 
zapovesti. 

(Mt.5,10‐12) Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko. Blaženi ste kada 
vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene. Radujte 
se  i  veselite  se.jer  je  velika  plata  vaša  na  nebesima.  (Lk.6,22‐23)  Blaženi  ste  kad  vas  ljudi 
omrznu  i  kad  vas  odbace  i  osramote,  i  razglase  ime  vaše  kao  zlo  zbog  Sina  Čovečijega. 
Radujte se u onaj dan i igrajte, jer gle, velika je plata vaša na nebu. (Dap.5,40‐42) I dozvavši 
apostole izbiše ih i zabraniše im da govore o Imenu Isusovom, i otpustiše ih. A ovi onda 
otidoše iz Sinedriona radujući se što se udostojiše da podnesu sramotu za Ime njegovo. I 
svaki dan u hramu i po domovima ne prestajahu da uče i propovedaju jevanđelje o Isusu 
Hristu.  (Kol.1,2324)  Kome  ja,  Pavle,  postadoh  služitelj.  Sada  se  radujem  u  svojim 
stradanjima za vas, i u svome telu dopunjavam što nedostaje Hristovim patnjama, za telo 
njegovo, koje je Crkva. 

  

Pravilo 65. O tome da se treba moliti i na samoj končini. 

Poglavlje. I pri samom odlasku iz ovog života treba da se molimo o doličnome. 

(Mt.27,46) A oko devetoga časa, povika Isus iz svega glasa govoreći: Ili, Ili, lima savahtani? 
To jest: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio? (Lk.23,46) I povikavši Isus iz sveg glasa 
reče:  Oče,  u  ruke  tvoje  predajem  duh  svoj.  I  rekavši  ovo  izdahnu.  (Dap.  7,59‐60)  I 
kamenovahu  Stefana,  koji  se  moljaše  Bogu  i  govoraše:  Gospode  Isuse,  primi  duh  moj! 
Onda kleče na kolena i povika iza glasa: Gospode, ne uračunaj im greh ovaj! I ovo rekavši, 
usnu. 

  

Pravilo 66. O onima koji su ostavili one koji se podvizavaju za blagočašće i o onima koji 
se zajedno za njima podvizavaju. 
Poglavlje 1. Ne treba ostavljati one koji se podvizavaju za blagočašće. 

(Jn.16,31‐32)  Isus  im  odgovori:  Sad  li  verujete?  Evo  dolazi  čas,  i  već  je  došao,  da  se 
razbegnete  svaki  na  svoju  stranu,  a  mene  ostavite  sama.  (2.Tim.1,15‐18)  To  znaš  da  se 
odvratiše  od  mene  svi  oni  u  Aziji,  među  kojima  su  Figel  i  Ermogen.  Gospod  neka  dade 
milost  Onisiforovu  domu,  jer  me  je  mnogo  puta  okrepio,  i  okova  mojih  nije  se  postideo, 
nego  došavši  u  Ram  još  revnosnije  me  potraži  i  nađe.  Neka  mu  dade  Gospod  da  nađe 
milost kod Gospoda u onaj dan. A koliko mi je u Efesu poslužio, ti najbolje znaš. 

(2.Tim.4,16) Pri mojoj prvoj odbrani niko ne osta sa mnom, nego me svi ostaviše. Neka im 
se ne uračuna! 

Poglavlje 2. Treba da se molimo za one koje nose iskušenja. 

(Lk.22,31‐32) Simone, Simone, evo vas zaiska satana da vas veje kao pšenicu. A ja se molih 
za  tebe  da  vera  tvoja  ne  prestane.  (Dap.12,5)  Petra,  dakle,  čuvahu  u  tamnici,  a  Crkva  se 
usrdno moljaše za njega Bogu. 

  

Pravilo 67. O onima koji tuguju za umrlima. 

Poglavlje.  Onima  koji  imaju  nesumnjivu  veru  u  vaskrsenje  mrtvih  nije  svojstveno  da  tuguju  za 
umrlima. 

(Lk.23,27‐28)  A  za  njim  iđaše  veliko  mnoštvo  naroda  i  žena,  koje  plakahu  i  naricahu  za 
njim. A Isus obazrevši se na njih reče: Kćeri jerusalimske, ne plačite za mnom. (1.Sol.4,13‐
14) Nećemo pak, braćo, da vam bude nepoznato što je sa onima koji su usnuli, da ne biste 
tugovali kao oni koji nemaju nade. Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će i Bog 
one koji su usnuli u Isusu dovesti s Njim. 

  

Pravilo 68. O razlici sadašnjeg i budućeg veka. 

Poglavlje 1. Po vaskrsenju ne treba očekivati ništa što je svojstveno ovome veku, već treba znati da 
je u budućem veku život anđelski i slobodan od svakih potreba. 

(Lk.20,34‐36)  I  odgovarajući  Isus  reče  im:  Sinovi  ovoga  veka  žene  se  i  udaju;  a  koji  se 
udostojiše dobiti onaj vek i vaskrsenje iz mrtvih, niti se žene niti udaju; jer više ne mogu 
umreti, jer su kao anđeli, i sinovi su Božiji kada su sinovi vaskrsenja. (1.Kor.15, 35‐38) Ali 
reći  će  neko:  Kako  će  ustati  mrtvi?  i  u  kakvom  će  telu  doći?  Bezumniče,  ono  što  ti  seješ 
neće  oživeti  ako  ne  umre.  I  što  seješ,  ne  seješ  telo  koje  će  nastati,  nego  golo  zrno,  bilo 
pšenično ili neko drugo. A Bog mu daje telo kako hoće. (1.Kor. 15,42‐44) Tako i vaskrsenje 
mrtvih; seje se u raspadljivosti, ustaje u neraspadljivosti; seje se u beščašću, ustaje u slavi; 
seje  se  u  nemoći,  ustaje  u  sili;  seje  se  telo  duševno,  ustaje  telo  duhovno.  Postoji  telo 
duševno i postoji telo duhovno. 

Poglavlje 2. Ne treba misliti da će dolazak Gospodnji biti pomesan i telesan, već ga treba očekivati u 
slavi Očevoj odjednom u celoj vaseljeni. 

(Mt.24,23‐24)  Tada  ako  vam  ko  reče:  Evo,  ovde  je  Hristos  ili  onde,  ne  verujte.  Jer  će  se 
pojaviti  mnogi  lažni  hristosi  i  lažni  proroci,  i  pokazaće  znake  velike  i  čudesa  da  bi 
prevarili, ako bude moguće, i izabrane. (Mk. 13,23‐26) Ali vi se čuvajte; evo sve sam vam 
kazao  unapred.  Ali  u  te  dane,  posle  te  nevolje,  sunce  će  se  pomračiti,  a  mesec  svoju 
svetlost izgubiti. I zvezde će spadati s neba i sile nebeske pokrenuti se. I tada će ugledati 
Sina Čovečijega gde dolazi na oblacima sa silom i slavom velikom. (1.Sol.4,15‐16) Jer vam 
ovo kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji budemo živi o dolasku Gospodnjem nećemo 
preteći one koji su usnuli. Jer će sam Gospod sa zapovešću, glasom arhanđela i sa trubom 
Božijom, sići s neba, i prvo će mrtvi u Hristu vaskrsnuti. 

  

Pravilo 69. O onome što se u Pismu odjednom i izravno zabranjuje ili odobrava. 

Poglavlje 1. Nabrajanje onoga što se izravno zabranjuje i podleže groznoj pretnji. 

(Mt.  15,19‐20)  Jer  iz  srca  izlaze  zle  pomisli,  ubistva,  preljube,  blud,  krađe,  lažna 
svedočanstva,  hule.  I  ovo  je  što  pogani  čoveka,  a  neumivenim  rukama  jesti  ne  pogani 
čoveka.  (Mt.25,41‐43)  Idite  od  mene  prokleti,  u  oganj  večni  koji  je  pripremljen  đavolu  i 
anđelima njegovim. Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh, i ne napojiste me; 
stranac  bih,  i  ne  primiste  me;  nag  bih,  i  ne  odenuste  me;  bolestan  i  u  tamnici  bih,  i  ne 
posetiste me. (Lk.6, 24‐26) Ali teško vama bogatima, jer ste već primili utehu svoju. Teško 
vama koji ste siti sada, jer ćete ogladnjeti. Teško vama koji se smejete sada, jer ćete zaridati 
i zaplakati. Teško vama kada stanu svi ljudi dobro govoriti o vama. (Lk.21,34) Ali pazite na 
sebe  da  srca  vaša  ne  otežaju  prejedanjem  i  pijanstvom  i  brigama  ovoga  života,  i  da  Dan 
onaj ne naiđe na vas iznenada. (Rim.1,28). I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih 
Bog u pokvaren um da čine što je neprilično, njih koji su ispunjeni svake nepravde, bluda, 
zloće,  lakomstva.  (Rim.13,9)  Ne  čini  preljubu,  ne  ubij,  ne  ukradi,  ne  svedoči  lažno,  ne 
poželi,  i  bilo  koja  druga  zapovest.  (1.Kor.6,9‐10)  Ne  varajte  se:  ni  bludnici,  ni 
idolopoklonici,  ni  preljubnici,  ni  rukobludnici,  ni  muželožnici,  ni  lakomci,  ni  lopovi,  ni 
pijanice, ni opadači, š otimači, neće naslediti Carstvo Božije. (2.Kor.12,20) Da kako ne budu 
svađe,  zavisti,  srdnje,  prkosi,  opadanja,  šaptanja,  nadimanja,  neredi.  (Gal.5,19‐21)  A 
poznata  su  dela  tela,  koja  su:  preljuba,  blud,  nečistota,  besramnost,  idolopoklonstvo, 
čaranje,  neprijateljstva,  svađe,  pakosti,  gnev,  prkosi,  razdori,  jeresi,  zavisti,  ubistva, 
pijanstva, raskalašnosti, i slično ovima za koja vam unapred kazujem, kao što sam i ranije 
govorio, da oni koji tako nešto čine neće naslediti Carstva Božijega. (Gal. 5,26) Ne budimo 
sujetni,  izazivajući  jedni  druge,  zavideći  jedni  drugima.  (Ef.4,31)  Svaka  gorčina  i  gnev  i 
ljutina  i  vika  i  hula  sa  svakom  zlobom,  neka  su  daleko  od  vas.  (Ef.5,3‐4)  A  blud  i  svaka 
nečistota  i  lakomstvo  da  se  ne  spominje  među  vama,  kao  što  i  dolikuje  svetima;  ni 
sramotne ni lude reči ili šale, što god je nepristojno. (Kol.3,5‐6; 8‐9) Umrtvite, dakle, udove 
svoje  koji  su  na  zemlji:  blud,  nečistotu,  strast,  zlu  pohotu  i  lakomstvo,  što  je 
idolopoklonstvo, zbog kojih dolazi gnev Božiji na sinove protivljenja. A sad odbacite i vi to 
sve: gnev, ljutinu, pakost, huljenje, sramotne reči iz usta svojih. Ne lažite jedan drugoga. 
(1.Tim.1,9‐10)  Znajući  to  da  zakon  nije  propisan  za  pravednika,  nego  za  bezakonike  i 
nepokorne,  bezbožnike  i  grešnike,  nepobožne  i  pogane,  oceubice  i  materoubice,  krvnike, 
bludtke,  muželožnike,  ljudokradice,  lažljivce,  krivokletnike,  i  ako  je  što  drugo  protivno 
zdravoj nauci. (1.Tim.4,1‐3) A Duh izričito govori da će u poslednja vremena odstupiti neki 
od  vere  slušajući  duhove  prevare  i  nauke  demonske,  u  licemerju  lažljivaca,  čija  je  savest 
spaljena, koji zabranjuju ženiti se, i traže uzdržavanje od jela koja je Bog stvorio da ih sa 
zahvalnošću uzimaju verni i oni koji su poznali istinu. (1.Tim.6,3‐5) Ako neko drukčije uči i 
ne  drži  se  zdravih  reči  Gospoda  našega  Isusa  Hrista  i  učenja  o  pobožnosti,  pogordio  se 
ništa  ne  znajući,  nego  boluje  od  zapitkivanja  i  prepiranja,  od  čega  nastaje  zavist,  svađa, 
huljenja, lukava podozrenja, prazna nadmudrivanja ljudi izopačenog uma i lišenih istine, 
koji misle da je pobožnost izvor dobitaka. Kloni se takvih. (2.Tim.Z,1‐5) Ali ovo znaj da će 
u  poslednje  dane  nastati  teška  vremena.  Jer  će  ljudi  biti  samoljubivi,  srebroljubivi, 
hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposlušni roditeljima, neblagodarni, nepobožni, bezosećajni, 
nepomirljivi, klevetnici, neuzdržljivi, surovi, nedobroljubivi, izdajnici, naprasiti, naduveni, 
više slastoljubivi nego bogoljubivi, koji imaju izgled pobožnosti, a sile njene su se odrekli. I 
kloni se ovih. (Tit.3,3) Jer i mi bejasmo nekada nerazumni, nepokorni, zabludeli, robujući 
raznim  požudama  i  nasladama,  provodeći  život  u  zlobi  i  zavisti,  gnusni,  mrzeći  jedan 
drugoga. 

Poglavlje 2. Nabrajanje onoga što se izravno odobrava ili ima obećanje blagoslova. 

(Mt.5,3‐12) Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko. Blaženi koji plaču, jer 
će se utešiti. Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju. Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se 
nasititi.  Blaženi  milostivi,  jer  će  biti  pomilovani.  Blaženi  čisti  srcem,  jer  će  Boga  videti. 
Blaženi  mirotvorci,  jer  će  se  sinovi  Božiji  nazvati.  Blaženi  prognani  pravde  radi,  jer  je 
njihovo Carstvo nebesko. Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas 
svakojake  rđave  reči,  zbog  mene.  Radujte  se  i  veselite  se,  jer  je  velika  plata  vaša  na 
nebesima.  (Mt.  25,34‐36)  Hodite  blagosloveni  Oca  moga;  primite  Carstvo  koje  vam  je 
pripremljeno od postanja sveta. Jer ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ožednjeh, i napojiste 
me;  stranac  bih,  i  primiste  me;  nag  bih,  i  odenuste  me;  bolestan  bih,  i  posetiste  me;  u 
tamnici bih, i dođoste mi. (Rim.12,7‐21) Ako je služba, neka je u služenju; učiteljstvo, neka 
je  u  učenju;  ako  je  tešitelj,  neka  teši;  koji  daje,  neka  daje  iskreno;  koji  upravlja,  neka  je 
revnostan; koji čini milostinju, neka čini radosno. Ljubav da ne bude licemerna. Mrzeći zlo 
držite se dobra. U bratoljublju budite jedni prema drugima nežni; čašću činite jedni druge 
većim od sebe. Urevnosti ne budite lenji; budite duhom vatreni; Gospodu služite. Budite u 
nadi radosni, u nevolji trpeljivi, u molitvi postojani. Pomažite svetima u potrebama; budite 
gostoljubivi.  Blagosiljajte  one  koji  vas  gone,  blagosiljajte  a  ne  kunite.  Radujte  se  sa 
radosnima, i plačite sa onima koji plaču. Budite jedne misli među sobom. Nemojte gordo 
misliti  nego  se  družite  sa  smirenima.  Ne  smatrajte  sami  sebe  mudrim.  Nikome  ne 
uzvraćajte zlo za zlo; nastojte dobro činiti pred svima ljudima. Ako je moguće, koliko da 
vas  stoji,  imajte  mir  sa  svima  ljudima.  Ne  činite  osvetu  za  sebe,  ljubljeni,  nego  podajte 
mesto  gnevu,  jer  je  napisano:  Moja  je  osveta,  ja  ću  vratiti,  govori  Gospod.  Ako  je,  dakle, 
gladan  neprijatelj  tvoj,  nahrani  ga;  akoje  žedan,  napoj  ga;  jer  to  čineći  zgrnućeš  živo 
ugljevlje na glavu njegovu. Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrim. (2.Kor.6,3‐10) 
Nikako ni u čemu ne dajući spoticanje, da se služba ne kudi, nego se u svemu pokazujemo 
kao sluge Božije: u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bedama, u teskobama; u ranama, u 
tamnicama,  u  bunama,  u  trudovima,  u  bdenjima,  u  postovima,  u  čistoti,  u  znanju,  u 
dugotrpljenju,  u  blagosti,  u  Duhu  Svetome,  u  ljubavi  nelicemernoj,  u  reči  istine,  u  sili 
Božijoj,  sa  oružjem  pravednosti  desnim  i  levim,  u  slavi  i  sramoti,  u  grdnji  i  pohvali,  kao 
varalice  i  kao  istiniti,  kao  neznani  i  poznati,  kao  oni  koji  umiru  a  evo  živimo,  kao 
kažnjavani ali ne ubijani, kao žalošćeni a uvek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, 
kao  oni  koji  ništa  nemaju  a  sve  poseduju.  (2.Kor.  13,11)  Najzad,  braćo,  radujte  se, 
usavršavajte  se,  utešavajte  se,  isto  mislite,  mir  imajte.  (Gal.5,22‐23)  A  plod  Duha  jeste: 
ljubav,  radost,  mir,  dugotrpljenje,  blagost,  dobrota,  vera,  krotost,  uzdržanje.  (Ef.4,1‐4) 
Molim vas, dakle, ja sužanj u Gospodu, da se vladate dostojno zvanja na koje ste pozvani, 
sa svakom smirenošću i krotošću, sa dugotrpljenjem, podnoseći jedan drugoga u ljubavi, 
starajući  se  da  čuvate  jedinstvo  Duha  svezom  mira:  Jedno  telo,  jedan  Duh,  kao  što  ste  i 
pozvani  u  jednu  nadu  zvanja  svoga.  (Ef.4,32)  A  budite  među  sobom  blagi,  milostivi, 
praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama. (Ef.5,1‐2) Ugledajte se, 
dakle, na Boga kao deca voljena. I živite u ljubavi kao što je i Hristos nas ljubio i predao 
sebe  za  nas  kao  prinos  i  žrtvu  Bogu  na  prijatan  miris.  (Fil.2,1‐3)  Ako,  dakle,  imate  neku 
utehu u Hristu, ako li toplinu ljubavi, ako li zajednicu Duha, ako li saosećanje i samilost, 
upotpunite  moju  radost,  da  isto  mislite,  da  istu  ljubav  imate,  jednodušni,  jednomisleni: 
Ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu. (Fil.4,8‐9) A dalje, braćo, što god je istinito, 
što god je pošteno, što god je pravedno, što god je čisto, što god je dostojno ljubavi, što god 
je  na  dobru  glasu,  bilo  koja  vrlina,  bilo  što  pohvale  dostojno,  to  mislite;  što  i  naučiste,  i 
primiste i čuste i videste na meni, ono činite. (Kol.3,1‐3) Ako ste, dakle, vaskrsli sa Hristom, 
tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore, a 
ne što je na zemlji. Jer umreste i vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu. (Kol.3,12) Obucite 
se, dakle, kao izabranici Božiji, sveti i ljubljeni, u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, 
dugotrpeljivost.  (1.Sol.5,14‐22)  Savetujte  neuredne,  tešite  malodušne,  podržavajte  slabe, 
budite velikodušni prema svima. Gledajte da niko ne vraća kome zlo za zlo; nego svagda 
idite za dobrom, i među sobom i prema svima. Radujte se svagda, molite se bez prestanka, 
na  svemu  zahvaljujte;  jer  je  ovo  volja  Božija  za  vas  u  Hristu  Isusu.  Duha  ne  gasite, 
proroštva ne prezirite, sve ispitujte, dobra se držite. Od zla u svakom vidu uklanjajte se. 
(Tit.2,2‐5)  Starci  da  budu  trezveni,  skromni,  mudri,  zdravi  u  veri,  u  ljubavi,  u  trpljenju. 
Starice  takođe  da  se  drže  kako  dolikuje  svetima;  da  ne  klevetaju,  da  mnogo  ne  robuju 
vinu, da uče dobru, da urazumljuju mlade žene: da vole muževe, da vole decu, da budu 
razborite,  čedne,  kućanice,  dobre,  pokorne  svojim  muževima,  da  se  ne  bi  hulilo  na  reč 
Božiju.  (Tit.3,1‐2)  Napominji  im  da  budu  pokorni  i  poslušni  poglavarstvima  i  vlastima, 
spremni  za  svako  dobro  delo;  nikoga  da  ne  ruže,  da  se  ne  svađaju,  da  budu  blagi,  da 
pokazuju  svaku  krotost  prema  svima  ljudima.  (Jev.13,1‐5)  Bratoljublje  neka  ostane. 
Gostoljublje ne zaboravljajte, jer iz gostoljublja neki i ne znajući primiše anđele. Sećajte se 
sužanja kao da ste s njima okovani, i onih koji se zlopate, jer ste i sami u telu. Brak neka 
bude u svemu častan i postelja bračna čista; a bludnicima i preljubnicima sudiće Bog. Ne 
budite srebroljubivi, budite zadovoljni onim što imate. 

  

Pravilo 70. O onima kojima je poverena propoved Jevanđelja: kada, koga i čemu su oni 
dužni  da  uče;  kakvu  smelost  treba  da  imaju  u  propovedi;  koliko  treba  da  se  staraju  o 
onima  koji  su  im  povereni;  sa  kakvim  raspoloženjem  treba  da  se  predaju  trudovima  i 
kojim prvenstveno; kako sebe da sačuvaju čistim od nedostataka koji ih najčešće prate; 
do  koje  mere  treba  da  dovode  one  koje  poučavaju;  kako  da  privlače  ljude  koji  imaju 
odbojno  raspoloženje;  na  koji  način  da  se  približe  onima  koji  iz  straha  odbijaju  da 
slušaju;  kako  da  se  udaljavaju  od  onih  koji  ih  nesvesno  ne  primaju;  kako  da  jedne 
rukopolažu,  i  kako  da  rukopoložene  raščinjavaju.  O  tome  da  svaki  od  služitelja  treba 
sebe da smatra odgovornim za sve što čini i govori pred onima koji su mu povereni. 

Poglavlje  1.  Oni  kojima  je  poverena  jevanđelska  propoved  sa  moljenjem  i  molitvom  treba  da 
postavljaju besprekorne đakone i prezvitere, koji su ranijim životom zaslužili odobrenje. 

(Mt.9,37‐38)  Tada  reče  učenicima  svojim:  Žetve  je  mnogo,  a  poslenika  malo.  Molite  se 
stoga gospodaru žetve da izvede poslenike na žetvu svoju. (Lk.6,13‐16) I kad bi dan, dozva 
učenike  svoje,  i  izabra  od  njih  Dvanaestoricu,  koje  i  apostolima  nazva:  Simona,  koga 
prozva  Petrom,  i  Andreja  brata  njegova,  Jakova  i  Jovana,  Filipa  i  Vartolomeja,  Mateja  i 
Tomu, Jakova Alfejeva i Simona zvanog Zilot, Judu Jakovljeva, i Judu Iskariotskog, koji i 
postade izdajnik. (Lk.10,1‐2) A potom izabra Gospod i druge, Sedamdesetoricu, i posla ih 
dva  po  dva  pred  licem  svojim  u  svaki  grad  i  mesto  kuda  nameravaše  sam  ići.  I  reče  im: 
Žetve je mnogo, a poslenika malo; zato se molite gospodaru žetve da izvede poslenike na 
žetvu svoju. (Dap.1,1‐2) Prvu ti knjigu napisah, o Teofile, o svemu što poče Isus i tvoriti i 
učiti do dana kada se uznese, pošto Duhom Svetim dade zapovesti apostolima koje izabra. 
(Dap.  1,23‐26)  I  postaviše  dvojicu:  Josifa  zvanog  Varsava,  koji  bi  nazvan  Just,  i  Matiju.  I 
pomolivši se rekoše: Ti, Gospode, poznavaoče srdaca svih, pokaži jednoga od ove deojice 
koga  si  izbrao,  da  primi  udel  ove  službe  i  apostolstva,  iz  kojeg  ispade  Juda,  da  ide  na 
mesto  svoje.  I  baciše  kocke  za  njih,  i  pade  kocka  na  Matiju,  i  bi  pribrojan  Jedanaestorici 
apostola.  (1.Tim.3,1‐10)  Ako  ko  episkopstvo  želi,  dobro  delo  želi.  Ali  episkop  treba  da  je 
bez  mane,  jedne  žene  muž,  trezven,  mudar,  pošten,  gostoljubiv,  kadar  da  poučava:  Ne 
pijanica, ne ubojica, ne lihvar, nego krotak, miroljubiv, ne srebroljubiv; koji svojim domom 
upravlja,  ima poslušnu decu  sa svakom  skromnošću; a  ako  neko ne  ume svojim domom 
upravljati, kako će se moći starati za Crkvu Božiju? Ne novokršten, da se ne bi pogordio i 
upao u osudu đavolju. A treba da ima i dobro svedočanstvo od onih koji su napolju, da ne 
bi  upao  u sramotu  i zamku  đavolju.  Tako  i  đakoni  treba  da  budu  častiti,  ne  dvolični,  ne 
koji mnogo vina piju, ne lakomi, koji imaju tajnu vere u čistoj savesti. A i ovi da se prvo 
provere, pa da onda služe, pošto su bez mane. (Tit.1,5‐9) Zato te ostavih na Kritu da urediš 
što  je  nedovršeno,  i  da  postaviš  po  svima  gradovima  starešine,  kao  što  ti  ja  zapovedih: 
Ako  je  ko  bez  mane,  jedne  žene  muž,  i  ima  decu  verujuću,  kojoj  ne  prigovaraju  da  su 
razuzdana ili  nepokorna. Jer episkop  kao Božiji domoupravitelj  treba da je bez mane, ne 
samovoljan,  ne  gnevljiv,  ne  pijanica,  ne  ubojica,  ne  lihvar;  nego  gostoljubiv,  dobroljubiv, 
mudar, pravedan, pobožan, uzdržljiv; koji se čvrsto drži istinite reč saglasne sa učenjem, 
da bi bio sposoban i poučavati u zdravoj nauci i pokarati one koji se protive. 

Poglavlje 2. Pri rukopolaganju ne treba biti lakomislen i pristupati mu neoprezno. Jer, ono što ne 
zaslužuje odobrenje nije bezopasno. Onoga, pak, koji je kriv u nečemu treba obnaružiti kako i sam 
ne bi postao saučesnik u grehu, i kako se ni drugi ne bi saplitali, već se učili strahu. 

(1.Tim.5,22) Ne polaži ruke ni na koga brzo, niti učestvuju tuđim gresima. (1.Tim.5,19‐20) 
Protiv  prezvitera  ne  primaj  tužbe,  osim  na  osnovu  dva  ili  tri  seedoka.  One  koji  greše 
pokaraj pred svima, da i ostali imaju strah. 

Poglavlje  3.  Izabrani  ne  treba  da  samovoljno  pristupa  propovedi,  već  da  očekuje  vreme  Božijeg 
blagovoljenja. On treba da počne da propoveda kada mu se naloži i to onima kojima je poslan. 

(Mt.10,5‐6) Ovu Dvanaestoricu posla Isus i zapovedi im govoreći: Na put neznabožaca ne 
idite,  i  u  grad  samarjanski  neulazite.  Nego  idite  najpre  izgubljenim  ovcama  doma 
Izrailjeva! (Mt. 15,22‐24) I gle, žena Hananejka iziđe iz onih krajeva i povika mu govoreći: 
Pomiluj me, Gospode, sine Davidov, kćer moju mnogo muči đavo! A on joj ne odgovori ni 
reči.  I  pristupivši  učenici  njegovi  moljahu  ga  govoreći:  Otpustije,  jer  viče  za  nama.  A  on 
odgovarajući reče: Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva. (Jn.8, 42) Jer ja 
od  Boga  iziđoh,  jer  nisam  došao  sam  od  sebe,  nego  me  On  posla.  (Dap.11,19)  Oni, 
međutim,  koji  se  rasejaše  od  nevolje  koja  nasta  zbog  Stefana,  prođoše  sve  do  Finikije  i 
Kipra i Antiohije ne propovedajući reč nikome do samo Judejcima. (Rim.1,1) Pavle, sluga 
Isusa Hrista, pozvani apostol, izabran za jevanđelje Božije. (Rim. 10,14‐15) Kako će čuti bez 
propovednika?  A  kako  će  propovedati  ako  ne  budu  poslani?  (1.Tim.1,1)  Pavle,  apostol 
Isusa Hrista po zapovesti Boga, Spasa našega i Gospoda Isusa Hrista, nade naše. 

Poglavlje 4. Onaj ko je pozvan na jevanđelsku propoved treba odmah da se povinuje i da ne odlaže 
svoje delo. 

(Lk.9,59‐60)  A  drugome  reče:  Hajde  za  mnom!  A  on  reče:  Gospode,  dopusti  mi  da  prvo 
odem  da  sahranim  oca  svoga.  A  Isus  reče  mu:  Ostavi  neka  mrtvaci  sahranjuju  svoje 
mrtvace; a ti hajde te objavljuj Carstvd Božije. (Gal.1,15‐17) A kada blagoizvoli Bog, koji me 
izabra od utrobe matere moje i prizva blagodaću svojom, da objavi Sina svoga u meni, da 
ga blagovestim među neznabošcima, toga časa ne pitah tela i krvi, niti iziđoh u Jerusalim 
onima koji su bili apostoli pre mene, nego otidoh u Arabiju, i opet se vratih u Damask. 

Poglavlje 5. Ne treba učiti drugačije. 

(Jn.10,1‐2)  Zaista,  zaista  vam  kažem:  Ko  ne  ulazi  na  vrata  u  tor  ovčiji  nego  prelazi  na 
drugom mestu, on je lopov i razbojnik. A koji ulazi  na vrata pastir je ovcama. (Jn.10,7‐8) 
Zaista, zaista vam kažem: ja sam vrata ovcama. Svi koji god dođoše pre mene lopovi su i 
razbojnici;  ali  ih  ovce  ne  poslušaše.  (Gal.  1,8‐9)  Ali  ako  vam  i  mi  ili  anđeo  s  neba 
propoveda  jevanđelje  drukčije  nego  što  vam  propovedasmo,  anatema  da  bude!  Kao  što 
smo  već  rekli,  i  sada  opet  velim:  ako  vam  neko  propoveda  jevanđelje  drukčije  nego  što 
primiste,  anatema  da  bude!  (1.Tim.6,3‐4)  Ako  neko  drukčije  uči  i  ne  drži  se  zdravih  reči 
Gospoda našega Isusa Hrista i učenja o pobožnosti, pogordio se ništa ne znajući. 

Poglavlje  6.  Oni  kojima  je  poverena  [propoved]  treba  da  uče  svemu  što  je  Gospod  naredio  u 
Jevanđelju i preko apostola, i što je tome saobrazno. 

(Mt.28,19‐20) Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. 
Učeći  ih  da  drže  sve  što  sam  vam  zapovedio.  (Dap.16,4)  I  kad  prolažahu  po  gradovima, 
učiše ih da drže pravila koja utvrdiše apostoli i prezviteri u Jerusalimu. (1.Tim.6,3) Ovo uči 
i savetuj. (Tit.2,1) A ti govori što priliči zdravom učenju. 

Poglavlje 7. Ako onaj kome je poverena reč učenja Gospodnjeg prećuti nešto od onog što je obavezno 
za  ugađanje  Bogu,  ili  učini  nešto  zabranjeno,  ili  nedovoljno  ispunjava  svoje  obaveze,  biće  kriv  za 
krv onih koji se podvrgnu opasnosti. 

(Lk.11,52) Teško vama zakonicima, što uzeste ključ od znanja: sami ne uđoste, a one koji bi 
ušli  sprečiste.  (Dap.18,5‐6)  I  kada  siđoše  iz  Makedonije  Sila  i  Timotej,  ustreptala  duha 
Pavle  svedočaše  Judejcima  da  je  Isus  ‐  Hristos.  No  pošto  se  protivljahu  i  huljahu,  otrese 
haljine svoje i reče im: Krv vaša na glave vaše; ja sam čist, i od sada idem neznabošcima. 
(Dap.20,26‐27)  Zato  vam  svedočim  u  današnji  dan  da  sam  čist  od  krvi  svih.  Jer  ne 
propustih da vam objavim svu volju Božiju. 

Poglavlje 8. Svakoga treba savetovati ka boljem u vezi sa onim što u Pismu nije opredeljeno jasnom 
naredbom. 

(Mt.19,12) Jer ima uškopljenika koji su se tako rodili iz utrobe materine; a ima uškopljenika 
koje  su  ljudi  uškopili;  a  ima  uškopljenika  koji  su  sami  sebe  uškopili  Carstva  radi 
nebeskoga.  Ko  može  primiti,  neka  primi!  (1.Kor.7,25‐27)  A  za  devojke  nemam  zapovesti 
Gospodnje,  nego,  dajem  savet,  kao  onaj  koji  je  stekao  milost  od  Gospoda  da  je 
verodostojan.  Mislim,  dakle,  da  je  to  dobro  zbog  sadašnje  nevolje,  da  je  dobro  čoveku 
ovako biti. Jesi li se privezao za ženu? Ne traži da se razdrešiš. Jesi li se odrešio od žene? 
Ne traži ženu. 

Poglavlje 9. Nije dozvoljeno da drugima namećeš obavezu u nečemu što sam nisi ispunio. 

(Lk.11,46) Teško i vama zakonicima što tovarite na ljude bremena teška za nošenje, a vi ni 
jednim prstom svojim nećete da se prihvatite bremena. 

Poglavlje 10. Služitelj reči treba da za druge bude obrazac svega dobrog, najpre sam ispunjavajući 
ono čemu uči. 

(Mt.11,28‐29)  Hodite  k  meni  svi  koji  ste  umorni  i  natovareni  i  jaću  vas  odmoriti.  Uzmite 
jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem. (Jn.13,12‐15) A 
kad im opra noge, uze haljine svoje pa opet sede za trpezu i reče im: Znate li šta sam vam 
učinio?  Vi  me  zovete  Učiteljem  i  Gospodom;  i  pravo  velite,  jer  jesam.  Kad  vam,  dakle, 
oprah noge, ja Gospod i Učitelj, i vi ste dužni jedni drugima prati noge. Jer sam vam dao 
primer da, kao što ja učinih vama, i vi činite. (Dap.20,35) Sve vam pokazah da se tako valja 
truditi  i  pomagati  nemoćnima.  (1.Kor.11,1)  Ugledajte  se  na  mene,  kao  i  ja  na  Hrista. 
(1.Tim.4,12) Niko da ne prezire tvoju mladost, ali budi obrazac vernima u reči, u življenju, 
u ljubavi, u duhu, u veri, u čistoti. 

Poglavlje  11.  Služitelj  reči  svoje  staranje  ne  treba  da  ograniči  samo  dobrim  delima.  Naprotiv, 
naročitim i isključivim delom staranja koje je naloženo na njega treba da smatra ispravljanje onih 
koji su mu povereni. 

(Mt.5,13) Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, čime ća se osoliti? Ona već neće biti ni za šta, 
osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze. (Jn.6,37‐38; 40) Sve što mi daje Otac meni će 
doći;  i  onoga  koji  dolazi  neću  isterati  napolje.  Jer  sam  sišao  s  neba  ne  da  tvorim  volju 
svoju, nego volju Oca, koji me posla. A ovo je volja Oca koji me posla, da svaki koji vidi 
Sina i veruje u njega ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. (1.Sol.2,19‐20) 
Jer  ko  je  naša  nada  ili  radost  ili  venac  hvale?  Zar  niste  to  i  vi  pred  Gospodom  našim 
Isusom Hristom o njegovu dolasku. Jer ste vi naša slava i radost. 

Poglavlje 12. Služitelj reči treba da obilazi sva naselja i gradove koji su mu povereni. 

(Mt.4,23) I prohođaše Isus po svoj Galileji učeći po sinagogama njihovim, i propovedajući 
jevanđelje  o  Carstvu,  i  isceljujući  svaku  bolest  i  svaku  nemoć  u  narodu.  (Lk.8,1)  I  on 
prohođaše  po  gradovima  i  po  selima  propovedajući  i  blagovesteći  Carstvo  Božije,  i 
Dvanaestorica s njim. 

Poglavlje  13.  Sve  treba  pozivati  na  poslušnost  Jevanđelju,  sa  svom  smelošću  propovedati  reč  i 
svedočiti o istini, čak i kad postoje oni koji se protive, te u svom delu ići do same smrti. 

(Mt.10,27‐28)  Što  vam  govorim  u  tami,  kazujte  na  vidiku;  i  što  vam  se  šapće  na  uši, 
propovedajte sa krovova. I ne bojte se ošh koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti. (Mt.22,8‐
9) Tada reče slugama svojim: Svadba je gotova, a zvanice ne behu dostojne. Idite, dakle, na 
raskršća i koga god nađete, pozovite na svadbu. (Jn. 18,20) Isus mu odgovori: Ja govorih 
javno svetu; ja svagda učih u sinagogi i u hramu, gde se uvek skupljaju Judejci, i ništa u 
tajnosti ne govorih. (Dap.5,27‐29) A kad ih dovedoše, postaviše ih pred Sinedrion, i zapita 
ih prvosveštenik govoreći: Nismo li vam strogo zabranili da ne učite o Imenu ovom? A vi 
ste eto napunili Jerusalim vašim učenjem, i hoćete da bacite na nas krv ovoga Čoveka. A 
Petar  i  apostoli  odgovarajući  rekoše:  Bogu  se  treba  pokoravati  više  nego  ljudima. 
(Dap.20,23‐24)  Osim  da  Duh  Sveti  u  svakome  gradu  svedoči,  govoreći  da  me  okovi  i 
nevolje čekaju. Ali se ni za što ne brinem, niti marim za svoj život, samo da završim put 
svoj  s  radošću  i  služenje  koje  primih  od  Gospoda  Isusa:  da  posvedočim  jevanđelje 
blagodati  Božije.  (1.Sol.2,1‐2)  Jer  i  sami,  braćo,  znate  da  dolazak  naš  k  vama  nije  bio 
uzalud; nego, pošto najpre stradasmo i ponižavani bismo u Filipima, kao što znate, mi se 
osmelismo u Bogu našem da vam kazujemo jevanđelje Božije uz veliku borbu. 

Poglavlje 14. Treba se moliti za napredak onih koji su poverovali i blagodariti za njega. 

(Jn. 17,20‐21) Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog reči njihove poveruju u 
mene: Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu. 
(Jn.17,24) Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja. (Lk.10,21) U taj čas 
obradova se duhom Isus i reče: Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od 
mudrih i razboritih, a otkrio to bezazlenima. Da, Oče, jer je tako bila volja tvoja. (Rim.1,8‐
10) Prvo, dakle, zahvaljujem Bogu svome kroz Isusa Hrista za sve vas što se o veri vašoj 
govori  po  svemu  svetu.  Jer  mi  je  svedok  Bog,  kome  služim  duhom  svojim  u  jevanđelju 
Sina njegova, da vas se sećam bez prestanka, moleći se svagda Bogu u molitvama svojim. 
(Fil.1,8‐11) Jer Bog mi je svedok, koliko čeznem za svima vama u ljubavi Isusa Hrista; i za 
to se molim Bogu da ljubav vaša sve više i više izobiluje u poznanju i svakom rasuđivanju, 
da  procenite  šta  je  najbolje,  da  budete  čisti  i  besprekorni  na  dan  Hristov,  puni  plodova 
pravde kroz Isusa Hrista, na slavu i hvalu Božiju. 

Poglavlje  15.  Dobra  dela  koja  su  ostvarena  po  blagodati  Božijoj  treba  i  drugima  objavljivati  radi 
slave Božije. 

(Lk.9,10)  I  vrativši  se  apostoli  ispričaše  mu  šta  su  učinili.  (Dap.14,27)  A  kad  dođoše  i 
sabraše Crkvu, kazaše sve šta učini Bog s njima. (Ef.6,21‐22) A da biste i vi znali kako sam 
ja  i  šta  radim,  sve  će  vam  kazati  Tihik,  ljubljeni  brat  i  verni  služitelj  u  Gospodu,  koga 
upravo za to i poslah k vama, da znate kako smo. 

Poglavlje  16.  Staranje  treba  pokazivati  ne  samo  o  prisutnim,  nego  i  o  odsutnim  i  činiti  sve  što 
zahteva potreba nazidavanja. 

(Jn.10,16) I druge ovce imam koje nisu iz ovog tora, i te mi valja privesti, i čuće glas moj, i 
biće  jedno  stado  i  jedan  pastir.  (1.Sol.3,1‐2)  Zato,  ne  mogavši  više  izdržati,  nađosmo  za 
dobro da ostanemo sami u Atini. Pa poslasmo Timoteja, brata našega i služitelja Božijega i 
saradnika našega u jevanđelju Hristovom, da vas utvrdi i da vas obodri u veri vašoj. 

Poglavlje 17. Treba biti pažljiv prema onima koji traže pomoć. 

(Mt.9,18‐19) Dok on tako govoraše njima, gle, knez jedan dođe i klanjaše mu se govoreći: 
Kći  moja  sad  umre;  nego  dođi  i  stavi  ruku  svoju,  i  oživeće.  I  ustavši  Isus  pođe  za  njim. 
(Dap.9,38‐29)  I  budući  da  je  Lida  blizu  Jope,  učenici  čuvši  da  je  Petar  u  njoj,  poslaše  dva 
čoveka moleći ga da bez oklevanja dođe do njih. A Petar ustavši otide s njima. 

Poglavlje 18. One koji su primili reč istine treba utvrđivati svojim posetama. 

(Dap.15,36)  Posle  nekoliko  dana  reče  Pavle  Varnavi:  Hajde  da  se  vratimo  i  da  obiđemo 
braću našu po svim gradovima u kojima objavljivasmo reč Gospodnju, da vidimo kako su. 
(1.Sol.2,17‐18) A mi, braćo, odvojšši. se od vas za neko vreme, licem a ne srcem, još više s 
velikom željom nastojasmo da vidimo lice vaše. Zato htedosmo doći k vama ‐ bar ja Pavle 
nekoliko puta ‐ i spreči nas satana. (1.Sol.3,1‐3) Zato, ne mogavši više izdržati, nađosmo za 
dobro da ostanemo sami u Atini. Pa poslasmo Timoteja, brata našega i služitelja Božijega i 
saradnika našega u jevanđelju Hristovom, da eas utvrdi i da vas obodri u veri vašoj, da se 
niko ne pokoleba u ovim nevoljama; jer sami znate da nam to predstoji. 

Poglavlje  19.  Onome  koji  voli  Gospoda  svojstveno  je  da  se  sa  velikom  privrženošću,  sa  svakom 
marljivošću  i  svim  merama  stara  o  onima  koje  poučava.  On  treba  da  ih  uči  i  svenarodno  i 
pojedinačno, istrajavajući, ako treba, i do smrti. 

(Jn.10,11) Pastir dobri dušu svoju polaže za ovce. (Jn.21, 15‐17) A kad obedovaše, reče Isus 
Simonu Petru: Simone Jonin, ljubiš li me više nego ovi? Reče mu: Da, Gospode, ti znaš da 
te volim. Reče mu: Napasaj jaganjce moje. Reče mu opet po drugi put: Simone Jonin, ljubiš 
li me? Reče mu: Da, Gospode, ti znaš da te volim. Reče mu: Čuvaj ovce moje. Reče mu treći 
put:  Simone  Jonin,  voliš  li  me?  Petar  se  ožalosti  što  mu  reče  treći  put:  voliš  li  me?  I  reče 
mu: Gospode, ti sve znaš, ti znaš da te volim. Reče mu Isus: Napasaj ovce moje. (Dap.20,7) 
A  u  prvi  dan  nedelje,  kad  se  sabraše  učenici  da  lome  hleb,  beseđaše  im  Pavle,  jer 
nameravaše  sutradan  da  otide,  i  produži  besedu  do  ponoći.  (Dap.20,11)  Onda  iziđe  gore 
pa, prelomivši hleb i pričestivši se, dugo govoraše sve do zore, i tako otide. (Dap.20,20‐21) 
Nisam  izostavio  ništa  što  je  korisno  da  vam  ne  objavim  i  da  vas  poučim  javno  i  po 
domovima; svedočeći i Judejcima i Jelinima pokajanje pred Bogom i veru u Gospoda Isusa 
Hrista.  (Dap.20,31)  Zato  pazite  i  opominjite  se  da  tri  godine  dan  i  noć  ne  prestajah 
poučavati sa suzama svakoga od vas. (1.Sol.2,9) Jer vi, braćo, pamtite trud naš i napor; jer 
dan i noć radeći da ne bismo bili na teretu ikome od vas, propovedasmo vam jevanđelje 
Božije. 

Poglavlje 20. Služitelj reči treba da je milostiv i saosećajan, naročito prema onima koji pate dušom. 
(Mt.9,11‐13)  I  videvši  to,  fariseji  rekoše  učenicima  njegovim:  Zašto  sa  carinicima  i 
grešnicima  učitelj  vaš  jede  i  pije?  A  Isus  čuvši  reče  im:  Ne  trebaju  zdravi  lekara  nego 
bolesni.  Nego  idite  i  naučite  se  šta  znači:  Milosti  hoću,  a  ne  žrtvoprinošenje.  Jer  nisam 
došao  da  zovem  pravednike  no  grešnike  na  pokajanje.  (Mt.9,36)  A  gledajući  mnoštvo 
naroda, sažali se na njih, jer behu smeteni i napušteni kao ovce bez pastira. 

Poglavlje  21.  U  odnosu  na  poverene  ljude  treba  biti  saosećajan  i  prema  telesnim  potrebama,  tj. 
starati se i za njih. 

(Mt.15,32) A Isus dozvavši učenike svoje reče: Žao mi je naroda, jer već tri dana stoje kod 
mene i nemaju šta jesti; a nisam rad otpustiti ih gladne da ne malakšu na putu. (Mk. 1,40‐
42)  I  dođe  k  njemu  gubavac  moleći  ga,  i  na  kolenima  klečeći  pred  njim,  i  govoreći:  Ako 
hoćeš,  možeš  me  očistiti.  A  Isus  smilovavši  se  pruži  ruku,  pa  dohvativši  ga  se  reče  mu: 
Hoću, očisti se. (Dap.6,1‐3) I u ove dane, kada se množahu učenici, podigoše jelinisti viku 
na  Jevreje  što  se  njihove  udovice  zaboravljahu  kad  se  deljaše  pomoć  svaki  dan.  Onda 
Dvanaestorica,  sazvavši  mnoštvo  učenika,  rekoše:  Ne  dolikuje  nama  da  ostavivši  reč 
Božiju  služimo  oko  trpeza.  Potražite,  dakle,  braćo,  između  vas  sedam  osvedočenih  ljudi, 
punih Duha Svetoga i mudrosti, koje ćemo postaviti na ovu službu. 

Poglavlje 22. Služitelj reči ne treba da ostavlja dolično staranje o važnom da bi sa usrdnošću lično 
ispunjavao manje važno. 

(Dap.6,2)  Onda  Dvanaestorica,  sazvavši  mnoštvo  učenika,  rekoše:  Ne  dolikuje  nama  da 
ostavivši  reč  Božiju  služimo  oko  trpeza.  (Dap.6,4)  A  mi  ćemo  u  molitvi  i  u  službi  reči 
prilježno ostati. 

Poglavlje 23. Ne treba se uznositi ili trgovati službom reči, laskajući slušaocima i zadovoljavajući 
vlastito slastoljublje ili potrebe, već treba govoriti kao pred Bogom i u slavu Božiju. 

(Mt.23,5‐10) A sva dela svoja čine da ih ljudi vide; jer proširuju amajlije svoje i prave velike 
skute na haljinama svojim. I vole začelja na gozbama i prva mesta po sinagogama. I da im 
se klanja po trgovima, i da ih ljudi zovu: učitelju! I vi se ne zovite učitelji; jer je u vas jedan 
Učitelj, Hristos, a vdž ste svi braća. I ocem svojim ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas 
jedan  Otac,  koji  je  na  nebesima.  Niti  se  zovite  nastavnici;  jer  je  u  vas  jedan  Nastavnik, 
Hristos.  (Jn.7,16‐18)  Moja  nauka  nije  moja,  nego  Onoga  koji  me  je  poslao.  Ako  hoće  ko 
volju njegovi da tvori, poznaće da li je ova nauka od Boga, ili ja sam od sebe govorim. Koji 
govori sam od sebe, svoju slavu traži; a ko traži slavu Onoga koji ga je poslao, taj je istinit i 
nema u njemu nepravde. (2.Kor.2,17) Jer mi nismo kao mnogi oni koji trguju rečju Božijom, 
nego  iz  iskrenosti,  kao  od  Boga,  pred  Bogom,  u  Hristu  govorimo.  (1.Sol.2,3‐7)  Jer  naša 
propoved nije od zablude, niti od nečistote, ni u lukavstvu, već kao što nas je Bog proverio 
da  smo  sposobni  da  nam  se  poveri  jevanđelje,  tako  govorimo,  a  ne  kao  oni  koji  ugađaju 
ljudima,  nego  Bogu  koji  ispituje  srca  naša.  Jer,  kao  što  znate,  nikada  ne  nastupismo  radi 
laskanja,  niti  zbog  pohlepe  ‐  Bog  je  svedok;  ne  tražeći  slave  od  ljudi,  ni  od  vas  ni  od 
drugih. Mogli smo vam biti na teretu kao Hristovi apostoli. 

Poglavlje 24. Služitelj reči svoju vlast ne treba da upotrebljava sa namerom da uvredi potčinjene, 
niti da se prevaznosi nad njima. Naprotiv, stepen njegovog čina treba da mu posluži kao povod za 
veće smiravanje pred njima. 

(Mt.24,45‐51)  Ko  je,  dakle,  taj  verni  i  mudri  sluga  koga  postavi  gospodar  njegov  nad 
svojim  domaćima  da  im  daje  hranu  na  vreme?  Blago  tome  slugi  koga  gospodar  njegov, 
došavši, nađe da čini tako. Zaista vam kažem: postaviće ga nad svim imanjem svojim. Ako 
li  taj  rđavi  sluga  reče  u  srcu  svome:  Neće  moj  gospodar  još  zadugo  doći;  i  počne  tući 
drugove  svoje,  a  jesti  i  piti  s  pijanicama;  doći  će  gospodar  toga  sluge  u  dan  kada  se  ne 
nada, i u čas kada ne misli, i raseći će ga napola, i daće mu udeo sa licemerima; onde će 
biti plač i škrgut zuba. (Jn.13,13‐14) Vi me zovete Učiteljem i Gospodom; i pravo velite, jer 
jesam. Kad vam, dakle, oprah noge, ja Gospod i Učitelj, i vi ste dužni jedni drugima prati 
noge. (Lk.22, 24‐27) A nastade prepirka među njima koji se od njih smatra daje veći. A on 
im reče: Carevi naroda gospodare nad njima i vlastodršci njihovi nazivaju se dobrotvori. 
Ali  vi  nemojte  tako;  nego  ko  je  među  vama  veći,  neka  bude  kao  mlađi,  i  starešina  kao 
sluga. Jer ko je veći, koji sedi za trpezom ili koji služi? Nije li onaj koji sedi za trpezom? A 
ja  sam među  vama kao sluga. (Dap.20,17‐19)  Iz  Milita pak posla  u  Efes i dozva  starešine 
crkvene. I kad dođoše k njemu, reče im: Vi znate od prvoga dana kada dođoh u Aziju, da 
bejah  sa  vama  sve  vreme.  Služeći  gospodu  sa  svakim  smirenjem  i  mnogim  suzama  i 
napastima  koje  me  snađoše  od  zavera  Judejaca.  (2.Kor.11,19‐21)  Jer  rado  podnosite 
bezumne, pošto ste mudri; jer podnosite ako vas neko porobljuje, ako vas neko ždere, ako 
vam  oduzima,  ako  se  nadima,  ako  vas  bije  po  obrazu.  Na  sramotu  govorim,  kao  da  mi 
postadosmo nemoćni. 

Poglavlje 25. Jevanđelje ne treba prodovedati iz svadljivosti, zavisti ili suparništva. 

(Mt.  12,18‐19)  Gle,  sluga  moj,  koga  izabrah,  Ljubljeni  moj,  koji  je  po  volji  duše  moje: 
metnuću Duh svoj na njega, i sud neznabošcima javiće. Neće se svađati ni vikati, niti će ko 
čuti po trgovima glasa njegova. (Fil.1,15‐17) Jedni, doduše, iz zavisti i svađe propovedaju 
Hrista,  a  drugi  od  dobre  volje;  tako  da  jedni  iz  prkosa  objavljuju  Hrista  s  nečistom 
namerom, misleći da će naneti žalost mojim okovima. 

Poglavlje  26.  Radi  propovedi  Jevanđelja  ne  treba  koristiti  ljudska  preimućstva  kako  se  ne  bi 
zaklonila Božija blagodat. 

(Mt.11,25) Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razumnih, 
a  otkrio  si  bezazlenima.  (1.Kor.1,17)  Jer  me  Hristos  ne  posla  da  krštavam,  nego  da 
propovedam Jevanđelje, ne mudrim rečima da se ne obesnaži krst Hristov. (1.Kor.2,1‐5) I ja 
došavši  k  vama,  braćo,  ne  dođoh  s  visokim  rečima  ili  mudrošću  da  vam  javim 
svedočanstvo  Božije.  Jer  rasudih  da  ne  znam  među  vama  išta  sem  Isusa  Hrista,  i  to 
raspetoga.  I  ja  bih  među  vama  u  slabosti  i  u  strahu  i  u  velikom  trepetu,  i  reč  moja  i 
propoved  moja  ne  bi  u  ubedljivim  rečima  ljudske  mudrosti,  nego  u  pokazivanju  Duha  i 
sile. Da vera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božijoj. 

Poglavlje  27.  Ne  treba  misliti  da  uspeh  propovedi  zavisi  od  naših  dosetki,  već  svu  nadu  treba 
polagati na Boga. 

(2.Kor.Z,4‐6) A takvo pouzdanje imamo u Boga kroz Hrista, ne da smo sposobni sami od 
sebe što pomisliti, nego je naša sposobnost od Boga, koji nas i učini sposobnim da budemo 
služitelji  Novoga  Zaveta.  (2.Kor.4,7)  A  ovo  blago  imamo  u  zemljanim  sudovima,  da 
preizobilje sile bude od Boga, a ne od nas. 

Poglavlje 28. Onaj kome je poverena jevanđelska propoved ne treba da stiče ništa više od onoga što 
mu je potrebno za lične potrebe. 

(Mt.10,9‐10) Ne nosite zlata ni srebra ni bakra u pojasima svojim, ni torbe na put, ni dve 
haljine, ni obuće ni štapa; jer je poslenik dostojan hrane svoje. (Lk.9,3) Ništa ne uzimajte na 
put,  ni  štapa,  ni  torbe,  ni  hleba  ni  novaca,  niti  po  dve  haljine  da  imate.  (Dap.20,33‐34) 
Srebra, ili zlata, ili ruha, ni od koga ne zaželeh. Sami znate. (2.Tim.2,4) Nijedan se vojnik ne 
uplićeu poslove običnog života, da bi ugodio vojvodi. 

Poglavlje  29.  Na  sebe  ne  treba  uzimati  brige  o  žitejskom  radi  ugađanja  ljudima  koji  se  sa 
pristrašćem zanimaju time. 

(Lk.12,13‐14) Reče mu  pak neko  iz  naroda:  Učitelju, reci bratu mome da  podeli sa  mnom 

nasleđe.  A  on  mu  reče:  Čoveče,  ko  mene  postavi  sudijom  ili  deliteljem  nad  vama? 
(2.Tim.2,4) Nijedan se vojnik ne upliće u poslove običnog života. 

Poglavlje 30. Oni koji radi ugađanja slušaocima ne propovedaju volju Božiju sa smelošću, tj. koji 
ugađaju onima kojima hoće da se dodvore, već se ne povinuju vlasti Gospodnjoj. 

(Jn.5,44) Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od 
jedinoga  Boga  ne  tražite?  (Gal.1,  10)  Jer  kad  bih  još  ljudima  ugađao,  ne  bih  bio  sluga 
Hristov. 

Poglavlje  31.  Onaj  ko  poučava  treba  da  ima  cilj  da  sve  uzdigne  do  savršenstva,  do  mere  rasta 
punote Hristove, i to svakoga u njegovom činu. 

(Mt.5,48) Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski. (Jn. 17,20‐21) Ne 
molim  pak  samo  za  njih,  nego  i  za  one  koji  zbog  reči  njihove  poveruju  u  mene:  Da  svi 
jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu da svet veruje 
da si me ti poslao. (Ef.4,11‐13) I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne 
kao jevanđeliste, a druge kao pastire i učitelje, za usavršavanje svetih u delu služenja, za 
sazidanje tela Hristova; dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u 
čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove. 
Poglavlje 32. One koji su neprijateljski raspoloženi treba urazumljivati sa nezlobivošću i krotošću, 
očekujući njihovo pokajanje, sve dok se ne ispuni mera staranja o njima. 

(Mt.  12,19‐20)  Neće  se  svađati  ni  vikati,  niti  će  ko  čuti  po  trgovima  glasa  njegova.  Trsku 
stučenu  neće  prelomiti  i  žižak  tinjajući  neće  ugasiti  dokle  ne  dovede  pravdu  do  pobede. 
(2.Tim.2, 24‐26) Sluga pak Gospodnji ne treba da se svađa, nego da bude tih prema svima, 
poučan,  nezlobiv,  koji  sa  krotošću  kara  one  koji  se  protive,  eda  bi  im  kako  Bog  dao 
pokajanje za poznanje istine, i da se izbave iz zamke đavola. 

Poglavlje  33.  Treba  biti  popustljiv,  ne  napadajući  uporno  na  one  koji  se  iz  straha  ili  bojažljivosti 
odriču prihvatanja propovedane reči. 

(Lk.8,37)  I  moljaše  ga  sav  narod  iz  okoline  gadarinske  da  ode  od  njih;  jer  behu  obuzeti 
strahom velikim. A on uđe u lađu i vrati se. 

Poglavlje 34. Treba se udaljavati od onih koji iz neosetljivosti ne primaju jevanđelsku propoved i ne 
koristiti se njihovim uslugama, čak ni radi neophodnih potreba tela. 

(Mt.10,14) Ako vas ko ne primi niti posluša reči vaše, izlazeći iz kuće, ili iz grada onoga, 
otresite prah sa nogu svojih. (Lk.10,10‐11) I u koji god grad uđete i ne prime vas, izišavši 
na  trgove  njegove,  recite:  I  prah  što  nam  je  prionuo  od  grada  vašega  za  noge  naše 
otresamo  vam.  Ali  ovo  znajte  da  vam  se  približilo  Carstvo  Božije!  (Dap.18,5‐6)  I  kada 
siđoše iz Makedonije Sila i Timotej, ustreptala duha Pavle svedočaše Judejcima da je Isus ‐
Hristos. No pošto se protivljahu i huljahu, otrese haljine svoje i reče im: Krv vaša na glave 
vaše; ja sam čist, i od sada idem neznabošcima. 

Poglavlje 35. Treba se udaljavati od ljudi koji ostaju nepokorni i posle svestranog staranja o njima. 

(Mt.23,37‐38) Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane tebi, 
koliko puta htedoh da saberem čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne 
htedoste! Eto će vam se ostaviti kuća vaša pusta. (Dap.13,46‐47) Vama je najpre trebalo da 
se govori reč Božija; ali pošto je odbacujete, i ne smatrate sebe dostojnima večnoga života, 
evo  obraćamo  se  neznabošcima.  Jer  nam  tako  zapovedi  Gospod:  Postavih  te  za  svetlost 
neznabošcima,  da  budeš  na  spasenje  do  kraja  zemlje.  (Tit.3,10‐11)  Čoveka  jeretika  po 
prvome i drugome savetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio, i greši; samoga sebe 
je osudio. 

Poglavlje 36. Sa svima i u svakom delu treba sa tačnošću izvršavati reči Gospodnje, ništa ne čineći 
po pristrašću. 

(1.Tim.5,21) Preklinjem te pred Bogom i Gospodom Isusom Hristom i izabranim anđelima 
da ovo držiš bez dvoumljenja, i da ne činiš ništa po pristrasnosti. 
Poglavlje  37.  Služitelj  reči  treba  sve  da  čini  i  govori  sa  opreznošću  i  posle  mnogo  ispitivanja,  sa 
ciljem da ugodi Bogu, kao čovek koji ima potrebu za odobravanjem i svedočenjem i onih koji su mu 
povereni. 

(Dap.20,18‐19)  I  kad  dođoše  k  njemu,  reče  im:  Vi  znate  od  prvoga  dana  kada  dođoh  u 
Aziju,  da  bejah  sa  vama  sve  vreme.  Služeći  gospodu  sa  svakim  smirenjem  i  mnogim 
suzama i napastima. (Dap. 20,33‐34) Srebra, ili zlata, ili ruha, ni od koga ne zaželeh. Sami 
znate da potrebama mojim i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje. (1.Sol.2,10) 
Vi  i  Bog  ste  svedoci  kako  se  sveto  i  pravedno  i  neporočno  vladasmo  pred  vama  koji 
verujete. 

  

Pravilo 71. O onome što je izravno zapoveđeno služiteljima. 

Poglavlje 1. Nabrajanje onoga što je izravno rečeno o episkopima i prezviterima. 

(1.Tim.3,1‐2) Istinita je reč: ako ko episkopstvo želi, dobro delo želi. Ali episkop treba da je 
bez  mane,  jedne  žene  muž,  trezven,  mudar,  pošten,  gostoljubiv,  kadar  da  poučava. 
(1.Tim.5,1‐2) Starca ne karaj, nego savetuj kao oca; mladiće kao braću; starice kao matere; 
mlade  kao  sestre,  u  svakoj  čistoti.  (2.Tim.2,22‐24)  Beži  od  mladalačkih  želja,  a  drži  se 
pravde,  vere,  ljubavi,  mira  sa  svima  koji  prizivaju  Gospoda  od  čistoga  srca.  A  ludih  i 
neukih zapitkivanja kloni se, znajući da rađaju svađe; sluga pak Gospodnji ne treba da se 
svađa,  nego  da  bude  tih  prema  svima,  poučan,  nezlobiv.  (2.Tim.3,10‐11)  A  ti  si  sledovao 
mojoj  nauci,  življenju,  nastrojenju,  veri,  dugotrpljenju,  ljubavi,  istrajnosti,  gonjenjima, 
stradanjima. (Tit.1,5‐6) Zato te ostavih na Kritu da urediš što je nedovršeno, i da postaviš 
po  svima  gradovima  starešine,  kao  što  ti  ja  zapovedih:  Ako  je  ko  bez  mane,  jedne  žene 
muž, i ima decu verujuću, kojoj ne prigovaraju da su razuzdana ili nepokorna. 

Poglavlje 2. O đakonima. 

(Dap.6,5‐6)  I  tabraše  Stefana,  čoveka  ispunjenoga  verom  i  Duhom  Svetim,  i  Filipa,  i 

Prohora,  i  Nikanora,  i  Timona,  i  Parmena,  i  Nikolu  prozelita  iz  Antiohije.  Ove  postaviše 
pred  apostole  i  oni  pomolivši  se  Bogu  položiše  ruke  na  njih.  (1.Tim.Z,8)  Tako  i  đakoni 
treba da budu častiti, ne dvolični, ne koji mnogo vina piju, ne lakomi. 

  

Pravilo 72. O slušaocima. 

Kako oni koji se uče treba da razlikuju duhovne učitelje od neduhovnih? Kakvo prema njima treba 
da imaju raspoloženje i kako da primaju njihove pouke? 
Poglavlje  1.  Slušaoci  koje  poučavaju  u  Pismu  treba  da  ispituju  ono  što  govore  učitelji,  te  da 
saglasno  sa  Pismom  primaju,  a  nesaglasno  odbacuju.  Od  onih  koji  se  drže  takvih  [nesaglasnih] 
učenja treba još više da se odvraćaju. 

(Mt.18,7; 9) Teško čoveku onom kroz koga dolazi sablazan. I ako te oko tvoje sablažnjava, 
izvadi ga. (Jn.10,1) Zaista, zaista vam kažem: Ko ne ulazi na vrata u tor ovčiji nego prelazi 
na drugom mestu, on je lopov i razbojšk. (Jn.10,5) A za tuđinom neće poći, nego će pobeći 
od  njega,  jer  ne  poznaju  glas  tuđinaca.  (Gal.1,8)  Ali  ako  vam  i  mi  ili  anđeo  s  neba 
propoveda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude! (1.Sol.5,20‐
22) Proroštva ne prezirite, sve ispitujte, dobra se držite. Od zla u svakom vidu uklanjajte 
se. 

Poglavlje  2.  Oni  koji  nemaju  mnogo  znanja  iz  Pisma  kao  osobeni  znak  svetih  treba  da  smatraju 
plodove Duha. One koji ih imaju treba da prihvataju, a one koji ih nemaju da odbacuju. 

(Mt.7,15‐16) Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u odelu ovčijem, a iznutra su vuci 
grabljivi.  Po  plodovima  njihovim  poznaćete  ih.  (Fil.3,17)  Ugledajte  se  na  mene,  braćo,  i 
gledajte na one koji tako žive kao što nas imate za primer. 

Poglavlje 3. One koji ispravno uče  reči istine treba primati kao samog Gospoda, u  slavu Gospoda 

našeg Isusa Hrista, koji ih je poslao. 

(Mt.10,40) Koji vas prima, mene prima. (Jn.13,20) Koji prima onoga koga pošaljem, mene 
prima.  (Lk.10,16)  Ko  vas  sluša  mene  sluša.  (Gal.4,14)  I  iskušenje  moje  na  telu  mome  ne 
prezreste niti popljuvaste, nego me primiste kao anđela Božija, kao Hrista Isusa. 

Poglavlje 4. Onaj ko se ne pokorava onima koje je Gospod poslao beščasti ne samo njih, već i Onoga 
ko ih je poslao, navlačeći na sebe osudu veću od one koja je izrečena Sodomljanima i Gomoranima. 

(Mt.10,14‐15) Ako vas ko ne primi niti posluša reči vaše, izlazeći iz kuće, ili iz grada onoga, 
otresite  prah  sa  nogu  svojih.  Zaista  vam  kažem:  Lakše  će  biti  zemlji  sodomskoj  i 
gomorskoj u dan Suda negoli gradu onome. (Lk.10,16) I ko se vas odriče, mene se odriče. 
(1.Sol.4,8) Koji, dakle, odbacuje, ne odbacuje čoveka nego Boga, koji je i dao Svetoga Duha 
svoga vama. 

Poglavlje  5.  Učenje  zapovesti  Gospodnjih  treba  prihvatiti  kao  učenje  koje  nam  omogućuje  večni 
život i Carstvo nebesko. Njega treba ispunjavati sa usrđem, čak i ako nam izgleda teško. 

(Jn.5,24) Zaista, zaista vam kažem: Ko moju reč sluša i veruje Onome koji me je poslao, ima 
život  večni,  i  ne  dolazi  na  sud,  nego  je  prešao  iz  smrti  u  život.  (Dap.14,21‐22)  I 
propovedajući  jevanđelje  gradu  onome  i  pridobivši  mnogo  učenika,  vratiše  se  u  Listru  i 
Ikoniju i Antiohiju, utvrđujući duše učenika i savetujući ih da ostanu u veri, i da nam kroz 
mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božije. 
Poglavlje 6. Izobličavanje i prigovor treba da se primaju kao lekarstvo kojim se istrebljuje nemoć i 
vaspostavlja zdravlje. Iz toga je očigledno da oni koji se pretvaraju krotki iz strasti čovekougađanja i 
koji ne izobličavaju one koji greše posezaju na sam istinski život. 

(Mt.18,15) Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata 
svoga.  (1.Kor.5,4‐5)  U  ime  Gospoda  našeg  Isusa  Hrista  kad  se  saberete  vi  i  moj  duh,  sa 
silom Gospoda našega Isusa Hrista, da se takav preda satani na mučenje tela, da bi se duh 
spasao u dan Gospoda Isusa. (2.Kor.7,8‐10) Jer ako vas i ožalostih poslanicom, ne kajem se, 
ako se i kajah; jer vidim da ona poslanica, ako i za malo, ožalosti vas. Sada se radujem, ne 
što se ožalostiste, nego što se ožalostiste na pokajanje; jer se ožalostiste po Bogu, da ni u 
čemu ne budete oštećeni od nas. Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje. 
(Tit.1,13) Zbog toga karaj ih bez poštede, da budu zdravi u veri. 

  

Pravilo 73. O onima koji žive u supružanstvu. 

Poglavlje 1. Muž od žene ili žena od muža ne treba da se odvaja, izuzev ako je neko od njih uhvaćen 
u preljubi, ili nalazi smetnju za blagočašće. 

(Mt,5,31‐32) Tako je kazano: Ko opgpusti ženu svoju, neka joj da knjigu otpusnu. A ja vam 
kažem da svaki koji otpusti ženu svoju, osim  zbog preljube, navodi je da čini  preljubu;  i 
koji  se  oženi  otpuštenicom,  preljubu  čini.  (Lk.14,26)  Ako  neko  dođe  meni  i  ne  mrzi  oca 
svoga, i mater,  i  ženu, i decu,  i braću, i sestre, pa i dušu  svoju, ne  može biti  moj učenik. 
(Mt.19,9) A ja vam kažem: Ko otpusti ženu svoju, osim za preljubu, i oženi se drugom, čini 
preljubu;  i  ko  se  oženi  otpuštenicom,  čini  preljubu.  (1.Kor.7,10‐11)  A  oženjenim  i  udatim 
zapovedam, ne ja nego Gospod, da se žena od muža ne razdvaja; ako li se pak i razdvoji, 
neka ostane neudata, ili neka se pomiri s mužem; i muž da ne ostavlja ženu. 

Poglavlje 2. Onaj ko je otpustio svoju ženu ne sme da se ženi sa drugom, niti drugi sme da se ženi 
sa otpuštenom ženom. 

(Mt.19,9) A ja vam kažem: Ko otpusti ženu svoju, osim za preljubu, i oženi se drugom, čini 
preljubu; i ko se oženi otpuštenicom, čini preljubu. 

Poglavlje 3. Čovek treba da voli svoju ženu ljubavlju kojom je Hristos voleo Crkvu, predavši sebe da 
bi je osvetio. 

(Ef.5,25‐26) Muževi, volite svoje žene kao što i Hristos zavole Crkvu i sebe predade za nju, 
da  je  osveti,  očistivši  je  krštenjem  u  vodi  rečju.  (Ef.5,28)  Taku  su  dužni  i  muževi  da  vole 
svoje žene kao svoja tela; jer koji voli svoju ženu, samoga sebe voli. 

Poglavlje  4.  Tvoreći  volju  Božiju,  žene  treba  da  se  povinuju  svojim  muževima,  kao  što  se  Crkva 
povinuje Hristu. 
(Ef.5,22‐24) Žene, pokoravajte se svojim muževima kao Gospodu, jer muž je glava ženi kao 
što  je  i  Hristos  glava  Crkvi,  i  On  je  spasitelj  tela.  No  kao  što  se  Crkva  pokorava  Hristu, 
tako  i  žene  u  svemu  svojim  muževima.  (Tit.2,4‐5)  Da  urazumljuju  mlade  žene:  da  vole 
muževe,  da  vole  decu,  da  budu  razborite,  čedne,  kućanice,  dobre,  pokorne  svojim 
muževima, da se ne bi hulilo na reč Božiju. 

Poglavlje  5.  Žene  ne  treba  da  se  ukrašavaju  radi  uvećanja  lepote,  već  su  obavezne  da  svo  svoje 
staranje  i  brigu  posvete  dobrim  delima.  Taj  ukras  treba  da  smatraju  istinitim  i  priličnim 
Hrišćankama. 

(1.Tim.2,9‐10) Isto tako, i žene u pristojnom odelu, stidom i častitošću da ukrašavaju sebe, 
ne pletenicama, ni zlatom, ni biserom, ni haljinama skupocenim, nego dobrim delima, kao 
što priliči ženama koje se privoleše bogopoštovanju. 

Poglavlje 6. Žene u crkvi treba da ćute; a kući da se bave razgovorima o ugađanju Bogu. 

(1.Kor. 14,34‐35) Žene vaše u crkvama da ćute; jer njima nije dopušteno da govore, nego da 
se pokoravaju, kao što i Zakon goeori. Ako li hoće šta da nauče, neka kod kuće pitaju svoje 
muževe; jer je neprilično ženi da govori u crkvi. (1.Tim.2,11‐15) Žena neka se uči u miru sa 
svakom pokornošću; ali ženi ne dopuštam da bude učitelj, niti da vlada mužem, nego da 
bude mirna. Jer je Adam sazdan prvi, zatim Eva; i Adam se ne prevari, a žena prevarena, 
postade prestupnica; ali će se spasti rađanjem dece, ako ostanu u veri i ljubavi i u svetinji 
sa častitošću. 

  

Pravilo 74. O udovicama. 

Poglavlje  1.  Udovica  koja  još  ima  telesnu  krepost  treba  svoj  život  da  provodi  u  staranju  i 
marljivosti, sećajući se onoga što je apostol rekao i posvedočio o Srni. 

(Dap.9,36) A u Jopi beše jedna učenica, po imenu Tavita, što prevedeno znači Srna, i ona 
beše puna dobrih dela i milostinja koje činjaše. (Dap.9,39) A Petar ustavši otide s njima; i 
kad  dođe  uvedoše  ga  u  gornju  sobu  i  skupiše  se  oko  njega  sve  udovice  plačući  i 
pokazujući  košulje  i  haljine  što  je  radila  Srna  dok  je  bila  s  njima.  (1.Tim.5,9‐10)  Da  se  ne 
upisuje u udovice mlađa od šezdeset godina, koja je bila žena jednoga muža. Osvedočena 
u dobrim delima, ako je decu odgajila, ako je gostoljubiva bila, ako je svetima noge prala, 
ako je nevoljnima pomagala, ako je išla za svakim dobrim delom. 

Poglavlje  2.  Udovica  koja  je  ispitana  u  vrlinama  koje  je  nabrojao  apostol  i  koja  je  stupila  u  red 
pravih udovica treba da prebiva u moljenjima i molitvama, posteći dan i noć. 

(Lk.2,36‐37)  I  beše  Ana  proročica,  kći  Fanuilova,  od  plemena  Asirova,  već  poodmaklih 
godina, koja je sedam godina živela sa mužem od devojaštva svoga; i ona, udovica od oko 
osamdeset  i  četiri  godine,  ne  odlažaše  od  hrama,  i  služaše  Bogu  dan  i  noć  postom  i 
moliteom.  (1.Tim.5,5‐6)  A  prava  udovica  i  usamljenica  nada  se  u  Boga  i  provodi  u 
molitvama i moljenjima noć i dan. A ona koja se odala nasladama, živa je umrla. 

  

Pravilo 75. O robovima i gospodarima. 

Poglavlje  1.  Robovi  su  dužni  da  se u  slavu  Božiju  povinuju  svojim  gospodarima  po  telu  sa  svom 
usrdnošću i u svemu u čemu se ne narušava zapovest Božija. 

(Ef.6,5‐8)  Robovi,  budite  poslušni  svojim  gospodarima  po  telu,  kao  Hristu,  sa  strahom  i 
trepetom,  u  prostoti  srca  svoga,  ne  radeći  samo  prividno  kao  da  ugađate  ljudima,  nego 
kao  sluge  Hristove,  tvoreći  volju  Božiju  od  srca,  služeći  dragovoljno  kao  Gospodu,  a  ne 
kao  ljudima.  Znajući  da  će  svaki  ako  što  dobro  učini,  to  primiti  od  Gospoda,  bio  rob  ili 
slobodnjak.  (1.Tim,6,1‐2)  Oni  koji  su  robovi  pod  jarmom  neka  svoje  gospodare  smatraju 
dostojnima svake časti, da se ne bi hulilo na ime Božije i na učenje. A koji imaju vernike za 
gospodare, neka ne budu prema njima nemarni zato što su braća, nego neka im još bolje 
služe, jer su ti koji primaju njihovo dobročinstvo, verni i mili. (Tit.2,9‐10) Robovi da budu 
poslušni svojim gospodarima, da im budu ugodni u svemu, da ne protivreče, da ne kradu, 
nego da pokazuju potpunu vernost u svemu, da bi nauku Spasitelja našeg Boga krasili u 
svemu. 

Poglavlje 2. Sećajući se istinskog Gospodara, gospodari treba i sami da, u strahu Božijem po svojim 
silama, svojim robovima čine ono čime im oni služe, u snishodljivosti podražavajući Gospoda. 

(Jn.13,3‐5) Znajući Isus da mu je Otac sve dao u ruke, i da od Boga iziđe, i Bogu ide, ustade 
od  večere  i  skide  gornje  haljine,  pa  uze  ubrus  i  opasa  se  njime;  potom  usu  vodu  u 
umivaonik, i poče prati noge učenicima i otirati ubrusom kojim beše opasan. (Jn. 13,13‐15) 
Vi me zovete Učiteljem i Gospodom; i pravo velite, jer jesam. Kad vam, dakle, oprah noge, 
ja  Gospod  i Učitelj,  i  vi ste  dužni  jedni  drugima prati  noge. Jer  sam vam dao  primer  da, 
kao što ja učinih vama, i vi činite. (Ef.6,9) I vi gospodari, činite to isto njima, bez pretnje, 
znajući da je i njihov i vaš Gospodar na nebesima, a On ne gleda koje ko. 

  

Pravilo 76. O deci i roditeljima. 

Poglavlje  1.  Deca  treba  da  poštuju  roditelje  i  da  im  budu  poslušni  u  svemu  što  ne  ometa 
ispunjavanje zapovesti Božijih. 

(Lk.2,48)  I  mati  njegova  reče:  Čedo,  što  nam  tako  učini?  Evo  otac  tvoj  i  ja  tražismo  te  s 
bolom. (Lk.2,51) I siđe s njima i dođe u Nazaret; i beše im poslušan. (Ef.6,1‐3) Deco, slušajte 
svoje  roditelje  u  Gospodu,  jer  je  ovo  pravedno.  Poštuj  oca  svoga  i  mater;  ovo  je  prva 
zapovest s obećanjem: Da ti dobro bude, i da dugo poživiš na zemlji. 
Poglavlje  2.  Roditelji  treba  da  vaspitavaju  svoju  decu  u  učenju  i  zapovestima  Gospodnjim  sa 
krotošću  i  dugotrpljenjem.  Koliko  zavisi  od  njih,  oni  ne  treba  da  daju  nikakav  povod  za  gnev  i 
skorbi. 

(Ef.6,4)  I  vi  očevi,  ne  razdražujte  decu  svoju,  nego  ih  podižite  u  vaspitanju  i  nauci 
Gospodnjoj. (Kol.3,21) Očevi, ne razdražujte dece vaše, da ne klonu duhom. 

  

Pravilo 77. O devstvenicama. 

Poglavlje.  Devstvenice  treba  da  su  slobodne  od  svake  brige  sadašnjega  veka  kako  bi  mogle  bez 
rasejanosti da blagodare Bogu u umu i telu, u nadi na Carstvo nebesko. 

(Mt.19,12) A ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili Carstva radi nebeskoga. Ko može 
primiti, neka primi! (1.Kor.7, 32‐35) A ja hoću da ste vi bezbrižni. Ko je neoženjen brine se 
za  Gospodnje, kako će  ugoditi Gospodu; a ko  je oženjen brine se za ovosvetsko,  kako  će 
ugoditi ženi. Razlikuje se i žena od devojke. Koja je neudata brine se za Gospodnje, kako 
će ugoditi Gospodu, da bude sveta i telom i duhom; a koja je udata brine se za ovosvetsko, 
kako  će  ugoditi  mužu.  A  ovo  govorim  za  vašu  sopstvenu  korist,  ne  da  vam  nametnem 
zamku, nego za blagoobrazno i istrajno služenje Gospodu, u sabranosti. 

  

Pravilo 78. O vojnicima. 

Poglavlje. Vojnicima se ne dozvoljava da vređaju i klevetaju. 

(Lk.3,14)  A  pitahu  ga  i  vojnici  govoreći:  A  šta  ćemo  mi  činiti?  I  reče  im:  Nikoga  da  ne 
zlostavljate niti koga da opadate, i budite zadovoljni svojom platom. 

  

Pravilo 79. O vladarima i podanicima. 

Poglavlje 1. Vladari treba da štite naredbe Božije. 

(Rim.13,3‐4) Jer starešine nisu strah za dobra dela nego za zla. Hoćeš li pak da se ne bojiš 
vlasti? Čini dobro, i imaćeš pohvalu od nje, jer je sluga Božiji tebi za dobro. Ako li zlo činiš 
boj se, jer ne nosi mača uzalud, jer je Božiji sluga, osvetnik, da izlije gnev na onoga koji zlo 
čini. 

Poglavlje  2.  Višim  vlastima  se  treba  povinovati  u  svemu  što  ne  ometa  ispunjavanje  zapovesti 
Božijih. 
(Rim.13,1‐3)  Svaka  duša  da  se  pokorava  vlastima  koje  vladaju,  jer  nema  vlasti  da  nije  od 
Boga,  a  vlasti  što  postoje  od  Boga  su  ustanovljene.  Zato  ko  se  protivi  vlastima  protivi  se 
uredbi  Božijoj, a koji se protive, primiće  osudu  na sebe. Jer  starešine nisu strah  za dobra 
dela  nego  za  zla.  (Dap.5,29)  Bogu  se  treba  pokoravati  više  nego  ljudima.  (Tit.3,1) 
Napominji  im  da  budu  pokorni  i  poslušni  poglavarstvima  i  vlastima,  spremni  za  svako 
dobro delo. 

  

Pravilo 80. Kakvi uopšte, po zahtevu Reči Božije, treba da budu Hrišćani i služitelji? 

Kakvi, po zahtevu Reči Božije, treba da budu Hrišćani. 

Poglavlje 1. Kao učenici Hristovi, koji se saobražavaju sa onim što vide u Hristu ili što od Njega 
slušaju. 

(Mt.11,29)  Uzmite  jaram  moj  na  sebe  i  naučite  se  od  mene.  (Jn.13,13‐15)  Vi  me  zovete 
Učiteljem i Gospodom; i pravo velite, jer jesam. Kad vam, dakle, oprah noge, ja Gospod i 
Učitelj,  i  vi  ste  dužni  jedni  drugima  prati  noge.  Jer  sam  vam  dao  primer  da,  kao  što  ja 
učinih vama, i ei činite. 

Poglavlje 2. Kao ovce Hristove, koje slušaju samo glas sopstvenog Pastira i za Njim idu. 

(Jn.10,27)  Ovce  moje  slušaju  glas  moj,  i  ja  njih  poznajem,  i  za  mnom  idu.  (Jn.10,5)  A  za 
tuđinom neće poći, nego će pobeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinaca. 

Poglavlje 3. Kao loze Hristove, koje su u Hristu ukorenjene, u Njemu plodonosne, i čine i imaju sve 
što je Hristu svojstveno i Njega dostojno. 

(Jn.15,5) Ja sam čokot, a vi loze, 

Poglavlje 4. Kao udovi Hristovi koji su u svakom vršenju zapovesti Gošodnjih i daru Svetoga Duha 
savršeni, saglasno dostojanstvu Glave koja je Hristos. 

(1.Kor.6,15)  Ne  znate  li  da  su  telesa  vaša  udi  Hristovi?  (Ef.4,15‐16)  Nego  da  budemo 
istinski u ljubavi da u svemu uzrastemo u Onoga kojije glava ‐ Hristos. Od koga sve telo, 
sastavljeno i povezivano pomoću svih zglavaka, tako da jedan drugog potpomaže po meri 
svakog pojedinog člana, čini da telo raste na izgrađivanje samoga sebe u ljubavi. 

Poglavlje 5. Kao nevesta Hristova, koja čuva čistotu, saobražavajući se jedino sa voljom Ženika. 

(Jn.3,29) Ko ima nevestu ženik je. (2.Kor.11,2) Jer vas obručih mužu jedinome, da devojku 
čistu privedem Hristu. 

Poglavlje  6.  Kao  Božiji  hramovi,  koji  su  sveti,  čisti  i  ispunjeni  jedino  onim  što  pripada  služenju 
Bogu. 
(Jn.14,23) Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i 
u  njemu  ćemo  se  nastaniti.  (2.Kor.6,  16)  Jer  vi  ste  hram  Boga  živoga,  kao  što  reče  Bog: 
Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog. 

Poglavlje  7.  Kao  čista  i  besprekorna  žrtva  Bogu,  koja  u  svim  udovima  i.delovima  čuva  ispravno 
bogopoštovanje. 

(Rim.12,1)  Molim  vas,  dakle,  braćo,  radi  milosti  Božije  da  date  telesa  svoja  u  žrtvu  živu, 
svetu, ugodnu Bogu, kao svoje duhovno bogosluženje. 

Poglavlje 8. Kao čeda Božija, koja se preobražavaju u obraz Božiji po meri koja je data čoveku. 

(Jn.13,33) Dečice, još sam malo s vama. (Gal.4,19) Dečice moja, koju opet s mukom rađam, 
dokle se Hristos ne uobliči u vama! 

Poglavlje 9. Kao svetlost u svetu. Stoga oni ne dopuštaju greh u sebi, prosvećujući one koji im se 
približavaju poznanjem istine kako bi postali ono što treba, ili kako bi se pokazalo šta su. 

(Mt.5,14)  Vi  ste  svetlost  svetu.  (Fil.2,15)  Da  budete  besprekorni  i  častiti,  deca  Božija 
neporočna usred roda nevaljalog i pokvarenog, u kome sijate kao svetila vasioni. 

Poglavlje  10.  Kao  so  zemlji.  Stoga  se  oni  koji  stupaju  sa  njima  u  opštenje  obnavljaju  duhom  za 
netruležnost. 

(Mt.5,13) Vi ste so zemlji. 

Poglavlje 11. Kao reč života. Jer, umrtvljivanjem za sadašnje uveravaju u nadu na istinski život. 

(Fil.2,15‐16) Da budete besprekorni i častiti, deca Božija neporočna usred roda nevaljalog i 
pokvarenog, u kome sijate kao svetila vasioni, držeći reči života na moju pohvalu za dan 
Hristov. 

Kakvi, po zahtevu Reči Božije, treba da budu oni kojima je poverena jevanđelska propoved. 

Poglavlje  12.  Kao  apostoli  i  služitelji  Hristovi  i  verni  upravitelji  tajni  Božijih,  koji  delom  i  rečju 
neumorno ispunjavaju samo naredbe Gospodnje. 

(Mt.10,16) Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove. (Mt.28, 19) Idite, dakle, i naučite sve 
narode.  (1.Kor.4D‐2)  Tako  da  nas  ljudi  smatraju  kao  sluge  Hristove  i  upravitelje  tajni 
Božijih. A od upravitelja se, dakle, traži da se svaki nađe veran. 

Poglavlje 13. Kao propovednici Carstva nebeskog, radi satiranja onoga koji ima moć smrti u grehu. 

(Mt.10,7) I hodeći propovedajte i kazujte da se približilo Carsteo nebesko. (2.Tim.4,1‐2) Ja 
te, dakle, zaklinjem pred Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom, koji će suditi živima 
i mrtvima javljanjem svojim i Carstvom svojim: Propovedaj reč. 
Poglavlje  14.  Kao  obrazac  i  pravilo  blagočašća,  kako  bi  u  onima  koji  idu  za  Gospodom  u  svemu 
izazivali ispravnost, a u nepokornima izobličavali prestup. 

(Fil.3,13‐16)  Što  je  za  mnom  zaboravljam,  a  stremim  za  onim  što  je  preda  mnom.  I  trčim 
prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega u Hristu Isusu. Mi, dakle, koji smo 
savršeni,  ovako  da  mislimo;  ako  li  što  drugačije  mislite,  i  ovo  će  vam  Bog  otkriti. 
Uostalom, ono što smo dostigli, toga pravcla da se držimo i isto da mislimo. (1.Tim.4,12) 
Budi  obrazac  vernima  u  reči,  u  življenju,  u  ljubavi,  u  duhu,  u  veri,  u  čistoti.  (2.Tim.2,15) 
Postaraj  se  da  se  pokažeš  valjan  pred  Bogom,  trudbenik  koji  se  nema  čega  stideti  i  koji 
pravo upravlja rečju istine. 

Poglavlje 15. Kao oči u telu, kako bi razlikovali dobro i zlo i udove Hristove upravljali ka njihovim 
obavezama. 

(Mt.6,22) Svetiljka telu je oko. Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, sve će telo tvoje svetlo 
biti. 

Poglavlje 16. Kao pastiri ovaca Hristovih, koji se ne odriču da polože dušu svoju za njih, trudeći se 
da im saopšte Jevanđelje Božije. 

(Jn.10D1) Pastir dobri dušu svoju polaže za ovce. (Dap.20, 28) Pazite, dakle, na sebe i sve 
stado u kome vas Duh Sveti postavi za episkope da napasate Crkvu Gospoda i Boga koju 
steče krvlju svojom. 

Poglavlje  17.  Kao  lekari,  kako  bi  velikim  saosećanjem,  saobrazno  sa  zvanjem  učenja  Gospodnjeg, 
lečili duševne nemoći i privodili ka zdravlju i postojanom životu u Hristu. 

(Mt.9,12) Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni. (Rim.15,1) Dužni smo pak mi jaki slabosti 
slabih nositi. 

Poglavlje 18. Kao oci i vaspitači svojih čeda, koji su sa velikom vatrenošću ljubavi u Hristu spremni 
da im predaju ne samo blagovest Hristovu, nego i dušu svoju. 

(Jn.13,33)  Dečice,još  sam  malo  s  vama.  (1.Kor.4,15)  Jer  vas  u  Hristu  Isusu  ja  rodih 
jevanđeljem. (1.Sol.2,7) Bejasmo blagi među vama kao dojilja kada neguje svoju decu. Tako 
smo čeznuli za vama, da smo gotovi bili dati vam ne samo jevanđelje Božije nego i duše 
naše, zato što nam bejaste omileli. 

Poglavlje 19. Kao Božiji saradnici, koji su se svecelo posvetili Crkvi i delima koja su dostojna Boga. 

(1.Kor.Z,9) Jer mi smo Božiji saradnici, a vi ste Božija njiva, Božija građevina. 

Poglavlje 20. Kao saditelji Božijih loza, koji ne sade ništa tuđe čokotu, tj. Hristu, i ništa neplodno, 
već sa svakim račenijem popravljaju ono što je svojstveno tom Čokotu i plodonosno. 

  
(Jn.15,1‐2) Ja sam istinski čokot, i Otac moj je vinograd Svaku lozu na meni  koja ne rađa 
roda  odseca  je;  a  svaku  koja  rod  rađa  čisti  je  da  više  roda  rodi.  (1.Kor.Z,6)  Ja  posadih, 
Apolos zali, ali Bog učini da uzraste. 

Poglavlje  21.  Kao  graditelji  hrama  Božijeg,  koji  pripremaju  dušu  svakog  kako  bi  je  učinili 
odgovarajućom temelju apostola i proroka. 

(1.Kor.3,10‐11)  Po  blagodati  Božijoj  koja  mi  je  data,  ja  sam  kao  mudar  neimar  postavio 
temelj, a drugi zida na njemu; ali svaki neka gleda kako zida. Jer temelja drugoga niko ne 
može  postaviti  osim  postojećeg,  koji  je  Isus  Hristos.  (Ef.2,19‐22)  Tako,  dakle,  niste  više 
stranci ni došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji, nazidani na temelju apostola i 
proroka, gde je ugaoni kamen sam Isus Hristos, na kome sva građevina, skladno spojena, 
raste u hram sveti u Gospodu, u koga se i vi zajedno ugrađujete u obitalište Božije u Duhu. 

Poglavlje 22. Šta je svojstveno Hrišćaninu? Vera koja kroz ljubav dela (Gal.5,6). Šta je svojstveno 
veri?  Nesumnjiva  uverenost  u  istinu  bogonadahnutih  reči,  koja  se  ne  koleba  nikakvim 
pomislima  koje  navodi  prirodna  potreba,  ili  se  prikradaju  pod  vidom  blagočašća.  Šta  je 
svojstveno vernome? Da se pruža ka takvoj uverenosti u silu rečenoga, i da se ne usuđuje 
da bilošta odbije ili doda. Jer, ako je sve što nije od vere ‐ greh (Rim. 14,23), i ako je vera od 
propovedi,  a  propoved  od  reči  Božije  (Rim.  10,17),  onda  je  greh  i  sve  ono  čega  nema  u 
bogonadahnutom Pismu, budući da nije od vere. Šta je svojstveno ljubavi prema bližnjem? 
Izbegavanje svoje ugodnosti, radi iskanja duševne i telesne dobrobiti ljubljenog. 

Šta  je  svojstveno  Hrišćaninu?  Da  se  rodi  odozgo  u  krštenju  vodom  i  Duhom.  Šta  je 
svojstveno rođenom vodom? Kao što je Hristos jednom umro grehu, tako i on treba da je 
mrtav i nepokretan za svaki greh, po napisanom: Ili zar ne znate da svi koji se krstismo u 
Hrista Isusa, u smrt njegovu se krstismo? Tako se s njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt. 
Znajući ovo, da se stari čovek razape s Njime, da bi se uništilo telo grehovno, da više ne 
robujemo  grehu  (Rim.6,3‐4;  6).  Šta  je  svojstveno  rođenom  Duhom?  Da  u  danoj  meri 
postane  kao  i  Onaj  od  koga  je  rođen,  kao  što  je  napisano:  Što  je  rođeno  od  tela,  teloje;  a 
štoje  rođeno  od  Duha,  duh  je  (Jn.3,6).  Šta  je  svojstveno  rođenome  odozgo?  Da  svuče 
staroga čoveka sa delima njegovim i pohotama, i da se obuče u novoga, koji se obnavlja za 
poznanje, prema liku Onoga koji ga je sazdao (Kol.3,9‐10), saglasno sa rečenim: Jer koji se 
god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste (Gal.3,27). 

Šta je svojstveno Hrišćaninu? Da se očisti od svake nečistote tela i duha Krvlju Hristovom, 
da tvori svetinju u strahu Božijem i ljubavi Hristovoj, da nema nečistote ili poroka ili nečeg 
sličnog,  već  da  je  svet  i  neporočan,  budući  da  jede  Telo  Hristovo  i  pije  Krv.  Jer  koji 
nedostojno  jede  i  pije,  sud  sebi  jede  i  pije  C.Kor.11,29).  Šta  je  svojstveno  onima  koji  jedu 
Hleb i piju iz čaše Gospodnje? Da čuvaju neprestano sećanje na Umrlog za nas i Vaskrslog. 
Šta je svojstveno onome koji ima takvo sećanje? Da više ne živi sebi, nego Onome koji je 
umro za njih i vaskrsao. 
Šta  je  svojstveno  Hrišćaninu?  Da  njegova  pravda  izobiluje  u  svemu  iznad  književnika  i 
fariseja, po meri učenja koje je predano u Jevanđelju Gospodnjem. 

Šta je svojstveno Hrišćaninu? Da voli bližnjega kas što je Hristos nas zavoleo. 

Šta je svojstveno Hrišćaninu? Da pred sobom gleda Gospoda u svemu. 

Šta  je  svojstveno  Hrišćaninu?  Da  svaki  dan  i  čas  bude  bodar  i  spreman  za  savršeno 
ugađanje Bogu, znajući da će Gospod, doći u čas u koji ga nećemo očekivati. 

SVETI VASILIJE VELIKI 
TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA 

  

  

O PODVIŽNIŠTVU 

  

  

Smernice podvižništva 

Upečatljivi  su  ukazi  carski  koji  se  objavljuju  podanicima,  ali  su  još  znamenitije  carske 
naredbe  vojnicima.  I  onaj  ko  želi  gornji  i  veliki  čin,  koji  hoće  da  uvek  bude  sapodvižnik 
Hristov, treba pažljivo i kao vojničko naređenje da sluša velike reči: Ko meni služi, za mnom 
neka ide, i gde sam ja onde će i sluga moj biti (Jn.12,26). Gde je Car Hristos? Naravno, na nebu. 
Tuda i ti, vojniče, treba da upravljaš svoje hođenje. Stoga zaboravi svaki zemni pokoj. 

Ni  jedan  vojnik  ne  gradi  kuću,  ne  stiče  polja,  ne  upušta  se  u  različite  kupovine  radi 
uvećanja  imovine.  Nijedan  se  vojnik  ne  upliće  u  poslove  običnog  života,  da  bi  ugodio  vojvodi 
(2.Tim.2, 4). Vojnik prehranu dobija od cara. Njemu nije potrebno da sam nabavlja hranu: 
on uopšte ne treba da se brine o tome. Njemu će svagde carski podanici otvoriti vrata po 
zapovesti carskoj. On ne mora da se brine o kući. On  ima šator na širokom putu i hrane 
koliko mu treba, i sna koliko mu je priroda dala. On [podnosi] mnoge pohode i bdenja, i 
vrućinu i hladnoću, bitke sa protivnicima, izuzetne opasnosti, mnogo puta i blizinu smrti, 
ali slavne smrti. On prima i počasti i darove carske. Veoma je težak život njegov u vreme 
rata,  ali  je  ugodan  u  doba  mira.  Kao  nagrada  za  junaštvo  i  venac  za  dobar  život  u 
podvizima, njemu se poverava načelstvo, imenuje se carevim prijateljem, ima pristup caru, 
udostojava se da pozdravlja carsku desnicu, da prima odlikovanja iz careve ruke, da vlada 
nad njegovim podređenima i zauzima se za prijatelje po njihovoj potrebi. 

Dakle, vojniče Hristov, uzevši male primere iz ljudskih dela, razmisli o večnim dobrima. 
Opredeli se za život bez doma, bez druženja, bez sticanja. Postani nezavisan, oslobodivši 
se svih svetovnih briga.  Neka te  ne  vezuje ni  žudnja  za  ženom, ni staranje  o deci.  Jer, to 
nije  moguće  onome  ko  vojuje  za  Boga.  Jer,  oružje  našega  vojevanja  nije  telesno,  nego  silno 
Bogom (2.Kor. 10,4). Neka te ne savladava telesna priroda i neka te ne pritiska protiv volje. 
Neka te od slobodnog ne načini sužnjem. Nemoj se starati da na zemlji ostaviš decu, nego 
da  ushodiš  na  nebo.  Ne  privijaj  se  plotskom  supružništvu,  nego  stremi  ka  duhovnom. 
Rađaj  duše  i  duhovno  vaspitavaj  decu.  Ugledaj  se  na  nebeskog  Ženika,  obaraj  pobune 
nevidljivih  neprijatelja,  ratuj  protiv  poglavarstava  i  vlasti  (Ef.6,12),  izgoneći  ih  najpre  iz 
svoje  duše  (da  ne  bi  imali  nikakvog  udela  u  tebi),  a  zatim  i  iz  srdaca  onih  koji  ti 
pribegavaju  i  postavljaju  te  za  vođu  i  zaštitnika,  koje  štiti  reč  tvoja.  Obaraj  pomisli  koje 
ustaju na veru Hristovu. Rečju blagočašća ratuj sa nečastivim i zlim pomislima. Jer, rečeno 
je:  Obarajući  pomisli  i  svaku  oholost,  koja  ustaje  protiv  poznanja  Božijega  (2.Kor.  10,4‐5).  A 
najviše  se  uzdaj  u  desnicu  velikog  Cara.  Čim  se  pokaže,  ona  odmah  uliva  strah  i 
protivnike  nagoni  u  bekstvo.  A  ako  Njemu  ugodno  bude  da  pokažeš  odvažnost  u 
opasnostima i ako zaželi da svoju vojsku uvede u bitku sa protivničkom vojskom, ti budi 
istrajan u svakom naporu, nepokolebive duše usred opasnosti, rado prelazeći iz zemlje u 
zemlju, sa mora na more. Jer, rečeno je: A kad vas poteraju, bežite iz grada u grad (Mt.10,23). 
I  kada  budeš  prinuđen  da  se  pojaviš  na  suđenju,  da  staneš  pred  upravljače,  da  trpiš 
napade gomile, da gledaš strašni izgled dželata, da slušaš njegov surovi glas, da podneseš 
užasni  izgled  sprava  za  mučenje,  da  izađeš  na  muke,  da  se  podvizavaš  do  smrti,  nemoj 
gubiti veru, već imaj pred očima Hrista, koji je tebe radi sve to izdržao. Znaj da Hrista radi 
i ti moraš pretrpeti zlo. I tada ćeš pobediti, budući da ideš za Carem pobednikom, koji želi 
da i ti postaneš učesnik Njegove pobede. 

Ukoliko  i  umreš,  nećeš  biti  pobeđen,  nego  ćeš  upravo  zadobiti  najsavršeniju  pobedu,  do 
kraja u sebi sačuvavši nepokolebivu istinu i postojanu odvažnost za nju. I preći ćeš iz smrti 
u večni život, od beščašća kod ljudi do slave u Bogu, iz patnje i muka u svetu do večnog 
pokoja sa anđelima. Zemlja te nije prihvatila kao svog građanina, ali te prihvata nebo. Svet 
te  je  progonio,  ali  će  te  poneti  anđeli  i  predstaviti  Hristu,  te  ćeš  se  nazvati  prijateljem  i 
čućeš  najželjeniju  pohvalu:  Dobro,  slugo  dobri  i  verni  (Mt.25,23),  dobri  vojniče, 
podražavatelju  Vladike,  sledbeniče  Cara.  Nagradiću  te  svojim  darovima.  Poslušaću  reči 
tvoje,  jer  si  i  ti  slušao  moje.  Molićeš  se  za  spasenje  braće  koja  se  trudi  i  sa  zajedničarima 
vere,  sa  tajnicima  svete  ljubavi  primićeš  od  cara  učešće  u  dobrima.  Likovaćeš  večnim 
likovanjem,  bićeš  vencenosac  među  anđelima,  pod  skiptrom  Cara  carujući  nad  tvari  i 
večno  blaženujući  u  liku  blaženih.  A  ako  poželi  da  te  i  posle  podviga  još  ostavi  u  svetu, 
kako  bi  izvršio  veći  broj  raznovrsnih  podviga  i  mnoge  spasao  od  vidljivih  i  nevidljivih 
borbi,  i  na  zemlji  će  tvoja  slava  biti  velika:  poštovaće  te  prijatelji,  koji  će  u  tebi  naći 
zastupnika,  pomoćnika  i  dobrog  molitvenika.  Jedni  će  te  nahraniti  kao  dobrog  vojnika, 
drugi će te poštovati kao hrabrog ratnika, a neki će te pozdravljati i sa radošću dočekivati 
primajući te, kako kaže Pavle, kao anđela Božijega, kao Hrista Isusa (Gal.4,14). Takvi su i tome 
slični primeri vojevanja Božijeg. 

Ova  beseda se ne odnosi samo na muškarce.  Hristu  vojuje i  ženski  pol,  koji se upisuje  u 

vojsku  iz  duševne  hrabrosti  i  koji  se  ne  odbacuje  zbog  telesne  slabosti.  I  mnoge  žene  se 
istakoše isto kao i muškarci. Ima i takvih koje su se čak i više proslavile. Takve su napunile 
devstvenički  lik.  One  sijaju  podvizima  ispovedanja  i  pobedama  mučeništva.  I  samog 
Gospoda su, pri Njegovom dolasku, pratili ne samo muškarci, nego i žene. I jedni i drugi 
su služili Spasitelju. 

Pošto  su  takve  i  tako  slavne  nagrade  koje  su  pripremljene  onima  koji  vojuju  za  Hrista, 
neka takvo vojevanje požele i očevi za sinove i majke za kćeri. Neka privedu one koje su 
rodili, naslađujući se večnim nadama, kojima će se priopštiti njihova deca i želeći da imaju 
zastupnike  i  dobre  molitvenike  kod  Hrista.  Nemojmo  biti  malodušni  zbog  dece,  niti  se 
plašimo ako se pomuče, već se radujmo što će se proslaviti. Posvetimo Gospodu one koje 
nam je darovao, kako bismo i mi bili učesnici u slavi svoje dece, kada sami sebe sa njima 
privedemo  i  posvetimo  Gospodu.  Ljudima koji  su  tako  revnosni  i  koji  se  tako  prekrasno 
podvizavaju može se reći rečima psalmopojca: Blagosloveni ste vi Gospodu, koji je stvorio nebo 
i zemlju (Ps.113,23). O njima se, po primeru Mojsija, možemo pomoliti: Blagoslovi, Gospode, 
dela njihova i porazi gordost onih koji ustaju na njih (Pon. Zak.33,11). Budite hrabri kao oni 
koji ne znaju za strah i odvažno obavljajte tečenje svoje radi večnih venaca u Hristu Isusu 
Gospodu našem, kome slava u vekove. Amin. 

  

Beseda o podvižništvu i pouka o odricanju od sveta i duhovnom savršenstvu 

  

Hodite  k  meni  svi  koji  ste  umorni  i  natovareni  i  ja  ću  vas  odmoriti,  kaže  Božanstveni  glas 
(Mt.11,28),  ukazujući  ili  na  tamošnji  ili  na  ovdašnji  pokoj.  Ipak,  pozivajući  nas,  On  bez 
sumnje  savetuje  da  najpre  odbacimo  breme  prekomernog  imetka,  prepuštajući:  ga 
potrebitima. Zatim, odbacivši svo mnoštvo grehova, koji nastaju od prekomernog sticanja, 
kroz dobročinstvo i ispovest, treba da priteknemo krstonosnom monaškom životu. Stoga 
je onaj ko namerava da se povinuje Hristu i ko hita ka siromaštvoljubivom i bezmetežnom 
životu zaista dostojan divljenja i ublažavanja. 

Međutim,  molim  da  se  to  ne  čini  bez  ispitivanja.  Neka  niko  ne  zamišlja  lagodan  život  i 
spasenje bez borbe. Bolje je da se unapred [čovek] vežba u podnošenju telesnih i duhovnih 
patnji.  Jer,  ako  se  podvrgne  neočekivanoj  borbi,  i  potom  nema  snage  da  se  suprotstavi 
iskušenjima  koja  nailaze,  on  će  se  sa  sramotom  i  podsmehom  ponovo  uputiti  natrag 
onome od čega je otišao, vraćajući se u svet sa duševnom osudom i postajući sablazan za 
mnoge. Jer, tada će svima pružiti povod da zaključuju o nemogućnosti života u Hristu. Tu 
opasnost poznajete svi koji čitate Jevanđelje, u kome Božanstveni glas kaže: Bolje bi mu bilo 
da mu se vodenični kamen obesi o vrat i da ga bace u more, nego da sablazni jednoga od ovih malih 
(Lk.17,2). Jer, njemu će se suditi ne samo kao vojniku koji je napustio svoje redove, nego i 
za  propast  onih  koje  navede  na  zlo.  I  neka  ne  misli  da  ubeđuje  sebe  pogubnim 
umovanjima kako će, navodno, i živeći u svetu, umilostiviti Boga dobrim delima: za njega 
je to nemoguće. Jer, onaj ko u životu koji je bezgrešan, zbog svoje nerasejanosti, nije mogao 
da  izdrži  napade  neprijatelja,  zar  će  će  u  mnogogrešnom  životu,  kojim  sam  neprijatelj 
rukovodi,  uspeti  u  bilo  kojoj  vrlini?  No,  čak  i  da  uspe  da  uredi  svoj  sopstveni  život,  on 
svejedno neće izbeći osudu zbog toga što je ostavio Hrista, poput učenika koji se pominju 
u Jevanđelju,  o kojima božanstveni  jevanđelista  svedoči:  Mnogi od učenika njegovih  otidoše 
natrag,  i  više  ne  iđahu  za  Isusom,  govoreći:  Tvrda  je  beseda  Njegova.  Ko  je  može  slušati 
(Jn.6,66; 60). 

Stoga  je  čovekoljubivi  Bog,  starajući  se  o  našem  spasenju,  ljudskom  životu  dao  dve 
različite  usmerenosti,  tj.  brak  i  devičanstvo.  Onaj  ko  nije  u  stanju  da  podnese  podvig 
devstvenosti, stupa u zajednički život sa ženom, znajući da se od njega zahteva da se brine 
o celomudrenosti, svetosti i upodobljenju onima koji su u braku i pri vaspitanju dece živeli 
sveto.  Takav  je  u  Starom  Zavetu  bio  Avraam,  koji  se  proslavio  pretpostavljanjem  Boga  i 
savlađivanjem  osećanja  žalosti,  prinevši  na  žrtvu  jedinorodnog  sina.  On  je  vrata  svoga 
šatora držao otvorenim, spreman da primi prolaznike, budući da (još) nije čuo: Prodaj sve 
što  imaš  i  podaj  siromasima  (Mt.19,21).  Još  više  su  pokazali  Jov  i  mnogi  drugi,  David  i 
Samuilo.  U  Novom  Zavetu  takvi  su  bili  Petar  i  ostali  apostoli.  Jer,  od  svakog  čoveka  se 
očekuju  plodovi  ljubavi  prema  Bogu  i  bližnjemu.  Za  njihovo  izbegavanje,  kao  i  za 
[zanemarivanje]  svih  zapovesti,  svako  će  primiti  kaznu,  kao  što  Gospod  i  objavljuje  u 
Jevanđeljima, govoreći: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan (Mt.10,37), 
i još: Ko ne mrzi na svoga oca i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i dušu svoju, ne može biti 
moj učenik (Lk.14,26). 

Slažeš  li  se  sa  time  da  su  Jevanđelja  data  i  oženjenima?  Eto,  tebi  je  razjašnjeno  da  se 
poslušnost  Jevanđelju  zahteva  od  svih  ljudi,  bilo  da  su  monasi  ili  da  žive  u  braku.  Za 
onoga ko je stupio u brak dovoljno je i to što mu se dopušta neuzdržavanje, želja za ženom 
i  zajednički  život  sa  njom.  Ostale,  pak,  zapovesti,  koje  važe  za  sve  podjednako,  nije 
bezopasno  kršiti.  Blagovesteći  zapovesti  Očeve,  i  Hristos  se  obraćao  onima  koji  žive  u 
svetu.  Kad  se  dešavalo  da  je  zapitan  nasamo,  On  je  svojim  učenicima  odgovarao, 
svedočeći: A što vama govorim, svima govorim (Mr.13,37). Stoga i ti, koji si izabrao zajednicu 
sa ženom, ne treba da budeš bezbrižan, kao da navodno imaš pravo da se predaješ svetu. 
Tebi  je  za  sticanje  spasenja  potrebno  više  napora  i  opreznosti  zato  što  si  izabrao 
prebivalište  u  zamkama  i  oblasti  otpadničkih  sila,  što  pred  očima  imaš  pobude  na 
grehove, i što su sva tvoja čula dan i noć napregnuta u žudnji za njima. Zbog toga znaj da 
nećeš izbeći borbu sa otpadnikom i da nećeš zadobiti pobedu nad njim bez mnogo napora 
na  straži  jevanđelskih  dogmata.  Jer,  kako  ćeš  uspeti  da  izbegneš  sukobljavanje  sa 
neprijateljem,  živeći  na  samom  bojnom  polju?  To  bojno  polje  je  sva  zemlja  što  je  pod 
nebesima,  koju  prohodi  i  obilazi  đavo,  kao  besni  pas  tražeći  koga  će  proždreti,  kako 
saznajemo iz priče o Jovu (Jov 2,2). Prema tome, ako se odričeš od borbe sa neprijateljem, 
idi u drugi svet u kome njega nema. Tamo ćeš moći da izbegneš borbu sa njim i da se bez 
opasnosti nemarnije odnosiš prema jevanđelskim dogmama. A ako to nije moguće, požuri 
da se obučiš za ratovanje protiv njega. U Pismu ćeš moći da izučiš veštinu ratovanja da ne 
bi, pobeđen zbog neznanja, bio bačen u oganj večni. Ovo kao usput rekosmo onima koji u 
supružničkom životu bez bojazni zanemaruju ispunjavanje Hristovih zapovesti. 

A ti, ljubitelju nebeskih propisa, revnitelju anđelskog života, koji želiš da postaneš saborac 
svetih  učenika  Hristovih,  ukrepi  se  za  podnošenje  nevolja,  odvažno  pristupi  saboru 
monaha  i  na  samom  početku  svoga  odricanja  budi  čvrst,  kako  te  ne  bi  zanela  sklonost 
prema  srodnicima  po  ploti.  Krepi  sebe  zamenom  smrtnog  sa  besmrtnim.  A  kada  zaista 
ostavljaš svoj imetak, budi nepokolebiv u nesumnjivom uverenju da sve unapred šalješ na 
nebo,  skrivajući  u  nedrima  siromaha  i  nalazeći  kod  Boga  sa  velikom  dobitkom. 
Raskidajući  veze  sa  prijateljima  i  bliskima,  nemoj  biti  žalostan,  budući  da  se  vezuješ  sa 
Hristom, koji se zbog tebe raspeo. Zar možeš zamisliti nešto više od takvog prijateljstva? 

Kada,  uz  Božiju  pomoć,  pobediš  neprijatelja  u  toj  prvoj  borbi,  nemoj  napuštati  sebe  kao 
nekakav nepogodan sasud. Jer, odricanjem od zemaljskih stvari, ti si se već ukrasio pred 
Hristom.  Zatim  se  veoma  brižljivo  i  promišljeno  potrudi  da  pronađeš  čoveka  koji  bi,  po 
načinu života, nepogrešivo išao pred tobom, koji bi dobro umeo da rukovodi onima koji 
idu  ka  Bogu,  koga  bi  krasile  vrline,  koji  bi  u  svojim  delima  imao  svedočanstvo  ljubavi 
prema Bogu, koji je vičan u Božanstvenim Spisima, koji nije rasejan, nije srebroljubiv, nije 
mnogobrižan,  koji  se  drži  bezmolvija,  koji  je  bogoljubiv,  siromaštvoljubiv,  negnevljiv, 
nezlopamtljiv, koji je sposoban da pouči one koji su uz njega, koji nije tašt, ni visokouman, 
koji  nije  lažljivac,  koji  nije  prevrtljiv,  koji  ništa  ne  pretpostavlja  Bogu.  I  ukoliko  ga 
pronađeš, prepusti mu se, ne računajući ni u šta i odbacivši svaku svoju volju, kako bi bio 
poput čistog sasuda, čuvajući, na svoju pohvalu i slavu, dobro koje se u tebe stavlja. A ako 
ostaviš u sebi neku od ranijih strasti, i dobro koje se u tebe polaže pretvoriće se u sirće, te 
ćeš biti izbačen napolje, kao nepodesni sasud. 

To je druga borba sa protivnikom našeg spasenja. Jer, kod dobrih učitelja su i saveti dobri, 
a kod rđavih, naravno, rđavi. I kada nije u stanju da nas ubedi da ostanemo u svetskom 
metežu  i  pogibiji,  naš  lukavi  protivnik  žuri  da  nas  ubedi  da  se  ne  prepuštamo  strogom 
životu  ili  čoveku  koji  nam  sve  grehe  naše  obelodanjuje  i  ispravlja,  nego  nekome  od 
strasnih slavoljubaca, koji zadovoljava svoje sopstvene strasti pod izgovorom snishođenja 
onome  ko  živi  zajedno  sa  njim.  Na  taj  način,  on  bi  nas  neprimetno  opet  učinio 
mnogostrasnima,  sputavši  nas  lancima  greha.  Ukoliko  se,  pak,  prepustiš  čoveku  koga 
krase  mnoge  vrline,  postaćeš  naslednik  dobara  koja  su  u  njemu  i  bićeš  blažen  i  pred 
Bogom i pred ljudima. Ako, opet, štedeći svoje telo, pronađeš učitelja koji snishodi tvojim 
strastima ili, bolje rečeno, koji zajedno sa tobom pada, uzalud si stupao u podvig odricanja 
od sveta. Jer, prepustivši se strasnom životu, uzeo si za vođu slepca i približavaš se jami. 
Jer,  slepi  slepoga  ako  vodi,  oba  će  u  jamu  pasti.  Dosta  je  učvniku  da  bude  kao  učitelj  njegov 
(Mt.15,14;  10,25).  To  je  reč  Božija  koja  neće  pogrešiti:  ti  treba  da  živiš  po  podvižničkom 
pravilu.  U  suprotnom  slučaju  nećeš  zadobiti  venac,  kao  što  reče  apostol:  Ako  se  neko  i 
podvizava, ne dobija venac, ako se ne podvizava po pravilu (2.Tim.2,5). 

Stoga,  ako  po  blagodati  Božijoj  pronađeš  (a  ako  tražiš,  sigurno  ćeš  naći)  učitelja  dobrih 
dela,  čuvaj  se  da  ne  činiš  ništa  protivno  njegovoj  volji.  Jer,  sve  što  se  čini  bez  njegovog 
znanja jeste neko otimanje i krađa svetinje, koja vodi u smrt. I od toga nema koristi, čak i 
ako  ti  izgleda  dobro.  Jer,  da  je  dobro,  zbog  čega  bi  se  obavljalo  tajno,  a  ne  javno.  Ispitaj 
svoju  pomisao  koje  te  preko  ispravnih  dela  dovodi  do  krađe  i  prividno  dobrim 
preslušanjima  ti  priprema  neispravna  dela.  Nemoj  želeti  da  obavljaš  zaklinjanje  nad 
zverima,  budući  da  si  neiskusan  u  zaklinjanju.  Jer,  pošto  okupiš  oko  sebe  zmije  i  one  te 
obaviju, bićeš sam nemilosrdno izujedan ukoliko ne budeš sposoban da im se suprotstaviš. 
Ne oslanjaj se na telesnu plemenitost i ne išti časti, budući da telesni čovek ne prima što je 
od Duha (1.Kor. 2,14). 

Nemoj se usuđivati da bilo šta menjaš u pravilima dobrog života i da svojom sopstvenom 
samovoljom saplićeš one koji se podvizavaju, uvećavajući teret svojih grehova. (Nemoj to 
činiti) ni u postelji [tj. željom da] bude mekša, ni u odeći, ni u obući, niti u kakvoj drugoj 
stvari,  ni  u  izmeni  hrane,  ni  u  trpezi  koja  ne  odgovara  vremenu  tvog  odricanja,  ni  u 
stojanju, ni u rukodelju koje bi bilo mirnije ili urednije. Jer, ništa takvo, ne samo kad je već 
kod  tebe,  nego  i  kada  je  jedino  predmet  tvoga  traženja,  neće  imati  dobre  posledice.  I 
ukoliko ubrzo u tome ne poznaš đavolje lukavstvo, i ne odsečeš ga od svoga srca, biće ti 
pripremljeno otpadništvo od života u Hristu. Nasuprot tome, u srce svoje stavi [misao] da 
si nečasniji i grešniji od svih ljudi, da si stranac i došljak, koga su iz sažaljenja prihvatili oni 
koji su se pre tebe odrekli sveta, te požuri da budeš poslednji od svih i svima sluga. I to će 
ti doneti čast i istinsku slavu, a ne ono prvo. 

Uši neka su ti otvorene za poslušnost i ruke spremne da izvrše ono što se čulo, usta neka 
su  ti  ćutljiva  i  srce  neka  bude  oprezno.  Budi  lenj  na  prazne  priče,  a  mudar  i  razborit  u 
spasonosnom  slušanju  Božanstvenih  Pisama.  Neka  ti  gorko  jelo  bude  slušanje  svetovnih 
priča, a  saće meda  beseda  prepodobnih  ljudi. Žuri da se ugledaš  na  one koji  su  pre tebe 
počeli da se podvizavaju u dobroj naravstvenosti i ne prihvataj se da sam koga poučavaš. 
Založi  se  oko  uspeha  u  najvažnijim  vrlinama  i  ne  budi  nemaran  ni  prema  manjim.  Ne 
zanemaruj  nikakvu  pogrešku,  makar  bila  manja  od  najneznatnijeg  otrovnog  stvorenja, 
nego požuri da je ispraviš pokajanjem, premda mnogi često greše u velikom i malom i ne 
kaju se. 
Nemoj biti sudija tuđih padova. Oni imaju pravednog Sudiju, koji će dati svakome po delima 
njegovim (Rim.2,6). Ti gledaj svoje i, koliko možeš, olakšaj svoje breme. Onaj ko dodaje na 
svoje  breme,  sam  će  poneti  [veći  teret].  U  pokajanju  je  spasenje,  a  nerazumnost  je  smrt 
pokajanja. 

Skrivaj  se  od  sujetnih  ljudi,  a  pokazuj  se,  najčešće,  pred  Bogom.  Koliko  od  tebe  zavisi, 
izbegavaj svaki izlazak u društvo, da bi izbegao rasejanost srca. Čim izađeš iz kelije, ti već 
ostavljaš  uzdržanje,  pogružavaš  se  u  svet,  srećeš  ženu  bludnicu.  Začaravši  tvoj  sluh 
prevarnim rečima, pogled lepotom lica, a ukus slatkim jelima, ona će te kao uzdom privući 
sebi.  Privijajući  se,  zatim,  uz  tebe  i  stežući  te  u  zagrljajima,  ona  će  u  tebi  oslabiti 
postojanost  ljubavi  prema  uzdržanju.  I  tako  će  te,  postepeno  te  udaljivši  od  vrlinskog 
života,  baciti  u  razvrat.  A  ako,  uz  Božiju  pomoć,  i  uzmogneš  da  izbegneš  njene  zamke, 
ipak  se  u  keliju  nećeš  vratiti  onakav  kakav  si  bio  (kada  si  je  napustio),  nego  raslabljen  i 
bolećiv,  neraspoložen  za  bilo  kakvo  dobro  delo.  I  tek  ćeš  posle  mnogo  vremena  biti  u 
stanju da se vratiš svom svakodnevnom poretku. U pomislima će te uznemiravati želja za 
drugačijim  životom  i  duša  će  tek  posle  mnogo  muke  biti  u  stanju  da  zadobije  pobedu. 
Stoga, ako  se dogodi  da iz nekog  razloga  izađeš iz  kelije,  obukavši oklop straha Božijeg, 
stavivši  na  ruku  (poput  štita)  ljubav  Hristovu  i  uzdržanjem  u  svemu  prevladavši  nalete 
pohote,  istog  trena  pošto  obaviš  šta  je  potrebno  idi  nazad,  ni  malo  ne  odugovlačeći.  Na 
brzim krilima se vraćaj, poput nevine golubice se spasavajući u kovčegu iz koga si poslan, 
noseći u ustima milosti Hristove. Na taj način uveravaj svoje unutarnje pomisli, budući da 
na drugom mestu nećeš naći spasonosno uspokojenje. 

Ako si mlad telesno, ili po razumu, uklanjaj se od prisnog druženja sa vršnjacima i beži od 
njih, kao od vatre. Jer, đavo je preko njih raspalio mnoge i predao ih večnom ognju. Pod 
vidom  duhovne  ljubavi  on  ih  je  oborio  u  gnusnu  propast  stanovnika  pet  gradova  [up. 
Post.19].  I  oni  koji  su  se  spasli  na  sred  mora  pri  svim  olujama  i  burama,  potopljeni  su  u 
dubinu  sa  lađom  i  mornarima  u  pristaništu,  kada  su  bili  bezbrižni.  Kada  sediš,  sedi  što 
dalje  od  tvoga  vršnjaka,  a  kada  ležeš  da  spavaš,  neka  se  tvoja  odeća  ne  dodiruje  sa 
njegovom. Najbolje je da između vas bude starac. Kada razgovara sa tobom, ili poje, stojeći 
naspram tebe, odgovaraj mu sa oborenim pogledom kako, zadržavajući pogled na licu, ne 
bi primio semena pohote od đavola i sejača zla i požnjeo snopove truležnosti i propasti. Sa 
njim nasamo ne ostaj u kući, ili na nekom drugom mestu na kome niko ne vidi dela vaša 
ni  pod  izgovorom  raspravljanja  o  Reči  Božijoj,  niti  pod  izgovorom  nekakve  druge,  čak  i 
najnužnije, potrebe. Jer, od svega je važnija duša, za koju je Hristos umro. Nemoj verovati 
zavodljivoj pomisli, koja ti šapuće da se radi o nečemu što nije ni malo sablažnjivo. Znaj sa 
sigurnošću da se radi o. sablazni. U to neka te jasno uvere mnogobrojna iskustva onih koji 
su  pali.  Poveruj  rečima  mojim  koje  izlaze  iz  bratoljubivog  srca.  Pribegavaj  surovim 
starcima, koji pripovednim rečima pomazuju mladiće za dela dostojna hvale, i ne nanose 
nikakvu štetu svojom spoljašnjošću. 
Iznad  svega  što  se  čuva,  čuvaj  srce  svoje  (Prič.4,23).  Lopovi  se  danonoćno  neprekidno 
prikradaju  zlatu  i  kradu  ga  iznenada,  kad  se  ne  nadaš.  Prema  tome,  pazi  da  te  đavo  ne 
zavede  praroditeljskim  grehom  i  ne  progna  ubrzo  iz  raja  sladosti.  Jer,  onaj,  koji  je 
otimanjem jela Adama odvukao od života, i koji se nadao da će i Isusa uloviti, neće se libiti 
da i tebi podmetne prvi uzrok zala, poznajući njegov silan otrov. Strast stomakougađanja 
obično svoju silu ne projavljuje u mnoštvu jela, nego u želji za malim kušanjem. I ukoliko 
želja  da  se  okusi  nešto  malo  bude  tako  jaka  da  te  vrgne  u  strast  stomakougađanja,  bez 
truda ćeš biti predan smrti. Kao što voda, deleći se na mnoge kanale, čini da ozelenjuju sva 
mesta  koja  se  nalaze  pored  kanala,  tako  i  strast  stomakougađanja,  razlivši  se  po  srcu, 
ispunjuje  sva  tvoja  osećanja  i  u  tebi  zasađuje  šumu  poroka,  čineći  od  tvoje  duše  stanište 
zverinja. Video sam kako su se mnogi opsednuti strastima iscelili. Međutim, nisam video 
da se iscelio bilo ko od onih koji su navikli da jedu tajno od drugih, tj. stomakougodnika. 
Naprotiv, svi takvi ljudi su ili napuštali uzdržljivi život i vraćali se u svet, ili su pokušavali 
da  se  prikriju  među  uzdržljivima,  slastoljubljem  ukazujući  usluge  đavolu.  Jer,  to  su 
lažljivci, ljudi koji se mnogo kunu, krivokletnici, oni koji vole da se prepiru, osvetoljubivi, 
oni koji viču, koji poriču da jedu, tvrdice, oni koji jedu izobilno, koji se žale na svoj udeo, 
radoznalci,  koji  se  raduju  mračnim  delima  i  koji  se  rado  suprotstavljaju  svakom  načinu 
života koji je dostojan hvale. Da bi prikrili strast stomakougađanja, oni upadaju u mnoštvo 
zala. Mada su naizgled među onima koji se spasavaju, takvi ljudi po delima spadaju među 
osuđene.  Stomakougađanje  je  Adama  odvelo  u  smrt  i  svet  dovelo  do  propasti.  Zbog 
stomakougađanja je Noje ismejan, Ham proklet, Isav se lišio prava prvorođenog i orodio 
se sa Hananejcima. Lot je postao muž kćeri, a potom sam sebi i zet i tast, otac ‐ muž i deda 
‐  otac,  u  oba  slučaja  kršeći  zakone  prirode.  Proždrljivost  je  i  Izrailj  učinilo  poklonikom 
idola  i  Izrailjce  dovelo  do  toga  da  im  telesa  popadaju  mrtva  u  pustinji  (Broj.14,29). 
Stomakougađanje  je  i  jednoga  od  proroka,  Bogom  poslanog  da  izobliči  bezbožnog  cara, 
učinilo hranom za divlju zver. I onaj kome, pored sve svoje carske moći, nije mogao da se 
osveti  car  Jerovoam,  skonča  žalosnom  smrću,  ulovljen  prevarom  stomaka  (Z.Car.  13,23‐
24). A Danilo, muž željeni, savladavši stomak postade zapovednik u carstvu haldejskom, 
rušitelj  idola,  istrebitelj,  ukrotitelj  lavova,  predskazatelj  Božijeg  Očovečenja,  tumač 
skrivenih  tajni.  Pokazavši da su iznad slasti stomaka, tri sveta  mladića su  prezreli carski 
gnev i bez straha se usudili da uđu u zapaljenu peć koju je raspalio car Navuhodonosor. 
Oni su pokazali ništavnost obogotvorenog zlatnog lika, koji je dugo vremena, na porugu 
slave Božije, održavao satana. Uzevši ga u plen, oni su ga prineli svome Vladici, nateravši 
najmrskijeg  cara  i  čitavu  bogomrsku  vojsku  da  sa  svom  tvari  proslavlja  Boga.  I,  reći  ću 
ukratko:  ukoliko  budeš  vladao  stomakom,  [udostojićeš  se]  da  prebivaš  u  raju,  a  ako  ne 
zavladaš njime, postaćeš plen smrti. Budi verna riznica vrline, i neka njen ključ bude jezik 
tvoga  duhovnog  oca.  Neka  on  otključava  usta  tvoja  radi  uzimanja  hleba,  i  neka  ih  on  i 
zaključava.  Ne  uzimaj  za  savetnika  zmiju,  koja  će,  umesto  ključa,  pokušati  da  te  ulovi 
savetom da makar nešto probaš jezikom. Čuvaj se greha tajnojedenja. Ukoliko uspe da te 
zavede u malome, on će te već i potpuno oboriti i držati te u okovima. 
Nemoj  pružati  uši  svoje  svakome  pričljivcu,  i  ne  odgovaraj  svakom  brbljivcu  u 
razgovorima koji nisu u skladu sa svrhom tvoga podvižništva. Budi slušalac dobrih pouka 
i  razmišljanjem  o  njima  čuvaj  svoje  srce.  Čuvaj  se  od  slušanja  svetovnih  priča,  da  ne  bi 
isprljao  svoju  dušu  prljavštinom.  Nemoj  se  starati  da  prisluškuješ  šta  govore  drugi  i  ne 
guraj  se  među  one  koji  razgovaraju,  da  sam  ne  bi  bio  ismejan  i  da  njih  ne  bi  učinio 
ogovaračima.  Nemoj  biti  radoznao  i  nemoj  želeti  da  sve  vidiš,  kako  u  svome  srcu  ne  bi 
zadržao  gnoj  strasti.  Prema  potrebi  gledaj,  prema  potrebi  slušaj,  prema  potrebi  govori, 
prema potrebi odgovaraj. 

Pred starijim se ne usuđuj da odmah sedaš, a ako te pozovu, nemoj sedati pored, nego se, 
pošto  pogledaš  okolo,  potrudi  da  pronađeš  niže  mesto,  kako  bi  te  Bog  proslavio  zbog 
smirenja. Kada te pitaju, odgovaraj pristojnim i smirenim glasom, a ako te ne pitaju, drži 
se ćutanja. Kada pitaju drugoga, stegni usta svoja da se tvoj jezik, teran brzopletim srcem, 
ne  otme  i  zaprepasti  nekoga  od  strogih  u  podvižništvu,  a  tebe  samog  baci  u  okove 
prekora. Kad sediš, ne stavljaj nogu preko noge: to je znak nepažnje i duševne rasejanosti. 
Ako  razgovaraš  sa  neznatnijim  od  sebe  ili  te  nešto  pita,  nemoj  odgovarati  nemarno, 
budući  da  ćeš,  prezirući  brata,  i  Boga  ožalostiti.  Jer,  ko  se  ruga  siromahu,  sramoti  njegovog 
Stvoritelja  (Prič.17,5),  kaže  priča.  Slovo  utehe  neka  prethodi  ostalim  tvojim  rečima, 
potvrđujući  tvoju  ljubav  prema  bližnjem.  Izriči  je  i  u  sredini  i  na  kraju  razgovora,  sa 
svetlim  licem,  kako  bi  svome  sagovorniku  pričinio  radost.  Prilikom  svakoga  uspeha 
bližnjeg svog raduj se i proslavljaj Boga, zato što su njegovi uspesi i tvoji, a tvoji njegovi. 
Na sabranjima izbegavaj začeljan prva mesta (Mt.23,6) i traži poslednje mesto, kako bi čuo: 
Prijatelju, pomakni se naviše (Lk.14,10). Za trpezom tvoja leva ruka neka ne bude nepristojna 
i  neka  ne  uzima  prvenstvo  od  desne.  Uostalom,  bolje  je  da  ona  miruje.  U  suprotnom 
slučaju, neka barem pomaže desnoj. 

Neka usta tvoja preduhitre svaki poziv na molitvu. Na pravilu budi do poslednje molitve, 
smatrajući velikom štetom njeno napuštanje. Kušajući hranu radi okrepljenja svoga tela, ti 
nepomično  ostaješ  za  trpezom,  sve  dok  ne  zadovoljiš  potrebu,  bez  velike  potrebe  ne 
napuštajući  lako  sto.  Zar  utoliko  pre  ne  treba  da  ostaneš  do  kraja  duhovnog  hranjenja, 
molitvom  okrepljujući  svoju  dušu?  Jer,  koliko  se  razlikuje  nebo  od  zemlje,  i  nebesko  od 
zemaljskog, toliko se razlikuje duša od tela. Duša je podobije neba stoga što u njoj prebiva 
Gospod,  a  telo  je  od  zemlje,  na  kojoj  prebivaju  ljudi  smrtni  i  beslovesne  životinje.  Stoga 
telesne potrebe usklađuj sa časovima molitava, pripremivši se da ne slušaš pomisli koje te 
odvlače  od  pravila.  Jer,  demoni  imaju  običaj  da  nas  u  časovima  molitve,  pod  izgovorom 
navodno opravdanog razloga, podstiču na izostanak, kako bi nas na zgodan način odvojili 
od spasonosne molitve. Nemoj radi opravdanja govoriti: ʺBoli me glava, boli me stomakʺ, 
navodeći  nepoznate  svedoke  navodne  bolesti  i  radi  pokoja  slabeći  revnost  ka  bdenju. 
Nasuprot  tome,  obavljaj  još  i  tajne  molitve,  jer  Bog  koji  vidi  tajno,  uzvratiće  tebi  javno 
(Mt.6,6). 
Sakupljaj  dobit  savršenog  života  kako  bi  pronašao  skriveno  bogatstvo  u  dan  nevolje.  U 
vreme  svoga  služenja  telesnom  naporu  pridodaj  i  reč  utehe,  kao  svedočanstvo  ljubavi 
prema  onima  kojima  služiš.  Tako  će  te  tvoja  služba,  solju  začinjena  (Kol.4,6),  učiniti 
omiljenim. Nemoj dozvoliti da drugi izvršava dela koja tebi pripadaju, da i nagrada ne bi 
bila oduzeta i predata drugome i da se drugi ne bi proslavio bogatstvom tvojim, na tvoju 
sramotu.  Dela  službe  svoje  vrši  dostojanstveno  i  marljivo,  kao  onaj  koji  služi  Hristu.  Jer, 
rečeno je da je proklet svako ko nemarno čini delo Gospodnje (Jer.48,10). Ma kako ti službe koje 
su  ti  određene  izgledale  neznatne,  boj  se  zloupotrebe,  tj.  pazi  da  ne  dozvoliš 
prevaznošenje  i  prezir,  budući  da  te  gleda  Bog.  Delo  služenja  je  veliko  i  može  da  ti 
omogući  Carstvo  nebesko.  To  je  mreža  vrlina  koja  u  sebi  obuhvata  sve  zapovesti  Božije: 
najpre, najvažniju od svih vrlina ‐ smirenje (koje sa sobom donosi čitav roj dobara), a zatim 
i  ostale:  Jer  ogladneh  i  dadoste  mi  da  jedem;  ožedneh,  i  napojiste  me,  nag  bih  i  bolestan,  i  u 
tamnici i dođoste mi (Mt.25,35‐36), a naročito ‐ kada se ono što dužnost zahteva izvršava 
sa smirenim mišljenjem o sebi, bez uznošenja, gneva i roptanja. 

Ugledaj  se  na  one  koji  žive  ispravno  i  dela  njihova  zapiši  u  svom  srcu.  Poželi  da  budeš 
među  malobrojnima,  stoga  što  je  dobro  retko.  Zbog  toga  malo  njih  ulazi  u  Carstvo 
nebesko. Nemoj misliti da će se spasti svi koji žive u keliji, i dobri i rđavi. Zaista nije tako. 
Mnogi  prilaze  životu  koji  je  dostojan  hvale,  ali  ne  primaju  mnogi  njegov  jaram.  Jer, 
Carstvo  nebesko  pripada  onima  koji  ga  sa  naporom  stiču  i  podvižnici  ga  zadobijaju 
(Mt.11,12).  To  je  jevanđelska  reč.  Ona  je  podvižništvom  nazvala  iznurivanje  tela,  koje 
Hristovi  učenici  dobrovoljno  podnose  kroz  odricanje  od  svojih  sopstvenih  prohteva  i 
telesnog  spokojstva,  u  držanju  svih  zapovesti  Hristovih.  Stoga,  ako  želiš  da  zadobiješ 
Carstvo Božije, upotrebi podvig, prigni svoj vrat pod igo služenja Hristovog, stavi jaram 
na  vrat  svoj.  Neka  ti  on  pritiska  vrat:  olakšaj  ga  trudom  vrlina,  postovima,  bdenjima, 
poslušnošću,  bezmolvijem,  pojanjem  Psalama,  molitvama,  suzama,  rukodeljem, 
podnošenjem svake skorbi koju ti nanose demoni i ljudi. Neka te visokoparna pomisao ne 
nagovara  da  sa  vremenom  umanjiš  napore,  kako  te  pred  ulaznim  vratima  ne  bi  zatekli 
obnaženog od vrlina i kako ne bi ostao pred dverima Carstva. 

Neka te stepen crkvenog čina ne nadima, već neka te pre smirava. Jer, napredovanje duše 
je ‐ napredovanje u smirenju, dok se neuspeh i beščašće rađaju od visokoumlja. Ukoliko se 
budeš  približavao  višim  svešteničkim  činovima,  utoliko  se  smiravaj,  bojeći  se  primera 
sinova  Aronovih.  Poznanje  pobožnosti  je  poznanje  smirenosti  i  krotosti.  Smirenost  je 
podražavanje  Hristu,  a  uznošenje,  samovolja  i  besramnost  su  ugledanje  na  đavola. 
Podražavaj  Hrista,  a  ne  antihrista;  Boga,  a  ne  protivnika  Božijeg;  Vladiku,  a  ne  slugu 
otpalog; milostivog, a ne surovog; čovekoljupca, a ne čovekomrzitelja; stanovnike bračne 
palate, a ne tame. Ne žuri da naređuješ bratstvu, da sebi na vrat ne bi navalio breme tuđih 
grehova. 

Razmatraj  delanje  svakoga  dana,  upoređuj  ga  sa  delanjem  prethodnog,  i  žuri  da  se 
ispraviš. Napreduj u vrlinama, kako bi stao bliže anđelima. Prebivaj u keliji ne danima, ne 
mesecima, nego tokom mnogih godina, slaveći svog Vladiku dan i noć i ugledajući se na 
heruvime. Ako tako počneš, tako ćeš i završiti. Idući uskim putem za kratko vreme svoga 
podvižništva, ti ćeš, po blagodati Božijoj, ući u raj sa sijajućim svetilnikom duše, radujući 
se sa Hristom u vekove. Amin. 

  

Beseda o podvižništvu. Šta treba da krasi monaha? 

Monah,  pre  svega,  treba  da  stekne  negramžljivi  život,  telesnu  samoću,  doličan  izgled, 
odmeren glas i pristojan govor; hranu i piće treba da uzima tiho i uzdržano; u prisustvu 
starijih treba da ćuti; mudre treba da sluša, a prema jednakima da ima ljubav; nižima od 
sebe treba da daje savet pun ljubavi; da se uklanja od pokvarenih, plotskih i sujetnih ljudi; 
više  da  misli,  a  manje  da  govori;  da  izbegava  drskost  u  govoru  i  preterivanje  u 
razgovorima;  da  nije  podsmešljiv,  već  da  se  ukrašava  sramežljivošću;  da  pogled  obara 
dole, a  dušu uznosi  gore; da na  prigovore  ne uzvraća prigovorima;  da  je pokoran;  da  se 
trudi svojim rukama; da se svagda seća poslednjih; da se sa nadom raduje; da trpi skorbi; 
da  se  neprestano  moli;  da  na  svemu  zahvaljuje;  da  pred  svima  bude  smiren;  da  mrzi 
uobraženost;  da  bude  trezvouman  i  da  srce  čuva  od  zlih  pomisli;  da  kroz  izvršavanje 
zapovesti sabira riznicu na nebu; da preispituje svoje svakodnevne pomisli i postupke; da 
se ne upušta u žitejske brige i suvišne razgovore; da se ne zanima za život nemarnih ljudi, 
već  da  se  ugleda  samo  na  život  svetih  otaca;  da  se  raduje,  a  ne  da  zavidi  onima  koji 
napreduju u vrlini; da saoseća sa onima koji pate; da plače sa njima i mnogo tuguje zbog 
njih, a ne da ih okrivljuje; da ne prekoreva onoga koji se odvraća od greha i da nikada ne 
opravdava  samog  sebe,  smatrajući  se  najgrešnijim  pred  Bogom  i  pred  ljudima;  da 
urazumljuje  nepristojne;  da  teši  malodušne,  da  pripomaže  bolesnima;  da  pere  noge 
svetiteljima; da se stara o gostoprimstvu i bratoljublju; da je sa istovernima u miru, a da se 
od čoveka jeretika uklanja; da čita opšteprihvaćene knjige, a da odbačene uopšte ne uzima 
u  ruke;  da  o  Ocu,  Sinu  i  Svetom  Duhu  ne  raspravlja,  nego  da  odvažno  govori  i  misli  o 
nestvorenoj i jedinosušnoj Trojici i da onima koji pitaju odgovara da treba da se krste kao 
što su prihvatili, da veruju kao što su se krstili, i da proslavljaju kao što su poverovali; da 
čini i govori dobro; da se uopšte ne zaklinje; da ne daje srebro u zalog; da ne daje žito, vino 
i  ulje  pod  kamatu;  da  se  uzdržava  od  neumerenog  života,  i  od  pijanstva,  i  od  žitejskih 
briga; da se ni prema kome ne odnosi podlo; da ni o kome ne govori loše; da ne ogovara, 
niti  da  uopšte  sa  zadovoljstvom  sluša  ogovaranje;  da  ne  veruje  odmah  onome  što  se  o 
nekome govori; da se ne prepušta srdžbi; da se ne pokorava želji; da se ne srdi uzalud na 
bližnjeg; da ni prema kome ne oseća nezadovoljstvo; da ne uzvraća zlom na zlo; da radije 
trpi da mu se rugaju, negoli da se ruga; da bude bijen, negoli da bije; da podnese uvredu, 
negoli da vređa; da podnese lišavanje, negoli da drugoga nečeg liši. 

Monah iznad svega treba da se uzdržava od viđanja sa ženama i od pijenja vina. Jer, vino i 
žene razvraćaju razborite (Sir.19,2). Ispunjavajući po mogućnosti zapovesti Gospodnje, on ne 
treba  da  pada  u  uninije,  nego  da  od  Njega  očekuje  nagradu  i  pohvalu.  On  treba  da  želi 
sladost večnog života i da uvek pred očima ima Davidovu izreku koja govori: Svagda vidim 
pred sobom Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem (Ps.15,8). Kao sin, on svim srcem, 
svom snagom, mišlju i silom treba da voli Boga, a kao sluga da ima strahopoštovanje pred 
Njim,  da  ga  se  boji  i  mu  se  povinuje.  Sa  strahom  i  trepetom  on  treba  da  gradi  svoje 
spasenje,  da  gori  duhom;  da  se  obuče  u  sveoružje  Duha  Svetoga;  da  ne  trči  kao  na 
nepouzdano  i  da  se  ne  podvizava  kao  onaj  koji  bije  vetar  (1.Kor.9,26);  da  savlađuje 
neprijatelja u slabosti tela i duševnom siromaštvu; da vrši sve što je zapoveđeno i da sebe 
naziva  nepotrebnim;  da  blagodari  svetom,  slavnom  i  strašnom  Bogu;  da  ništa  ne  čini  iz 
nadmenosti  i  taštine,  nego  Boga  radi  i  radi  ugađanja  Njemu,  budući  da  Bog  rasipa  kosti 
čovekougodnika (Ps. 52,5); da se uopšte ne hvali, da ne govori hvale sebi samom i da mu nije 
ugodno da sluša kada ga drugi hvali; da uvek služi u potaji, a ne da bi ljudi videli; da ište 
pohvalu samo od Boga i da pomišlja o strašnom i slavnom Njegovom dolasku, o odlasku 
odavde,  o  dobrima  koja  su  pripremljena  pravednicima,  a  isto  tako  i  o  ognju  koji  čeka 
đavola  i  anđele  njegove;  da  se  iznad  svega  seća  reči  apostolske:  Jer  mislim  da  stradanja 
sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.8,18) i da ubuduće govori 
sa  Davidom:  Oni  koji  čuvaju  zapovesti  Njegove  imaće  veliku  nagradu  (Ps.18,12),  veliko 
uzdarje, vence pravde, večnu hladovinu, beskrajni život, neizrecivu radost, nepropadljivo 
boravište na nebesima kod Oca i Sina i Svetoga Duha ‐ istinitog Boga, gledanje licem u lice, 
likovanje  sa  anđelima,  sa  ocima,  sa  patrijarsima,  s  prorocima,  sa  apostolima,  sa 
mučenicima,  sa  ispovednicima  i  sa  onima  koji  su  od  iskona  ugodili  Bogu.  I  mi  sami  se 
potrudimo da budemo sa njima po blagodati Gospoda našega Isusa Hrista, kome neka je 
slava i sila u vekove vekova. Amin. 

  

Beseda o podvižništvu 

Čovek je stvoren po obrazu i po podobiju Božijem. Greh je, pak, navodeći dušu na strasne 
želje, unakazio lepotu obraza. Bog, koji je stvorio čoveka, jeste istinski život. Zbog toga je 
onaj  ko  je  izgubio  podobije  Božije,  ujedno  izgubio  i  opštenje  sa  životom.  Stoga  je 
nemoguće  da  onaj  ko  je  izvan  Boga,  bude  u  blaženom  životu.  Prema  tome,  vratimo  se 
prvobitnoj  blagodati  od  koje  smo  se  otuđili  kroz  greh  i  ponovo  se  ukrasimo  po  obrazu 
Božijem, bestrašćem se upodobivši Tvorcu. Jer, onaj ko je kroz to upodobljavanje, koliko je 
moguće, postigao bestrašće Božije prirode, u duši svojoj je obnovio obraz Božiji. A ko se, 
pak,  upodobio  Bogu  na  navedeni  način,  bez  sumnje  je  stekao  i  podobije  Božanstvenog 
života, neprekidno prebivajući u večnom blaženstvu. Stoga, ukoliko bestrašćem ponovo u 
sebi  obnavljamo  obraz  Božiji,  i  ukoliko  nam  upodobljenje  Bogu  daruje  beskrajni  život, 
zanemarimo sve ostalo i upotrebimo sve svoje staranje na to da nam duša nikada ne bude 
obuzeta  nikakvom  strašću,  te  da  nam  misao,  u  naletima  iskušenja,  ostane  postojana  i 
nepokolebiva. Jer, tako ćemo postati pričesnici Božijeg blaženstva. 
Kao potpora u takvom staranju služi devstvenost, naravno, ako joj se mudro pristupa. Jer, 
dar  devičanstva  se  ne  sastoji  samo  u  uzdržavanju  od  rađanja  dece.  Čitav  njegov  život,  i 
delanje, i narav treba da budu devičanski: svaki poduhvat bezbračnog treba da projavljuje 
netruležnost.  Jer,  može  se  i  rečju  bludeti,  i  okom  preljubočinstvovati,  i  glasom  se 
oskrnaviti  i  u  srce  primiti  nečistotu,  i  neumerenošću  u  jelu  i  piću  preći  granice 
celomudrenosti.  Onaj,  pak,  ko  se  kroz  uzdržanje  u  svemu  tome  pridržava  zakona 
devičanstva, zaista u sebi pokazuje savršenu i u svemu ostvarenu blagodat devstvenosti. 

Zbog toga, ako želimo da se oblik naše duše, po podobiju Božijem ukrasi bestrašćem (čime 
bismo obreli život večni), treba da pazimo da ne postupimo u nečemu protiv zaveta i da 
ne  budemo  osuđeni  poput  Ananije.  Jer,  Ananija  je  u  početku  mogao  da  svoj  imetak  ne 
obeća  Bogu.  Međutim,  pošto  je,  imajući  u  vidu  ljudsku  slavu  i  želeći  da  ljude  zadivi 
svojom milostivošću, svoje imanje zaveštao Bogu, on je utajio deo vrednosti. Zbog toga je 
izazvao  takav  gnev  Gospodnji  (čiji  izvršilac  beše  Petar),  da  čak  ne  pronađe  ni  dveri 
pokajanja. Onaj ko nije dao zavet strogog života, može, u skladu sa dozvolom i zakonom, 
da stupa u žitejske odnose i da ulazi u bračnu zajednicu. Međutim, onaj ko je već izrekao 
svoj  zavet,  treba  da  se  čuva  za  Boga,  kao  jedan  od  sveštenih  darova,  kako  telo,  koje  je 
zavetom obećano Bogu, ne bi oskrnavio ponovnim služenjem običnom životu, i kako ne bi 
bio osuđen radi krađe svetinje. 

Ja imam u vidu ne samo jednu vrstu strasti (kao što misle oni koji smatraju da se podvig 
devstvenosti sastoji samo u čuvanju tela), nego strasna raspoloženja svake vrste. Onaj ko 
namerava  da  se  sačuva  za  Boga  ne  treba  da  se  oskrnavljuje  nikakvim  svetovnom 
pristrašćem.  Onaj  ko  je  Bogu  dao  zavet  devstvenosti  treba  da  se  čuva  gneva,  zavisti, 
zlopamćenja,  laži,  gordosti,  lutanja  misli,  neumesnih  razgovora,  želje  da  ima  ono  što  se 
nema,  nemarnosti  prema  zapovestima,  raskošnih  odeždi,  ukrašavanja  lica,  nepriličnih  i 
nepotrebnih  sastanaka  i  razgovora.  Jer,  prepuštanje  nečemu  od  toga  skoro  je  jednako 
opasno kao prebivanje u grehu, od koga se odrekao. Jer, sve što se čini iz strasti, na neki 
način šteti duševnoj čistoti i ometa božanstveni život. Onaj ko se odriče sveta treba da ima 
u vidu da Božiji sasud, tj. sebe ne oskrnavi nekom strasnom upotrebom. 

On  naročito  treba  da  shvati  da  je,  izabravši  anđelski  život,  prekoračio  granice  ljudske 
prirode i potčinio se pravilima života bestelesnih. Jer anđelskoj prirodi je svojstveno da je 
slobodna od bračne sveze, da se ne zanima ni za kakvu drugu lepotu, nego da neprestano 
gleda u lice Božije. Stoga je onaj ko stupi u anđelski čin i oskrnavljuje se ljudskim strastima 
nalik  na  kožu  risa,  kod  koga  dlaka  nije  ni  potpuno  bela,  ni  potpuno  crna,  već  išarana 
mešavinom raznih boja, tako da ne spada ni u crne, ni u bele. 

Neka  to  bude  neko  opšte  pravilo  za  one  koji  su  odabrali  uzdržljiv  i  čist  život.  Međutim, 
pošto  je  potrebno  da  se  detaljno  razmotre  i  posebni  slučajevi,  navešćemo  neke  kratke 
napomene. 
Oni koji se udaljuju od uobičajenog života i koji se podvizavaju za božanstveni život, neka 
se  ne  trude  sami,  niti  pojedinačno.  Jer,  za  takav  život  je  nužno  svedočanstvo,  kako  bi  se 
izbeglo lukavo podozrenje. Duhovni zakon zahteva da onih koji kušaju tajanstvenu pashu 
ne bude manje od deset. Pri tome, bolje je da onih koji se skupa podvizavaju u duhovnom 
životu bude više, nego manje od desetorice. 

Predvodnik  u  uzornom  životu  neka  bude  jedan,  izabran  od  ostalih  posle  ispitivanja 
njegovog života, naravi i prikladnog ponašanja u svemu i pošto se uzmu u obzir i godine 
njegovog života. Jer, ljudi su po prirodi skloni da poštuju starost. Neka on nad bratstvom, 
tj.  nad  onima  koji  mu  se  dobrovoljno  povinuju  iz  odanosti  i  smirenoumlja,  ima  vlast  po 
kojoj  nikome  u  zajednici  nije  dozvoljeno  da  se  suprotstavlja  njegovoj  volji,  tj.  kada 
zapoveda nešto što je usmereno na priličnost i strogost života. Jer, kao što kaže apostol, ne 
treba  se  protiviti  vlastima  koje  su  od  Boga  ustanovljene,  budući  da  se  osuđuju  oni  koji  se 
suprotstavljaju  uredbi  Božijoj  (Rim.13,1‐2).  Ostala  bratija  treba  da  su  uvereni  da  starešini 
nije  slučajno,  nego  po  milosti  Božijoj  data  takva  vlast,  kako  bi  se  napredovanje  po  Bogu 
sprovodilo bez prepreka: jedan predlaže  sve što je duši korisno i prilično,  a  ostali  odano 
prihvataju  dobre  savete.  Pošto  je  potrebno  da  zajednica  bude  savršeno  poslušna  i 
potčinjena starešini, neophodno je da se izabere iguman čiji život će za one koji se ugledaju 
na  njega  biti  uzor  svega  dobrog.  On  treba,  kao  što  kaže  apostol,  da  bude  trezven,  mudar, 
pošten, kadar  da poučava  (1.Tim.Z,2). Meni  se čini  da  njegov  život  ne  treba ispitati samo  u 
pogledu  godina,  tj.  da  li  je  star  (budući  da  sedu  kosu  i  bore  može  pratiti  [nezrela] 
mladalačka  narav).  Naprotiv,  naročito  treba  ispitati  da  li  njegovu  narav  i  ponašanje 
ubeljuje  blagoljepije  koje  čini  da  sve  što  govori  ili  dela  može  zajednici  da  posluži  kao 
zakon i pravilo. 

Onima  koji  provode  takav  život  priliči  da  smisle  način  prehrane  koji  bi  bio  u  skladu  da 
onim što predlaže apostol: Mirno radeći jedite svoj hleb (2.Sol.Z,12). Njihovim radom treba 
da  rukovodi  neki  starac  koji  je  osvedočen  u  časnom  životu.  On  će  raspoređivati  dela 
njihovih  ruku  na  najnužnije  potrebe,  kako  bi  se  izvršila  i  zapovest  koja  nalaže  da  se  u 
znoju lica nalazi hrana (Post.3,19), i kako bi pristojnost vladanja ostala besprekorna i bez 
zamerke,  budući  da  neće  imati  nikakve  neophodnosti  da  se  pojavljuju  u  narodu  radi 
životnih potreba. 

Najbolja granica i pravilo uzdržavanja neka bude sledeće: ne težiti ni nezi, ni zlostavljanju 
tela, nego izbegavati neumerenosti. Tako telo neće otežati i postati nemirno, niti će postati 
bolesno i ostati bez snage za izvršavanje zapovesti. Jer, za dušu su podjednako štetna oba 
slučaja: i kada je telo nepokorno (od suviška zdravlja se prepuštajući besnim porivima), i 
kada  je  od  bolesti  iznureno,  raslabljeno  i  nepokretno  (tada  duša  nema  vremena  da 
slobodno upućuje poglede gore, već je po neophodnosti obuzima osećanje bola, usled čega 
slabi, pritisnuta zlopaćenjem tela). 
Stoga  neka  upotreba  bude  srazmerna  potrebi.  Ni  vina  se  ne  treba  gnušati,  ako  se  uzima 
radi  lečenja.  Njega  se  ne  treba  prihvatati  bez  potrebe.  Isto  tako  i  sve  ostalo  neka  služi 
potrebama, a ne hirovima onih koji se podvizavaju. 

I neka čitav život bude zapravo vreme molitve. Međutim, pošto naporima psalmopojanja i 
klečanja  treba  davati  predah  povremenim  prekidima,  [vreme  za  molitvu]  treba 
prilagođavati  časovima  koje  su  svetitelji  odredili  za  molitvoslovlje.  Tako  veliki  David 
kaže:  U  po  noći  ustajah  da  te  slavim  za  pravedne  sudove  tvoje  (Ps.119,62).  Njega,  kao  što 
vidimo,  slede  Pavle  i  Sila  koji  oko  ponoći  hvale  Boga  u  tamnici  (Dap.16,25).  Potom,  isti 
Prorok  kazuje:  Uveče  i  izjutra  i  u  podne  (Ps.55,17).  I  dolazak  Duha  Svetog  se  zbio  trećeg 
časa,  kao  što  znamo  iz  Dela.  Farisejima,  koji  su  se  podsmevali  učenicima  zbog 
raznovrsnosti  jezika  kojima  su  govorili,  Petar  kaže:  Nisu  pijani...  jer  je  tek  treći  čas  dana 
(Dap.2,15).  Deveti  čas  napominje  stradanje  Gospodnje,  koje  se  zbilo  radi  našeg  života. 
Međutim,  pošto  David  govori:  Sedam  puta  na  dan  hvalim  te  za  sudove  pravde  tvoje 
(Ps.118,164), i pošto pomenuta vremena molitve ne ispunjavaju sedmocifren broj molitava, 
podnevnu molitvu treba podeliti na molitvu pre i posle uzimanja hrane, kako bi i nama, 
prilikom  svakog  dnevnog  kruga,  kao  uzor  služilo  pravilo:  ʺSedam  puta  na  dan  hvaliti 
Bogaʺ. 

U prebivalište podvižnika ne treba da ulaze žene. Ni svi muškarci ne treba da ulaze, već 
samo  oni  kojima  je  starešina  dozvolio.  Jer,  oni  koji  bez  potrebe  ulaze  često  u  srcima 
ostavljaju  niz  neprikladnih  reči  i  beskorisnih  priča:  sa  praznim,  pak,  rečima  unose  se  i 
isprazne i nepotrebne pomisli. Stoga neka bude opšte pravilo da oni koji dolaze o svojim 
potrebama  razgovaraju  samo  sa  starešinom  i  od  njega  dobijaju  odgovore.  Ostali  neka  ne 
odgovaraju ljubiteljima sujetnih razgovora, kako ne bi bili uvučeni u kolo praznih reči. 

Neka svi imaju zajedničku ostavu i neka se ništa ne naziva ličnim vlasništvom ‐ ni odeća, 
ni obuća, niti bilo šta od onoga što služi za telesne potrebe. Njihova upotreba neka bude u 
vlasti starešine, kako bi svako iz zajedničkog koristio ono što mu je potrebno. 

U  tom  opštežiću  zakon  ljubavi  ne  dozvoljava  posebna  prijateljstva  i  druženja.  Jer, 
pojedinačne pristrasnosti, po  prirodi stvari, mnogo štete opštoj saglasnosti. Naprotiv, svi 
treba da gledaju jedan drugoga sa podjednakom raspoloženjem, kako bi u čitavoj zajednici 
vladala  ista  mera  ljubavi.  Ukoliko  se  pronađe  neko  ko  pod  nekim  izgovorom  ima  veću 
ljubav  prema  monahu  bratu,  ili  rođaku,  ili  prema  nekome  drugom,  neka  se  opomene, 
budući da nanosi uvredu zajednici. Jer, izobilje naklonosti prema jednoj osobi razotkriva 
veliki nedostatak ljubavi prema drugima. 

Kazne  osuđenome  zbog  nekakvog  sagrešenja  neka  budu  u  skladu  sa  grehom.  [Kazna 
može biti]: zabrana da stoji zajedno sa drugima prilikom psalamopojanja; odstranjivanje iz 
opštenja  u  molitvi;  udaljavanje  od  uzimanja  hrane.  Pri  tome  će  onaj  koji  je  postavljen  da 
brine o opštoj pristojnosti prema značaju prestupa odrediti kaznu onome koji je pogrešio. 
Prisluživanje zajedničkom saboru neka bude po redu: neka dvoje na smenu tokom jedne 
nedelje  vode  svu  brigu  koju  zahteva  potreba,  kako  bi  i  nagrada  za  smirenoumlje  bila 
opšta,  kako  nikome  ne  bi  bilo  moguće  da  čak  ni  u  prekrasnom  ima  prednost  pred 
bratstvom, i kako bi i odmor svima podjednako bio pružen. Jer, naizmenični umor i odmor 
onima koji rade trud čine neosetnim. 

Starešina  manastira ima vlast da,  po  svom nahođenju, dozvoljava nužne  izlaske. Onima, 

pak,  kojima  je  korisno,  on  nalaže  da  ostaju  u  obitelji  i  bave  se  domaćim  poslovima.  Jer, 
često  u  mladom  telu,  i  pored  svih  nastojanja  da  se  iscrpe  uzdržanjem,  nikako  ne  vene 
snaga uzrasta, što za one koji izlaze postaje povod za strasti. Stoga onaj ko po naponu tela 
izgleda  mlad,  neka  ne  pokazuje  privlačnu  spoljašnjost,  skrivajući  je  sve  dotle  dok 
spoljašnjost ne dođe u dolično stanje. 

Ništa kod njih ne treba da bude povod za gnev, ili zlopamćenje, ili zavist, ili tvrdoglavost: 
ni izgled, ni pokret, ni reč, ni prodoran pogled, ni izraz lica, niti bilo šta drugo što obično 
budi gnev kod onih koji žive zajedno sa drugima. Onaj, pak, ko  padne u nešto slično  ne 
može imati izvinjenje za svoje sagrešenje u tome što je sam ranije podneo nešto uvredljivo: 
jer, ono što je rđavo ostaje rđavo, ma u kom vremenu se usudili da ga učinimo. 

Svaka  zakletva  neka  bude  prognana  iz  zajednice  podvižnika.  Umesto  zakletve  i  oni  koji 
govore  i  oni  koji  slušaju  neka  prihvate  klimanje  glavom  ili  saglasnost  koja  se  potvrđuje 
rečju. Onaj ko ne poveruje jednostavnom potvrđivanju, izobličiće sopstvenu savest, tj. da 
još  nije  postigao  istinoljubivost  u  reči.  Zbog  toga  starešina  treba  da  ga  priključiti  onima 
koji greše i da ga urazumi lekovitom kaznom. 

Pošto  protekne  dan  i  pošto  se  svako  delo,  bilo  telesno  ili  duhovno,  privede  kraju,  pre 
usnuća svačija savest treba sopstveno srce da podvrgne ispitivanju. I ono što je neprilično 
(ukoliko se nađe), bilo pomisao na zabranjeno, bilo nedostojna reč, bilo lenjost u molitvi, 
bilo  nemarnost  u  psalamopojanju,  bilo  želja  za  svetovnim  životom  ‐  treba  otkrivati 
zajednici, kako bi slabost onoga koji je upao u zlo bila izlečena opštom molitvom. 

  

Beseda o podvižništvu 

Podvižnički  život  ima  jedan  cilj  ‐  spasenje  duše.  Stoga  sve  što  može  da  doprinese  toj 
nameri  treba  držati  sa  strahom,  kao  Božanstvenu  zapovest.  Jer,  i  same  Božije  zapovesti 
nemaju u vidu ništa drugo do spasenje onoga ko ih ispunjava. 

Oni  koji  ulaze  u  kupaonicu  skidaju  svoju  odeću.  Tako  i  oni  koji  stupaju  u  podvižnički 
život  treba  da,  oslobodivši  se  od  svake  žitejske  veštastvenosti,  vode  mudroljubivi  život. 
Prvo  o  čemu  Hrišćanin  treba  da  pobrine  jeste  da  se  oslobodi  od  raznovrsnih  i  različitih 
poročnih  sklonosti  koje  skrnave  dušu.  Onaj,  pak,  ko  teži  uzvišenom  životu,  osim 
prethodnog,  treba  da  se  odrekne  imovine,  budući  da  briga  i  staranje  o  veštastvenom 
izazivaju  veliku  rasejanost  u  duši.  Kada  mnogi  stupaju  u  zajednicu,  imajući  u  vidu  cilj 
spasenja, treba pre svega da se učvrste [u nameri] da imaju jedno srce, jednu volju, jednu 
želju  i,  kao  što  zapoveda  apostol,  da  sva  punota  sabranja  bude  jedno  telo,  sačinjeno  od 
različitih  udova  (1.Kor.12,12).  U  tome  se,  pak,  ne  može  uspeti  ukoliko  se  ne  prevlada 
običaj da se bilo šta naziva ličnim vlasništvom ‐ bilo odeća, bilo sasud, bilo nešto drugo što 
se koristi  u zajedničkom životu. Jer, svaka stvar  treba da  služi potrebi, a  ne onome  ko  je 
poseduje.  Velikom  telu  ne  pristoji  mala  odeća,  ni  malome  velika,  nego  svakome  priliči  i 
koristi  ona  koja  mu  je  srazmerna.  Tako  je  i  sa  svim  ostalim:  ležajem,  posteljom,  toplom 
odećom, obućom. Oni treba da pripadaju onome kome su najpotrebniji, a ne onome ko ih 
poseduje. Jer, kao što se leči ranjenik, a ne zdravi, tako i ono što je izmišljeno radi staranja 
o telu ne uživa onaj koji živi raskošno, nego onaj kome je potreban pokoj. 

Ljudi imaju različite naravi i ne rasuđuju svi podjednako o onome što je korisno. Stoga, da 
ne bi nastupilo rastrojstvo ukoliko svako bude živeo po sopstvenoj volji, treba postaviti za 
rukovodioca čoveka koji je pred svima posvedočen kao razborit, postojan i strog u životu. 
Tako će ono što je u njemu dobro postati zajedničko svima koji se na njega ugledaju. Ako 
mnogi živopisci budu oslikavali crte istoga lica, sva izobraženja će biti međusobno slična, 
budući da su slična sa jednim licem. Isto tako će u mnogim naravima podjednako blistati 
dobar način života ukoliko svi budu težili podražavanju naravi jednoga. Stoga će izborom 
jednoga postati nedejstvena sva pojedinačna proizvoljenja. Prema najprevashodnijem će se 
saobražavati svi koji ga slede, povinujući se. apostolskoj zapovesti koja nalaže da se svaka 
duša  pokorava  vlastima  koje  vladaju,  budući  da  će  oni  koji  se  protive  primiti  osudu  na  sebe 
(Rim.13,1‐2). 

Istinska  i  savršena  poslušnost  potčinjenih  nastavniku  iskazuje  se  u  tome  da  se,  prema 
savetu starešine, ne samo uzdržavaju od nepriličnog, nego da bez njegove volje ne čine ni 
ono  što  je  pohvalno.  Jer,  uzdržanje  i  svako  zlopaćenje  tela  je  korisno.  Međutim,  onaj  ko, 
idući  za  sopstvenim  stremljenjima,  čini  ono  što  mu  je  ugodno  i  ne  povinuje  se  savetu 
starešine, čini sagrešenje koje prevazilazi njegov podvig. Jer, onaj ko se suproti vlasti protivi 
se  uredbi  Božijoj  (Rim.13,2).  Osim  toga,  nagrada  za  poslušnost  je  veća  od  nagrade  za 
napredak u uzdržanju. 

Međusobna  ljubav  treba  u  svima  da  bude  jednaka  i  opšta,  kao  što  čovek  po  prirodi  voli 
svaki od svojih udova, u jednakoj meri želeći zdravlje čitavom telu. Jer, patnja svakog uda 
pričinjava  podjednako  nespokojstvo  telu.  Stradanje  svakog  bolesnog  organa  podjednako 
se tiče čitavog tela, premda jedni organi imaju prednost u odnosu na druge. Stradanje oka 
i  prsta  na  nozi  može  biti  jednako.  Međutim,  mi  se  ne  staramo  podjednako  o  jedno  i  o 
drugom.  Tako  je  potrebno  da  u  svakome  prema  svima  koji  žive  u  toj  zajednici  postoji 
saosećajno raspoloženje i ljubazan odnos. Ipak, veće poštovanje će, kao što je pravo, svako 
imati prema onima koji su korisniji. Ali, pošto su svi neizostavno obavezni da vole jedni 
druge sa podjednakim raspoloženjem, za zajednicu je uvredljivo ukoliko postoje nekakva 
posebna pobratimstva i drugarstva. Jer, onaj ko jednog voli iznad drugih razotkriva da u 
sebi  nema  savršene  ljubavi  prema  drugima.  Stoga  iz  zajednice  moraju  jednako  biti 
prognani  i  nedostojna  svađa  i  posebna  naklonost.  Jer,  iz  svađe  nastaje  mržnja,  a  od 
posebnog  prijateljevanja  i  bliskosti  proizilaze  sumnjičavost  i  zavist.  Naime,  kršenje 
jednakosti kod onih koji su zapostavljeni uvek izaziva i proizvodi zavist i neprijateljstvo. 
Stoga  smo  od  Gospoda  i  primili  zapovest  da  podražavamo  Njegovu  blagost:  On  svojim 
suncem podjednako obasjava i zle i dobre (Mt.5,45). Kao što Bog svima daje mogućnost da 
podjednako učestvuju u svetlosti, tako i Božiji podražavatelji treba da na sve izlivaju opšti 
i ravnodelni zrak ljubavi. Jer, gde nedostaje ljubav, obavezno nastupa mržnja. Ako je, pak, 
kao što kaže Jovan, Bog ljubav (1Jn.4,16), onda je, po svoj prilici, mržnja ‐ đavo. Onaj ko ima 
ljubav, u sebi ima Boga, a onaj ko mrzi, u sebi čuva đavola. Prema tome, ljubav u svima i 
prema  svima  treba  da  bude  ista  i  podjednaka,  dok  poštovanje  treba  da  se  ukazuje 
svakome  prema  dostojanstvu.  Kod  ljudi  koji  su  međusobno  tako  povezani  telesno 
srodstvo ne treba da ima prednost s obzirom na ljubav. Onaj ko [u toj zajednici] ima brata 
po  telu,  ili  sina,  ili  kćer,  tj.  srodnika,  ne  treba  da  ima  i  posebno  raspoloženje,  koje  će  se 
razlikovati od raspoloženja prema drugima. Jer, onaj ko u tome sledi prirodu, pokazaće da 
se nije potpuno oslobodio prirodnih okova i da se još upravlja po telu. 

Beskoristan  govor  i  rasejavanje  razgovorom  u  neprikladno  vreme  treba  da  budu 

zabranjeni.  Nasuprot  tome,  treba  govoriti  samo  o  onome  što  je  korisno  za  nazidavanje 
duši. Međutim, i o korisnom treba govoriti pristojno, u pogodno vreme, i to samo onima 
kojima  je  dozvoljeno.  Onaj  ko  je  potčinjen  treba  da  čeka  dozvolu  od  onoga  ko  je  stariji. 
Šaputanje,  došaptavanje  na  uho,  kao  i  znakovi  koju  se  daju  pokretima  treba  da  budu 
prognani.  Jer,  šaputanje  navodi  da  se  sumnja  na  ogovaranje,  a  znaci  kretnjama  mogu 
poslužiti  kao  povod  da  brat  pomisli  da  od  njega  skrivaju  nekakvu  lošu  nameru.  Sve  to, 
pak,  predstavlja  začetak mržnje i podozrenja. Kada međusobni  razgovor o nečemu bude 
nužan, jačinu glasa treba da određuje sama potreba: sa onim ko je blizu treba razgovarati 
tihim  glasom,  a  sa  onim  ko  je  daleko  treba  povisiti  glas.  Međutim,  onaj  koji  nekoga 
savetuje  ili  koji  nešto  zapoveda  ne  treba  da  koristi  jak  i  preteći  glas:  tako  nešto,  kao 
uvredljivo, ne treba da se događa u zajednici. 

Nije dozvoljeno da se podvižničko boravište napušta, osim radi određenih  i neophodnih 
izlazaka. 

Budući da postoje zajednice ne samo muškaraca, nego i devojaka, sve što je do sada rečeno 
treba  da  predstavlja  zajedničko  pravilo  i  za  jedne  i  za  druge.  Treba,  međutim,  znati  da 
veću  i  prevashodniju  pristojnost  zahteva  život  žena,  tj.  njihovo  napredovanje  u 
negramžljivosti,  u  bezmolviju,  u  poslušnosti,  u  druželjublju,  njihova  strogost  koja  se 
odnosi  na  napuštanje  manastira,  čuvanje  od  susreta,  uzajamna  naklonost,  izbegavanje 
posebnih  naklonosti.  U  svemu  tome  sa  posebnom  brižljivošću  treba  da  se  odvija  život 
devojaka. 
Ona kojoj je povereno da se stara o doličnosti ne treba da traži ono što je ugodno sestrama, 
niti  da  se  brine  o  tome  da  zasluži  njihovu  blagonaklonost,  čineći  im  po  volji,  već  da  se 
uvek  drži  dostojanstvenosti,  budeći  strah  i  poštovanje.  Jer,  ona  mora  da  zna  da  će  Bogu 
odgovarati zbog zajedničkih sagrešenja protiv dužnosti. I svaka koja živi u zajednici neka 
od igumanije ne traži ono što je ugodno, nego što je korisno i prilično, te neka ne ulazi u 
razmatranje  onoga  što  joj  zapovedaju.  Jer,  navika  u  tome  predstavlja  priučavanje 
bezvlašću i jeste njegova posledica. Mi zapovesti Božije prihvatamo bez ispitivanja, znajući 
da je sve Pismo bogonadahnuto, i korisno za učenje (2.Tim.Z,16). Neka sestre tako prihvataju i 
naredbe igumanije: bez ispitivanja, sa revnošću, ne sa žalošću ili prinudno (2.Kor.9,7). Neka 
one izvršavaju svaku zapovest, kako bi njihovo poslušanje bilo nagrađeno. Pri tome, one 
ne  treba  da  prihvataju  samo  pouke  koje  se  odnose  na  strogost  života.  Naprotiv,  ako 
nastavnica  zabranjuje post ili  savetuje da  se  uzme  hrana  radi okrepljenja,  ili nešto  drugo 
što služi za olakšanje radi potrebe, neka sve jednako izvršavaju sa uverenjem da je ono što 
je ona rekla zakon. 

Ukoliko bude potrebno da se porazgovara o nečemu ili sa nekim od muškaraca, ili sa onim 
koji se stara o poslu, ili sa drugim čovekom koji može da bude koristan u stvari o kojoj se 
radi,  neka  razgovara  nastojateljica  u  prisustvu  jedne  ili  dve  sestre,  kojima  zbog  života  i 
zbog  godina  više  nije  opasno  da  se  susreću  i  da  razgovaraju  sa  bilo  kime.  A  ako  sestra 
samostalno smisli nešto korisno, neka izloži igumaniji i preko nje kaže ono što treba reći. 

SVETI VASILIJE VELIKI 
TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA 

  

  

OPŠIRNA PRAVILA 
izložena u pitanjima i odgovorima 

  

  

PREDGOVOR 

Po  blagodati  Božijoj,  u  ime  Gospoda  našeg  Isusa  Hrista,  mi  smo  se  sastali  zajedno, 
stavljajući pred sebe isti cilj blagočastivog života: vi iz očigledne težnje da naučite nešto od 
onoga što je neophodno za spasenje, a ja stoga što imam dužnost da objavljujem pravedne 
sudove  Božije,  budući  da  se  noću  i  danju  sećam  apostolskih  reči:  Tri  godine  dan  i  noć  ne 
prestajah  poučavati  sa  suzama  svakoga  od  vas  (Dap.20,31).  Osim  toga,  ovo  vreme  je  vrlo 
pogodno,  dok  mesto  pruža  punu  tišinu  i  zaklonjenost  od  svakog  spoljašnjeg  šuma. 
Pomolimo se, dakle, skupa jedni za druge, tj. da ja na vreme dajem obrok (Lk.12,42) svojim 
saslužiteljima,  a  vi  da  primite  pouku  kao  dobra  zemlja,  te  da  donesete  savršen  i 
mnogostruk rod u pravdi, kao što je napisano (Mt.13,23).  

Stoga  vas,  dakle,  molim  ljubavlju  Gospoda  našeg  Isusa  Hrista,  koji  dade  sebe  za  nas 
(Tit.2,14),  da  se  najzad  pobrinemo  za  duše  svoje:  ožalostimo  se  zbog  ispraznosti 
prethodnog  života,  počnimo  da  se  podvizavamo  za  budući  [život]  u  slavu  Boga  i 
Njegovog  Hrista  i  Svetoga  Duha,  kome  se  klanjamo.  Napustimo  lenjost  i  raslabljenost, 
kako  ne  bismo,  zbog  nerada  izgubivši  sadašnje  i  početak  dela  odlažući  za  sutra  i  za 
naredne dane, i kad nas Onaj koji traži duše naše nađe prazne od dobrih dela, bili lišeni 
radosti  bračne  ložnice  i  uzalud  i  beskorisno  plakali,  jadikujući  zbog  zlo  provedenog 
vremena  života,  premda  već  više  ništa  neće  pomoći  onima  koji  se  raskajavaju.  Sad  je 
najpogodnije vreme, govori apostol, sad je dan spasenja (2.Kor.6,2). Ovaj vek je vek pokajanja, 
a  onaj  ‐  nagrade; ovaj  delanja, a onaj ‐ uzdarja;  ovaj trpljenja, a onaj ‐ utehe. Sada  je Bog 
pomagač onima koji se obraćaju od zlog puta, a onda će biti strašan i neumoljiv istraživač 
ljudskih  dela,  reči  i  pomisli.  Sada  se  koristimo  Njegovim  dugotrpljenjem,  a  onda  ćemo 
poznati pravosuđe: jedni će ustati na večne muke, a drugi za večni život, i svako će primiti 
po delima svojim. Dokle ćemo odlagati poslušnost Hristu, koji nas poziva u svoje nebesko 
Carstvo?  Zar  se  nećemo  otrezniti?  Zar  se  nećvmo  okrenuti  od  običnog  života  ka 
jevanđelskoj strogosti? Zar nećemo držati pred očima onaj Strašni i slavni dan Gospodnji, 
u koji će oni koji se po delima svojim približavaju desnoj strani Gospoda primiti Carstvo 
nebesko,  dok će one koji su zbog nedostatka  dobrih dela odbačeni na  levu stranu  sakriti 
ognjena geena i večna tama. Jer, rečeno je: Onde će biti plač i škrgut zuba (Mt.25,30). 

Mi, doduše, velimo, da želimo nebesko Carstvo, ali se ne brinemo o onome čime bismo ga 
mogli  zadobiti. Ne trudeći se oko  zapovesti  Gospodnjih,  mi  po  sujeti svoga  uma  držimo 
da ćemo dobiti iste počasti kao i oni koji su se grehu protivili do smrti. Ko je ikad, sedeći ili 
spavajući kod kuće u vreme sejanja, kad nastane žetva naručje napunio snopovima? Ko li 
je nabrao grožđa sa čokota koji nije sam uznegovao. Rod imaju oni koji se trude, a počasti i 
venci  pripadaju  pobednicima.  Ko  bi  ikad  dao  venac  onom  ko  se  nije  ni  pokazao  pred 
protivnikom,  kada,  po  apostolu  (2.Tim.2,5),  ne  treba  samo  pobediti,  nego  i  boriti  se  po 
pravilu,  tj.  ne  propustiti  ni  najmanje  od  onog  što  je  propisano.  Jer,  rečeno  je:  Blago  sluzi 
onome koje ga gospodar njegov, došavši, nađe, da čini tako (Lk.12,43), i: Ako si prineo pravo, a nisi 
pravo podelio, zgrešio si (Post.4,7). 

Čim  pomislimo  da  smo  izvršili  neku  od  zapovesti  (ne  mogu  da  kažem  da  smo  je  zaista 
izvršili, budući da su po zdravom shvatanju Pisma sve vezane jedna za drugu, tako da se 
pri narušavanju jedne svakako narušavaju i sve ostale), mi više ne očekujemo gnev za one 
koje smo zanemarili, nego samo počasti za onu koju smo navodno ispunili. Onaj kome je 
povereno deset talanata i koji utaji jedan ili dva, a ostale vrati, neće se smatrati poštenim 
što je vratio veći deo, već će se nazvati uvredljivcem i gramžljivim zbog manjeg dela koji je 
proneverio. I šta govorim: ʺProneverioʺ. Ta, i onaj kome je poveren jedan talanat, i koji je 
potom vratio sve što je primio, beše osuđen stoga što nije ništa dodao onome što je primio. 
Onaj ko je deset godina poštovao oca, pa mu je onda zadao samo jedan udarac, ne smatra 
se  dobrotvorom,  nego  se  osuđuje  kao  oceubica.  Idite,  veli  Gospod,  i  naučite  sve  narode... 
učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio, a ne da jedno drže, a drugo zanemaruju (Mt.28,19‐
28). I apostol piše slično tome: Nikako ni u čemu ne dajući spoticanje, da se služba ne kudi, nego 
se u svemu pokažite kao sluge Božije (2.Kor.6,3‐4). Jer, kad nam ne bi sve bilo potrebno radi 
spasenja,  sve  zapovesti  ne  bi  ni  bile  zapisane,  niti  bi  bilo  zapoveđeno  da  se  sve  moraju 
držati. 

Kakva mi korist od drugih uspeha ako ću biti kriv paklu ognjenom kada brata nazovem 
budalom (Mt.5,22)? Kakva je korist [čoveku] što je slobodan od mnogih, ako ga jedan drži 
u ropstvu? Jer, rečeno je: Koji čini greh rob je grehu(Jn.8,34). Kakva je korist [čoveku] koji se 
izbavio od mnogih stradanja, ako mu je telo povređeno jednom mučnom bolešću? ʺPrema 
tome, reći će neko, mnogim Hrišćanima, koji ne drže sve zapovesti, ne vredi ništa što drže 
samo neke od njihʺ. Ovde je dobro setiti se blaženoga Petra kome je, posle tolikih uspeha i 
tolikih ublažavanja, samo zbog jedne reči bilo rečeno: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom 
(Jn.13,8).  Da  i  ne  govorimo  da  ta  jedna  reč  nije  projavljivala  lenjost  i  nemarnost,  već 
poštovanje i pobožnost. 

Uostalom, reći će drugi: ʺNapisano je: Svako koji prizove ime Gospodnje spašće se (Joilj 2,32), tj. 
za spasenje je dovoljno da [čovek] samo prizove ime Gospodnjeʺ. Međutim, neka i on čuje 
šta  veli apostol: Kako će prizvati Onoga  u  koga ne poverovaše  (Rim.10,14). A  ako  ne veruješ, 
počuj Gospoda koji veli: Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no 
koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima (Mt.7,21). Uzaludan je trud čak i onome koji vrši 
volju Gospodnju, premda ne onako kako Bog hoće, niti iz osećanja ljubavi prema Njemu. 
Sam Gospod naš Isus Hristos o njima govori: Oni sve čine da ih vide ljudi. Zaista vam kažem: 
Primili su platu svoju (Mt.6,5).  

Otuda je apostol Pavle naučen da kaže: I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje 
da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi (1.Kor.13,3). 

Ukratko,  ja  primećujem  tri različita  raspoloženja u  kojima  je neizbežna  poslušnost:  mi se 

od zla uklanjamo stoga što se bojimo kazne (stanje roba); mi idemo za obećanjima nagrade 
i  ispunjavamo  ono  što  je  naloženo  radi  sopstvene  koristi  (stanje  najamnika);  mi  [činimo 
dobro] radi samog dobra i iz ljubavi prema Onome koji nam je dao zakon, radujući se što 
smo se udostojili da služimo tako slavnom i blagom Bogu (stanje sina). 

Onaj  ko  iz  straha  bude  ispunjavao  zapovesti,  neprestano  se  bojeći  kazne  za  lenjost,  neće 
jedno  od  naloženoga  činiti,  a  drugo  prenebregavati,  nego  će  smatrati  da  je  kazna  za 
neposlušnost podjednako strašna. I premda se ublažava onaj ko se boji svega radi pobožnosti 
(Prič.28,14), ipak tvrdo stoji u istini i onaj ko može reći: Svagda vidim pred sobom Gospoda, jer 
mi je s desne strane da ne posrnem (Ps.15,8). Jer, on neće da izgubi iz vida ništa od onog što je 
neophodno.  Osim  toga,  [rečeno  je]:  Blago  čoveku  koji  se  boji  Gospoda.  Zašto?  Zato  što  silno 
ljubi  Njegove  zapovesti  (Ps.111,1).  Onima  koji  se  boje,  pak,  nije  svojstveno  da  propuštaju 
nešto od onoga što je zapoveđeno, ili da ga ispunjavaju nemarno. 

Ni  najamnik,  pak,  neće  ushteti  da  prestupi  nešto  od  onog  što  je  naloženo.  Jer,  kako  će 
primiti platu za rad u vinogradu ukoliko nije izvršio sve što je naređeno? Ukoliko propusti 
samo  nešto  od  onoga  što  je  potrebno,  on  će  učiniti  da  vinograd  za  gospodara  postane 
beskoristan. I ko bi dao platu onome ko je kriv za štetu? 

Treći slučaj predstavlja službu iz ljubavi. Koji će sin, imajući cilj da ugodi ocu i radujući ga 
u većim stvarima, ushteti da ga u manjim ožalosti, naročito ako se seća apostola koji veli: I 
ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni(Ef.4,30). 

Gde, pak, oni koji prestupaju većinu zapovesti hoće da budu uvršćeni? Oni ne služe Bogu 
kao Ocu, ne povinuju mu se kao Onome koji je dao velika obećanja, niti mu se pokoravaju 
kao Gospodu. Jer, On govori: Ako sam Otac, gde je slava moja? Ako sam Gospod, gde je strah 
moj (Mal.1,6). Kao što čovek koji se boji Gospoda silno ljubi Njegove zapovesti (Ps.111,1), tako 
se i prestupanjem zakona vređa Bog (Rim.2,23). 

Pretpostavljajući  slastoljubivi  život  životu  po  zapovestima,  kako  možemo  očekivati 

blaženstvo,  življenje  sa  svetima  i  radost  sa  anđelima  pred  licem  Hristovim?  Slična 
maštanja  svojstvena  su  samo  dečijem  umu.  Kako  ću  biti  s  Jovom,  kada  ni  najobičnije 
nezgode nisam primao sa blagodarnošću? Kako ću biti sa Davidom, kada sa neprijateljem 
nisam bio velikodušan? Kako ću biti sa Danilom, kada Boga nisam iskao sa neprekidnim 
uzdržanjem  i  neuspavljivom  molitvom?  Kako  ću  biti  sa  svetiteljima,  kada  nisam  išao 
njihovim tragom? Koji će podvigopoložnik biti toliko nerasudljiv da udostoji istih venaca i 
pobednika  i  onoga  koji  nije  stupio  u  podvig?  Koji  je  vojvoda  razdavao  jednake  delove 
plena pobednicima i onima koji se nisu ni pojavili u boju? 

Bog je blag, ali i pravedan. Pravednome je, pak, svojstveno da daje po zasluzi, kao što je 
napisano: Ublaži, Gospode, dobre i prave srcem. A one koji se uklanjaju na krive puteve, oteraće 
Gospod  sa  onima  koji  čine  bezakonje  (Ps.  124,4‐5).  On  je  milostiv,  ali  i  Sudija.  Jer,  rečeno  je: 
Gospod voli milostinju i sud (Ps.32,5). Stoga i kaže: Milost i sud ću ti pevati, Gospode (Ps. 100,1). 
A  mi  smo  naučili  na  kojima  je  milost,  budući  da  je  rečeno:  Blaženi  milostivi,  jer  će  biti 
pomilovani  (Mt.5,7).  Vidiš  li  kako  On  sa  rasuđivanjem  upotrebljava  milost.  On  ne  miluje 
bez  rasuđivanja,  niti  sudi  bez  milosti.  Jer,  Gospod  je  milostiv  i  pravedan  (Ps.  114,5).  Stoga 
nemojmo poznavati samo (jednu) polovinu Boga, okrećući Njegovo čovekoljublje u povod 
za  lenjost.  Grmljavina  i  munje  postoje  stoga  da  dobrota  ne  bi  bila  prezrena.  Onaj  ko 
zapoveda suncu da obasjava, kažnjava i slepoćom. Onaj ko daje kišu, sipa i oganj. Jedno 
pokazuje  blagost,  a  drugo  strogost.  Radi  jednoga  volimo,  a  radi  drugoga  se  bojmo,  da  i 
nama ne bude rečeno: Ili prezireš bogatstvo dobrote Njegove i krotosti i dugotrpljenja, ne znajući 
da te dobrota Božija na pokajanje vodi? Nego svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi 
gnev za dan gneva (Rim.2,4‐5). 
Prema tome, pošto spasenje nije moguće bez dela koja odgovaraju zapovestima Božijim, i 
pošto nije bezopasno zanemarivati nešto od naloženoga (naime, strašno je prevaznošenje ‐ 
postaviti sebe sudijom Zakonodavca, te jedne Njegove zakone birati, a druge odbacivati), 
mi,  podvižnici  blagočašća,  koji  smo  pretpostavili  bezmolvan  i  bezmetežan  život  (koji 
potpomaže čuvanje jevanđelskih odredaba) uložimo  zajedničku  brigu  i rasuđivanje kako 
nam ne bi promaklo ništa od onoga što nam je naloženo. Jer, ako Božiji čovek treba da bude 
savršen, kao što je napisano (2.Tim.Z,17) i kao što je pokazalo slovo koje je izloženo ranije, 
preko je potrebno da, posredstvom svih zapovesti, dostigne do mere rasta punote Hristove 
(Ef.4,13). Jer, i po Božanstvenom zakonu, životinja sa manom se ne prima za žrtvu Bogu, 
čak  i  ako  je  čista.  Ono  u  čemu  je  svako  neiskusan,  neka  predloži  na  zajedničko 
razmatranje.  Jer,  pri  trudoljubivom  razmatranju  mnogih  lakše  će  se  naći  ono  što  je 
sakriveno, budući da Bog, po obećanju Gospoda našeg Isusa Hrista, daje da nađemo ono 
što tražimo po učenju i podsećanju Svetoga Duha (Jn,14,26). 

Meni obaveza nalaže [da propovedam], i teško meni ako ne propovedam Jevanđelje (1.Kor.9,16). 
Tako je i za vas opasno ukoliko se olenjite da ispitujete, ili ukoliko bez napora i neodlučno 
pristupite  izvršavanju  i  ispunjavanju  na  delu  onoga  što  vam  je  predano.  Stoga  Gospod 
govori:  Reč  koju  ja  govorih,  ona  će  mu  suditi  u  poslednji  Dan  (Jn.  12,48),  i:  Sluga  koji  je  znao 
volju  gospodara  svoga  i  nije  pripravio  niti  učinio  po  volji  njegovoj,  biće  mnogo  bijen,  a  koji  nije 
znao,  pa  je  zaslužio  batine,  biće  malo  bijen  (Lk.12,  47).  Pomolimo  se,  dakle,  da  i  meni 
upravljanje rečju bude besprekorno, i da vama učenje bude plodonosno. Znajući da će reči 
bogonadahnutog  Pisma  stajati  pred  nama  na  Sudu  Hristovom  (budući  da  je  rečeno: 
Izobličiću te i metnuću pred oči tvoje grehe tvoje ‐ Ps.49,21), pazimo trezvoumno na ono što se 
iznosi i sa usrdnošću požurimo da u delo privedemo Božanstvene pouke, s obzirom da ne 
znamo u koji će dan i čas Gospod naš doći. 

  

OPŠIRNA PRAVILA 
izložena u pitanjima i odgovorima 

  

Pitanje 1. O poretku i nizu zapovesti Gospodnjih. 

Budući da nam je dopušteno da pitamo, najpre bismo želeli da naučimo da li postoji kakav 
redosled i niz u zapovestima Božijim, tj. da li je jedna prva, a druga ‐ druga, i tako redom, 
ili se sve stapaju međusobno, budući ravnočasne u odnosu na prvenstvo, tako da onaj ko 
je voljan može slobodno, kao kod kruga, započeti otkuda hoće? 

Odgovor: Vaše pitanje je staro. Ono je davno postavljeno u Jevanđeljima. Zakonik je prišao 
Gospodu  i  rekao:  Učitelju,  koja  je  zapovest  najveća  u  Zakonu.  Gospod  je  odgovorio:  Ljubi 
Gospoda  Boga  svoga  svim  srcem  svojim,  i  svom  dušom  svojom,  i  svim  umom  svojim,  i  svom 
snagom  svojom.  Ovoje  prva  i  najveća  zapovest.  A  druga  je  kao  i  ova:  Ljubi  bližnjega  svoga  kao 
samoga  sebe  (Mt.22,36‐39).  Prema  tome,  sam  Gospod  je  dao  poredak  svojim  zapovestima. 
On je odredio da je prva i najveća zapovest o ljubavi prema Bogu. Druga, pak, po redu i 
slična  njoj,  ili  ona  koja  joj  služi  kao  dopuna  i  koja  od  nje  zavisi,  jeste  zapovest  o  ljubavi 
prema  bližnjem.  Tako  se  iz  navedenog  i  iz  drugih  sličnih  mesta  koja  se  nalaze  u 
Bogonadahnutim Pismima može saznati poredak i niz svih Gospodnjih zapovesti. 

  

Pitanje  2.  O  ljubavi  prema  Bogu,  i  o  tome  da  ljudi  po  prirodi  imaju  naklonost  prema 
zapovestima Gospodnjim i silu da ih ispunjavaju. 

Kaži nam, dakle, najpre nešto o ljubavi prema Bogu. Jer, mi smo čuli da Boga treba ljubiti. 
Mi želimo da saznamo kako da uspemo u tome.  

Odgovor:  Ljubav  prema  Bogu  se  ne  stiče  učenjem.  Jer,  drugi  nas  nisu  učili  ni  da  se 
radujemo  svetlosti,  da  smo  privezani  za  život,  niti  da  ljubimo  roditelje  i  vaspitače.  Isto 
tako, ili još mnogo pre, nauka o ljubavi Božijoj ne može doći spolja. Naprotiv, zajedno sa 
stvaranjem  živog  bića,  tj.  čoveka,  u  nas  je  kao  seme  posejan  neki  smisao  (λογος 
σπερματικος), koji u samom sebi nosi težnju ka opštenju u ljubavi. Primivši taj smisao, oni 
koji  su  se  učili  Božijim  zapovestima  su  ga,  Božijom  blagodaću,  brižljivo  obrađivali, 
blagorazumno  negovali  i  dovodili  do  savršenstva.  Pohvalivši,  stoga,  vaše  staranje  kao 
neophodno za [tu] svrhu, i ja ću se, uz pomoć Božiju i vaše molitve, potruditi da probudim 
iskru Božije ljubavi koja je sakrivena u vama, prema sili koju mi je dao Duh.  

Uostalom,  treba  znati  da  je  ljubav  jedna  vrlina  koja  svojom  silom  privodi  u  dejstvo  i 
obuhvata svaku zapovest. Ko ima zapovesti moje i drži ih, govori Gospod, to je onaj koji me 
ljubi (Jn. 14,21), i još: 0 ovim dvema zapovestima visi sav Zakon i Proroci (Mt.22,40). Ipak, sada 
ne  nameravam  da  se  upuštam  u  pojedinosti,  budući  da  bih  na  taj  način  neprimetno  u 
jedan  deo  uključio  čitavo  učenje  o  zapovestima.  Naprotiv,  srazmerno  svojim  silama  i 
postojećoj svrsi, ja ću vam napomenuti o ljubavi koju smo dužni Bogu. Najpre ću reći da 
smo dobijajući od Boga zapovesti, ujedno primili i sposobnost da ih sve izvršujemo. Na taj 
način  mi  ne  možemo  da  negodujemo  kao  da  se  od  nas  traži  nešto  neobično,  niti  da  se 
prevaznosimo  kao  da  od  sebe  prinosimo  nešto  što  prevazilazi  ono  što  nam  je  dano. 
Delujući tom sposobnošću pravilno i kao što treba, pobožno ćemo provoditi vrlinski život. 
Budemo li, pak, ometali njeno dejstvo, skretaćemo u zlo. 

Zlo  se,  naime,  sastoji  u  lukavom  upotrebljavanju  onoga  što  nam  je  Bog  dao  radi  dobrog 
cilja,  tj.  u  upotrebljavanju  nasuprot  Hristovoj  zapovesti.  Vrlina,  pak,  koju  Bog  očekuje, 
sastoji se u korišćenju Božijih darova sa dobrom savešću i po Gospodnjoj zapovesti. Ako je 
to tako, i o ljubavi ćemo reći isto. 
Primivši zapovest da ljubimo Boga, mi smo stekli i sposobnost da ga ljubimo, usađenu u 
nas  pri samom stvaranju. Dokaz  za  to  se  ne  nalazi spolja:  svako  se u to  može  osvedočiti 
sam od sebe i u sebi. Jer, u nama se po prirodi nalazi želja za dobrom, premda se, većinom, 
jednom čini dobrim jedno, a drugom drugo. Osim toga, ono što nam je svojstveno i srodno 
mi  ljubimo  i  bez  učenja.  Najzad,  mi  dobrotvorima  dobrovoljno  ukazujemo  svako 
raspoloženje. Šta je, međutim, divnije od Božanstvene lepote? Koja je predstava prijatnija 
od Božije velelepnosti? Koja duševna čežnja je tako živa i tako neizdržljiva kao želja koju 
Bog  u  njoj  porađa,  ukoliko  je  očišćena  od  svakog  poroka?  Ona  tada  sa  istinskim 
raspoloženjem  govori:  Ranjena  sam  ljubavlju  (Pes.  2,5).  Zaista  su  neiskazivi  i  neizrecivi 
munjeliki  odsjaji  Božije  krasote:  ni  reč  ih  ne  može  izraziti,  ni  sluh  primiti.  Ukažeš  li  na 
blesak danice, na sijanje meseca, ili na sunčevu svetlost ‐ sve će biti nemoćno da se uporedi 
sa  [Njegovom]  slavom:  u  poređenju  sa  istinskom  svetlošću  ono  će  biti  tamnije,  nego 
duboka noć i najstrašnija tama u odnosu na najsjajnije podne. Ta lepota se ne može videti 
telesnim  očima:  ona  se  postiže  samo  dušom  i  mišlju.  Ozarivši  nekoga  od  svetih,  ona  bi 
izazivala neizdrživu ranu čežnje. Stoga su oni, opterećivani ovim životom, govorili: Teško 
meni,  jer  se  stranstvovanje  moje  produži  (Ps.119,5);  kada  ću  doći  i  pokazati  se  licu  Božijem 
(Ps.41,3);  umreti  i  sa  Hristom biti je  mnogo  bolje  (Fil.1,23);  ožedne  duša  moja  za  Bogom  silnim, 
živim (Ps.41,3); sad otpuštaš slugu svoga, 

Gospode  (Lk.2,29).  Oni  čije  duše  je  dotakla  Božanstvena  želja  postaju  nezadrživi  u  svojoj 
čežnji, i ovaj život im postaje kao okov. Iz želje da bez prestanka sagledavaju Božanstvenu 
lepotu,  oni su  se molili da se posmatranje krasote  Gospodnje  produži  na  sav  večni  život 
(up.  Ps.26,4).  Prema  tome,  ljudi  po  prirodi  teže  ka  lepom.  U  pravom,  pak,  smislu,  lepo  i 
dostojno ljubavi jeste blagost. Blag, međutim, jeste Bog. I pošto sve teži ka blagosti, znači 
da sve teži za Bogom. 

Stoga, sve što činimo po proizvoljenju, u nama je [ujedno] prirodno, ukoliko nam pomisli 
nisu izopačene lukavstvom. I ljubav prema Bogu od nas se očekuje kao neophodan  dug. 
Njeno odsustvo u duši smatra se za najnesnosnije zlo. Jer, otuđenje i udaljenost od Boga je 
nesnošljivije od muka koje se očekuju u geeni. Ono je teško za onog ko strada, kao što je 
očima  teško  ukoliko  se  liše  svetlosti,  ili  živom  biću  kad  se  lišava  života.  Rođeni  već  po 
prirodi  ljube  roditelje.  To  pokazuje  privezanost  među  beslovesnim  [stvorenjima],  kao  i 
naklonost  prema  majci  kod  ljudi  u  najmlađem  uzrastu.  Stoga,  nemojmo  biti  nerazumniji 
od  dece  i  svirepiji  od  životinja,  ostajući  bez  ljubavi  prema  Stvoritelju  i  otuđivanjem  od 
Njega. Čak i kad ne bismo znali kakav je po blagosti svojoj, već samo zbog toga što smo od 
Njega  primili  biće,  trebalo  bi  da  ga  bezmerno  volimo,  te  da  ga  se  sa  svom  nežnošću 
neprestano sećamo i prilepljujemo uz Njega, kao dečica uz majke. Dobrotvor je veći i od 
onih koje ljubimo po prirodi. Naklonost prema onima koji su nam učinili nešto dobro nije 
svojstvena samo ljudima, nego skoro i svim životinjama. Poznade, kaže se, vo svoga vlasnika, 
i  magarac  jasle  gospodara  svoga.  Međutim,  za  nas  nikako  ne  bi  trebalo  da  se  kaže  ono  što 
sledi: Izrailj me, pak, ne poznade, ljudi moji ne shvatiše (Is.1,3). I treba li uopšte govoriti o psu i 
mnogim sličnim životinjama, koje pokazuju privezanost za one koji ih hrane? 

Mi po prirodi imamo ljubav i raspoloženje prema dobročiniteljima i rešavamo se na svaki 
trud  kako  bismo  im  se  odužili  za  njihovo  dobročinstvo.  Koje,  međutim,  reči  mogu 
dostojno  izobraziti  Božije  darove?  Njih  je  tako  mnogo  da  prevazilaze  svaki  broj.  Osim 
toga,  oni  su  tako  veliki  i  važni  da  bi  i  jedan  bio  dovoljan  da  nas  obaveže  na  svaku 
blagodarnost  Darodavcu.  Prećutaću  o  onima  koji  su,  sami  po  sebi,  izuzetni  po  veličini  i 
prijatnosti,  premda  zaostaju  za  blistanjem  većih,  kao  zvezde  pred  sjajem  sunčevih 
zrakova.  Jer,  ja  nemam  dovoljno  vremena  da  bih,  ostavivši  prevashodnije,  blagost 
Dobročinitelja  merio  onim  što  je  manje.  Prema  tome,  neću  govoriti  o  izlasku  sunca,  o 
mesečevim  menama,  o  prijatnosti  vazduha,  o  smeni  godišnjih  doba,  o  vodi  iz  oblaka,  o 
vodi  iz  zemlje,  o  samom  moru,  o  celoj  zemlji,  o  onom  što  niče  iz  zemlje,  o  živim 
stvorovima  u  vodi,  o  vrstama  živih  bića  u  vazduhu,  o  hiljadama  razlika  među 
životinjama. I sve je to naznačeno da služi našem životu. 

Jedno, pak, čak i kad bismo hteli, ne možemo mimoići. O jednom daru uopšte ne može da 
prećuti onaj ko ima zdrav um i smisao. Doduše, o njemu je još teže govoriti kao što priliči. 
Naime,  Bog  je  stvorio  čoveka  po  svom  obrazu  i  podobiju,  udostojio  ga  bogopoznanja, 
ukrasio  ga  darom  slovesnosti  iznad  svih  živih  bića,  dao  mu  da  se  naslađuje  bezmernim 
lepotama raja, postavio ga za vladara nad svim što je na zemlji. [Štaviše], i kad ga je zmija 
prevarila  i  kad  je  pao  u  greh,  a  kroz  greh  u  smrt  i  sve  što  je  nje  dostojno,  On  ga  nije 
prezreo, već mu je najpre u pomoć dao zakon, zatim postavio anđele da ga čuvaju i brinu 
se  o  njemu,  te  poslao  proroke  da  ga  prekorevaju  zbog  poroka  i  uče  vrlini,  poročna 
stremljenja presecajući pretnjom, a usrđe ka dobru podstičući obećanjima. On je često na 
raznim  licima  radi  urazumljivanja  drugih  unapred  pokazivao  svršetak  i  poroka  i  vrline. 
Međutim, i od onih koji su i pored svega toga ostajali nepokorni, On se nije odvraćao. Jer, 
blagost  Vladike  nas  nije  ostavljala.  Naša  neosetljivost  za  takve  počasti,  uvredljiva  za 
Dobročinitelja, nije prekraćivala Njegovu ljubav prema nama. Naprotiv, sam Gospod naš 
Isus  Hristos  nas  je  dozvao  od  smrti  i  ponovo  oživeo.  Pri  tome  je  divan  i  sam  način 
dobročinstva: Budući u obličju Božijem, On nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, 
nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge (Fil.2,6‐7); On nemoći naše uze i bolesti ponese (Mt.8,17; 
Is.53,4); On bi ranjen za nas da bismo se Njegovom ranom izlečili (Is.53,5); On nas iskupi od 
prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo (Gal.3,28), te podnese najsramniju smrt kako bi 
nas uveo u slavni život. I On se nije zadovoljio time što nas je oživeo iz mrtvih, već nam je 
darovao  dostojanstvo  božanstva  i  pripremio  večni  pokoj,  koji  veličinom  radosti 
prevazilazi  svaku  ljudsku  misao.  Šta  ćemo,  dakle,  uzvratiti  Gospodu  za  sve  što  nam  je  dao 
(Ps.115,3)? A On je tako dobar da ne traži uzvraćanje, već mu je dovoljno ako ga ljube zbog 
onoga što je darovao. 

Kada sve to privedem u misao (otkriću svoju nemoć), mene obuzima neki užas i strašno 
istupljenje  iz  bojazni  da,  iz  nepažnje  uma  ili  zbog  brige  oko  sujetnog,  ne  otpadnem  od 
ljubavi Božije, ili da ne postanem sramota za Hrista. Jer, onaj ko nas sada vara i ko se na 
svaki  način  trudi  da  svetovnim  privlačnostima  u  nama  izazove  zaborav  na  Dobrotvora, 
[želi]  našu  pogibao  i  raduje  se  i  ruga  nam  se  što  naš  nemar  može  da  okrene  u  prekor 
Gospodu,  hvaleći  se  našom  neposlušnošću  i  odstupništvom.  On  nas  nije  stvorio,  niti  je 
umro  za  nas,  ali  nas  je  pridobio  za  pristalice  svoje  neposlušnosti  i  nemarnosti  prema 
zapovestima Božijim. Taj prekor Gospodu i to hvalisanje neprijatelja meni izgleda teže od 
muka  u  geeni.  Jer,  oni  će  Hristovom  neprijatelju  pružiti  priliku  za  pohvalu  i  povod  za 
prevaznošenje pred Onim koji je za nas umro i vaskrsao i kome smo, kao što je napisano, 
utoliko više dužni (2.Kor.5,15). 

Ovo će biti dovoljno o ljubavi prema Bogu. Kao što rekoh, naš cilj nije da se kaže sve (što je 
nemoguće),  nego  da  ukratko  napomenem  o  glavnom,  koje  bi  uvek  u  dušama  podsticalo 
Božanstvenu čežnju. 

  

Pitanje 3. O ljubavi prema bližnjem. 

Redosled zahteva da se nešto kaže i o zapovesti koja je druga i po redu i po sili. 

Odgovor:  Ranije  smo  rekli  da  zakon  oplemenjuje  i  vaspitava  sile  koje  u  nama  postoje  u 
vidu  semena.  Nama  je,  dakle,  naloženo  da  ljubimo  bližnjeg  kao  same  sebe.  Stoga 
pogledajmo da li imamo od Boga i moć da ispunimo tu zapovest. 

Ko, pak, ne zna da je čovek krotko i društveno, a ne usamljeno i divlje živo biće? Jer, ništa 
nije tako svojstveno našoj prirodi kao zajedničarenje jednih sa drugima, potrebitost jednih 
za drugima i ljubav prema jednoprirodnima. 

Položivši  u  nas  najpre  semena,  Gospod  zatim  traži  i  plodove,  govoreći:  Zapovest  novu 
dajem vam: da ljubite jedni druge (Jn.13,34). I želeći da našu dušu podstakne na tu zapovest, 
On je tražio da kao dokaz da smo Njegovi učenici posluži upravo njeno ispunjavanje: Po 
tome  će  svi  poznati  da  ste  moji  učenici  ako  budete  imali  ljubav  među  sobom  (Jn.13,35),  a  ne 
činjenje  znamenja  i  neobičnih  čuda  (premda  je  u  Duhu  Svetom  dao  silu  i  za  tako  nešto). 
Na  taj  način,  On  svagde  vezuje  te  zapovesti,  na  sebe  prenoseći  dobročinstvo  koje  je 
učinjeno bližnjem: Ogladneh, i dadoste mi da jedem, i ostalo (Mt.25,35). Zatim On dodaje: Kad 
učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,40). 

Prema  tome,  kroz  ispunjavanje  prve  zapovesti  treba  napredovati  i  u  drugoj,  a  kroz 
ispunjavanje druge treba se vraćati prvoj. Zapravo, ko ljubi Gospoda, svakako će ljubiti i 
bližnjega. Jer, onaj koji me ljubi, govori Gospod, držaće zapovesti moje (Jn. 11,23). A zapovest 
moja  je,  veli,  da  ljubite  jedni  druge  kao  što  ja  vas  ljubim  (Jn.15,12).  I  opet,  ko  ljubi  bližnjega, 
ispunjava  svoju  ljubav  prema  Bogu,  budući  da  On  njegovo  milosrđe  prenosi  na  sebe. 
Verni sluga Božiji, Mojsije je pokazao toliku ljubav prema braći da je hteo da bude izbrisan 
iz knjige Božije (u kojoj je bio zapisan) ukoliko se narodu ne oprosti greh (Izl.32,31). I Pavle 
se usuđivao da se moli (Rim.9,3) da bude odlučen od Hrista za braću svoju, tj. srodnike po 
telu, želeći da, slično Gospodu, bude otkup za spasenje svih. On je, zapravo, znao da nije 
moguće  da  bude  otuđen  od  Boga  onaj  ko  se,  radi  ljubavi  prema  Njemu  i  radi  najvažnije 
zapovesti, otkazuje od blagodati Božije. Znao je on da će u naknadu za to primiti mnogo 
više od onoga što je dao. Uostalom, iz rečenog se jasno vidi da su sveti dostizali do te mere 
ljubavi k bližnjem. 

  

Pitanje 4. O strahu Božijem. 

Odgovor:  Početnicima  u  blagočašću  je  korisnije  da  se  vaspitavaju  strahom,  po  savetu 
premudroga  Solomona,  koji  veli:  Početak  mudrosti  je  strah  Gospodnji  (Prič.1,7).  Vama,  pak, 
koji  ste  izašli  iz  detinjstva  u  Hristu,  koji  više  nemate  potrebe  za  mlekom,  i  koji  tvrdom 
hranom  dogmata  možete  da  usavršavate  unutrašnjeg  čoveka,  priliče  glavnije  zapovesti, 
kojima  se  dostiže  sva  istina  ljubavi  u  Hristu.  Naime,  vi  treba  da  pazite  da  vam  obilje 
darova Božijih ne bude uzrok najteže osude u slučaju da se pokažete neblagodarni prema 
Dobrotvoru. Jer, rečeno je: Kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti od njega (Lk.12,48). 

  

Pitanje 5. O nerasejanosti razuma. 

Odgovor:  Treba  znati  da  nećemo  moći  napredovati  ni  u  jednoj  zapovesti,  ponaročito  u 
ljubavi  prema  Bogu  i  bližnjemu,  ukoliko  mislima  budemo  lutali  tamoamo.  Jer,  onaj  ko 
prelazi  od  jednog  na  drugo  ne  može  steći  pravu  veštinu  i  pravo  znanje.  Onaj  ko  ne  zna 
ono  što  je  svojstveno  kraju  veštine,  neće  postići  uspeh  čak  ni  u  jednom  [zanimanju]. 
Delanje treba da odgovara svrsi. Jer, ništa smisleno se ne može uraditi na neodgovarajući 
način.  Na  primer,  cilj  kovačkog  zanata  se  obično  ne  postiže  proizvodima  lončarskog 
iskustva, niti se rvački venac stiče marljivim sviranjem frule. Naprotiv, svaki cilj zahteva 
naročiti i odgovarajući trud. 

Stoga  upražnjavanje  u  bogougađanju  po  Hristovom  Jevanđelju  biva  uspešno  pri 

udaljavanju od svetskih briga i pri potpunom napuštanju rasejavanja. Stoga i apostol, iako 
je brak dopušten i udostojen blagoslova, bračnim brigama pretpostavlja brigu o Božijem, 
pri čemu izgleda kao da jedno isključuje drugo, budući da govori: Ko je neoženjen brine se za 
Gospodnje,  kako  će  ugoditi  Gospodu,  a  ko  je  oženjen  brine  se  za  ovosvetsko,  kako  će  ugoditi  ženi 
(1.Kor.7,32‐33).  I  Gospod  je  posvedočio  da  je  raspoloženje  učenika  čisto  i  sabrano, 
govoreći:  Vi  niste  od  ovoga  sveta  (Jn.15,  19).  Naprotiv,  za  svet  je  svedočio  da  ne  može 
primiti znanje o Bogu, niti smestiti Duha Svetoga. Naime, On govori: Oče pravedni, svet tebe 
ne  pozna  (Jn.17,25),  i:  Duha  Istine...  svet  ne  može  primiti  (Jn.14,17).  Prema  tome,  onaj  ko 
istinski hoće da ide za Bogom treba da se oslobodi od svih uza svetske pristrasnosti. 
To  će,  pak,  postići  potpunim  izbegavanjem  i  zaboravom  starih  navika.  Ukoliko  se  ne 
otuđimo od telesnih srodnika i svetskih veza, i ukoliko svojim ponašanjem ne pređemo u 
drugi svet, po rečima onoga koji je rekao: Naše življenje je na nebesima (Fil.Z, 20), mi nećemo 
postići cilj bogougađanja, budući da Gospod odlučno veli: Tako, dakle, niko od vas koji se ne 
odrekne  svega  što  ima,  ne  može  biti  moj  učenik  (Lk.14,33).  I  pošto  učinimo  [navedeno],  mi 
treba da na svaki način čuvamo svoje srce (Prič.4,23), kako uopšte  ne bismo gubili misao o 
Bogu. Sećanje na Njegova čuda mi ne treba da oskrnavljujemo predstavama o ispraznim 
[stvarima]. Naprotiv, svetu misao o Bogu, postojanim i čistim sećanjem zapečaćenu u naše 
duše,  mi  treba  da  svagde  nosimo  sa  sobom  kao  neki  neizgladiv  pečat.  Na  taj  način  mi 
stičemo  ljubav  prema  Bogu,  koja  podstiče  na  vršenje  zapovesti  Gospodnjih.  S  druge 
strane,  i  zapovesti  nju  podržavaju,  čineći  je  trajnom  i  nepokolebivom.  To  pokazuje  i 
Gospod,  govoreći  na  jednom  mestu:  Ako  me  ljubite,  zapovesti  moje  držite  (Jn.14,15),  i  na 
drugom: Ako zapovesti moje održite ostaćete u ljubavi mojoj (Jn.15,10), i još ubedljivije: Kao što 
sam ja održao zapovesti Oca moga i ostajem u ljubavi Njegovoj (Jn.15,10). 

Time nas On uči da svako delo koga se prihvatamo svoju svrhu ima u volji Naredbodavca, 
te da svoju marljivost upravljamo prema njoj, kao što na drugom mestu kaže: Ja sam sišao s 
neba  nv  da  tvorim  volju  svoju,  nego  volju  Oca,  koji  me  posla  (Jn.6,38).  Veštine  koje  su 
neophodne  u  životu  prilagođavaju  pojedinačna  dejstva  ciljevima  koje  postavljaju  pred 
sebe. I naša dela imaju jednu svrhu i pravilo, tj. vršenje zapovesti Božijih na bogougodan 
[način],  Stoga  se  u  delu  ne  može  tačno  uspeti  ukoliko  i  ispunjavanje  ne  bude  po  volji 
Onoga koji je dao zapovesti. Pri strogom staranju da se delo izvrši po volji Božijoj i kroz 
sećanje,  biće  moguće  sjedinjenje  sa  Bogom.  Praveći  sekiru,  kovač  se  seća  onoga  koji  je 
naručio.  On  ga  ima  na  umu  i  zamišlja  oblik  i  veličinu  koji  su  naručeni,  prilagođavajući 
posao volji naručioca. (Jer, ukoliko zaboravi narudžbu, on će napraviti nešto što ne liči na 
naručeno). Tako i Hrišćanin treba svaku svoju delatnost, veliku i malu, da saobražava sa 
voljom Božijom. On svoje delo treba da ukrašava marljivošću, čuvajući misao o tome ko ga 
je naredio, i ispunjavajući rečeno: Svagda vidim pred sobom Gospoda, koji mi je s desne strane, 
da  ne  posrnem  (Ps.16,8).  On  time  ujedno  ispunjava  i  ono  što  je  naloženo:  Ako  jedete,  ako  li 
pijete,  ako  li  što  drugo  činite,  sve  na  slavu  Božiju  činite  (1.Kor.  10,31).  Ko,  pak,  u  svom  delu 
narušava tačnost zapovesti, pokazuje da se slabo seća Boga. 

Sećajući se, dakle, reči Onoga koji je rekao: Ne ispunjavam li ja nebo i zemlju (Jer.23,24), i: Ja 
sam Bog koji se približava, a ne Bog izdaleka (Jer.23,23), i opet: Gde su dva ili tri sabrana u ime 
moje,  onde  sam  i  ja  među  njima  (Mt.18,20),  svu  svoju  delatnost  treba  da  vršimo  kao  pred 
očima  Gospodnjim,  te  da  svaku  misao  razvijamo  u  Njegovom  prisustvu.  Tako  će  i  strah 
biti  trajan,  mrzeći  nepravdu,  kao  što  je  napisano  (Ps.118,163),  i  uvrede  i  gordost  i  puteve 
lukavih. Tada će se i ljubav usavršiti, ispunjujući ono što je Gospod rekao: Ne tražim volju 
svoju no volju Oca koji me je poslao (Jn.5,30). Jer, duša će svagda imati uverenost da su dobra 
dela ugodna Sudiji i Podvigopoložniku, i da će suprotna dela brzo biti podvrgnuta osudi. 
Mislim  da  će  se  time  postići  i  uverenje  da  zapovesti  Božije  ne  treba  vršiti  iz 
čovekougađanja. Jer, onaj ko je uveren da je prisutan veći, neće obraćati pažnju na onoga 
ko je manji. Čak i ako se desi da se učini nešto što je prijatno i ugodno znamenitom licu, ali 
neprijatno  i  odbojno  neznatnijem,  opšte  priznanje  će  podržati  naklonost  prvoga,  a 
zanemariti  nezadovoljstvo  drugoga.  Tako  je  kod  ljudi.  Da  li  će,  prema  tome,  istinski 
trezvoumna i zdrava duša, uverena u prisustvo Božije, ikada ostaviti delo koje je ugodno 
Bogu  i  obratiti  se  ljudskim  mnenjima?  Da  li  će  ona  ikada  zanemariti  zapovesti  Božije  i 
potčiniti  se  ljudskim običajima, popustiti  pred  javnim  mišljenjem,  ili  strepeti  pred  onima 
koji  imaju  visoki  čin?  Takvo  raspoloženje  je  imao  onaj  ko  je  rekao:  Prestupnici  zakona 
ispričaše mi koješta, ali ništa nije kao zakon tvoj, Gospode (Ps.118,85); i još: I govorio sam o tvojim 
svedočanstvima pred carevima i nisam se postideo (Ps.118,46). 

  

Pitanje 6. O potrebi za usamljenošću. 

Odgovor: Nerasejanosti duše potpomaže usamljeno življenje. Jer, štetno je provoditi život 
u  zajednici  sa  onima  koji  se  bez  straha  i  sa  prezrenjem  odnose  prema  tačnom  vršenju 
zapovesti. O tome kazuje i izreka Solomona koja uči: Ne budi prijatelj gnevljivom čoveku, niti 
se  druži  sa srditim, da se  ne bi naučio njegovim putevima i  da  ne  bi primio  omču na  dušu  svoju 
(Prič. 22,24‐25). Na to se odnosi i [druga] izreka: Iziđite iz njihove sredine i odvojte se, govori 
Gospod (2.Kor.6,17). Da ne bismo kroz oči ili uši primili podsticaje na greh i neprimetno se 
navikavali na njega, da ne bi likovi i predstave onoga što smo videli i čuli zaostali u duši 
na  njenu  štetu  i  pogibiju,  te  da  bismo  mogli  istrajati  u  molitvi,  pre  svega  treba  da  se 
uklonimo u samoću. Na taj način ćemo moći savladati i ranije navike, u kojima smo živeli 
nasuprot  zapovestima  Hristovim  (što  nije  mali  podvig,  s  obzirom  da  one,  utvrdivši  se 
dugim vremenom, zadobijaju snagu prirode). Takođe ćemo biti u stanju da, trudoljubivom 
molitvom  i  istrajnim  poučavanjem  u  volji  Božijoj,  očistimo  mrlje  greha.  Usred  mnoštva 
ljudi, pak, koje rasejava dušu i uvlači je u žitejska dela, nije moguće uspeti u molitvi i tom 
poučavanju. 

Osim toga, ko će, živeći u mnoštvu, moći da ispuni priziv: Ako ko hoće da ide za mnom, neka 
se  odrekne  sebe  (Lk.9,23)?  Prema  tome,  mi  najpre  treba  da  se  odreknemo  samih  sebe,  da 
uzmemo krst Hristov, i da idemo za Njim. Odreći se, pak, sebe znači zaboraviti sve prošlo 
i  udaljiti  se od svoje volje. Onome, međutim, ko  živi  u  zajednici  sa ljudima raznih  vrsta, 
tako nešto je veoma teško (da ne kažem ‐ i sasvim nemoguće). Naprotiv, učešće u takvom 
životu predstavlja smetnju za uzimanje krsta i sledovanje Hristu. Uzeti krst svoj znači biti 
spreman  na  smrt  za  Hrista,  umrtviti  udove  koji  su  na  zemlji  (Kol.3,5),  imati  neustrašivo 
raspoloženje  duha  kojim  se  susreće  svaka  opasnost  u  ime  Hristovo,  i  odsustvo 
privezanosti  za  sadašnji  život.  Svemu  tome  priviknutost  na  zemaljski  život  pričinjava 
velike smetnje. 

Pored mnogih drugih nezgoda [koje proizilaze od takvog života], duša nema vremena da 
oseti svoje grehove i da se skruši u pokajanju zbog prestupa, budući da gleda mnoge koji 
žive  bezakono.  Naprotiv,  upoređujući  se  sa  lošijima,  ona  stiče  neki  maštarski  pojam  o 
[svojoj] prednosti. Metežom i razonodama, koje obično proizvodi svetski život, odvučena 
od dragocenog sećanja na Boga, ona ne samo da se lišava mogućnosti da se raduje i veseli 
u  Njemu  (up.  Ps.34,9),  da  se  naslađuje  u  Gospodu  (up.  Ps.  36,4),  i  da  se  nasladi  rečima 
Gospodnjim (čime bi došla do stanja da kaže: Setih se Boga i razveselih se ‐ Ps.118,103), već 
se  i  sasvim  navikava  na  prenebregavanje  i  zaborav  sudova  Božijih.  Neko,  pak,  veće  i 
pogubnije zlo se ne može doživeti. 

  

Pitanje 7. O tome da treba živeti sa ljudima koji saglasno streme istom cilju ugađanja 
Bogu, i o tome da je teško i ujedno opasno živeti otšelnički. 

Pošto  nas  je  tvoja  reč  uverila  da  je  opasno  živeti  sa  ljudima  koji  sa  prenebregavanjem 
gledaju na zapovesti Gospodnje, želeli bismo da saznamo kako treba da žive oni koji su se 
udaljili od takvih ljudi: usamljenički, ili sa jednomislenom bratijom, koji su izabrali isti cilj 
blagočastivosti. 

Odgovor: Primećujem da je zajedničko prebivanje mnogih u mnogome korisnije. 

Pre  svega,  niko  od  nas  ne  može  sam  da  zadovolji  svoje  telesne  potrebe:  pri  nabavci 
neophodnog postoji međusobna zavisnost. Na primer, noga ima jednu sposobnost, ali ne i 
drugu.  Stoga  bez  pomoći  drugih  udova  ona  ne  nalazi  mogućnosti  da  opstane  i  da 
nadoknadi  nedostatak  svoje  ograničenosti.  Tako  je  i  u  usamljeničkom  životu:  ono  što 
imamo  postaje  nekorisno,  a  ono  što  nemamo  ne  možemo  nabaviti.  Jer,  i  Stvoritelj  Bog  je 
odredio da imamo potrebu jedni za drugima i da se, po pisanom, sjedinjujemo međusobno 
(Sir.13,20). 

I sam smisao ljubavi Hristove ne dopušta da svako gleda samo sopstveno. Jer, rečeno je: 
Ljubav  ne  traži  svoje  (1.Kor.13,5).  Život,  pak,  odvojen  od  svih  ima  jednu  svrhu:  služenje 
sopstvenim potrebama. To je, međutim, očigledno u protivnosti sa zakonom ljubavi koji je 
ispunjavao apostol, ne tražeći korist svoju nego mnogih, da se spasu (1.Kor. 10,33). 

Osim toga, u udaljenosti od svih ne može svako da lako pozna svoje nedostatke, budući 
da  nema  čoveka  koji  bi  ga  prekorevao  i  ispravljao  sa  krotošću  i  milosrđem.  Jer,  prekor 
često,  čak  ako  dolazi  i  od  neprijatelja,  u  blagorazumnom  budi  želju  za  iscelenjem.  Oni, 
pak, koji imaju iskrenu ljubav, znalački leče od grehova. Jer, rečeno je: Onaj ko ljubi brižljivo 
kara (Prič.13,24). Takvoga je, pak, teško naći u usamljenosti, ukoliko se [čovek] nije ranije 
zbližio  sa  njime  u  životu.  Zbog  toga  se  sa  njime  dešava  ono  što  je  rečeno:  Teško 
usamljenome! Jer, ako padne, nema ko da ga podigne(Prop.4,10). 

Mnogi  ljudi  mnoge  zapovesti  lakše  ispunjavaju  zajedno.  Jednome  je,  pak  [teže].  Jer, 
vršenje  jedne  sprečava  druga.  Na  primer,  onaj  ko  posećuje  bolesnika  ne  može  da  primi 
namernika,  dok  razdavanje  onoga  što  je  potrebno  za  život  (naročito  kad  zahteva  mnogo 
vremena) ometa staranje o poslu. Na taj način se zanemaruje najveća zapovest koja najpre 
vodi spasenju, tj. gladni ostaje bez hrane, i nag bez odela. Ko će se, dakle, rešiti da isprazan 
i besplodan život pretpostavi plodnom, koji je saobrazan Gospodnjim zapovestima? 

Svi mi smo pozvani u jednu nadu zvanja svoga (Ef.4,4), i predstavljamo jedno telo, imajući 
Hrista kao glavu, a pojedinačno smo udi jedni drugima (Rim.12,5). Ukoliko se, dakle, u Duhu 
Svetom u saglasnosti ne sakupljamo u sklad jednoga tela, nego svako izabira usamljenost 
(ne  služeći  izgrađivanju  opšte  koristi  radi  bogougađanja,  već  zadovoljavajući  strast 
samougađanja), kao razdeljeni i razdvojeni među sobom nećemo biti u stanju da očuvamo 
uzajamnu vezu udova, njihovo uzajamno služenje i potčinjavanje Glavi, tj. Hristu. Jer, pri 
razdeljenom  životu  mi  se  ne  možemo  radovati  sa  onim  koji  se proslavlja,  niti  stradati  sa 
onim koji strada, budući da ne možemo znati stanje bližnjeg. 

I  opet,  niko  sam  ne  može  da  primi  sve  duhovne  darove,  nego  se  Duh  svakome  daje  po 
meri vere. U opštežiću, pak, dar koji dobije pojedinac postaje opšte [nasleđe] svih koji žive 
zajedno. Jer, jednome se daje reč mudrosti; a drugome reč znanja... a drugome vera... a drugome 
darovi  isceljivanja...  a  drugome  proroštvo,  itd.  (1.Kor.12,8‐10).  Svaki  od  tih  darova  primalac 
ima  pre  radi  drugih,  negoli  radi  sebe.  Na  taj  način,  u  opštežiću  dejstvo  Svetoga  Duha  u 
jednom odmah prelazi na sve. Onaj, pak, ko živi odvojeno svoj dar, ukoliko ga ima, usled 
nedejstvenosti  i  zatvaranja  u  sebe  čini  beskorisnim.  Vi,  međutim,  koji  čitate  Jevanđelje, 
znate  koliko  je  to  opasno.  U  zajedničkom  život  svako  se  naslađuje  svojim  darom, 
umnožavajući ga kroz davanje drugima, i koristi darove drugih kao svoje sopstvene. 

Zajednički život ima i druga dobra, koja se ne mogu lako nabrojati. Jer, u njemu se lakše 
nego  u usamljeničkom životu čuvaju  dobra  koja  nam  je Bog dao.  Osim  toga,  i zaštita od 
zamki  spoljašnjega  neprijatelja  je  pouzdanija  kada  postoje  bodri  čuvari  koji  mogu 
probuditi iz sna. Jer, dešava se da neko zaspi snom koji vodi u smrt. David nas je učio da 
se  molimo  da  nas  to  ne  snađe,  govoreći:  Prosveti  oči  moje  da  ne  zaspim  na  smrt  (Ps.12,4).  I 
grešniku je lakše da se udalji od greha ukoliko se stidi saglasne osude mnogih. Na njega se 
tada  može  primeniti  izraz:  Takvome  je  dovoljno  ovo  karanje  od  mnogih  (2.Kor.2,6).  S  druge 
strane,  i  onoj  ko  napreduje  nalazi  veliku  potporu  u  odobravanju  mnogih  i  u  slaganju  sa 
njegovim delima. Jer, ako svaka  reč treba da ostane na ustima dva ili tri svedoka (Mt.18,6), 
očigledno je će se onaj ko čini dobro delo mnogo jače utvrditi svedočenjem mnogih. 

Tome  nasuprot,  usamljenički  život,  osim  navedenih,  prate  i  druge  opasnosti.  Prva  i 
najveća  je  ‐  samougađanje.  Nemajući,  naime,  nikoga  ko  bi  ocenio  njegovo  delo,  [čovek] 
može  pomisliti  da  je  dostigao  do  savršenstva  zapovesti.  Osim  toga,  ostavivši  svoje 
duševne sile postojano bez upražnjavanja, on ne može da zapazi ni svoje nedostatke, niti 
da  pozna  napredak  u  delima,  budući  da  su  uklonjeni  svi  slučajevi  za  ispunjavanje 
zapovesti. U čemu će, naime, on pokazati smirenoumlje ukoliko nema čoveka pred kojim 
bi  se  mogao  smiravati?  U  čemu  će  pokazati  milosrđe  kad  je  udaljen  od  opštenja  sa 
mnogima?  Kako  će  upražnjavati  strpljenje  kada  nema  nikoga  da  se  protivi  njegovim 
željama? Onaj ko kaže da mu je za usavršavanje naravi dovoljno izučavanje Božanstvenih 
Pisama nalik je na onoga ko se uči da zida, ali nikako ne zida [na delu], ili ko uči kovački 
zanat, ali nema nameru da naučeno ostvari na delu. Njemu će apostol reći: Jer nisu pravedni 
pred Bogom oni koji slušaju zakon, nego će se oni opravdati koji ispunjavaju zakon (Rim.2,13). I 
sam  Gospod  se,  iz  prevelikog  čovekoljublja,  nije  ograničavao  samo  na  poučavanje  rečju. 
Da bi nam dao tačan i jasan primer smirenoumlja u savršenstvu ljubavi, On sam se opasao 
i  oprao  noge  učenicima.  Ako,  pak,  ti  živiš  usamljen,  koga  ćeš  oprati,  kome  ćeš  poslužiti, 
pred  kim  ćeš  biti  poslednji?  I  ukoliko  [svako]  bude  živeo  zasebno,  kako  će  se  ostvariti 
dobro  i  krasno  zajedničko  bratsko  življenje,  koje  Sveti  Duh  upoređuje  sa  mirom 
blagouhanim na glavi prvosveštenika (Ps.132,1‐2)? 

Prema  tome,  zajednički  život  bratije  predstavlja  poprište  podvižništva,  put  bogat  nadom 
na  napredak,  postojano  upražnjavanje  i  poučavanje  u  zapovestima  Gospodnjim.  On  za 
svoj cilj ima slavu Božiju, po zapovesti Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je rekao: Tako da se 
svetpli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima 
(Mt.5,16). Ono za svoj obrazac ima svetitelje o kojima je u Delima apostolskim napisano: A 
svi koji verovaše behu na okupu i imahu sve zajedničko (Dap.2,44), i još: A u naroda koji poverova 
beše jedno srce i jedna duša; i ni jedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše 
zajedničko (Dap.4,32). 

  

Pitanje 8. O odricanju od sveta. 

Da li treba čovek najpre da se odrekne svega, da bi zatim pristupio životu po Bogu? 

Odgovor:  Posle  snažnog  i  mnogim  delima  potvrđenog  dokaza,  Gospod  naš  Isus  Hristos 
svima govori: Ako neko dođe meni (Lk. 14,26), neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom 
ide (Mt. 16,24), i opet: Tako, dakle, svaki od vas koji se ne odrekne svega špgo ima, ne može bitpi 
moj učenik (Lk.14,33). Meni se čini da se ova naredba prostire na mnoge stvari od kojih se 
treba svakako odreći. Pre svega, mi se odričemo đavola i telesnih strasti, tajnih sramotnih 
dela  (2.Kor.4,2),  telesnih  srodnika,  prijateljstva  sa  ljudima,  i^avika  života  koje  se  protive 
tačnosti  jevanđelskog  spasenja.  I  što  je  još  neophodnije,  mi  se  odričemo  samih  sebe, 
svlačeći staroga čoveka sa delima njegovim (Kol.3,9), koji propada u željama varljivim (Ef.4,22), 
odričemo  se  i  svih  pristrasnosti  prema  svetu,  koje  mogu  ometati  cilj  blagočašća.  Takav 
čovek će pravim svojim roditeljima smatrati one koji su ga kroz Jevanđelje rodili u Hristu 
Isusu  (1.Kor.14,15),  dok  će  braćom  smatrati  one  koji  su  primili  isti  duh  usinovljenja.  Na 
svo, pak, imanje on će početi da gleda kao na nešto tuđe, kao što u stvari i jeste. Jednom 
rečju,  da  li  će  onaj  kome  se  radi  Hrista  razapeo  sav  svet  (kao  i  on  svetu  ‐  Gal.6,14),  još 
učestvovati u svetskim brigama? Jer, Gospod naš Isus Hristos do krajnosti dovodi mržnju 
prema duši i samoodricanje, govoreći: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme 
krst svoj, pa dodaje: i za mnom ide (Mt.16,24), i opet: Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svoga i 
mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i dušu svoju, ne može biti moj učenik (Lk.14,26). Prema 
tome,  savršeno  odricanje  se  sastoji  u  tome  da  [čovek]  dospe  do  bespristrasnosti  čak  i 
prema  samom  životu,  doživljavajući  u  sebi  osudu  na  smrt,  kako  se  ne  bi  uzdao  u  sebe 
(2.Kor.1,9). Ono počinje sa udaljavanjem od spoljašnjih [stvari]: od bogatstva, prazne slave, 
navika  života,  privrženosti  prema  nekorisnom,  po  uzoru  na  svete  učenike  Gospodnje. 
Jakov  i  Jovan  su  ostavili  svoga  oca  Zavedeja,  i  samu  lađu  koja  im  je  pružala  sredstva  za 
život.  Matej  je,  opet,  napustio  carinarnicu  i  pošao  za  Gospodom,  ostavivši  ne  samo 
dobitak,  već  prezrevši  i  opasnosti  koje  su  mogle  da  zadese  njega  i  njegove  domaće  od 
vlasti zbog zanemarivanja računa od naplate takse. Pavlu se, najzad, sav svet razapeo, kao 
i on svetu (Gal.6,14). 

Onaj, dakle, ko je obuzet silnom željom da ide za Hristom, više ne da obraća pažnju ni na 
šta  od  ovog  sveta:  ni  na  roditeljsku  ili  rodbinsku  ljubav,  ukoliko  se  protivi  zapovesti 
Gospodnjoj (kada na snagu stupa izreka: Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svoga, i mater, itd.); 
ni na strah od ljudi (koji bi ga odveo od bilo čega korisnoga), po primeru bestrašća svetih 
koji su govorili: Bogu se treba pokoravati više nego ljudima (Dap.5,29); ni na zlobni podsmeh 
svetskih  ljudi  (koji  ume  da  vređa  izrugivanjem).  Onaj  ko  želi  da  tačnije  i  jasnije  upozna 
silu  koja  je  spojena  sa  željom  da se  ide  za  Gospodom,  neka  se  seti  apostola  koji  nam, na 
našu  pouku,  priča  o  samom  sebi:  Ako  neko  drugi  misli  da  se  može  uzdati  u  telo,  ja  još  više: 
obrezan  sam  u  osmi  dan,  od  roda  sam  Izrailjeva,  plemena  Vinijaminova,  Jevrejin  od  Jevreja,  po 
zakonu farisej, po revnosti gonitelj Crkve Božije, po pravdi zakona besprekoran. Ali sve što mi beše 
dobitak, smatrah za štetu Hrista radi. No šta više, ja i smatram sve za štetu prema prevashodnome 
poznanju  Hrista  Isusa,  Gospoda  moga,  radi  koga  sam  sve  ostavio,  i  smatram  sve  za  trice,  da  bih 
Hrista  dobio  (Fil.3,4‐8).  Jer,  kad  je  apostol  (reći  ću  nešto  smelo,  premda  istinito)  nekada 
Bogom dana zakonska preimućstva uporedio sa onim što je najprezrenije i nečisto u telu 
(što žurimo da odbacimo od sebe), budući da predstavljaju smetnju za poznanje Hrista, za 
opravdanje u Njemu, i saobražavanje Njegovoj smrti, šta bismo mogli reći o onom što su 
ljudi  uzakonili?  I  treba  li  uopšte  tu  misao  potvrđivati  svojim  rasuđivanjima  i  primerima 
svetih,  kad  je  moguće  navesti  reči  samog  Gospoda,  i  njima  uveriti  plašljivu  dušu.  On, 
naime, nedvosmisleno svedoči, govoreći: Tako, dakle, svaki od vas koji se ne odrekne svega što 
ima, ne može biti moj učenik (Lk.14,33). I na drugom mestu, posle reči: Ako hoćeš savršen da 
budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, On dodaje: Pa hajde za mnom (Mat. 19,21). Na 
to  se  odnosi  i  priča  o  trgovcu,  kao  što  je  jasno  svakom  blagorazumnom.  Jer,  rečeno  je: 
Carstvo  je  nebesko  kao  čoeek  trgovac  koji  traži  dobra  bisera.  Pa  kad  nađe  jedno  mnogoceno  zrno 
bisera, otide i prodade sve što imaše i kupi ga (Mt.13,45‐46). Očigledno je da je mnogoceni biser 
uzet  kao  slika  nebeskog  Carstva.  Reč  Gospodnja  nam  ukazuje  da  ga  ne  možemo  steći 
ukoliko, u zamenu za njega, ne damo sve skupa što imamo: bogatstvo, slavu, srodstvo, i 
[sve] ostalo što je mnogima privlačno. 

Osim toga, Gospod je potvrdio da um, koji je rasejan različitim brigama, ne može uspeti u 
željenom, rekavši: Niko ne može dva gospodara služiti, i još: Ne možete Bogu služiti i mamonu 
(Mt.6,24). Mi, stoga, treba da izaberemo jedino nebesko blago, kako bi u njemu bilo naše 
srce. Jer, rečeno je: Gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše (Mt.6,21). Ukoliko, pak, zadržimo 
neko zemaljsko imanje ili propadljivo bogatstvo, naš um će se zaglibiti kao u blatu, te duša 
neće  moći  da  ugleda  Boga,  niti  da  se  pokrene  ka  želji  nebeskih  lepota  i  pripremljenih 
dobara, koja su nam obećana. Mi ta dobra ne možemo steći, ukoliko nas nerasejana i silna 
ljubav ne rukovodi da ih tražimo, i ne olakša trud koji je neophodan za njih. 

Prema rečenome, dakle, odricanje jeste razrešenje od uza ovog veštastvenog i privremenog 
života,  i  sloboda  od  ljudskih  obaveza,  koja  nas  čini  sposobnijima  da  započnemo  put  ka 
Bogu. Ono je zgodna prilika da se stekne i upotrebi ono što je dragocenije od zlata i dragog 
kamenja  (Ps.18,11).  Ukratko  da  kažem,  ono  je  preseljenje  čovečijega  srca  u  nebeski  život, 
kako da čovek mogao da kaže: Naše življenje je na nebesima (Fil.3,20). I što je još važnije, ono 
je početak upodobljenja Hristu, koji, bogat budući, nas radi osiromaši (2.Kor.8,9). I ukoliko ne 
uspemo  u  tome,  nećemo  moći  da  pristupimo  životu  po  Hristovom  Jevanđelju.  Jer, 
skrušenost srca, smirenje uma, oslobođenje duše od gneva i žalosti i briga, i, kratko rečeno, 
od  pogubnih  strasti  ne  mogu  se  naći  pri  bogatstvu,  žitejskim  brigama,  pristrašćima  i 
navikama.  I  uopšte,  onoga  koji  može  da  ne  brine  čak  ni  o  najneophodnijem  (tj.  o  hrani  i 
odeći),  niko  neće  ubediti  da  se,  kao  trnjem,  okruži  rđavim  brigama  o  bogatstvu,  koje 
smetaju  da  seme,  koje  je  posejao  Zemljodelac  naših  duša,  donese  plod.  Jer,  sam  Gospod 
veli:  To  je  seme  koje  je  posejano  u  trnje:  njega  zagušuju  brige  i  bogatstva  i  slasti  ovoga 
života, ne dajući mu da donese plod (Mk.4,18; Lk.8,14). 

  

Pitanje  9.  Da  li  onaj  koji  pristupa  onima  koji  su  se  posvetili  Bogu  treba  svoje  imanje 
bez razmišljanja da ostavi rođacima, bez obzira što su rđavi? 

Odgovor:  Gospod  je  rekao:  Prodaj  sve  što  imaš  i  podaj  siromasima...  pa  hajde  za  mnom 
(Mt.19,21),  i  opet:  Prodajte  što  imate  i  dajte  milostinju  (Lk.12,33).  Stoga  mislim  da  onaj  ko 
ostavlja svoje vlasništvo sa takvom namerom, ne treba da prezrivo zanemari svoje imanje. 
Naprotiv, sabravši sve što ima, kao posvećeno Bogu, on treba sa pobožnošću sve sam da 
uredi  (ukoliko  ima  mogućnosti  i  iskustva),  ili  da  pažljivo  izabere  ljude,  koji  su  na  delu 
pokazali  da  mogu  verno  i  razumno  izvršiti  raspodelu.  Jer,  on  treba  da  zna  da  nije 
bezazleno  ostaviti  raspodelu  rodbini  ili  bilo  kome  bez  razlike.  Onaj  kome  je  poverena 
briga  o  carskom  imanju  snosi  krivicu  ukoliko  ispusti  iz  ruku  nešto  što  je  moglo  da  se 
stekne,  čak  i  da  nije  izgubio  ništa  od  onoga  što  je  sabrano,  Kakvoj  će  se,  tek,  osudi 
podvrgnuti  oni  koji  nerazumno  i  nemarno  postupaju  pri  raspodeli  onoga  što  je  već 
posvećeno  Gospodu?  Neće  li  oni  biti  podvrgnuti  osudi  nemarnih,  po  napisanom:  Proklet 
onaj ko nemarno vrši delo Gospodnje (Jer. 48,10). 

Mi uvek treba da se čuvamo da pod izgovorom ispunjavanja jedne zapovesti ne narušimo 
drugu.  Jer,  nama  ne  priliči  da  se  svađamo  i  prepiremo  sa  rđavim  ljudima:  Sluga,  pak, 
Gospodnji ne treba da se svađa (2.Tim.2,24). Naprotiv, onaj ko vidi nesavesne postupke svojih 
telesnih srodnika treba da se seti reči Gospodnjih: Nema nikoga ko je ostavio kuću, ili braću, ili 
sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili njive, i to ne prosto, nego ‐ mene radi i jevanđelja, a 
da neće primiti sad u ovo vreme sto puta onoliko... a u veku koji dolazi život večni (Mk.10,29‐31). 
Takvim nesavesnim ljudima, po zapovesti Gospoda koji je rekao: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi 
i  pokaraj  ga,  itd.  (Mt.18,15),  treba  posvedočiti  da  padaju  u  greh  krađe  svetinje.  Međutim, 
blagočastiva reč zabranjuje da se sa njima sudimo po svetskim sudovima, govoreći: I koji 
hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu (Mt.5,40), i još: Usuđuje li se 
neko od vas, imajući žalbu na drugoga, da se sudi kod nepravednih a ne kod svetih (1.Kor.6,1). Čak 
i  na  sud  kod  svetih  mi  treba  da  ih  pozivamo  više  zbog  njihovog  spasenja,  negoli  zbog 
povratka imanja. Jer, i Gospod je, govoreći: Ako te posluša, dodao: Dobio si, ne imanje, nego 
‐  brata  svoga  (Mt.18,15).  Ponekad  se,  međutim,  dešava  da  nas  na  opšte  sabranje  sudija 
poziva  onaj  ko  je  učinio  nesavesno  delo.  Tada  mi  idemo  na  ispitivanje  ne  stoga  što  smo 
sami započeli suđenje ili da bismo zadovoljili strast gneva i svadljivosti, nego zato što su 
nas  pozvali  i  radi  pronalaženja  istine.  Na  taj  način  ćemo  i  njega,  i  protiv  njegove  volje, 
izbaviti od nevolje, i sami nećemo prestupiti zapovesti, kao služitelji Božiji koji izbegavaju 
svađu  i  srebroljublje,  koji  čvrsto  nastoje  oko  otkrivanja  istine,  i  koji  nikada  ne 
prekoračavaju pravu granicu revnosti. 

  

Pitanje  10.  Da  li  treba  primati  sve  koji  dođu,  ili  samo  neke?  Da  li  ih  treba  odmah 
ubrajati [u bratstvo] ili posle ispitivanja, i kakvog ispitivanja? 

Odgovor:  Pošto  Čovekoljubac  Bog  i  Spasitelj  naš  Isus  Hristos  propoveda  i  kaže:  Hodite 
meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt.11,28), bilo bi opasno odbijati one 
koji  preko  nas  hoće  da  priđu  Gospodu  i  koji  žele  da  na  sebe  uzmu  Njegov  blagi  jaram  i 
breme  zapovesti,  koje  nam  olakšava  put  ka  nebu.  Ipak,  ne  može  se  dopustiti  da  se 
neopranim nogama gazi po časnim poukama. Gospod naš Isus Hristos je mladića, koji mu 
je prišao, ispitao o pređašnjem životu. Doznavši da je postigao izvesne uspehe, On mu je 
naložio da ispuni ono što mu je još nedostajalo za savršenstvo. Po ispunjenju naloženog, 
On ga je pozvao da ide za Njim (Mt.19). Tako i mi treba da doznamo prethodni život onih 
koji  nam  dolaze.  Onima  koji  su  već  postigli  izvesne  uspehe,  treba  da  dajemo  savršenije 
pouke,  a  onima  koji  se  obraćaju  iz  poročnog  života,  ili  koji  posle  ravnodušnog  života 
streme ka strogim životom bogopoznanja, treba da ispitamo narav, tj. da li su nepostojani 
ili nesmotreni u suđenju. Jer, brza promena kod takvih ljudi je sumnjiva. Oni ne samo što 
sebi  ne  koriste, nego i drugima čine štetu, budući da  o  našem  delu šire  klevetu, laž  i zla 
opanjkavanja. 

Međutim,  pošto  se  marljivošću  sve  ispravlja,  i  pošto  strah  Božiji  savlađuje  sve  duševne 
nedostatke, ne treba odmah sumnjati u njihovo [ispravljanje], već ih upućivati u prigodna 
upražnjavanja,  te  dugovremenim  i  napornim  podvizima  ispitivati  njihovo  rasuđivanje.  I 
ukoliko  kod  njih  nađemo  izvesnu  čvrstinu,  mi  ih  bez  opasnosti  možemo  primati.  U 
protivnom  slučaju,  treba  da  ih  odbijamo  dok  još  nisu  primljeni,  kako  bismo  ih  učinili 
bezopasnim  po  bratstvo.  Osim  toga,  treba  ispitati  da  li  čovek  koji  je  živeo  u  grehu  bez 
stida  ispoveda  tajna  sramotna  dela  (up.  2.Kor.4,2),  sam  sebi  postajući  tužilac,  te  da  li  se 
stidi  i  udaljava  od  onih  sa  kojima  je  nekad  činio  zla  dela,  kao  što  je  rečeno:  Odstupite  od 
mene  svi  koji  činite  bezakonje  (Ps.6,  9).  Jer,  time  on  stiče  bezbednost  za  dalji  život, 
izbegavajući  slične  strasti.  Opšti,  pak,  način  za  ispitivanje  svih  sastoji  se  u  utvrđivanju 
spremnosti na svako smirenoumlje bez stida, koje se projavljuje u gotovosti na prihvatanje 
najnižih poslova i u shvatanju da je njihovo ispunjavanje korisno. Onaj, dakle, koga ljudi, 
koji  su  sposobni  da  blagorazumno  ispitaju  slične  stvari,  posle  mnogog  ispitivanja,  budu 
smatrali  sudom  za  čast,  koji  je  osvećen  i  koristan  domaćinu,  pripremljen  za  svako  dobro  delo 
(2.Tim.  2,21),  neka  bude  uvršćen  među  one  koji  su  se  posvetili  Gospodu.  Onome  ko  iz 
znatnog  [tj.  gospodskog]  života  žuri  ka  smirenoumlju,  podražavajući  Gospoda  našega 
Isusa Hrista, naročito treba naložiti nešto što se, po svetskom mišljenju, smatra postidnim, 
te posmatrati da li se sa punim ubeđenjem pokazuje kao nepostidan delatelj Božiji. 

  

Pitanje 11. O robovima. 

Odgovor:  One,  pak,  koji  su,  nalazeći  se  pod  bremenom  ropstva,  pribegli  bratstvu  treba 
urazumiti  i  ispraviti,  te  poslati  nazad,  njihovim  gospodarima,  po  ugledu  na  blaženoga 
Pavla, koji je Onisima, rodivši ga Jevanđeljem, poslao natrag Filimonu. Jednoga je uverio 
da  ropsko  igo,  ukoliko  se  podnosi  na  bogougodan  način,  čoveka  čini  dostojnim  Carstva 
nebeskog, a drugog je savetovao da ne preti Onisimu, sećajući se istinskog Gospoda, koji je 
rekao:  Ako  oprostite  ljudima  sagrešenja  njihova,  oprostiće  i  vama  Otac  vaš  nebeski  (Mt.6,14), 
nego  da  prema  njemu  ima  dobro  raspoloženje.  Stoga  mu  je  i  pisao:  Jer,  možda  se  zato  i 
rastade  s  tobom  na  kratko  da  ga  dobiješ  za  večnost,  ne  više  kao  roba,  nego  više  od  roba,  brata 
ljubljenoga  (Flm.15‐16).  Ako  li  se,  pak,  radi  o  zlom  gospodaru,  koji  naređuje  nešto 
bezakono i koji slugu prinuđava na prestupanje zapovesti istinskog Vladike našega Isusa 
Hrista, treba se podvizavati da se ne huli ime Božije radi tog roba koji bi učinio nešto što 
nije ugodno Bogu. Taj podvig se sastoji u tome što će se rob pripremiti da trpeljivo izdrži 
stradanja koja će ga postići zbog toga što će se, po Pismu, Bogu pokoravati više nego ljudima 
(Dap.5,29),  ili  u  tome  što  će  oni  koji  prime  roba  ujedno  bogougodno  na  sebe  primiti  i 
iskušenja, koja će ih zbog toga snaći. 

  

Pitanje 12. Kako treba primati one koji su oženjeni? 

Odgovor:  I  one  koji  sličnom  životu  pristupaju  iz  bračne  veze  treba,  po  zapovesti 
apostolovoj,  pitati  da  li  imaju  međusobnu  saglasnost  za  tako  nešto,  Jer,  rečeno  je:  [Muž] 
nije gospodar od svoga tela (1.Kor.7,4). Na taj način onoga ko pristupa treba primati pred više 
svedoka.  Jer,  ništa  nije  dragocenije  od  poslušnosti  Bogu.  Ako  li  se,  pak,  druga  strana  ne 
slaže i ne pristaje, ne brinući se toliko o onome što je bogougodno, treba se setiti apostola 
koji  govori:  Jer,  na  mir  nas  je  pozvao  Bog  (1.Kor.7,15).  Zatim,  neka  se  ispuni  zapovest 
Gospoda, koji kaže: Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svoga, i mater, i ženu, i decu... ne može biti 
moj učenik (Lk.14,26). Jer, ništa nije dragocenije od poslušnosti Bogu. Nama je poznato da je 
kod mnogih namera da se živi u čistoti nadvladavala uz pomoć usiljene molitve i istrajnog 
posta.  One,  pak,  koji  su  tvrdoglavi,  Gospod  često  telesnom  nevoljom  privodi  zdravom 
rasuđivanju. 

  

Pitanje 13. O tome da je početnicima korisno upražnjavanje u ćutanju. 

Odgovor:  Početnicima  je  dobro  da  se  upražnjavaju  u  ćutanju.  Pazeći  na  jezik,  oni  će 
pokazati  dovoljno  svedočanstvo  o  uzdržanju.  U  bezmolviju  oni  će  se  kod  onih  koji 
umešno  vladaju  darom  reči  sa  usrdnošću  i  sabranom  pažnjom  poučavati  u  tome  kako 
treba  pitati  i  kako  odgovarati.  Jer,  kod  blagočastivih  postoji  naročiti  zvuk  u  glasu, 
odmerenost u govoru, prikladno vreme i svevrsnost reči. Tome se ne može naučiti onaj ko 
se  nije  odvikao  od  ranijih  navika.  Ćutanje,  međutim,  prekidom  delatnosti  čini  da  se 
zaboravi  prethodno,  što  pruža  priliku  da  se  nauči  ono  što  je  dobro.  Prema  tome,  treba 
prebivati  u  ćutanju  ukoliko  nas  potreba  staranja  o  sopstvenoj  duši  ili  neka  neophodnost 
koja se tiče preduzetog dela ne prinuđava na suprotno. Naravno, ćutanje se isključuje i u 
odnosu na psalmopojanje. 

  

Pitanje 14. O onima koji su dali zavet da se posvete Bogu, pa nameravaju da ga ponište. 

Odgovor: Na onoga koji je primljen u bratstvo, i koji potom naruši zavet, treba gledati kao 
na [čoveka] koji je Bogu zgrešio, pred kojim je i kome je ispovedio saglasnost. Rečeno je: 
Ko  će  se  pomoliti  za  onoga  ko  zgreši  Bogu  (1.Car.2,25).  Onaj  ko  se  posvetio  Bogu  i  zatim 
prešao  na  drugi  način  života,  postaje  kradljivac  svetinje,  budući  da  je  ukrao  sam  sebe  i 
prisvojio  ono  što  je  Bogu  prineseno.  Takvima  ne  treba  otvarati  bratska  vrata,  pa  ni  kad 
samo u prolazu dođu da zatraže krova. Jer, jasno je apostolsko pravilo koje zapoveda da 
se udaljavamo od svakoga nemarnog čoveka, i da se ne družimo s njim, da bi se posramio 
(2.Sol.Z,14). 

  

Pitanje 15. U kom uzrastu treba dozvoljavati da se polaže zavet o posvećivanju Bogu i 
kada zavet devičanstva treba smatrati dejstvenim? 

Odgovor: Gospod govori: Pustite decu neka dolaze meni (Mk.10,14). I apostol hvali onoga ko 
je od detinjstva upoznao Sveštene spise (2.Tim 3,15). I na drugom mestu on zapoveda da se 
deca podižu u vaspitanju i nauci Gospodnjoj (Ef.6,4). Stoga smatramo da je svako vreme, pa i 
prvo  doba,  prikladno  za  primanje  onih  koji  nam  dolaze.  Decu  bez  roditelja  primamo  i 
sami,  da  bismo,  po  ugledu  na  Jova  (Jov  29,12),  bili  oci  siročadi.  One,  pak,  koji  zavise  od 
volje  roditelja  i  koje  sami  roditelji  privode,  treba  da  primamo  pred  više  svedoka,  da  ne 
bismo dali povod onima koji ga traže, već da bismo zatvorili svaka nepravedna usta, koja 
nas kleveću. Prema tome, na taj način treba primiti decu. Međutim, njih  ne treba odmah 
pribrojavati i uvršćavati u sastav bratije, kako sramota, koja im se po nesreći može desiti, 
ne  bi  pala  na  blagočastivi  život.  Njih  treba  vaspitavati  u  svakom  blagočašću,  kao 
zajedničku  decu  bratstva.  Oni  treba  da  su  smešteni  u  zasebne  prostorije  i  da  muška  i 
ženska  deca  vode  poseban  način  života.  To  je  stoga  da  ne  bi  stekli  smelost  i  preveliku 
drskost  prema  starijima.  Naprotiv,  zbog  retkog  susretanja,  oni  će  sačuvati  uvažavanje 
prema  odraslima.  Tim  odvajanjem  se,  osim  toga,  sprečava  da  kazne,  koje  se  nalažu  na 
starije  zbog  prenebregavanja  obaveza  (ukoliko  im  se  ponekad  desi  takva  rasejanost), 
neprimetno  u  deci  ne  porode  sklonost  ka  grehu,  ili  čak  i  prevaznošenje,  zbog  saplitanja 
starijih  u  onome  u  čemu  su  oni  ispravni.  Jer,  onaj  koji  je  nedorastao  po  razumu  ne 
razlikuje se od onoga koji je nezreo po uzrastu, Stoga nije čudnovato ako se kod jednih i 
drugih  nađu  iste  pogreške.  Osim  toga,  ono  što  starijima  priliči  zbog  uzrasta,  mladi  ne 
treba da čine pre vremena, iako im se, zbog čestog druženja sa njima [može javiti želja da 
ih podražavaju]. Prema tome, radi te predostrožnosti i radi očuvanja odmerenosti u svemu 
ostalome, treba decu smeštati odvojeno od odraslih. Na taj način, u kući podvižnika neće 
biti šuma koji obično prati mlade pri njihovom učenju. 

Međutim, molitve koje su određene da se vrše danju, neka budu zajedničke i za decu i za 
starije. Jer, kroz podražavanje starijih u deci će se ukoreniti navika u skrušenoj molitvi, a i 
odraslima deca mogu pružiti znatnu pomoć u molitvi. 

U  pogledu  sna  i  bdenja,  vremena,  mere  i  kakvote  hrane  treba  odrediti  naročita 
upražnjavanja i pravila koja priliče deci. Nad njima neka se postavi neko od odraslih, koji 
više od drugih poseduje iskustvo, i koji je pokazao svoju velikodušnost kako bi mogao da 
sa otačkom bolećivošću i blagorazumnom rečju ispravlja sagrešenja mladih i kako bi posle 
svakog pada upotrebljavao odgovarajući lek. Lek, pak, u isti mah treba da bude i kazna za 
greh i podstrek za upražnjavanje u bespristrašću duše. Ukoliko se, na primer, neko naljuti 
na  vršnjaka,  neka  bude  primoran  da  se  pomiri  i  da  mu,  po  meri  drskosti,  ukaže  neku 
uslugu. Jer, navika u smirenju odseca duševnu razdražljivost, dok oholost najčešće u nama 
rađa gnev. Ako neko uzme hranu pre vremena, neka veći deo dana ostane bez hrane. Onaj 
ko  jede  preterano  ili  neuredno  neka  u  vreme  jela  bude  odlučen  od  hrane  i  primoran  da 
gleda  na  druge  koji  jedu  uredno,  kako  bi  bio  kažnjen  uzdržanjem  i  kako  bi  se  naučio 
pristojnosti.  Onaj,  pak,  ko  izgovori  praznu  reč,  uvredu  bližnjeg,  laž  ili  nešto  drugo  od 
onog što je zabranjeno, neka se opameti uzdržanjem stomaka i ćutanjem. 

Osim  toga,  poučavanje  u  gramatici  treba  da  odgovara  svrsi.  Njih  treba  navoditi  da 
upotrebljavaju  reči  iz  Svetog  Pisma,  i  umesto  bajki  pričati  im  o  čudesnim  delima, 
urazumljujući ih izrekama iz Priča. Takođe, treba nagrađivati one koji nauče napamet reči 
i stvari [iz Pisma], kako bi deca sa prijatnošću i lakoćom, a ne sa ogorčenjem i spoticanjem, 
postizala svoj cilj. Pri pravilnom rukovođenju, kod njih će se brzo pojaviti pažljivost uma i 
navika  na  nerasejanost.  Stoga  nastojatelji  treba  redovno  da  ispituju  na  čemu  im  se 
zaustavljaju  misli  i  koji  je  predmet  njihovog  razmišljanja.  Jer,  prostodušnost  uzrasta, 
otvorenost  i  nesposobnost  za  laž  lako  otkriva  duševne  tajne.  Osim  toga,  dete  će,  da  ga 
često ne bi zaticali sa nekom nedozvoljenom mišlju, izbegavati rđava razmišljanja. On će 
se stalno uzdržavati od rđavog, bojeći se sramote izobličenja. 

Zbog toga, dok je još sposobna za vaspitanje, nežna i podatna kao vosak, dok lako prima 
nalagani  obraz, dušu  treba  na vreme i od samog početka  pobuđivati na upražnjavanje u 
svakom  dobru.  I  kada  se  raskrije  razum  i  rasuđivanje  stupi  u  dejstvo,  [oni]  će  poći  od 
postavljenih  temelja  i  pretpostavki  obrazaca  blagočastivosti,  pri  čemu  će  razum 
saopštavati  korisno,  a  navika  olakšavati  napredak.  Tada  će  moći  da  se  primi  zavet 
devičanstva,  budući  da  će  [odluka]  već  biti  pouzdana,  donešena  na  osnovu  vlastitog 
raspoloženja  i  rasuđivanja,  pri  savršenoj  zrelosti  razuma.  Posle  toga  i  pravedni  Sudija 
može po vrednosti dela dati nagradu valjanima i kaznu grešnicima. 

Za svedoke ove odluke treba uzeti crkvene predstojnike kako bi se izvršilo osvećenje tela, 
kao neki prinos Bogu, i kako bi i sam čin dobio postojanost usled njihovog svedočenja. Jer, 
rečeno je: Na ustima dva ili tri svedoka neka ostane svaka reč (Mt. 18,16). Na taj način revnost 
bratije neće da se podvrgne ogovaranju, kao što ni oni koji, posle posvećenja Bogu, reše da 
ponište obećanje, neće imati povod za bestidnost. 

Onaj,  međutim,  ko  ne  primi  devstveni  život,  kao  nesposoban  da  se  brine  za  Gospodnje 
(1.Kor.7,31),  neka  bude  otpušten  pred  istim  svedocima.  A  onaj  ko,  posle  dugotrajnog 
samoispitivanja i posmatranja (koje mu je omogućeno tokom mnogih dana, kako nam se 
ne  bi  pripisalo  neko  otimanje),  najzad  da  zavet,  treba  da  bude  primljen  i  pribrojan 
bratstvu, te da mu se dozvoli da ima zajedničko stanište i način života sa odraslima. 

Propustio  sam  da  kažem  nešto  što  sada  mogu  dodati.  Neke  veštine  treba  da  se  uče  od 
detinjstva. Stoga, deca koja se pokažu kao sposobna za obuku, mogu bez smetnji da dan 
provode  sa  nastavnicima  veštine.  Noć,  međutim,  obavezno  treba  da  provode  sa 
vršnjacima, s kojima treba i hranu da uzimaju. 

  

Pitanje 16. Da li je potrebno uzdržanje onom ko namerava da živi blagočastivo? 

Odgovor:  Pravilo  uzdržanja  je  očevidno  neophodno  već  stoga  što  ga  apostol  uvršćuje  u 
duhovne  plodove  (Gal.5,23).  Osim  toga,  on  uzdržanju  pripisuje  uspeh  u  besprekornom 
služenju,  govoreći:  U  trudovima,  u  bdenjima,  u  postovima,  u  čistoti  (2.Kor.6,5),  i  na  drugom 
mestu: U trudu  i  naporu,  u nespavanju, u gladovanju  i žeđi, često  u postovima (2.Kor.11,27), i 
još: Svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Ništa tako uspešno ne umrtvljava i ne 
savlađuje  telo  kao  uzdržanje.  Žar  mladosti  i  neobuzdanost  u  žudnjama  se  kao  nekom 
uzdom obuzdava uzdržanjem. Jer, bezumnom ne koristi sladost, kaže Solomon (Prem.19, 10). 
I  šta  je  bezumnije  od  tela  predanog  zadovoljstvima  i  mladosti  koja  luta?  Stoga  apostol 
kaže: I staranje o telu ne pretvarajte u pohote (Rim.13,14), i još: Ona koja se odala nasladama, živa 
je umrla (1.Tim.5,6). I primer bogataševe raskoši nam dokazuje potrebu uzdržanja, da nam 
se ne bi desilo da čujemo isto što i on: Primio si dobra svoja u životu svome (Lk.16,25). 

Neuzdržljivost  je  strašna  stvar,  što  pokazuje  i  apostol,  uvrstivši  je  među  osobine 
odstupništva,  govoreći:  U  poslednje  dane  će  nastati  teška  vremena,  jer  će  ljudi  biti  samoživi.  I 
nabrojavši mnoge vidove poroka, on je dodao: Klevetnici, neuzdržljivi (2.Tim.3,1‐3). I Isav je 
optužen  za  neuzdržljivost  kao  za  najveće  zlo,  budući  da  je  za  jedno  jelo  dao  prvenaštvo 
svoje. I prva neposlušnost se desila čoveku zbog neuzdržljivosti. 

Svi  svetitelji  su,  pak,  imali  svedočanstvo  o  svom  uzdržanju.  Sav  život  svetih  i  blaženih 
ljudi  i  primer  Gospoda,  za  vreme  Njegovog  dolaska  u  telu,  obavezuje  nas  na  njega.  Uz 
pomoć  dugovremenog  prebivanja  u  postu  i  molitvi,  Mojsije  je  primio  Zakon  i  čuo  reči 
Božije,  kao  što  čovek  govori  sa  prijateljem  svojim  (Izl.33,11).  I  Ilija  je  bio  udostojen  viđenja 
Božijeg  kad  je  dostigao  istu  meru  uzdržanja.  A  šta  beše  sa  Danilom?  Kada  se  udostojio 
najvećih  viđenja?  Zar  ne  posle  dvadeset  dana  posta?  Kako  su  tri  mladića  ugasila  silu 
ognjenu? Zar ne uzdržanjem? I sav smer Jovanovog života je određen uzdržanjem. Njime 
je i Gospod započeo svoje javljanje. 

Uzdržanjem ja ne zovem potpuno odbijanje hrane (što bi bilo nasilno prekidanje života), 
nego  odricanje  od  uživanja,  ostvarivano  nizlaganjem  telesnog  mudrovanja  sa 
blagočastivim  ciljem.  Jednom  rečju,  kao  što  je  onima  koji  žive  u  strastima  poželjno 
naslađivanje,  tako  je  onima  koji  se  vaspitaju  u  blagočašću  neophodno  uzdržanje.  Podvig 
uzdržanja  se  ne  tiče  samo  [suzbijanja]  zadovoljstva  u  jelu,  već  se  rasprostire  na 
odstranjenje svega štetnog. Stoga pravi uzdržljivac neće savlađivati trbuh, i (u isto vreme 
se)  povoditi  za  ljudskom slavom,  niti će se boriti  protiv sramne pohote, a potčinjavati  se 
bogatstvu,  ili  nekom  drugom  neblagorodnom  raspoloženju,  tj.  gnevu,  žalosti  ili  nečem 
drugom,  čime  se  obično  porobljavaju  neuke  duše.  Sve  zapovesti  se  drže  jedna  za  drugu: 
nije moguće uspeti u jednoj, nezavisno od druge. To se naročito primećuje kod uzdržanja. 
Uzdržljiv u odnosu na slavu jeste smiren; onaj ko čuva jevanđelsku meru siromaštva jeste 
uzdržljiv u odnosu na bogatstvo; a onaj ko je uzdržljiv u odnosu na razdražljivost i gnev 
jeste  negnevljiv.  Strogi  zakon  uzdržanja  postavlja  meru  jeziku,  granicu  očima,  među 
radoznalom slušanju za uši. Onaj ko se ne drži tih granica jeste neuzdržljiv i svojevoljan. 
Vidiš li kako se oko te jedne zapovesti, kao oko horovođe, drže sve ostale? 

  

Pitanje 17. O tome da se treba uzdržavati i od smeha. 

Odgovor:  Ono  na  šta  mnogi  ne  obraćaju  pažnju,  uzdržljivci  ne  treba  niukoliko  da 
zanemaruju.  Jer,  predavanje  nezadrživom  i  neumerenom  smehu  jeste  znak 
neuzdržljivosti,  neobuzdanih  pokreta  i  nadmenosti  u  duši  koja  se  ne  suzbija  strogim 
razumom. Nije neprilično duševnu radost projavljivati u svetlom osmehu, s obzirom da je 
napisano: Lice cveta od veselog srca (Prič.15,13). Međutim, gromko se smejati i svim telom se 
tresti priliči neobuzdanom i neiskusnom čoveku, koji ne zna da vlada sobom. To mišljenje 
potvrđuje  i  mudri  Solomon,  govoreći:  Bezumni  u  smehu  povišuje  glas  svoj,  a  mudri  se  jedva 
tiho  osmehne  (Sir.  21,20).  Odvraćajući  od  takve  vrste  smeha,  i  Propovednik  govori:  Smehu 
rekoh da je glupost (Prop.2,2), i još: Smeh bezumnih je kao praskanje trnja pod loncem (Prop.7,7). 
Iako  je  na  sebe  uzeo  neophodne  nemoći  tela  i  sve  što  služi  kao  svedočanstvo  vrline,  tj. 
zamor  i  žalost  prema  nevoljnicima,  Gospod  se,  koliko  znamo  iz  jevanđelske  povesti, 
nikako nije smejao, već je, naprotiv, opominjao one koji se smeju (Lk.6,25). 

Međutim,  upotreba  iste  reči  ʺsmehʺ  ne  treba  da  nas  dovodi  u  zabunu.  Jer,  Pismo  često 
smehom naziva duševnu radost i veselo raspoloženje pri dobijanju dara. Na primer, Sara 
veli: Bog mi učini smeh (Post.21,6). Osim toga, [rečeno je]: Blaženi koji plačete sada, jer ćete se 
nasmejati (Lk.6,21). Takvo mesto se nalazi i kod Jova: Istinita usta će napuniti smehom (Jov 
8,21). Ti izrazi se upotrebljavaju da bi se označilo veselje pri duševnoj radosti. 

Prema  tome,  savršeni  uzdržljivac  je  onaj  ko  je  iznad  svake  strasti,  ko  ne  dozvoljava 
nikakav  podsticaj  koji  proizvodi  zadovoljstvo,  već  čvrsto  i  nepokolebivo  izbegava  svaku 
štetnu  nasladu.  Takav  čovek  je  očigledno  slobodan  od  svakog  greha.  Ponekad  je  čak 
potrebno da se uzdržavamo i od onoga što je dopušteno i neophodno za život, imajući u 
vidu korist naše bratije. Tako apostol govori: Ako jelo sablažnjava brata moga, neću jesti mesa 
do veka (1.Kor.8,13). Imajući pravo da živi od Jevanđelja, on se ustručavao [da ga iskoristi, 
ne želeći] da učini kakve smetnje Jevanđelju Hristovom (1.Kor.9,14; 12). 

Uzdržanje  je,  dakle,  istrebljenje  greha,  otuđenje  od  strasti,  umrtvljenje  tela  sve  do  samih 
prirodnih  osećaja  i  želja,  početak  duhovnoga  života,  darivalac  večnih  dobara  koji  u  sebi 
uništava  žalac  slastoljublja.  Slastoljublje  je,  naime,  veliki  mamac  na  zlo,  kojim  mi  ljudi 
najlakše  padamo  u  greh.  Ono,  kao  udica,  svaku  dušu  vuče  u  smrt.  Stoga  će  onaj  koga 
slastoljublje  ne  privlači  i  ne  raznežuje,  putem  uzdržanja  uspeti  da  sasvim  izbegne  greh. 
Ako li je, pak, izbegao mnoge, ali ga još uvek savlađuje jedan, on nije uzdržljivac, kao što 
nije zdrav onaj ko pati makar od jedne telesne bolesti, i kao što nije slobodan onaj nad kim 
vlada makar jedan gospodar. 

Vrline  koje  se  vrše  u  tajnosti  ljudima  često  nisu  poznate.  Uzdržljivost,  pak,  odmah,  pri 
prvom susretu, otkriva onoga ko po njoj živi. Jer, kao što borca odlikuju telesna punota i 
cvetanje  tela,  tako  telesna  mršavost  i  bledoća,  koja  nastaje  od  uzdržanja,  pokazuju  da  se 
Hrišćanin  zaista  podvizava  za  Hristove  zapovesti,  telesnom  slabošću  savlađujući  svoga 
neprijatelja, i projavljujući silu u podvizima blagočašća, kao što je rečeno: Jer, kad sam slab 
onda sam silan (2.Kor.12,10). 

Koliko se koristi samo nalazi u pogledu na uzdržljivca, koji jedva i na brzinu uzima ono 
što je neophodno za život, kao da prirodi odužuje dug. On žali za vremenom koje troši na 
to, i brzo ustaje od stola da bi se prihvatio posla. I čini mi se da nikakva reč ne može tako 
dirnuti  dušu  čoveka  koji  je  neuzdržljiv  u  jelu,  niti  ga  privesti  ispravljanju,  kao  susret  sa 
uzdržljivcem. Čini mi se da upravo to znači ‐ jesti i piti u slavu Božiju (up. 1.Kor.5,16), tj. 
da i za stolom svetle naša dobra dela kako bi se proslavio Otac naš na nebesima. 

  

Pitanje 18. O tome da treba jesti sve što nam se ponudi. 

Odgovor:  Neka  i  to  bude  neophodno  pravilo,  iako  je  podvižnicima  blagočašća  preko 
potrebno  uzdržanje  radi  iscrpljivanja  tela:  A  svaki  koji  se  bori  od  svega  se  uzdržava 
(1.Kor.9,25).  Međutim,  da  ne  bismo  pali  u  istu  pogrešku  kao  i  neprijatelji  Božiji,  čija  je 
savest  spaljena, i koji  se uzdržavaju od jela koja  je  Bog  stvorio da ih sa  zahvalnošću uzimaju 
verni  (1.Tim.4,2‐3),  mi  treba  sve  da  jedemo,  saobrazno  prilikama,  kako  bismo  onima  koji 
gledaju pokazali da je čistima sve čisto (Tit.1,15), da je svako stvorenje Božije dobro i da ništa 
nije za odbacivanje kad se prima sa zahvalnošću: Jer, se osvećuje rečju Božijom i molitvom 

(1.Tim.4,5). Uostalom, i u tom slučaju treba imati u vidu uzdržanje, upotrebljavajući pod 
meru  prostu  hranu  koja  je  neophodna  za  održavanje  života.  Pri  tome,  treba  izbegavati 
štetno prejedanje, dok se od hrane, koja služi za uživanje, treba sasvim uzdržavati. Na taj 
način ćemo iskoreniti strast kod slastoljubivih. Osim toga, koliko do nas stoji, izlečićemo i 
one  čija  je  savest  spaljena,  dok  ćemo  Sebe  osloboditi  i  jednog  i  drugog  podozrenja.  Jer, 
rečeno je: Zašto da moju slobodu sudi savest drugoga (1.Kor.10,29). Uzdržanje pokazuje da je 
čovek umro sa Hristom, i umrtvio svoje udove koji su na zemlji (Kol.3,3‐5). Mi znamo da je 
ono  mati  celomudrenosti,  uzrok  zdravlja,  i  da  znatno  otklanja  smetnje  za  donošenje 
dobrog  ploda  u  Hristu.  Jer,  po  reči  Gospodnjoj,  briga  ovoga  sveta  i  zadovoljstva  života  i 
druge želje, guše reč i ona bez roda ostane (Mt.13,22). Od njega i demoni beže, kao što nas je 
i sam Gospod naučio: Ovaj se rod ne izgoni osim molitvom i postom (Mt.17,21). 

  

Pitanje 19. Koja je mera uzdržanja? 

Odgovor:  U  duševnim  nemoćima  postoji  jedna  mera  uzdržanja:  savršeno  otuđenje  od 
svega što vodi pogubnom zadovoljstvu. Svako, međutim, ima različite potrebe, s obzirom 
na svoj uzrast, zanimanje i stanje tela. Stoga i mera i način upotrebljavanja hrane mora da 
su različiti. Prema tome, ne mogu se svi, koji se upražnjavaju u blagočašću, podvesti pod 
jedno  pravilo.  Odredivši  meru  uzdržanja  za  zdrave  podvižnike,  nastojatelj  će  po  svom 
nahođenju menjati njenu zahtevnost u skladu sa mogućnostima [ostalih]. Jer, nemoguće je 
rečju  obuhvatiti  potrebe  svakog,  već  samo  ono  što  zavisi  od  opšteg  i  svecelog  učenja. 
Utehu  u  hrani  bolesnog,  ili  onoga  ko  je  izmoren  naporima,  ili  onoga  ko  se  sprema  za 
napor, na pr. za putovanje, treba da odmeravaju nastojatelji u skladu sa potrebom, sledeći 
za onim ko je rekao: I razdavahu svima kako je kome bilo potrebno (Dap.2,45; 4,35). Dakle, nije 
moguće uzakoniti za sve ni isto vreme, ni isti način, ni istu meru hrane, već neka opšti cilj 
bude  podmirenje  potrebe.  Jer,  presićavanje  stomaka  i  pretovarivanje  hranom  zaslužuje 
kletvu,  budući  da  Gospod  govori:  Teško  vama  koji  ste  siti  sada  (Lk.6,25).  Time  i  samo  telo 
postaje  nesposobno  za  delanje  i  sklono  ka  snu  i  nemoćima.  Stoga,  izbegavajući 
neumerenost  u  naslađivanju,  cilj  jela  treba  da  bude  podmirenje  životne  potrebe.  Jer, 
robovati  zadovoljstvima  znači  svoju  utrobu  načiniti  bogom.  Naše  telo  se  neprestano 
prazni i troši, zbog čega je potrebno da se dopuni. Usled toga je prirodno da se želi hrana. 
Pravi zakon upotrebe hrane nalaže da se radi održanja života dopuni ispražnjeno, bilo da 
se javi potreba za suvom ili vlažnom hranom. 

Za  hranu,  dakle,  treba  uzimati  ono  što  će  podmiriti  potrebe  uz  najmanje  staranje.  To  je 
pokazao sam Gospod kad je nahranio umorni narod da, kao što je napisano, ne malakše na 
putu (Mt.15,32). On je mogao da uveliča čudo u pustinji ponudivši bogat ručak. Međutim, 
On  je pripremio  samo prostu i jednostavnu  hranu  koja  se sastojala iz ječmenih  hlebova  i 
nešto ribe. Piće, pak, nije ni spomenuo, budući da je protočna voda dovoljna da podmiri 
potrebe  svih,  izuzev  ako  neko  ne  sme  da  je  koristi  zbog  bolesti,  slušajući  Pavlov  savet 
Timoteju  (1.Tim.5,23).  Osim  toga,  treba  izbegavati  i  sve  što  je  očevidno  štetno.  Jer,  biće 
nesvrsishodno da jedna ista hrana, koju uzimamo radi održanja tela, u isto vreme podiže 
rat protiv tela i sprečava ga u izvršavanju zapovesti. Ista stvar treba duši da posluži kao 
primer  za  izbegavanje  štetnog,  čak  i  ako  je  prijatno.  Treba,  dakle,  pretpostavljati  hranu 
koja  se  lakše  nabavlja,  kako  ne  bismo,  pod  izgovorom  uzdržanja,  iskali  skupocenija  i 
ukusnija jela, začinjena raznim skupim stvarima. Naprotiv, treba da izabiramo ono što se 
u  svakoj  zemlji  može  lako  i  jeftino  dobiti,  i  što  odgovara  narodnim  potrebama.  Od 
uvezenoga  treba  koristiti  samo  ono  što  je  neophodno  za  život,  na  pr.  ulje  ili  što  slično. 
Osim toga, treba nabavljati i ono što je potrebno za utehu bolesnika, ukoliko se, naravno, 
može izbeći rasejanost, metež i teškoća. 

  

Pitanje 20. Kakva treba da je hrana kad dočekujemo goste? 

Odgovor: Taština, čovekougađanje i sve što se čini radi pokazivanja potpuno je zabranjeno 
Hrišćanima.  Čak  i  onaj  ko  ispunjava  zapovesti  sa  namerom  da  ga  vide  i  proslave  ljudi, 
neće  dobiti  nagradu  koja  je  određena  za  njihovo  vršenje.  Oni  koji  su,  po  Gospodnjoj 
zapovesti,  na  sebe  primili  svaki  vid  smirenja,  treba  naročito  da  izbegavaju  svaki  oblik 
taštine. Može se primetiti da se svetovni ljudi stide smirene oskudice. Primajući goste, oni 
spremaju izobilje odličnih jela i pokazuju svaku raskoš. Bojim se da se i nas neprimetno ne 
kosne ista strast, te da budemo izobličeni da se stidimo siromaštva, koje Hristos ublažuje 
(Mt.5,3). Nama ne priliči da sa strane nabavljamo srebrno posuđe, porfirne zavese, meku 
posteljinu ili sjajne pokrivače. Isto tako nam ne priliči da se staramo o jelima koja mnogo 
odudaraju  od  naše  uobičajene  hrane.  Jer,  iskati  i  tražiti  ono  što  nije  neophodno,  već  je 
izmišljeno  radi  žalosnog  slastoljublja  i  pogubne  taštine,  ne  samo  da  je  sramotno  i 
nesaobrazno sa našim ciljem, nego je i štetno, budući da će oni koji žive raskošno i koji u 
naslađivanju stomaka vide blaženstvo videti da se i mi bavimo istim brigama. Jer, ako je 
raskoš porok i ako je treba izbegavati, ne bi trebalo da je sebi dozvoljavamo. Ono, naime, 
što je zabranjeno ne može biti prigodno. Sveto Pismo osuđuje one koji žive raskošno, koji se 
mažu prvim mirisima i koji piju proceđeno vino (Am.6,6). Za udovicu koja se odala nasladama 
se  kaže  da  je  živa  umrla  (1.Tim.5,6),  a  bogataš  se  zbog  ovdašnjeg  naslađivanja  lišio  raja 
(Lk.16,25). 

Prema tome, šta će nam veliki troškovi? Možda neko naiđe od gostiju. Ako je brat, i ima 
isti cilj života, prepoznaće svoj sopstveni sto: kod nas će naći ono što je ostavio kod kuće. 
Međutim,  možda  se  umorio  od  putovanja.  Ponudićemo  mu  upravo  onoliko  koliko  je 
potrebno  da  mu  se  olakša  umor.  Možda  je,  opet,  došao  neko  iz  sveta.  Neka  se  na  delu 
nauči  onom  u  šta  ga  reč  nije  uverila:  neka  mu  se  pruži  primer  i  ugled  za  umerenost  u 
hrani. Neka u njemu ostane sećanje na hrišćanski sto i nepostidno siromaštvo Hrista radi. 
Ukoliko, pak, ne shvati o čemu se radi, nego nas  ismeje, drugi put nam neće dosađivati. 
Videvši  koga  od  bogatih  ljudi,  koji  uživanje  u  prijatnom  smatra  jednim  od  najvećih 
dobara,  mi  treba  da  ga  sažaljevamo  stoga  sav  život  rasipa  na  sujetu,  obogotvoravajući 
svoja zadovoljstva, i što je u ovom životu dobio svoj udeo dobara. On, naime, ne oseća da 
zbog  ovdašnjih  naslađivanja  ide  u  pripremljeni  oganj  i  njegove  muke.  Ukoliko  nam  se 
pruži prilika, nemojmo oklevati da mu to predočimo. 

Ukoliko  se,  pak,  mi  budemo  vezivali  za  isto,  ištući  da,  po  svojoj  mogućnosti,  služimo 
zadovoljstvu  i  da  se  pokazujemo  [pred  drugima],  bojim  se  da  se  na  delu  ne  pokaže  da 
zidamo ono što rušimo. Time bismo osudili sebe za ono za šta osuđujemo druge, vodeći 
pritvorni život i menjajući se čas ovako, čas onako. Neće biti [čudno] ukoliko ushtemo da 
promenimo i odeću prilikom dočeka izuzetnih osoba. Ako je, pak, tako nešto sramota, još 
je sramnije menjati trpezu zbog ljudi koji žive u raskoši. Život hrišćanski je jednoobrazan i 
ima jedan cilj ‐ slavu Božiju. Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu 
Božiju  činite  (1.Kor.10.31),  govori  Pavle  koji  zbori  u  Hristu.  Svetski  život,  pak,  jeste 
raznoobrazan i mnogovidan: on se menja da bi se ugodilo onima koji se sretnu. 

Mnoštvom i raznovrsnošću hrane protiv običaja puneći svoj sto radi zadovoljstva brata, ti 
ćeš  osuditi  njegovo  slastoljublje  i  svojim  obiljem  ćeš  ga  prekoreti  za  stomakougađanje, 
izobličavajući  ga  u  strasti  za  naslađivanjem.  Zar  mi  često,  gledajući  način  i  vrstu 
spremljenog, ne nagađamo o tome ko je i šta je onaj koji se očekuje? Gospod nije pohvalio 
Martu, koja se zauzela da ga što bolje usluži, već je rekao: Brineš se i uznemiravaš za mnogo, 
iako  je  malo  ili  čak  samo  jedno  potrebno  (Lk.10,40‐42).  ʺMaloʺ  se  odnosi  na  spremanje,  a 
jedno na cilj, tj. zadovoljenje potrebe. Tebi je poznato kakvu je hranu Gospod pružio za pet 
hiljada ljudi. I Jakovljeva molitva Bogu ti je poznata: Biće mi dovoljno ako mi daš hleba da 
jedem i odela da se obučem (Post.28,20), a ne: Ako mi daš uživanje i raskoš. 
A šta [kaže] premudri Solomon? Nemoj mi dati ni bogatstvo ni siromaštvo, već ustroj ono što mi 
je potrebno i dovoljno, da ne bih, nasitivši se, postao lažan i rekao: Ko me vidi, ili osirotevši ‐ krao i 
kleo  se  imenom  Boga  svoga  (Prič.30,8‐9).  Pod  bogatstvom  on  razume  izobilje,  a  pod 
siromaštvom potpunu oskudicu u onom što je potrebno.za život. Pod dovoljnim pak, on 
podrazumeva odsustvo i oskudice i izobilja u onom što je neophodno. Međutim, dovoljno 
je za jednog jedno, a za drugog drugo, s obzirom na stanje tela i na pojedinačan slučaj. Jer, 
jednome je potrebna obilnija i jača hrana zbog napora, a drugome, zbog nemoći ‐ laka i u 
svemu pogodna. Uopšte, svima odgovara jeftina hrana, koja se lako nabavlja. 

Uostalom,  uvek  treba  da  postoji  brižljiv  i  uređen  sto.  Jedino  nikako  ne  treba  da 
prekoračujemo  granice  potrebnoga.  Neka  granica  ponude  bude  zadovoljenje  potrebe 
svakoga koji naiđe. Jer, rečeno je: Koji ovaj svet upotrebljavaju, a ne koji ga zloupotrebljavaju 
(1.Kor.7,31). Zloupotrebljavanje je trošenje preko potrebe. No, mi nemamo novca! Nema ni 
potrebe. Nisu nam pune žitnice! Ipak, imamo za nasušnu ishranu: živimo od truda ruku. I 
zašto  bismo  hranu,  koju  je  Bog  dao  za  gladne,  trošili  na  prohteve  rasipnih,  grešeći 
dvostruko:  jednima  uveličavajući  nevolju  zbog  oskudice,  a  drugima  štetu  zbog 
presićenosti. 

  

Pitanje 21. Kako treba da sedimo za vreme obeda i užine? 

Odgovor: Mi od Gospoda, koji nas svagde uči smirenju, imamo zapovest da, sedajući za 
obed,  zauzimamo  poslednje  mesto  (Lk.  14,10).  Stoga  onaj  ko  se  trudi  da  sve  čini  po 
zapovesti,  ne  treba  da  zanemari  ni  ovu  naredbu.  Ukoliko  s  nama  za  trpezom  sede 
svetovnjaci,  treba  da  se  potrudimo  da  u  odnosu  na  tu  stvar  budemo  primer,  tj.  da  se  ne 
prevaznosimo i da ne tražimo prvenstvo. Tamo, pak, gde se svi upravljaju ka jednom cilju 
i u svako vreme pružaju dokaz svog smirenoumlja, naročito priliči da svako, po zapovesti 
Gospodnjoj,  zauzima  poslednje  mesto.  Ipak,  nije  pohvalno  da  se  neko  uporno  otima  o 
zadnje  mesto,  budući  da  bi  se  narušavao  poredak  i  izazivala  buka.  Jer,  nepopustljivost 
jednih  prema  drugima  i  svađa  oko  toga  čine  nas  sličnim  onima  koji  se  svađaju  oko 
prvenstva. Prema tome, pažljivo ispitavši i razmotrivši šta nam priliči, mi redosled sedenja 
treba da ostavimo onome ko nas je primio, kao što je i sam Gospod ustanovio rekavši da 
raspoređivanje  pripada  domaćinu  (Lk.14,10).  Na  taj  način  ćemo  jedni  druge  podnositi  u 
ljubavi  (Ef.4,2),  sve  čineći  blagoobrazno  i  uredno  (1.Kor.14,40).  Ujedno  ćemo  dokazati  da 
svoje smirenje ne ističemo da bismo se pokazali pred ljudima i pred narodnom gomilom, 
držeći se nepopustljivosti i upornosti. Jer, prepiranje je veći znak gordosti, nego sedenje na 
prvom mestu, koje je prihvaćeno po zapovesti. 

  

Pitanje 22. Kakvo odelo priliči Hrišćaninu? 
Odgovor: Naša reč je već pokazala da su nam neophodni smirenoumlje, prostota, staranje 
o  neznatnosti  i  skromnosti  izdataka,  kako  telesne  potrebe  ne  bi  predstavljale  povod  za 
rasejanost. Tom cilju treba da je usmerena i reč o odelu. Jer, ako treba da se trudimo da od 
svih  budemo  poslednji,  jasno  je  da  i  u  odelu  treba  da  smo  na  poslednjem  mestu. 
Slavoljubivi ljudi love slavu odelom u koje se oblače, nastojeći da ih gledaju i da im se dive 
zbog  skupocenosti  haljina.  Isto  tako  je  očigledno  da  onaj  ko  je  iz  smirenja  svoj  život 
postavio  na  poslednji  stepen  treba  i  u  odeći  među  svima  da  zauzme  poslednje  mesto. 
Korinćanima  se na opštem obedu prebacivalo što  svojom  raskoši  sramote one koji  nemaju 
(1.Kor.11,22). Očevidno je da će i javno i svima vidljivo ukrašavanje odelom, koje drugi ne 
poseduju, kroz poređenje posramiti siromašnoga. Osim toga, i apostol veli: Nemojte gordo 
misliti, nego se družite sa smirenima (Rim.12,16). Stoga neka svako sebe pita šta je priličnije: 
da se Hrišćanin ugleda na one koji žive u carskim dvorovima i oblače se u meke haljine, ili 
na  anđela  i  vesnika  Gospodnjeg  dolaska,  od  koga  se  među  rođenim  od  žena  nije  pojavio  veći 
(Mt.11,11), tj. Jovana, sina Zaharijinog, čija haljina beše od kamilje dlake (Mt.3,4). Najzad, i 
drevni svetitelji su se potucali u kožusima i kozjim kožama (Jev. 11,37). 

Cilj upotrebe [odela] pokazao nam je apostol jednom rečju: Kad imamo hranu i odeću, budimo 
zadovoljni  (1.Tim.6,8).  Mi  treba  da  se  ograničavamo  pokrivanjem,  a  ne  da  upadnemo  u 
zabranjeno ukrašavanje šarenilom i ulepšavanje, koje iz njega proizilazi. Jer, ukrašavanje je 
uvedeno u život kasnije, uzaludnim staranjem tašte veštine. Poznato je, naime, zbog čega 
je Bog onima koji su stekli potrebu dao da  nose odelo. Jer, rečeno je: Načini im Bog kožne 
haljine (Post.3,21). Takva upotreba haljina je bila dovoljna da se pokrije sramota. Međutim, 
postoji  i  cilj  ‐  zagrevati  se  odećom.  Stoga  odelo  treba  koristiti  i  za  jedno  i  za  drugo:  da 
prikrijemo našu sramotu i da se zaštitimo od štetnog dejstva vazduha. Međutim, kako je u 
tome  nešto  mnogo,  a  nešto  malo  korisno,  treba  dati  prednost  onom  što  se  može  u  više 
slučajeva  upotrebiti.  Tako  nećemo  narušiti  pravilo  siromaštvoljublja,  niti  ćemo  gomilati 
odeću,  jednu  namenjujući  za  pokazivanje,  drugu  za  upotrebu  kod  kuće,  jednu  za  preko 
dana,  a  drugu  za  preko  noći.  Naprotiv,  treba  da  se  postaramo  da  nabavimo  jedno  odelo 
koje  će  moći  zadovoljiti  svaku  potrebu:  i  da  nas  pristojno  odeva  danju,  i  da  nas  pokriva 
noću.  Iz  toga  izlazi  da  treba  da  imamo  nešto  zajedničko  u  izgledu  odela.  Na  samom, 
naime, hrišćanskom odelu treba da postoji neko naročito obeležje. Jer, ono što je usmereno 
ka jednom cilju najčešće liči jedno na drugo. 

Korisna  je,  svakako,  i  naročita  odeća,  koja  svakoga  predupređuje  i  unapred  svedoči  o 
našem  obećanju  da  živimo  po  Bogu.  Zbog  toga  i  onaj  ko  se  susreće  sa  nama,  očekuje 
odgovarajuće  ponašanje.  Jer,  ono  što  je  neprilično  i  nepristojno  jače  pada  u  oči  kod  onih 
koji  su  mnogo  obećali,  negoli  kod  običnih  ljudi.  Na  svetovnjaka  koji  se  tuče  među 
narodom,  koji  izgovara  psovke,  koji  provodi  vreme  u  krčmi  ili  čini  i  nešto  drugo 
nepristojno, ne obraća se naročita pažnja, budući da njegovo ponašanje odgovara običnom 
načinu života. Međutim, ako onaj ko je dao zavet strogog života, zanemari i najmanju od 
svojih dužnosti, svi obraćaju pažnju i prebacuju mu, postupajući po rečenom: Okrenuvši se, 
rastrgnuće vas (Mt.7,6). Na taj način, proširenje zaveta  i na  odelo  slabijoj bratiji služi kao 
neko  urazumljenje  koje  ih  i  nevoljno  čuva  od  rđavog.  Vojnik  ima  naročito  odelo,  kao 
uostalom i činovnik, i svako zvanje. Stoga se na osnovu odeće može prepoznati zanimanje. 
Tako i Hrišćanin ima svoje obeležje, tj. pristojnost, koja čuva prikladnost i osobenost čak i 
u odelu. Nju nam je predao apostol koji propisuje da episkop bude pristojan (1.Tim.Z,2), i 
da  se  žene  ukrašavaju  pristojnošću  (1.Tim.2,9),  očevidno  podrazumevajući  cilj  koji  je 
svojstven Hrišćaninu. 

Isto  pravilo,  po  meni,  važi  i  za  obuću.  U  svako  vreme  treba  dati  prednost  onoj  koja  je 
jednostavna, koja se lako nabavlja i koja zadovoljava cilj upotrebe. 

  

Pitanje 23. O pojasu. 

Odgovor:  Svetitelji  koji  su  živeli  pre  nas  pokazuju  da  je  korišćenje  pojasa  neophodno. 
Jovan  je  bedra  opasivao  kožnim  pojasom  (Mt.3,4),  a  još  pre  njega  Ilija,  o  kome  se  kaže: 
Kosmat čovek s kožnim pojasom oko bedara (4.Car.1,8). Nagovešteno je da se i Petar opasivao, 
budući da mu anđeo govori: Opaši se, i obuj obuću svoju (Dap.12,8). Iz Agavovog proroštva 
vidi  se  da  se  i  blaženi  Pavle  opasivao  pojasom.  Jer,  rečeno  je:  Čoveka  kojega  je  ovaj  pojas, 
ovako će svezati u Jerusalimu (Dap.21,11). I Jovu Gospod zapoveda da se opaše. Jer, u znak 
hrabrosti  i  odlučnosti,  njemu  se  kaže:  Opaši  kao  čovek  bedra  svoja  (Jov  38,3).  I  svi  učenici 
Gospodnji su imali običaj da se opasuju pojasom, kao što se vidi iz zabrane: Ne nosite bakra 
u pojasevima svojim (Mt.10,9). Onom ko namerava da radi rukama potrebna je utegnutost i 
neometano kretanje. Stoga mu je neophodna upotreba pojasa, koji odeću skuplja uz telo, te 
ga  bolje  greje,  a  ujedno,  sabirajući  je,  čini  da  se  kreće  bez  smetnje.  Stoga  je  i  Gospod, 
spremajući se da posluži učenicima, uzeo ubrus i opasao se (Jn.13,4). 

O mnoštvu odeće nema potrebe da govorim, budući da sam taj predmet dovoljno razvio u 
reči  o  siromaštvoljublju.  Onome  koji  ima  dve  haljine  naređuje  se  da  [jednu]  da  onome  koji 
nema (Lk. 3,11).  Iz toga je očigledno da  se  zabranjuje sticanje većeg  broja  haljina za  ličnu 
upotrebu.  Onome,  dakle,  kome  se  zabranjuje  da  ima  dve  haljine  nije  potrebno  davati 
pravilo o njihovoj upotrebi. 

  

Pitanje 24. O tome je dovoljno rečeno. Trebalo bi da nešto naučimo i o tome kako da se 
ponašamo u međusobnim odnosima. 

Odgovor:  Apostol  govori:  Sve  neka  biva  blagoobrazno  i  uredno  (1.Kor.  14,40).  Stoga 
blagoobrazno  i  uredno  vladanje  u  zajednici  vernih  ja  poredim  sa  delatnošću  telesnih 
udova.  Onaj  kome  je  poverena  briga  o  svima,  koji  ocenjuje  ono  što  je  učinjeno,  koji 
predviđa  i  udešava  ono  što  će  se  raditi  kao  da  zamenjuje  oko;  drugi  zamenjuje  uvo  ili 
ruku,  slušajući  ili  sprovodeći  u  dejstvo  ono  što  mu  je  naloženo.  Na  taj  način  svako 
zamenjuje po jedan ud. Za udove nije bezopasno ukoliko prenebregavaju ono što im spada 
u  dužnost  ili  se  ne  koriste  ostalima  u  skladu  sa  [namerom]  sa  kojom  ih  je  sazdao  Bog 
Tvorac.  Jer,  ako  se  ruka  ili  noga  ne  pokoravaju  rukovodstvu  oka,  dodirnuće  nešto 
pogubno ili razorno za čitavo telo, ili će se spotaći i survati u provaliju. Ukoliko se, pak, 
oči zatvore i ne gledaju, svakako će propasti zajedno sa drugim udovima, koji će pretrpeti 
nešto  od  rečenog.  Tako  je  i  za  nastojatelja,  koji  je  odgovoran  za  sve,  opasno  da  pokaže 
nemarnost,  kao  što  je  i  za  potčinjene  štetna  i  beskorisna  nepokornost.  Od  svega  je,  pak, 
najopasnije  ukoliko  on  i  druge  sablažnjava.  Tome  nasuprot,  svako  ko  na  svom  mestu 
pokazuje vrednoću i ispunjava apostolovu zapovest: U revnosti ne budite lenji (Rim. 12,11), 
prima  pohvalu  za  usrdnost.  Za  nemarnost  se,  pak,  zaslužuje  suprotno  ‐  oplakivanje  i 
opominjanje,  budući  da  je  rečeno:  Proklet  bio  svako  ko  nemarno  čini  delo  Gospodnje 
(Jer.48,10). 

  

Pitanje 25. O tome kako je strašan sud za nastojatelja koji ne izobličava one koji greše. 

Odgovor: Onaj kome je poverena briga o svima i koji treba da da odgovor za sve, dužan je 
da  se  odgovarajuće  i  potrudi.  Jer,  on  treba  da  zna  da  će  [odgovarati]  ukoliko  neko  od 
bratije padne u greh, a on mu ranije nije kazao sudove Božije. Osim toga, iz njegovih ruku 
će se, kao što je napisano (Jez.3,20), tražiti krv brata koji padne u greh i ostane u njemu, ne 
budući  poučen  kako  da  se  popravi.  On  će  naročito  [biti  kriv]  ukoliko  ono  što  je 
bogougodno  izostavi  iz  ulagivanja,  a  ne  iz  neznanja,  povlađujući  porocima  svakoga  i 
slabeći stroga pravila života. Jer, rečeno je: Oni koji vas ublažavaju varaju vas i kvare put nogu 
vaših (Is.Z, 12), i još: A onaj ko vas uzbunjuje snosiće osudu, ma ko bio (Gal.5,10). Da ne bismo 
doživeli tako nešto, mi u opštenju sa bratijom treba da se držimo apostolskog pravila: Jer, 
kao što znate, nikada ne nastupasmo iz laskanja, niti zbog pohlepe ‐ Bog je svedok, ne tražeći slave 
od ljudi, ni od vas ni od drugih (1.Sol.2,5‐6). Ko je, dakle, čist od takvih strasti mogao bi da 
povede bezopasnim putem, stičući nagradu za sebe i spasenje za one koji ga slede. Onaj, 
naime, ko ka delu pristupa IZ ljubavi, a ne radi ljudske počasti i ne iz želje da se dopadne 
ili ugađa (zbog čega se inače izbegava prilika da se ožaloste oni koji greše), sa smelošću će 
propovedati  nedvosmislenu  i  iskrenu  reč,  ne  rešavajući  se  da  u  bilo  čemu  izvrne  istinu. 
Stoga  se  na  njega  mogu  primeniti  apostolove  reči:  Međutim,  bejasmo  blagi  među  vama  kao 
dojilja  kada  neguje  svoju  decu.  Tako  smo  čeznuli  za  vama,  da  smo  gotovi  bili  dati  vam  ne  samo 
Jevanđelje Božije, nego i duše naše (1.Sol.2,7‐8). Ko, pak, nije takav, biće slep vođa, koji pada 
strmoglavce i druge za sobom povlači. 

Iz  rečenog  se  može  shvatiti  koliko  je  zlo  bratu  biti  uzrok  lutanja  po  lažnim  putevima, 
umesto  putevoditelja.  U  isti  mah,  to  pokazuje  da  se  ni  zapovest  ljubavi  ne  ispunjava, 
budući da ni jedan otac ne gleda ravnodušno na svoje čedo koje je u opasnosti da padne u 
jamu,  niti  ga  ostavlja  ukoliko  je  već  palo.  Treba  li,  pak,  uopšte  govoriti  koliko  je  strašno 
ostaviti  da  propadne  duša  koja  je  pala  u  dubinu  zla?  Nastojatelj  je,  dakle,  dužan  da  bdi 
nad  dušama  bratije  i  da  se  stara  za  spasenje  svakoga  kao  onaj  ko  će  dati  odgovor  o 
svakome. On treba da se stara da pokaže svoju usrdnost za njih sve do smrti, i to ne samo 
po opštem zakonu Gospodnje ljubavi (po kome se duša polaže za prijatelje svoje ‐ Jn.15.13), 
nego i po posebnom zakonu onoga koji je rekao: Tako smo čeznuli za vama, da smo gotovi bili 
dati vam ne samo Jevanđelje Božije, nego i duše naše(1.Sol.2,8). 

  

Pitanje 26. O tome da nastojatelju treba otkrivati sve, čak i tajne srca. 

Odgovor: Ukoliko želi da pokaže značajan uspeh i da svoj život dovede u stanje saglasno 
sa  zapovestima  Gospoda  našega  Isusa  Hrista,  niko  od  potčinjenih  ne  treba  da  sakriva  ni 
jedan duševni pokret, niti da i jednu reč ostavi bez proveravanja. Tajne svog srca on treba 
da obnažuje pred onima iz bratije kojima je povereno da se sastradalno brinu za nemoćne. 
Na  taj  način  će  se  utvrditi  ono  što  je  za  pohvalu,  dok  ono  što  ne  valja  nećeostati  bez 
potrebnog  lečenja.  Pri  takvom  uzajamnom  upražnjavanju,  kroz  postepeno  napredovanje, 
biće dostignuto savršenstvo. 

  

Pitanje  27.  O  tome  da  stariji  među  bratijom  treba  i  da  opomenu  nastojatelja,  ukoliko 
pogreši. 

Odgovor: Kao što je nastojatelj dužan da u svemu rukovodi bratiju, tako i na ostalima leži 
obaveza da ga opomenu, ukoliko bude izgledalo da je u nečemu pogrešio. Međutim, da se 
ne bi narušavao dobar poredak, takve napomene treba da čine samo oni koji su odmakli u 
starosti i blagorazumnosti. Kroz ispravku onoga što treba ispraviti, mi koristimo bratu (a 
preko  njega  i  sebi),  budući  da  se  vraća  na  prav  put  onaj  koji  služi  kao  pravilo  našega 
života,  i  koji  svojom  ispravnošću  treba  da  izobličava  naše  skretanje  od  pravog  puta. 
Ukoliko  se  neki  bez  razloga  smućuju  zbog  nastojatelja,  treba  da  se  osvedoče  u 
nepravednost svog podozrenja. Tako će se osloboditi od osuđivanja nastojatelja. 

  

Pitanje 28. Kakvo raspoloženje treba svi da imaju prema nepokornom? 

Odgovor: Onoga ko se nerado povinuje zapovestima Gospodnjim svi treba da sažaljevaju 
kao  bolestan  ud.  Nastojatelj  treba  da  pokuša  da  poukama  izleči  njegovu  slabost.  Onoga, 
pak,  ko  ostaje  uporan  u  nepokornosti  i  ne  prima  popravne  mere,  treba  ozbiljnije  ukoriti 
pred  svim  bratstvom  i  na  svaki  način  mu  savetovati  da  prihvati  iscelenje.  Ako,  pak,  ni 
posle  mnogih  opomena  ne  pokazuje  stid,  i  ne  pokazuje  popravku  na  delu,  već,  po 
poslovici, sam postaje svoj dželat, treba ga, po ugledu na lečnike, uz mnogo suza i plača 
doduše, odseći od opštega tela kao pokvaren i sasvim neupotrebljiv ud. Jer, i lekari imaju 
običaj da uklanjaju ud koji je zahvatila neizlečiva bolest. Da se povreda, razorno delujući 
na  susedne  udove,  ne  bi  širila,  oni  ga  ili  odsecaju  ili  sažižu.  I  mi  moramo  činiti  isto  sa 
onima  koji  neprijateljuju  protiv  zapovesti  Gospodnjih,  ili  ometaju  njihovo  ispunjenje,  po 
naredbi samog Gospoda: Ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe (Mt.5,29). 

Snishodljivost  prema  takvima  slična  je  neukoj  Ilijevoj  popustljivosti.  Radi  njene 
nebogougodne primene prema svojim sinovima on je bio kažnjen. Ta lažna snishodljivost 
prema  onima  koji  su  okoreli  u  porocima  predstavlja  izdajstvo  istine,  podrivanje  opšteg 
dobra  i  privikavanje  na  ravnodušno  posmatranje  zla.  Na  taj  način  se  ne  može  ispuniti 
napisano: Zbog čega ne plačete, da bi se izbacio između vas onaj koji je učinio to delo (1.Kor.5,2). 
Naprotiv,  po  neophodnosti  se  događa  ono  što  je  dodato:  Malo  kvasca  sve  testo  ukiseli 
(1.Kor.5,6).  One  koji  greše,  govori  apostol,  pokaraj  pred  svima.  On  odmah  navodi  i  razlog, 
govoreći: Da i ostali imaju strah (1.Tim.5,20). 

Onaj  ko  uopšte  ne  prima  opomene  nastojatelja,  ne  slaže  se  ni  sa  samim  sobom.  Jer,  ako 
neće  da  se  potčini,  već  sluša  svoju  volju,  zašto  uopšte  ostaje  s  nastojateljem?  Zašto  ga 
uzima za upravitelja svoga života? Onaj, pak, ko se jednom rešio da bude uvršten u sastav 
bratstva i ko je postavljen da služi, sav sud treba da ostavi onome ko naređuje. Čak i ako 
mu  se  čini  da  mu  je  naređeno  nešto  što  prevazilazi  njegove  sile,  on  treba  da  pokaže 
potčinjavanje i poslušnost do smrti, sećajući se Gospoda, koji je bio poslušan do smrti, i to do 
smrti  na  krstu  (Fil.2,8).  Protivljenje  i  protivrečenje  pokazuju  mnogo  zlo:  nemoć  vere, 
kolebivost nade, naviku na nadmenost i oholost naravi. Jer, onaj ko pokazuje neposlušnost 
najpre je [u sebi] osudio onoga ko daje savet. Onaj, pak, ko veruje u obećanja Božija, i koji 
na njih polaže čvrstu nadu, ne izbegava ispunjavanje naredbi, čak i ako su teške, znajući 
da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.8,18). Onaj ko 
je  uveren  da  će  se  uzvisiti  onaj  ko  se  ponizi  (Mt.23,12),  pokazaće  revnost  koja  prevazilazi 
očekivanja  naredbodavca,  budući  da  zna  da  nam  naša  prolazna  mala  nevolja  priprema 
preizobilno i neizmerno večno bogatstvo slave (2.Kor.4D7). 

  

Pitanje 29. O onome ko se prevaznosi i služi sa roptanjem. 

Odgovor: Dela onoga ko ropće ili ko je zatečen u prevaznošenju ne treba mešati sa delima 
ljudi koji su smirenog srca i skrušenog duha. Uopšte, blagočastivi ljudi time ne treba da se 
koriste.  Jer,  što  je  u  ljudi  visoko,  gadost  je  pred  Bogom  (Lk.16,15).  Postoji  i  druga  zapovest 
apostola,  koja govori: Niti ropćite kao što neki  od  njih roptaše, i izgiboše od istrebitelja (1.Kor. 
10,10), i još: Ne sa žalošću ili prinudno (2.Kor.9,7). Stoga delo takvih ljudi ne treba primati, 
kao uostalom ni žrtvu sa manom, niti ga treba mešati sa delom ostalih. Oni koji su doneli 
tuđi  oganj  na  žrtvenik  pretrpeli  su  gnev  (Lev.10,1‐2).  Nije  li,  stoga,  opasno  primiti  delo 
neprijateljskog  raspoloženja  prema  Bogu  radi  vršenja  zapovesti?  Rečeno  je:  Šta  ima 
pravednost sa bezakonjem, ili kakav deo ima verni s nevernikom (2.Kor.6,14‐15). I zakon govori: 
Bezakonik  koji  mi  žrtvuje  vola,  kao  da  ubija  psa,  i  koji  prinosi  brašno,  kao  da  nudi  svinjeću  krv 
(Is.66,3).  Zbog  toga,  dela  onoga  ko  je  nemaran  i  ko  ropće  svakako  treba  ukloniti  iz 
bratstva. U tom pogledu nastojatelji treba da vode strogu brigu, kako ne bi narušili pravilo 
onoga  koji  kaže:  Meni  služi  onaj  koji  ide  neporočnim  putem  i  u  mom  domu  ne  živi  onaj  ko  se 
gordi  (Ps.  100,67),  i  kako  ne  bi,  primivši  delo  onoga  ko  uz  zapovesti  pridodaje  greh  i 
oskrnavljuje  svoju  delatnost  time  što  je  nemaran  za  trud  ili  što  se  prevaznosi  svojim 
prednostima,  pomagali  da  ostane  u  protivljenju,  ne  dajući  mu  prilike  da  spozna  svoje 
poroke. Stoga i nastojatelj treba da je ubeđen da na sebe navlači težak i neizbežan gnev za 
neblagorazumno  rukovođenje  brata,  budući  da  će  se  njegova  krv,  kao  što  je  napisano 
(Jez.3,18), tražiti iz njegovih ruku, dok je potčinjeni dužan da bude spreman da bez lenjosti 
ispunjava  svaku  naredbu,  čak  i  najtežu,  sa  uverenošću  da  je  velika  nagrada  na  nebesima 
(Mt.5,12). Stoga poslušnog neka veseli nada na slavu, kako bi se delo Gospodnje obavljalo 
sa svakom radošću i trpljenjem. 

  

Pitanje 30. S kakvim raspoloženjem nastojatelji treba da se brinu o bratiji? 

Odgovor:  Nastojatelj  ne  treba  da  nadima  dostojanstvom,  kako  ne  bi  bio  lišen  blaženstva 
koje  je  obećano  smirenoumlju  (Mt.5,3),  niti  da  se  gordi,  kako  ne  bi  upao  u  osudu  đavolju 
(1.Tim. 3,6). Naprotiv, on pouzdano treba da zna da voditi brigu o mnogima znači služiti 
mnogima.  Onaj  ko  služi  mnoge  ranjenike,  te  čisti  gnoj  sa  rane  svakoga  i  pruža  pomoć 
prema  vrsti  povrede,  svoje  služenje  ne  smatra  povodom  za  prevaznošenje,  nego  pre  za 
uniženje,  zamor  i  opterećenje.  Utoliko  pre  treba  da  se  zamisli  i  brine  onaj  kome  je,  kao 
opštem  sluzi  koji  o  svima  treba  da  da  odgovor,  povereno  da  leči  nemoći  bratije.  Na  taj 
način,  on  će  ostvariti  cilj,  budući  da  je  Gospod  rekao:  Koji  hoće  da  bude  prvi,  neka  bude 
poslednji od svih i svima sluga (Mk.9,35). 

  

Pitanje 31. O tome da treba primati usluge od nastojatelja. 

Odgovor: Mlađa bratija treba da primaju i telesne usluge koje im čine oni koji stoje na čelu 
bratstva. Jer, smisao smirenoumlja i na starije nalaže obavezu služenja i na mlađe [osećaj] 
da  nije  neprilično  da  primaju  usluge.  Tome  nas  privodi  primer  Gospodnji.  On  se  nije 
gnušao  da  učenicima  opere  noge,  niti  su  se  oni  usudili  da  se  tome  usprotive.  Čak  se  i 
Petar,  koji  se,  iz  velike  pobožnosti,  spočetka  protivio,  brzo  obratio  poslušnosti,  čim  je 
shvatio opasnost od neposlušnosti. Stoga potčinjeni ne treba da se boji da neće dostići cilj 
smirenoumlja ukoliko dopusti da mu stariji služi. Jer, takva usluga češće biva radi pouke i 
delotvornog  primera,  negoli  zbog  prave  potrebe.  Zbog  toga  pokazuj  smirenje  u 
poslušnosti  i  ugledanju.  Protiveći  se  pod  vidom  smirenosti,  nemoj  činiti  dela  gordosti  i 
visokoumlja,  budući  da  protivrečenje  pokazuje  samovolju  i  nepotčinjavanje.  Ono  pre 
pruža  dokaz  o  oholosti  i  prezrivosti,  negoli  o  smirenju  i  poslušnosti  u  svemu.  Stoga  je 
neophodno da se sluša onaj koji je rekao: Podnoseći jedan drugoga u ljubavi (Ef.4,2). 
  

Pitanje 32. Kakvo raspoloženje treba imati prema telesnim rođacima? 

Odgovor: Onima koji su jednom primljeni u bratstvo, nastojatelj ne treba da dopusti da se 
ičim  rasejavaju,  da  se,  pod  izgovorom  posete  rodbini,  odvajaju  od  bratije,  da  žive  bez 
nadzora,  ili  da  vode  brigu  i  staranje  o  rođacima  po  telu.  Jer,  ustav  u  bratstvu  uopšte  ne 
dozvoljava reči ʺmojeʺ i ʺtvojeʺ, budući da je rečeno: Kod svih koji verovaše beše jedno srce i 
jedna duša, i ni jedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo (Dap.4,32). 

Stoga roditelji po telu, ili braća nekoga od bratije treba, ukoliko žive po Bogu, da se koriste 
uslugama svih koji pripadaju bratstvu, kao da su svima oci ili srodnici. Jer, Gospod govori: 
Ko  izvrši  volju  Oca  moga  koji  je  na  nebesima,  taj  je  brat  moj  i  sestra  i  mati  (Mt.12,50).  Stoga 
smatram da bi brigu o njima trebalo da vodi nastojatelj bratstva. 

A  ako  su,  pak,  predani  svetskom  životu,  oni  neće  imati  ništa  zajedničko  sa  nama  koji  se 
trudimo da bez rasejanosti napredujemo u onome što je blagoobrazno i što nas postavlja 
pred Gospoda. Jer, mi ne samo da im ne koristimo, već i svoj život ispunjavamo metežom i 
zabunom, privlačeći slučaj za greh. One koji preziru zapovesti Božije i nipodaštavaju delo 
blagočašća  ukoliko  nekad  i  dođu  da  posete  svoje,  ne  treba  primati,  budući  da  ne  vole 
Gospoda.  On  je,  naime,  rekao:  Ko  mene  ne  ljubi,  reči  moje  ne  drži  (Jn.14,24).  Jer,  šta  ima 
pravednost sa bezakonjem, ili kakav deo ima verni s nevernikom (2.Kor.6,14‐15). Oni koji se još 
navikavaju  na  vrline  treba  da  se  postaraju  da  na  svaki  način  otklone  povode  na  greh, 
naročito sećanje na pređašnji život, da im se ne bi desilo ono što je rečeno, tj. da se srcem 
svojim vrate u Egipat (Broj.14,4). To se, pak, najčešće dešava prilikom čestih razgovora sa 
srodnicima po telu. 

Uopšte,  ni  svojim  ni  tuđim  ne  treba  dopustiti  da  vode  razgovore  sa  bratijom,  ukoliko 
nismo uvereni da će biti upravljeni ka duševnom nazidavanju i usavršavanju. Ako li se i 
javi  potreba  da  se  pogovori  sa  onima  koji  su  jednom  navratili,  razgovor  neka  vode  oni 
kojima  je  poveren  dar  reči,  budući  da  imaju  sposobnost  da  razumno  govore  i  slušaju  na 
nazidanje  vere.  Jer,  apostol  jasno  uči  da  nemaju  svi  dar  govora,  nego  samo  malobrojni: 
Jednome se daje kroz Duha reč mudrosti, a drugome reč znanja (1.Kor. 12,8), i na drugom mestu: 
Da bi bio sposoban i poučavati u zdravoj nauci i pokarati one koji se protive (Tit.1,9). 

  

Pitanje 33. Na koji način se treba viđati sa sestrama? 

Odgovor:  Onaj  ko  se  jednom  odrekao  braka,  svakako  će  se  još  pre  odreći  briga  koje 
apostol  naziva  brigama  oženjenih,  tj.  kako  da  ugodi  ženi  svojoj  (1.Kor.7,33).  On  će  se 
sasvim  očistiti  svake  brige  oko  ugađanja  ženama,  bojeći  se  suda  onoga  koji  je  rekao:  Bog 
rasipa  kosti  čovekougodnika  (Ps.52,6).  On  se  čak  neće  saglasiti  da  se  vidi  ni  sa  muškarcem 
jedino radi toga da bi mu ugodio, već samo ukoliko postoji potreba i iz usrdnosti prema 
bližnjem, na koju svakog obavezuje zapovest Božija. 

Uostalom, ne treba dozvoljavati susrete svima koji ih naprosto žele. Osim toga, nije svako 
vreme  i  svako  mesto  pogodno  za  njih.  Ukoliko  hoćemo  da,  po  apostolskoj  zapovesti,  ne 
budemo  na  spoticanje  ni  Judejcima,  ni  Jelišma,  ni  Crkvi  Božijoj  (1.Kor.  10,32),  nego  da  sve 
činimo blagoobrazno i uredno (1.Kor.14,40), te da sve bude za nazidanje (1.Kor. 14,26), treba na 
odgovarajući način da se izabere i lice, i vreme, i prilika, i mesto. Na taj način će se izbeći 
svaka senka rđavog podozrenja, i ujedno u svakom pogledu pokazana dostojanstvenost i 
celomudrenost onih kojima je dozvoljeno da vide jedan drugoga i da se posavetuju bilo o 
bogougodnim stvarima, bilo o telesnoj potrebi ili o staranju o duši. Sa svake strane treba 
da  bude  bar  dvoje,  budući  da  jedna  osoba  lako  izaziva  podozrenje  (da  ne  kažem  nešto 
više) i teško nalazi potvrdu jasno rečenoga u Pismu, tj. da na dva ili tri svedoka ostane svaka 
reč  (Mt.18,16).  S  druge  strane,  ne  treba  da  bude  ni  više  od  troje,  kako  ne  bi  bilo  smetnje 
usrdnosti za trudoljublje, koje je saglasno sa zapovešću Gospoda našega Isusa Hrista. 

Ukoliko je potrebno da neko drugi iz bratstva kaže ili sasluša nešto što se tiče određenog 
lica,  ne  treba  ga  pustiti  da  sam  stupa  u  razgovor,  već  izabrani  starac  ili  starica  treba  da 
budu  njihovi  poverenici.  Na  taj  način,  neka  njihovim  posredništvom  bude  obavljen 
razgovor. 

Taj  dobri  poredak  neka  se  ne  čuva  samo  u  pogledu  ženskih  prema  muškima,  ili  muških 
prema ženskima, nego i među licima istoga pola. Oni koji razgovaraju, osim pobožnosti i 
dostojanstva u svemu, treba da  poseduju i blagorazumnost u  pitanjima  i odgovorima, te 
da budu verni i smisleni u onome što govore, kako bi ispunili rečeno: Koristiće se svojim 
rečima  na  sudu  (Ps.111,5).  Na  taj  način  će  se  udovoljiti  potreba  onih  koji  su  im  dali  svoje 
poverenje i izbeći sumnja o predmetu razgovora. 

Telesnim  potreba  [sestara]  neka  posluže  oni  koji  su  zaslužili  odobravanje,  odmakli  u 
godinama  i  izgledu  i  naravi,  uvaženi,  kako  se  ničija  savest  ne  bi  ranila  rđavim 
podozrenjem. Jer, zašto da moju slobodu sudi savest drugoga (1.Kor. 10,29). 

  

Pitanje 34. Kakvi treba da budu oni koji vode brigu o potrebama bratstva? 

Odgovor: Oni koji u obitelji dele potrebne stvari treba da budu sposobni da se ugledaju na 
ono  što  je  rečeno  u  Delima:  Davaše  se  svakome  prema  potrebi  (Dap.4,35).  Oni  treba  da  se 
mnogo  staraju  da  budu  milosrdni  i  strpljivi  prema  svima,  ne  dajući  nikome  povod  za 
podozrevanje u pristrasnosti ili posebnoj naklonosti, po učenju apostola: Ne čineći ništa po 
pristrasnosti (1.Tim.5,21), niti, pak, u neblagonaklonosti, budući da je isti apostol odbacuje 
kao nešto neprilično Hrišćanima: Ako li se neko misli da se svađa, mi takvoga običaja nemamo, 
niti  Crkve  Božcje  (1.Kor,11,16).  Jer,  takvi  ljudi  nekima,  tj.  onima  sa  kojima  su  u  svađi, 
zakidaju  neophodno,  a  drugima,  tj.  onima  prema  kojima  imaju  naklonost,  daju  preko 
potrebe.  Međutim,  prvo  pokazuje  mržnju  prema  bratu,  u  drugo  naklonost  koja  je  za 
osudu, budući da se cepa jednodušnost bratske ljubavi, i izazivaju zla podozrenja, zavist, 
svađe i neraspoloženje za delatnost. 

Prema  tome,  radi  navedenog  i  radi  mnogih  drugih  sličnih  posledica,  oni  koji  bratiji  dele 
ono  što  im  je  potrebno  treba  da  se  do  krajnjeg  stepena  očiste  od  pristrašća  i  svadljivosti. 
Oni  su  dužni  da  budu  svesni  takoga  raspoloženja  u  sebi.  I  oni  sami  i  oni  koji  vrše  neko 
drugo  delo  koje  se  odnosi  na  služenje  bratiji,  treba  da  pokažu  marljivost  kao  da  služe 
samom  Gospodu  (a  ne  ljudima),  koji,  po  svojoj  velikoj  blagosti,  čast  i  staranje  koje  je 
ukazano  onima  koji  su  mu  se  posvetili,  prima  kao  da  je  Njemu  upućeno.  Tome  On 
obećava  nasledstvo  Carstva  nebeskoga,  budući  da  govori:  Hodite  blagosloveni  Oca  moga, 
primite  Carstvo  koje  vam  je  pripremljeno  od  postanja  sveta.  Jer,  kad  učiniste  jednom  od  ove 
najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,34‐40). Sa druge strane, oni treba da znaju opasnoet od 
nemarnosti, sećajući se onoga koji je rekao: Proklet bio svako ko nemarno čini delo Gospodnje 
(Jer.48,10).  Jer,  takvi  ljudi  ne  samo  da  će  biti  izbačeni  iz  Carstva,  nego  će  i  čuti  strašnu  i 
užasnu  presudu Gospodnju: Idite od mene, prokleti, u oganj  večni koji je  pripremljen  đavolu i 
anđelima  njegovim  (Mt.25,41).  Ako,  dakle,  onima  koji  vode  brigu  i  vrše  službu  pripada 
tolika nagrada za marljivost i onolika osuda za nemarljivost, koliko će im tek podviga biti 
potrebno  da  bi  se  pokazali  dostojni  da  se  nazovu  braća  Gospodnja,  po  učenju  Gospoda, 
koji  je  rekao:  Jer,  ko  izvrši  volju  Oca  moga  koji  je  na  nebesima,  taj  je  brat  moj  i  sestra  i  mati 
(Mt.12,50). 

Onaj ko volju Božiju ne postavlja za cilj svog života,  dok je zdrav svojom marljivošću za 
dela Gospodnja pokazujući trud ljubavi, i ako je u bolesti sa radošću projavljujući trpljenje 
i velikodušnost ‐ nalazi se u opasnosti. Najveća opasnost se za njega nalazi u tome što se 
otuđuje od Gospoda, neispunjavanjem volje Božije odvajajući se i od udela bratije. Druga, 
pak,  opasnost  se  sastoji  u  tome  što  se  usuđuje  da  se  nedostojno  priopštava  onome  što  je 
pripremljeno za dostojne. Stoga je potrebno da se opet setimo apostola, Koji kaže: Molimo 
vas da ne primite uzalud blagodat Božcju (2.Kor.6,1). Oni koji su prizvani da budu na mestu 
braće  Gospodnje  ne  treba  da  zanemare  takvu  blagodat  Božiju,  niti  da,  nemarnošću  za 
volju  Božiju,  iznevere  takvo  dostojanstvo,  već,  naprotiv,  da  se  povinuju  apostolu,  koji 
govori: Molim vas, dakle, ja sužanj u Gospodu, da se vladate dostojno zvanja na koje ste pozvani 
(Ef.4,1). 

  

Pitanje 35. Da li treba u jednom mestu osnivati više bratstava? 

Odgovor:  Primer  telesnih  udova  koje  mnogostrano  upotrebljavamo  može  sa  lakoćom 
objasniti  pitanje.  Jer,  beseda  je  već  pokazala  da  je  telu  dobrog  ustrojstva  i  spremnom  za 
svaku  vrstu  dejstva  neophodno  za  ima  oči,  jezik  i  ostale  najglavnije  organe.  Međutim, 
teško  je  i  neuobičajeno  naći  dušu  sposobnu  da  bude  oko  za  mnoge.  Strogost  zahteva  da 
nastojatelj  bude  prozorljiv,  vešt  u  govoru,  trezvouman,  milosrdan,  koji  svim  srcem  traži 
sudove Božije. Može li se, međutim, u jednom mestu naći više takvih ljudi? Čak i ako se 
desi da se nađu dvojica ili trojica (što nije lako, niti se da sresti), mnogo je bolje da zajedno 
uzmu na sebe staranje i jedni drugima olakšavaju trud. Kad se desi da je jedan odsutan, ili 
da je nečim drugim sprečen (budući da je nastojatelj često dužan da se odvoji od bratstva), 
drugi  može  da  dopuni  nedostatak.  Ne  bude  li  tako,  jedan  može  otići  u  drugo  bratstvo 
kome treba rukovoditelj. 

I  iskustvo  onog  što  se  dešava  u  svetu  može  da  nam  pomogne  u  rešavanju  navedenog 
pitanja. Oni koji su iskusni u opštim veštinama zavide takmacima, što neprimetno izaziva 
suparništvo.  Slično  se  najčešće  događa  i  u  podvižničkom  životu.  Oni  koji  počinju  da  se 
utrkuju  u  prekrasnom  delu,  te  da  jedni  druge  staranjem  prevazilaze  u  gostoprimstvu,  u 
broju  sapodvižnika,  ili  u  nečem  drugom  sličnom,  vremenom  će  doći  i  do  svađe.  Osim 
toga,  bratija  koji  dolaze  iz  drugih  obitelji  stupaju  u  nedoumicu.  Umesto  da  se  uspokoje, 
oni  se  dvoume  da  li  da  pristupe  jednom  ili  drugom  bratstvu.  Ako  pretpostave  jednu 
stranu,  uvrediće  drugu.  Osim  toga,  nije  moguće  u  potpunosti  oceniti  i  jedne  i  druge, 
naročito kada se zahteva brzina. I oni koji prvi put stupaju u opštežiće dospevaju u veliko 
nespokojstvo,  budući  da  se  nalaze  pred  izborom  rukovoditelja  svog  života:  izabrati 
jednoga  svakako  znači  odbaciti  ostale.  Time  se  oni  od  samog  početka  zaražavaju 
prevaznošenjem, ne pripremajući se za učenike, već postajući sudije i ocenjivači bratije. 

U  deljenju  obitelji  se,  prema  tome,  ne  može  naći  nikakvo  dobro,  već  mnogo  toga 
nepoželjnog.  Stoga  uopšte  nije  korisno  odvajati  jednu  obitelj  od  druge.  Ukoliko  je  takva 
podela ranije i izvršena, po osvedočenju štete treba požuriti sa ispravljanjem. Jer, ostajati 
pri podeli  znači  biti svadljiv. Apostol,  naime,  kaže:  Ako li neko misli  da  se  svađa,  mi  takoga 
običaja nemamo, niti Crkve Božije (1.Kor.11,16). 

I šta bi se moglo navesti kao smetnja prisajedinjenju? Da li životne potrepštine? Međutim, 
one se mnogo lakše mogu namiriti u opštežiću, budući da za sve može biti dovoljan jedan 
svetilnik, jedno ognjište, i ostalo. Jer, u ovim stvarima, više nego u bilo čemu drugom, na 
svaki način treba da stremimo ka veštini da potrebne stvari svedemo na najmanju moguću 
meru.  Osim  toga,  za  bratiju  koji  žive  razdeljeno,  biće  potreban  veći  broj  ljudi  koji  spolja 
nabavljaju  stvari.  Ukoliko,  pak,  oni  žive  u  zajednici,  broj  će  biti  prepolovljen.  Kako  je, 
međutim,  teško  naći  čoveka,  koji  putujući  i  sastajući  se  sa  svetovnjacima  neće  osramotiti 
ime Hristovo, nego ostati dostojan svoga zaveta, znate i sami, i pre nego što vam kažem. 

Zatim,  kako  oni  koji  istrajavaju  u  odvojenosti  mogu  nazidavati  one  koji  su  u  opštežiću, 
bilo da podstiču na mir, ako nastane potreba, bilo da ih opominju na druge zapovesti, kad 
sami zbog svog odvajanja daju povod za zla podozrenja? 

Osim toga, čujmo šta apostol piše Filipljanima: Upotpunite moju radost, da isto mislite, jednu 
istu ljubav imate, jedinodušni i jedinomisleni: ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu, nego 
smirenjem činite jedan drugoga većim odʹsebe. Ne starajte se svako za svoje, nego svako i za ono što 
je  drugih  (Fil.  2,2‐4).  Ima  li,  pak,  većeg  dokaza  smirenoumlja  od  spremnosti  nastojatelja 
bratstva da se potčinjavaju jedni drugima? Jer, ukoliko su jednaki po duhovnim darovima, 
biće  bolje  da  se  podvizavaju  zajedno,  s  obzirom  da  je  Gospod  slao  učenike  dva  i  dva 
(Mk.6,7). I svaki od njih će, svakako, poželeti da se sa radošću potčini drugom, sećajući se 
Gospoda  koji  kaže:  Koji  sebe  ponizuje  uzvisiće  se  (Lk.18,14).  A  ukoliko  se  desi  da  je  jedan 
niže, a drugi više, svakako će biti korisnije da slabiji bude primljen u zajednicu snažnijega. 

U  suprotnom  će  se  pokazati  očevidna  neposlušnost  apostolskoj  zapovesti:  Ne  starajte  se 
svako  za  svoje,  nego  svako  i  za  ono  što  je  drugih  (Fil.2,4).  Čini  mi  se  da  se  u  tome  ne  može 
uspeti pri zasebnom življenju. Jer, svako bratstvo će voditi brigu samo o svojim članovima, 
udaljujući se od staranja o drugima. To se, pak, kako rekoh, očevidno protivi apostolskoj 
zapovesti.  Da  među  svetima  nije  bilo  nikakve  podele  može  se  videti  u  Delima 
apostolskim, gde se na jednom mestu svedoči: U naroda koji poverova beše jedno srce i jedna 
duša  (Dap.4,32),  a  na  drugom:  A  svi  koji  verovaše  behu  na  okupu  i  imahu  sve  zajedntko 
(Dap.2,44).  Kod  njih  niko  nije  živeo  po  svojoj  volji,  već  se  svi  upravljahu  jednim  i  istim 
staranjem,  bez  obzira  na  to  što  ukupan  broj  prelažaše  pet  hiljada  i  što  je,  sa  ljudskog 
gledišta,  mnoštvo  obično  smetnja  za  jedinstvo.  Kakav  je,  dakle,  razlog  za  međusobno 
deljenje kod onih koji u malom broju žive svaki na svojim mestima? O, kad bi se ostvarilo 
da  i  oni  koji  su  u  istom  mestu  skupljeni  ostanu  svagda  zajedno,  i  da  bratstva,  koja  se 
nalaze na raznim mestima i koja se nalaze pod jednim staranjem ljudi koji su sposobni da 
bespristrasno i mudro donose korist svima, uzrastaju u jedinstvu Duha svezom mira (Ef.4,3). 

  

Pitanje 36. O onima koji napuštaju bratstvo. 

Odgovor:  Ne  priliči  da  se  bez  razloga  razdvajaju  oni  koji  su  se  međusobno  saglasili  na 
zajednički  život.  Mogu,  pak,  postojati  dva  razloga  koji  navode  da  se  ne  ostane  pri 
prvobitnoj nameri: ili šteta od opštežića, ili nepostojanost misli kod onoga ko menja svoju 
nameru. 

Onaj ko namerava da se odvoji od bratije usled neke štete, ne treba da skriva razlog, već 
da ga iznese, kao što nam je predao Gospod, rekavši: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga 
nasamo (Mt.18,15). I ukoliko bude ispravljeno ono što bude tražio, on će zadobiti bratiju i 
neće obeščastiti opštenje sa njima. Ako, pak, vidi da ostaju u zlu i ne saglašavaju se da se 
poprave,  neka  stvar  iznese  ljudima  koji  su  sposobni  da  rasude.  I  kad  već  više  njih 
posvedoče  isto,  neka  se  odvoji.  Jer,  on  neće  ostaviti  bratiju,  nego  tuđince,  budući  da 
Gospod onoga ko je uporan u zlu poistovećuje sa neznabošcima i carinicima: Neka ti bude 
kao neznabožac i carinik (Mt.18,17). 

Onaj, pak, ko se od zajednice rastaje zbog svoje lakomislenosti, neka zaleči svoju slabost. 
Ako li neće da se saglasi na to, ne treba da ga primi  ni jedno bratstvo. Onaj, opet, ko na 
drugo  mesto  ide  po  zapovesti  Gospodnjoj  (Jn.14,31),  U  stvari  ne  ostavlja  bratstvo,  nego 
ispunjava svoju dužnost. 

Drugi  razlog  za  razdvajanje  od  bratije  se  ne  može  dopustiti.  Jer,  njime  se  beščasti  ime 
Gospoda našega Isusa Hrista, koje je sabralo bratstvo. Osim toga, njime ni savest pojedinca 
ne  može  ostati  čista,  budući  da  se  javlja  uzajamno  podozrevanje,  čime  se  protivreči 
zapovesti Gospodnjoj, koja kaže: Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat 
tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom i idi te se najpre pomiri sa bratom 
svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt.5,23‐24). 

  

Pitanje  37.  Da  li  pod  izgovorom  molitvoslovlja i  pojanja  treba  zanemarivati  rad?  Koje 
vreme je pogodno za molitve? I uopšte, treba li se baviti rukodeljem? 

Odgovor: Gospod naš kaže da je poslenik dostojan hrane svoje (Mt.10,10), a ne svaki čovek i 
u svakom slučaju. I apostol naređuje da se trudimo i vlastitim rukama činimo što je dobro, 
da  bismo  mogli  dati  i  onome  kome  je  potrebno  (Ef.4,28).  Iz  toga  je  očigledno  da  se  treba 
vredno baviti rukodeljem. Jer, cilj blagočašća ne treba smatrati povodom za nedelatnost ili 
izbegavanje  truda,  nego  pobudom  za  podvižništvo,  za  veći  trud,  za  trpljenje  u  nevolji, 
kako bismo mogli reći: U trudu i naporu, često u nespavanju, u gladovanju i žeđi (2.Kor.11,27). 
Takav  način  života  nam  je  koristan  ne  samo  zbog  iznuravanja  tela,  nego  i  zbog  ljubavi 
prema  bližnjem.  Preko  nas,  naime,  Bog  i  nemoćnoj  braći  daje  koliko  im  je  potrebno,  po 
primeru  koji  nam  je  dat  u  Delima  apostolskim:  Sve  vam  pokazah  da  se  tako  valja  truditi  i 
pomagati nemoćnima (Dap.20,35), i još: Da imate davati onome kome je potrebno (Ef.4,28). Time 
ćemo se i mi udostojiti da čujemo: Hodite blagosloveni Oca moga, primite Carstvo koje vam je 
pripremljeno  od  postanja  sveta.  Jer,  ogladneh  i  dadoste  mi  da  jedem;  ožedneh  i  napojiste  me 
(Mt.25,34‐35). 

I treba li uopšte govoriti o tome koliko je lenjost veliko zlo, kada apostol jasno naređuje da 
onaj ko ne radi i ne jede (2.Sol.Z,8)? Prema tome, kao što je svakome potrebna svakidašnja 
hrana,  tako  mu  je  neophodan  i  rad  prema  sili  njegovoj.  Nije  uzalud  Solomon  u  pohvali 
napisao: Hleba lenjosti ne jede (Prič. 31,27). I apostol piše o samom sebi: Niti smo zabadava jeli 
hleb  u  nekoga,  no  s  trudom  i  mukom,  radeći  dan  i  noć  (2.Sol.Z,8),  iako  je  imao  vlast  da, 
objavljujući  Jevanđelje,  od  Jevanđelja  i  živi.  Pa,  i  Gospod  je  lenjost  spojio  sa  zloćom, 
rekavši: Zli i lenjivi slugo (Mt.25,26). Mudri Solomon ne samo da, ranije navedenim rečima, 
hvali  onoga  koji  radi,  već  i  izobličava  lenjivog,  navodeći  upoređenje  sa  najmanjom  od 
životinja:  Idi  k  mravu,  lenjivče  (Prič.6,  6).  Stoga  i  mi  treba  da  se  bojimo  da  nam  se  u  Dan 
suda ne prebaci ista stvar. Jer, Onaj ko nam je dao sile da radimo, tražiće od nas i delo koje 
joj odgovara: A od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se tražiti (Lk.12,48). 

Poneki  izbegavaju  rad  pod  izgovorom  molitava  i  psalmopojanja.  Za  svaku  stvari  postoji 
naročito  pogodno  vreme,  kao  što  veli  Propovednik:  Svemu  ima  vreme  (Prop.3,1).  Treba, 
međutim,  znati  da  je  za  molitvu  i  pojanje,  kao  i  za  mnoge  druge  stvari,  svako  vreme 
pogodno.  Stoga  kad  ruke  pokrećeš  na  rad,  Boga  slavi  ili  jezikom  (ako  je  moguće,  radi 
nazidavanja  vere),  ili  srcem,  u  Psalmima  i  slavopojima  i  pesmama  duhovnim  (Kol.3,16). 
Molitvu, dakle, možemo vršiti i dok radimo, blagodareći Onome ko je našim rukama dao 
silu  da  radimo  i  umu  mudrost  za  sticanje  znanja,  ko  je  dao  veštastvo  iz  koga  su 
napravljena  oruđa  i  koje  se  obrađuje  zanatom  kojim  se  mi  zanimamo.  Osim  toga,  mi  se 
molimo  da  dela  ruku  naših  posluže  cilju  bogougađanja.  Mi  ćemo  dostići  do  duševne 
sabranosti ukoliko, kao što je rečeno, pri svakoj delatnosti budemo od Boga iskali uspeh u 
delu, uznoseći blagodarnost Onome ko je dao silu za delanje, i čuvajući cilj bogougađanja. 
Jer, ne postupimo li tako, mi nećemo biti u stanju da sjedinimo ono o čemu apostol govori: 
Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17), i: Radeći dan i noć (2.Sol.Z,8). 

Zakon  je,  dakle,  prepisao  blagodarenje  u  svako  vreme.  Osim  toga,  i  priroda  i  razum 
pokazuju da je ono potrebno za naš život. Stoga u bratstvima ne treba zanemarivati vreme 
koje je ustanovljeno za molitve. Mi smo ih izabrali po neophodnosti, budući da svako na 
naročiti  način  napominje  o  dobru  koje  nam  je  Bog  učinio.  Tako  ne  treba  prenebregavati 
jutro,  kako  bi  prvi  pokreti  duše  i  uma  bili  posvećeni  Bogu,  kako  se  ne  bismo  ničega 
prihvatili sa marljivošću pre nego što se razveselimo mišlju o Bogu, po napisanom: Setih se 
Boga i razveselih se (Ps. 76,4), i kako se ni telo ne bi pokrenulo na rad pre nego što ispunimo 
rečeno: Tebi ću se pomoliti, Gospode, Izjutra usliši glas moj. Izjutra ću stati pred tebe i ugledaćeš 
me  (Ps.5,4‐5).  Zatim,  i  u  treći  času  treba  ustajati  na  molitvu  i  sakupljati  bratiju  (koji  su 
možda odvojeni, budući zauzeti svojim poslovima), sećajući se dara Svetoga Duha, koji je 
apostolima  dat  u  treći  čas.  Svi  mi  treba  da  se  zajednički  poklonimo  kako  bismo  i  sami 
postali  dostojni  da  primimo  osvećenje  i  da  od  Duha  izmolimo  rukovodstvo  i  pouku  u 
onom što je korisno, prema rečenom: Srce čisto sačini u meni, Bože, i duh prav obnovi u utrobi 
mojoj.  Ne  odbaci  me  od  lica  svoga  i  Duha  Svetoga  svoga  ne  oduzmi  od  mene.  Daj  mi  radost 
spasenja svoga i vladalačkim duhom učvrsti me (Ps.50, 12‐13), i opet: Duh tvoj blagi uputiće me 
na zemlju pravu (Ps.142, 10). Nakon toga se opet možemo prihvatiti posla. Čak i oni koji se, 
po prirodi posla ili mesta, zateknu negde daleko, treba bez oklevanja da izvrše ono što je 
zajednički ustanovljeno. Jer, gde su dva ili tri sabrana u ime moje, veli Gospod, onde sam i ja 
među njima (Mt.18,20). U šesti čas smatramo da treba da se molimo po ugledu na svete, koji 
kažu: Uveče, ujutru i u podne kazivaću i objavljivaću i čuće glas moj (Ps.54,18). Osim toga, da 
bismo  se  izbavili  od  napada  podnevnog  demona,  mi  čitamo  i  devedeseti  Psalam. 
Neophodnost  molitve  u  deveti  čas  predali  su  nam  sami  apostoli:  Dela  apostolska 
pripovedaju da su Petar i Jovan išli gore u hram u deveti čas molitve (Dap.3,1). I po prolasku 
dana  treba  kako  da  blagodarimo  za  ono  što  nam  je  darovano  ili  za  ono  što  smo  valjano 
učinili, tako i da ispovedimo ono što smo propustili, što smo hotimice ili nehotice ili čak 
pritajeno zgrešili rečima, delima ili samim srcem: za sve treba da molitvom umilostivimo 
Boga. Jer, razmatranje prošloga je veoma korisno kako bismo izbegli da opet ne padnemo 
u  slične  grehe.  Stoga  je  rečeno:  Zbog  onog  što  govorite  u  srcima  svojim  pokažite  umiljenje  na 
posteljama  svojim  (Ps.4,5).  I  opet,  pri  nastupanju  noći,  mi  treba  da  ištemo  da  nam  odmor 
bude bez saplitanja i slobodan od maštanja, ,te da i u taj čas čitamo devedeseti Psalam. O 
potrebi  i  ponoćne  molitve  saopštavaju  nam  Pavle  i  Sila,  kao  što  iznosi  povest  Dela 
apostolskih,  navodeći:  A  oko  ponoći  Pavle  i  Sila  slavljahu  Boga  (Dap.16,25).  I  psalmopojac 
veli:  U  ponoć  ustajah  da  te  ispovedam  zbog  presuda  pravde  tvoje  (Ps.118,  62).  Najzad,  na 
molitvu  treba  da  ustajemo  preduhitrujući  jutra,  kako  nas  dan  ne  bi  zaticao  u  snu  i  na 
postelji, po rečenome: Preduhitriše oči moje jutro da bih se poučavao rečima tvojim (Ps. 118,148). 

Oni koji su odlučili da pažljivo žive u slavu Boga i Hrista Njegovog, ne treba da zanemare 
ni jedan od ovih časova. Smatram da je različitost i raznolikost molitava i psalmopojanja u 
ustanovljene  časove  korisna  zbog  toga  što  se  jednolikošću  duša  često  dovodi  do 
ravnodušnosti i rasejanosti. Naprotiv, sa promenom i raznolikošću psalmopojanja i čitanja 
svakoga časa, njena želja se osnažuje i trezvoumlje obnavlja. 

  

Pitanje  38.  Pošto  smo  dovoljno  pokazali  da  molitvu  ne  treba  propuštati  i  da  je 
neophodno raditi, sledi da saznamo koja vrsta poslova odgovara našem zvanju. 

Odgovor: Nije lako odrediti pojedinačne poslove [kojima možemo da se bavimo], budući 
da se od jednih traže jedni, a od drugih drugi, u zavisnosti od vrste pojedinih zanata koji 
su svojstveni određenom kraju. Međutim, može se u uopštenoj reči navesti kakav treba da 
je njihov izbor. Ti poslovi ne treba da narušavaju mir i bezmolvije našega života, ne treba 
da zadaju mnogo brige oko nabavke veštastva koje im je potrebno, ne treba da izazivaju 
veliko  nespokojstvo  pri  prodaji  rukotvorina,  niti  da  daju  povoda  za  neprilične  i  štetne 
susrete  sa  muškarcima  i  ženama.  Naprotiv,  mi  uvek  treba  da  imamo  u  vidu  da  imamo 
poseban  cilj:  prostotu  i  jeftinoću,  budući  da  izbegavamo  priliku  da  služimo  ludim  i 
pogubnim  željama  ljudskim  (1.Tim.6,9),  i  onome  čemu  oni  teže.  Prema  tome,  tkanjem 
možemo  da  se  bavimo  ukoliko  pravimo  stvari  za  svakodnevni  život,  a  ne  ono  što  su 
pohotljivi  ljudi  izmislili  radi  lovljenja  i  vezivanja  u  zamke  mladih.  Isto  tako,  obućarskim 
zanatom treba da poslužimo onima koji traže ono što je neophodno za upotrebu. Stolarski, 
tesarski  i  zemljoradnički  zanat  ne  treba  da  zapostavljamo,  budući  da  su  neophodni  za 
život  i  veoma  korisni,  ukoliko  ne  narušavaju  bezmolvije,  niti  dovode  do  narušavanja 
jedinstva  bratije.  U  suprotnom,  njih  treba  ostaviti,  pretpostavljajući  zanate  koji 
omogućavaju da se sačuva neuznemiren i Gospodu posvećen život, u kome se oni koji su 
se  posvetili  podvigu  blagočašća  ne  odvlače  od  psalmopojanja  i  molitava,  niti  od  ostalog 
dobrog poretka. Kada, pak, od njih, nemamo nikakve štete u životu koji smo izabrali, treba 
da  ih  pretpostavljamo  ostalima,  naročito  zemljoradnju,  budući  da  njome  stičemo  ono 
najneophodnije, čime se izbavljamo od daljih skitanja i lutanja. Njome, dakle, treba da se 
bavimo samo ukoliko nas ne dovodi do meteža i do sukoba sa susedima ili sa onima koji 
žive sa nama. 

  
Pitanje 39. Kako treba prodavati rukodelje i kako se ponašati za vreme putovanja? 

Odgovor:  Treba  da  se  postaramo  da  rukodelje  ne  prodajemo  negde  daleko,  kako  bismo 
izbegli da se radi prodaje pokazujemo pred ljudima. Nama više priliči boravak na jednom 
mestu.  On  je  ujedno  korisniji  i  za  uzajamno  nazidavanje  i  za  brižljivo  održavanje 
svakidašnjega života. Bolje je, dakle, da nešto smanjimo cenu, negoli da radi neznatnoga 
dobitka  idemo  daleko.  Ako,  pak,  iskustvo  pokaže  da  je  tako  nešto  nemoguće,  treba  da 
izaberemo  mesta  i  gradove  gde  žive  blagočastivi  ljudi,  kako  nam  odvajanje  ne  bi  bilo 
besplodno.  Mnoga  bratija  treba  da  se  skupljaju  na  određenim  trgovima,  gde  bi  svaki 
iznosio  svoje  rukodelje.  Oni  zajednički  treba  i  da  putuju  kako  bi  vreme  provodili  u 
psalmopojanju,  molitvama  i  u  uzajamnom  nazidavanju.  Stigavši  u  [nameravano] 
odredište,  oni  treba  da  izaberu  isto  mesto  boravka  radi  uzajamne  podrške,  da  ne  bi 
propuštali vreme dnevne ili noćne molitve, i da bi, stupajući u većem broju u opštenje sa 
nezgodnim i koristoljubivim ljudima, prolazili bez štete, budući da i najneobuzdaniji ljudi 
neće da imaju mnoge svedoke svoje nepravde. 

  

Pitanje 40. O trgovini na sabranjima. 

Odgovor:  Razum  nam  govori  da  trgovina  ne  priliči  na  mestima  gde  se  slavi  spomen 
mučenika. Hrišćani  na mesta mučeništva  i  oko  njih  treba da  dolaze  jedino radi molitve  i 
kako bi se, sećajući se nepokolebivosti svetih koji su se za blagočašće podvizavali do smrti, 
i  sami  podsticali  ka  sličnoj  revnosti.  Jer,  mi  treba  da  se  sećamo  strašnoga  gneva 
Gospodnjeg,  koji  je,  premda  (kao  što  je  napisano)  svagda  i  svuda  krotak  i  smiren  srcem 
(Mt.11,29), zamahnuo bičem na one koji oko hrama prodavali i kupovali (Jn.2,15), budući 
da  je  trgovina  dom  molitve  pretvarala  u  razbojničku  pećinu.  Kod  svetih  je,  kao  što  je 
poznato i kao što se do našeg vremena još držalo, vladao običaj da se mole jedni za druge, 
da  u  većem  broju  padaju  pred  Boga  i  prolivaju  suze  pred  Njim,  umilostivljavajući  ga  za 
grehe, i blagodareći mu za dobročinstva, nazidavajući se rečima utehe. I ukoliko su drugi 
pre  nas  narušili  taj  običaj,  mesto  i  vreme  pretvarajući  u  trgovinu,  slavlje  i  opštu  pijacu, 
nama  nikako  ne  priliči  da  idemo  za  njima,  te  da  svojim  učešćem  utvrđujemo  ružnu 
novotariju.  Naprotiv,  mi  treba  da  podražavamo  sabranja  oko  Gospoda  našega  Isusa 
Hrista,  koja  opisuju  Jevanđelja,  te  da  (kao  prilično)  ispunjavamo  ono  što  preporučuje 
apostol:  Kada  se  sabirate  svaki  od  vas  ima  Psalam,  ima  pouku,  ima  jezik,  ima  otkrivenje,  ima 
tumačenje; sve neka bude za izgrađivanje (1.Kor. 14,26). 

  

Pitanje 41. O vlasti i poslušanju. 

Odgovor: Međutim, ne treba dozvoljavati da se svako uči zanatu koji bi želeo, čak i ako je 
dozvoljen,  već  samo  onome  za  koji  se  smatra  sposobnim,  budući  da  onaj  ko  se  odrekao 
samog sebe i koji je odbacio svoju volju, ne čini ono što hoće nego ono čemu ga uče. Jer, 
razum ne dopušta da onaj ko je jednom staranje o sebi poverio drugima sam bira ono što 
smatra  korisnim.  Jer,  oni  će  ga  odrediti  za  ono  za  šta  ga,  u  ime  Gospodnje,  vide 
sposobnim.  Jer,  onaj  ko  bira  delatnost  po  svojoj  želji,  sam  sebe  osuđuje  zbog 
samougađanja: on je, naime, tome pribegao ili zbog svetske slave, ili zbog nade na dobitak, 
ili zbog toga što, usled lenjosti i razmaženosti, pretpostavlja lakše zanimanje. Onaj, pak, ko 
je kriv u tome, pokazuje da se još nije oslobodio od zlih strasti. Onaj ko hoće da ostvaruje 
svoje prohteve, nije se odrekao sebe. Onaj kome je stalo do dobitka i slave, još nije raskrstio 
sa svetovnim stvarima. Onaj ko ne podnosi napor truda još nije umrtvio udove svoje koji su 
na  zemlji  (Kol.3,5).  Naprotiv,  on  pokazuje  nadmenu  samouverenost,  misleći  da  je  njegov 
sud  tačniji  od  mišljenja  mnogih  drugih.  Stoga,  onaj  ko  poznaje  neku  veštinu,  koju 
potvrđuje  zajednica,  ne  treba  da  je  zapostavlja.  Jer,  napuštanje  onoga  što  je  već  stečeno 
pokazuje nestalnost misli i nepostojanost proizvoljenja. Ukoliko, pak, ne zna, neka ne traži 
sam, nego neka prihvati ono što odobrava većina, kako bi se u svemu sačuvao poredak. I 
kao  što,  po  pokazanome,  ne  priliči  da  čovek  sebi  dozvoljava  izbor,  tako  je  za  osudu 
ukoliko ne prima ono što drugi odobravaju. Čak i ako poznaje neku veštinu, on treba da je 
napusti  ukoliko  ne  odgovara  bratstvu,  pokazujući  da  nema  pristrasnost  ni  prema  čemu 
svetskom. Jer, volju pomisli (Ef.2,3), po reči apostola, čini onaj koji nema nade (1.Sol.4,1Z), 
dok je poslušnost u svemu dostojna odobrenja. Sam apostol, naime, hvali one koji su sebe 
najpre predali Gospodu, a zatim i nama, po volji Božijoj (2.Kor.8,5). 

Uostalom,  svako  treba  da  je  pažljiv  u  svom  poslu,  da  se  o  njemu  stara  sa  ljubavlju  i 
neumornom marljivošću, sa pažljivom brižljivošću, kao da ga gleda Bog, kako bi uvek sa 
smelošću mogao da kaže: Naše oči su,uperene u Gospoda Boga, kao oči slugu u ruke gospodara 
njihovih (Ps.122,2). Ne treba prelaziti sa jednog posla na drugi, budući da naša priroda ne 
može  istovremeno  da  uspeva  u  mnogim  zanimanjima.  Korisnije  je  trudoljubivo  se  latiti 
jednog  posla,  nego  olako  se  doticati  mnogih.  Prihvatanje  mnogih  poslova  i  prelaženje  sa 
jednog  na  drugi  osim  što  ne  privodi  do  kraja  ni  jedan  posao,  svedoči  i  o  davnašnjoj 
nestalnosti naravi, ili je izaziva, ukoliko je nije bilo ranije. 

Ako se nekad javi potreba, onaj ko je sposoban treba da pomogne i u drugim veštinama. 
[Čovek], pak, u to ne treba da se upušta sam od sebe, nego kada bude pozvan, budući da 
se ne radi o osnovnom zanimanju, nego o poslu koji je izazvan okolnostima. Slično je i kod 
telesnih  udova:  kad  noga  poklekne,  mi  se  pridržavamo  rukom.  I  kao  što  ne  valja  da  se 
čovek  sam  prihvata  nečeg,  tako  je  za  osudu  ukoliko  odbija  da  uzme  na  sebe  ono  što  se 
naređuje.  Mi  treba  da  se  postaramo  da  ne  dajemo  hranu  strasti  samovolje,  niti  da 
narušavamo pravilo poslušnosti i potčinjavanja. 

Staranje o oruđu pripada uglavnom starešini svakog posla. Međutim, može se desiti da on 
nešto ne primeti. Stoga, kao o stvarima opšte svojine, o njima treba da se postaraju svi koji 
primete  neki  nedostatak.  Jer,  premda  se  samo  pojedinci  služe  oruđem,  korist  od  njih  je 
opšta. Stoga, prenebregavanje dela drugih veština, kao nečeg što nas se ne tiče, pokazuje 
otuđenost.  Onima  koji  se  bave  zanatima  nije  dopušteno  da  oruđa  smatraju  svojom 
svojinom.  Naime,  oni  se  ne  smeju  usuditi  da  nastojatelju  ometaju  upotrebu  prema 
nahođenju,  niti  da  smatraju  da  imaju  pravo  da  ih  prodaju,  ili  zamenjuju,  ili 
[zlo]upotrebljavaju  na  neki  drugi  način,  ili  da  onima  koja  postoje  dodaju  druga.  I  zar  bi 
onaj, ko je jednom odlučio da ne bude gospodar čak ni svojih sopstvenih ruku, poverivši 
drugom  da  upravlja  njihovim  delanjem,  dosledno  postupao  ukoliko  samovoljno 
upotrebljava oruđe zanata, i koristi ga kao svoje vlasništvo? 

  

Pitanje  42.  Sa  kakvim  ciljem  i  raspoloženjem  treba  da  se  trude  oni  koji  se  bave 
rukodeljem? 

Odgovor:  Treba  znati  da  je  onaj  ko  se  bavi  rukodeljem  dužan  da  radi  kako  bi  ispunio 
zapovest Gospoda, koji je rekao: 

Ogladneh, i dadoste mi da jedem (Mt.25,35), a ne da bi zadovoljio svoje potrebe. Jer, Gospod 
je potpuno zabranio da se brinemo o samima sebi, rekavši: Ne brinite se dušom svojom, šta 
ćete jesti... ni telom svojim, u šta ćete se odenuti (Mt.6,25), i dodavši: Jer sve ovo neznabošci ištu 
(Mt.6,32). Prema tome, svako za cilj svoje delatnosti treba da ima pomoć potrebitima, a ne 
svoju potrebu. Jer, na taj način ćemo izbeći osudu za samoljubivost, te primiti blagoslov za 
bratoljublje  od  Gospoda,  koji  kaže:  Kad  učiniste  jednome  od  ove  moje  najmanje  braće,  meni 
učiniste (Mt.25, 40). 

I  neka  niko  ne  misli  da  se moja  reč  protivi  apostolu, koji  veli:  Mirno  radeći  neka  svoj hleb 
jedu  (2.Sol.Z,12).  Jer,  to  je  rečeno  za  neuredne  i  lenje  ljude.  Za  njih  je  bolje  da  služe  sami 
sebi,  nego  da  žive  lenjim  životom  i  da  budu  na  teret  drugima.  Jer,  on  govori:  Čujemo  da 
neki među vama žive neuredno, ne rade ništa... Zapovedamo i molimo ih... da mirno radeći svoj hleb 
jedu (2.Sol.3,11‐12). Tu misao prenose i reči: Radeći dan i noć, da ne bismo bili na teretu nikome 
(2.Sol.Z,8). Jer, apostol je iz bratoljublja i radi uspokojenja neurednih sam sebe podvrgavao 
trudu koji se od njega nije tražio. 

Onaj, pak, ko teži savršenstvu treba da se rukodeljem bavi danju i noću kako bi imao šta 
da pruži onome kome je potrebno (Ef.4,28). Jer, onaj ko se nada na sebe samog ili na onoga ko 
je na sebe uzeo brigu o potrebama, ko smatra da je njegovo rukodelje, ili posao onog koji 
živi  sa  njim,  dovoljan  izvor  za  život,  polažući  nadu  na  čoveka,  izlaže  sebe  opasnosti  da 
padne  pod  kletvu,  koja  glasi:  Proklet  čovek  koji  se  nada  u  čoveka,  koji  telo  čini  svojom 
uzdanicom,  i  čije  srce  se  udaljuje  od  Gospoda  (Jer.17,5).  Rečima:  Koji  se  nada  u  čoveka,  Sveto 
Pismo  zabranjuje  da  se  ima  nada  u  drugoga,  a  rečima:  Koji  telo  čini  svojom  uzdanicom, 
zabranjuje samopouzdanje. I jedno i drugo, pak, ono naziva odmetništvom od Gospoda, te 
navodi i posledice i jednog i drugog: I biće kao divlji vres u pustinji i neće videti kad dođe dobro 
(Jer.17,6). Ono daje da se shvati da uzdanje u sebe ili u drugoga predstavlja odstupanje od 
Gospoda. 
  

Pitanje  43.  Dovoljno  je  rečeno  o  tome  kako  se  treba  baviti  rukodeljem.  I  onome  što 
nedostaje moći ćemo da se naučimo iz samog dela. Ali, želeli bismo da nam se objasni 
kakvi treba da budu nastojatelji bratstva i kako da upravljaju onima koji žive s njima. 

Odgovor: O tome je već rečeno ono glavno. Međutim, pošto želite (i dobro je što želite) da 
nešto  više  o  tome  objasnimo  (s  obzirom  da  je  potčinjeni  obično  onakav  kakav  je  i 
nastojatelj), potrudićemo se da se toga ozbiljnije dotaknemo. Sećajući se, dakle apostolove 
zapovesti: Budi obrazac vernima (1.Tim.4, 12), nastojatelj treba svojim životom da daje jasan 
primer  [ispunjavanja] svake  zapovesti  Gospodnje,  kako  onima  koji  se  od  njega  uče  ne  bi 
dao povod da misle da je ona nemoguća ili da se može prenebregavati. 

Pre svega (i važnije od svega), on po ljubavi Hristovoj treba do te mere da uznapreduje u 
smirenoumlju,  da  čak  i  kad  ćuti,  primer  njegovih  dela  bude  poučniji  od  svake  reči.  Jer, 
ukoliko je cilj Hrišćanstva ‐ podražavanje Hrista po meri Njegovog Ovaploćenja s obzirom 
na  prizvanje  svakoga,  oni  kojima  je  povereno  rukovodstvo  mnogih  dužni  su  da  svojim 
posredovanjem povedu slabije ka ugledanju na Hrista, po reči blaženoga Pavla: Ugledajte 
se na mene, kao i ja na Hrista (1.Kor.11,1). Pre svega, uzrastajući u meri smirenoumlja koju je 
pokazao Gospod naš Isus Hristos, oni treba da postanu tačan obrazac. Jer, Hristos govori: 
Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt.11, 29). Stoga krotost naravi i smirenje 
srca treba da odlikuju nastojatelja. Gospod se nije stideo da služi svojim slugama, nego je 
blagovoleo da bude služitelj zemlji i blatu, koje je sam sazdao i uobličio ga u čoveka. On, 
naime,  govori:  Ja  sam  među  vama  kao  sluga  (Lk.22,27).  Šta  treba,  pak,  da  činimo  mi 
ravnočasnim  sebi,  kako  bismo  mogli  da  pomislimo  da  mu  podražavamo?  To  je,  dakle, 
jedna od osobina kojom nastojatelj treba naročito da se odlikuje. 

Osim  toga,  on  treba  da  je  milosrdan,  da  velikodušno  podnosi  one  koji  iz  neiskustva  ne 
ispune neku od svojih obaveza, da ne prelazi ćutke preko pogrešaka, ali i da bude krotak 
sa neposlušnima i da im sa svim milosrđem i umerenošću daje lekove, da je sposoban da 
pronađe  način  lečenja  koji  odgovara  nemoći,  da  ne  prekoreva  sa  visine,  nego  da  sa 
krotošću,  kao  što  je  napisano  (2.Tim.2,25),  opominje  i  vaspitava,  da  bude  budan  u 
sadašnjim  stvarima,  da  predviđa  buduće,  da  je  sposoban  za  podvig  sa  jakima  i  da  nosi 
nemoći  slabih,  da  je  u  stanju  da  sve  čini  i  govori  na  usavršavanje  onih  koji  sa  njim  žive. 
Nastojatelj  ne  treba  sam  da  uzima  prvenstvo,  već  da  bude  izabran  starešinama  drugih 
bratstava,  pošto  je  svojim  ranijim  životom  pokazao  iskustvo  u  dobrom  vladanju.  Jer, 
rečeno  je:  A  i  ovi  da  se  prvo  provere,  pa  onda  da  služe,  pošto  su  bez  mane  (1.Tim.Z,10).  Ko  je 
takav, i ko je tako izabran, neka primi nastojateljstvo i neka zavede dobar red u bratstvu, 
rasporedivši posao prema sposobnosti svakoga. 

  
Pitanje  44.  Kome  treba  davati  spoljašnja  poslušanja,  i  kako  ih  treba  ispitati  kad  se 
vrate? 

Odgovor: Spoljašnja poslušanja treba davati onima koji mogu da putuju bez štete po svoju 
dušu,  i  da  budu  na  korist  onima  koje  susreću.  Ukoliko  nema  pogodne  ličnosti  za  tako 
nešto, bolje je pretrpeti svaku oskudicu i teskobu, čak do smrti, negoli radi telesne utehe, 
izgubiti iz vida nesumnjivu štetu. Apostol, naime, govori: Jer bi mi bolje bilo umreti nego da 
ko moju pohvalu uništi (1.Kor.9,15). I to on govori o onome što je u našoj volji. Šta tek reći za 
ono što se čini po zapovesti? 

Međutim,  zakon  ljubavi  nas  ni  u  takvoj  nevolji  ne  ostavlja  bez  utehe.  Jer,  nedostatak 
čoveka  koji  je  sposoban  da  sa  korišću  bude  poslat,  nadopuniće  susedno  bratstvo. 
Priređujući  opšte  i  zajedničke  nabavke,  u  opštenju  će  snažniji  čuvati  nemoćnije  dušom  i 
slabije  telom.  Nastojatelj  neka  to  udesi  blagovremeno,  kako  se  ne  bi  desilo  da,  po 
pojavljivanju potrebe, sredstvo za zaštitu bude nedostupno zbog oskudice u vremenu. 

Po  povratku,  putnika  treba  ispitati,  tj.  saznati  šta  je  radio,  kakve  je  ljude  sreo,  šta  je 
razgovarao, kakve je misli imao u duši, da li je čitav dan i noć provodio u strahu Božijem, 
nije  li  pogrešio  u  nečemu,  nije  li  narušio  neko  pravilo,  i  ako  jeste  ‐  da  li  prinuđen 
spoljašnjim  okolnostima,  ili  zbog  sopstvene  nemarnosti?  I  ono  što  je  izvršeno  pravilno 
treba  odobriti  sa  pohvalom,  a  dopuštenu  grešku  treba  ispraviti  marljivom  i 
blagorazumnom  poukom.  Na  taj  način  će  oni  koji  putuju  biti  oprezniji,  imajući  na  umu 
neophodnost  da  daju  odgovor.  Osim  toga,  oni  neće  pomisliti  da  smo  bili  ravnodušni 
prema njihovom životu za vreme odvojenosti. Da su sveti imali takav običaj, predaje nam 
povest  iz  Dela  apostolskih,  koja  saopštava  da  je  Petar,  po  povratku  u  Jerusalim, 
Hrišćanima dao izveštaj o svom radu među neznabošcima (Dap.11,2 i dalje). Isto tako su 
Pavle  i  Varnava,  vrativši  se  i  sabravši  Crkvu,  objavili  šta  je  sve  Bog  učinio  s  njima 
(Dap.15,4). Onda umuče sve mnoštvo, i slušahu Varnavu i Pavla, koji kazivahu šta učini Bog sa 
njima (Dap.15,12; 4). Pri tome, treba znati da je bratstvo na svaki način dužno da izbegava 
[dugotrajna] putovanja i trgovačku dobit. 

  

Pitanje 45. O tome da, osim nastojatelja, treba da se odredi još neko ko će, u njegovom 
odsustvu ili zauzetosti, povesti brigu o bratiji. 

Odgovor: Često se dešava da je nastojatelj odsutan iz bratstva, bilo zbog telesne slabosti, 
bilo  zbog  putovanja,  bilo  zbog  nekog  drugog  razloga.  Stoga  po  odobrenju  nastojatelja,  i 
drugih  koji  su  sposobni  da  daju  takvo  odobrenje,  neka  se  izabere  drugi,  koji  bi  u  vreme 
njegovog  odsustva,  mogao  da  na  sebe  uzme  staranje  o  bratiji.  Tako  će  oni  koji  žive  u 
obitelji  reč  utehe  dobijati  od  jednoga,  te  bratstvo  za  vreme  odsustva  nastojatelja  neće, 
narušavajući  pravilo  i  predani  poredak,  poprimiti  izgled  demokratskog  [uređenja]. 
Naprotiv,  u  njemu  će  se,  u  slavu  Božiju,  očuvati  ono  što  je  ustanovljeno  po  opštem 
odobravanju. On će i stranim posetiocima davati blagorazuman odgovor. Na taj način će i 
oni  kojima  je  potrebna  reč  dobiti  pouku  koja  odgovara  njihovom  pitanju,  a  i  bratska 
zajednica izbeći sramotu. Jer, ako se svi odjednom budu mešali u reč, izazvaće se galama 
koja  će  biti  znak  nereda.  Apostol,  pak,  ni  onima  koji  su  se  udostojili  dara  učiteljstva  ne 
dozvoljava  da  govore  istovremeno:  Ako  li  se  otkrije  drugome,  prvi  neka  ućuti  (1.Kor.14,30). 
On izobličava neumesnost takvog nereda, govoreći: Ako se, dakle, skupi sva Crkva na jedno 
mesto, pa svi uzgovore jezike, a uđu neupućeni ili neverujući, neće li reći da ludujete (1.Kor.14,23). 
Čak  i  ako  bi  posetilac  iz  neznanja  nekom  drugom  postavio  pitanje,  radi  dobrog  poretka 
zapitani  treba  da  oćuti,  premda  bi  i  mogao  valjano  odgovoriti,  te  neka  ukaže  na  onoga 
kome  je  poverena  ta  čast,  kao  što  su  činili  i  apostoli  pored  Gospoda.  Tako  ćemo  se 
govorenjem  služiti  na  doličan  i  blagoobrazan  način.  Kod  telesnog  lečenja  bolesnika  nije 
svakome  dopušteno  da  upotrebljava  lek  ili  neko  oruđe,  nego  samo  onom  koji  je  dugim 
vremenom,  iskustvom,  upražnjavanjem  u  lečenju  i  učenjem  kod  znalaca  usvojio  veštinu. 
Kako  bi  se,  tek,  moglo  opravdati  da  se  svako  bez  razlike  laća  lečenja  rečju.  Jer,  u  tom 
lečenju i najmanji propust donosi veliku štetu. U našoj zajednici ni hleb ne može razdavati 
svako.  Naprotiv,  ta  služba  pripada  jednome,  koji  je  izabran  posle  ispitivanja.  Nije  li, 
utoliko  pre,  neophodno  da  duhovnu  hranu  onima  koji  traže  daje  jedan,  koji  je 
najsposobniji, i to sa rasuđivanjem i opreznošću? Stoga je znak velike drskosti kad se neko, 
zapitan  o  Sudu  Božijem,  usudi  da  bez  straha  i  tek  tako  odgovara,  umesto  da  ukaže  na 
onoga kome je povereno upravljanje rečju, i koji je, kao verni i mudri upravitelj, izabran da 
na vreme razdaje duhovnu hranu (Lk.12,42) i da, kao što je napisano, upravlja svojom rečju 
na sudu (Ps.111,5). Dešava se ponekad da onaj ko je dužan da odgovara previdi nešto što bi 
trebalo da kaže, i da se neko drugi doseti o čemu se radi. Međutim, on ne treba da žuri da 
ga  ispravlja,  već  je  dužan  da  mu  nasamo  saopšti  svoju  misao.  Jer,  takav  slučaj 
potčinjenima  daje  povod  da  se  prevaznose  pred  starešinama.  Stoga,  onaj  ko  da  odgovor 
(možda i ispravan, ali bez nadležnosti), zaslužuje da bude kažnjen za narušavanje poretka. 

  

Pitanje 46. O tome da ne treba prikrivati ni vlastite, ni bratovljeve grehe. 

Odgovor: Nastojatelj treba da sazna za svaki greh bilo od samog počinioca, bilo od onih 
koji su saznali za njega, ukoliko sami, po zapovesti Gospodnjoj (Mt.18,15), ne mogu da ga 
iscele.  Jer,  greh  koje  se  prećuti  jeste  gnojna  rana  u  duši.  Dobročiniteljem  ne  nazivamo 
onoga ko u telu zadržava ono što je pogubno, nego, naprotiv, onoga koji ga na bolan način 
ili rezanjem ili povraćanjem iznosi i izbacuje napolje, ili onoga koji obnaruživanjem bolesti 
nagoveštava i način lečenja. Stoga je očevidno da sakrivati greh znači bolesniku spremati 
smrt.  Jer,  rečeno  je:  Žalac  je  smrti  greh  (1.Kor.15,56).  Bolji  je  otvoren  ukor  nego  prikriveno 
prijateljstvo  (Prič.27,5).  Stoga  ne  treba  da  tajimo  grehe  jedni  drugih,  da  ne  bismo  od 
bratoljubaca postali bratoubice. Ni svoje grehe ne treba sa sakrivamo. Jer, rečeno je: Ko se 
ne leči delima svojim, bratje onom koji pogubljuje samog sebe (Prič.18,9). 
  

Pitanje 47. O onima koji ne primaju ono što nastojatelj odredi. 

Odgovor:  Onaj  ko  ne  prima  ono  što  nastojatelj  naloži  dužan  je  da  mu  nasamo  otvoreno 
iznese svoj prigovor, ukoliko ima snažan razlog, koji se slaže sa duhom Pisma, ili da ćuteći 
ispuni  što  je  naređeno.  Ako  li  se  sam  stidi,  neka  se  posluži  drugima  kao  posrednicima, 
kako  bi  (ukoliko  je  zapovest  u  protivnosti  sa  Svetim  Pismom)  sebe  i  bratiju  izbavio  od 
štete,  i  kako  bi  (ukoliko  ipak  ima  ispravnu  osnovu)  i  sebe  izbavio  od  taštog  i  opasnog 
sumnjičenja  (budući  da  je  rečeno:  Koji  sumnja  osuđen  je  ako  jede,  jer  ne  čini  po  veri  (  Rim. 
14,23),  i  druge  prostodušnije  izbavio  od  saplitanja  u  neposlušnost  (budući  da  Gospod 
kaže:  Bolje  bi  mu  bilo  da  se  obesi  kamen  vodenični  o  vrat  njegov,  i  da  potone  u  dubinu  morsku, 
nego  da  sablazni  jednoga  od  ovih  malih  ‐  Mt.  18,6;  Lk.17,2).  One,  pak,  koji  ostaju  uporni  u 
neposlušnosti,  žaleći  se  potajno  i  ne  objavljujući  glasno  svoje  ogorčenje,  kao  učitelje 
nepokornosti  i  neposlušanja  treba  izbaciti  iz  bratstva,  budući  da  seju  sumnju  i  kolebaju 
uverenost  u zapovesti. Jer, rečeno je: Izbaci drskoga i  sa  njim će izići i raspravljanje (Prič.22, 
10), i opet: Izbacite zloga između vas samih zato što malo kvasca sve testo ukiseli (1.Kor.5,13; 5). 

  

Pitanje 48. O tome da ne treba ulaziti u radoznala ispitivanja o delatnosti nastojatelja, 
nego svoju pažnju obraćati na svoja posla. 

Odgovor:  Da  se  ne  bi  desilo  da  neko  padne  u  takvu  bolest  sumnjičenja,  na  štetu  i  sebi  i 
drugima, u bratstvu treba držati sledeće pravilo: uopšte niko ne treba da ulazi u radoznala 
ispitivanja o delatnosti nastojatelja. Niko ne treba da je radoznao za ono što se čini, osim 
onih koji su i po stepenu, i po blagorazumnosti bliski nastojatelju, i koje je on sam uzima 
na  savetovanje  i  rasuđivanje,  povinujući  se  pouci  onoga  koji  je  rekao:  Sve  čini  sa 
savetovanjem  (Sir.32,24).  Jer,  ako  smo  nastojatelju  poverili  upravljanje  našim  dušama,  kao 
čoveku  koji  će  dati  odgovor  Bogu,  sasvim  je  besmisleno  odricati  mu  poverenje  u 
beznačajnim  stvarima,  te  u  sebi  gajiti  neumesne  sumnje  protiv  brata,  i  drugima  davati 
povod  za  njih.  Da  se  tako  nešto  ne  bi  dešavalo,  neka  svako  ostane  u  onome  u  čemu  je 
prizvan (1.Kor.7,24), i neka se svecelo preda brizi o svojim obavezama, ne zanimajući se za 
tuđa  dela.  Time  će  podražavati  svetim  učenicima  Gospodnjim,  koje  je  razgovor  sa 
Samarjankom mogao navesti na podozrenje. Međutim, nijedan od njih ne reče: Šta tražiš, ili 
što govoriš sa njom (Jn.4,27). 

  

Pitanje 49. O nedoumicama u bratstvu. 

Odgovor:  U  slučaju  nedoumice  u  bratstvu,  pri  čemu  se  javljaju  nesuglasice  povodom 
nečega,  ne  treba  istrajavati  u  sporenju,  već  rešenje  treba  prepuštati  sposobnijima.  Da  se, 
međutim,  ne  bi  narušavao  red  i  da  se  ne  bi  javljao  povod  za  smeh  i  praznoslovlje  zbog 
toga  što  bi  svi  postavljali  pitanja,  treba  izabrati  jednoga  koji  bi  imao  pravo  da  sumnje 
pojedinih ili predlaže bratstvu na opšte rasuđivanje, ili daje na znanje nastojatelju. Na taj 
način  će  razmatranje  pitanja  biti  sprovedeno  doslednije  i  temeljnije.  Za  svaku  stvar  je, 
naime,  potrebno  znanje  i  iskustvo.  Oni  su  utoliko  pre  neophodni  za  ovakve  stvari. 
Neiskusnima  niko  ne  daje  da  se  koriste  oruđima.  Utoliko  pre  rukovođenje  rečima  treba 
ustupiti sposobnima, koji će biti u stanju da raspoznaju i mesto i vreme i način pitanja, i 
koji će, odgovarajući bez prepiranja i sa razboritošću, te pažljivo slušajući, pronaći rešenje 
koje će biti na nazidanje zajednice. 

  

Pitanje 50. Kako nastojatelj treba da kažnjava? 

Odgovor:  Osim  toga,  nastojatelj  ni  prekore  onima  koji  su  pogrešili  ne  treba  da  čini  sa 
strašću. Jer, izobličavati brata sa gnevom i srdžbom ne znači oslobađati ga od greha, nego 
na  samoga  sebe  navlačiti  krivicu.  Stoga  je  rečeno:  Sa  krotošću  karaj  one  koji  se  protive 
(2.Tim.2,25).  On  ne  treba  da  bude  strog  kad  vidi  prezir  prema  sebi,  niti  da  pokaže 
snishodljivost kad primeti da drugoga preziru. U tom slučaju naročito treba da izrazi svoje 
negodovanje  zbog  rđavog  postupka.  Na  taj  će  način  izbeći  podozrenje  da  je  samoljubiv. 
Različitošću  u  delovanju  će  pokazati  da  ne  mrzi  onoga  ko  je  zgrešio,  nego  da  nenavidi 
greh. Onaj, pak, ko negoduje na suprotan način, jasno pokazuje da se ne ljuti Boga radi ili 
zbog brige za onoga ko je zgrešio, nego zbog sopstvenog slavoljublja ili vlastoljublja. Onaj 
ko  ima  revnost  za  slavu  Božiju,  koja  se  narušava  kršenjem  zapovesti,  i  ujedno 
snishodljivost prema bratu, koja proizilazi iz bratoljublja (brinući o spasenju brata, koji se 
nalazi  u  opasnosti  zbog  greha,  budući  da  će  duša  koja  greši  umreti  ‐  Jez.18,4),  treba  da 
ustane protiv svakog greha, te da strogošću kazne pokaže svoje vatreno raspoloženje. 

  

Pitanje 51. Na koji način treba ispravljati prestupe onog ko greši? 

Odgovor: Ispravljanje strasnika nastojatelj treba da vrši na lečnički način, ne gneveći se na 
nemoćne,  već  se  boreći  protiv  bolesti.  On  treba  da  ustane  na  bolest  i  da,  ako  zatreba, 
upotrebi i najstrožije mere, lečeći duševne nemoći. Tako, na primer, protiv taštine neka ište 
upražnjavanje  u  smirenoumlju,  protiv  praznoslovlja  ‐  u  ćutanju,  protiv  neumerenosti  u 
spavanju  ‐  u  molitvenim  bdenjima,  protiv  telesne  lenjosti  ‐  u  trudu,  protiv  nepriličnog 
jedenja ‐ u uskraćivanju jela, protiv roptanja ‐ u odvajanju od ostalih (pri čemu se niko od 
bratije sa odlučenim ne bi zajedno bavio rukodeljem, niti bi se njegovo rukodelje mešalo sa 
delima drugih, sve dok iskrenim pokajanjem ne pokaže da se oslobodio od strasti). I tada, 
opet, ono što je uradio za vreme roptanja ne treba da posluži potrebama bratije: neka ono 
bude  određeno  za  kakve  druge  potrebe.  O  toj  sam  stvari  napred  dovoljno  rekao  (up. 
Pravilo 29). 
  

Pitanje 52. S kakvim raspoloženjem treba primati kazne? 

Odgovor:  Kao  što,  prema  rečenom,  nastojatelj  treba  bespristrasno  da  leči  nemoćne,  tako 
oni  koji  se  leči  ne  treba  kaznu  da  shvataju  kao  neprijateljstvo,  niti  da  brigu  koja  im  se 
ukazuje  iz  sažaljenja  i  radi  spasenja  duše  smatraju  tiranijom.  Bolesni  telom  imaju  veliko 
poverenje  prema  lekarima  i  smatraju  ih  dobrotvorima  čak  i  kada  ih  režu,  sažižu  ili 
opterećuju  gorkim  lekovima.  Nije  li,  onda,  sramota  ako  mi  nemamo  isto  raspoloženje 
prema lekarima duša naših, kada svojim oštrim obraćanjem izgrađuju naše spasenje? Jer, 
apostol kaže: Ko je taj koji mene veseli, ako ne onaj koga ja žalostim (2.Kor.2,2), i još: Jer gle, baš 
to  što  se  po  Bogu  ožalostiste,  kakvu  brižljivost  stvori  u  vama  (2.Kor.7,11).  Stoga,  gledajući  na 
svršetak, treba da smatramo dobrotvorom onoga koji nam čini žalost po Bogu. 

  

Pitanje 53. Kako učitelji veština treba da popravljaju propuste dece? 

Odgovor:  Oni  koji  uče  zanatima  treba  sami  da  izobliče  pogreške  i  isprave  omaške  koje 
učine učenici, baveći se poslom. Međutim, ukoliko prestupi učenika pokazuju iskvarenost 
naravi, tj. neposlušnost, protivrečenje, lenjost u radu, praznoslovlje, laž, ili nešto slično što 
je  zabranjeno  blagočastivima,  [brigu]  treba  prepustiti  nadzorniku  opšteg  poretka.  On  će 
pronaći i meru i način lečenja od greha. Jer, kažnjavanje je lečenje duše, i stoga se ne može 
prepustiti  svakome,  kao  uostalom  ni  lečenje.  To  može  samo  onaj  kome,  posle  dugog 
ispitivanja, dozvoli nastojatelj. 

  

Pitanje  54.  O  tome  da  nastojatelji  bratstva  treba  da  izveštavaju  jedni  druge  o  svojim 
delima. 

Odgovor:  Dobro  je  da  nastojatelji  bratstava  u  određeno  vremena  i  na  određenom  mestu 
drže  sabor,  kako  bi  jedni  druge  izveštavali  o  pojavama  koje  nastaju  izvan  očekivanja  i  o 
neizlečivim  naravstvenim  porocima.  Oni  treba  da  iznose  način  na  koji  se  postupilo  u 
određenom  slučaju  kako  bi  se  pogreška,  koja  promakne,  lakše  otkrila  na  sudu  mnogih,  i 
kako bi ispravan postupak našao potvrdu u svedočanstvu većeg broja. 

  

Pitanje 55. Da li se lečnička nega slaže s ciljem blagočašća? 

Odgovor:  Bog  je  svaku  veštinu  dao  kao  pomoć  nemoći  naše  prirode.  Na  primer, 
zemljoradnja nam je data stoga što ono što samo niče iz zemlje nije dovoljno da podmiri 
naše  potrebe;  tkački  zanat,  a  takođe  i  neimarski  ‐  stoga  što  nam  je  neophodna  upotreba 
pokrivala  radi  pristojnosti  i  radi  štetnosti  vazduha.  Tako  nam  je  potrebna  i  lečnička 
veština.  Naše  nemoćno  telu  je  izloženo  najrazličitijim  povredama  koje  dolaze  spolja  i 
iznutra, od hrane. Ono, naime, strada i zbog suviška i zbog nedostatka. Stoga nam je Bog, 
koji upravlja čitavim našim životom, dopustio upotrebu lečničke veštine, koja, kao obrazac 
duševnog lečenja, ima za cilj da izbavi od suvišnog, i da dopuni nedostatak. Da još uvek 
živimo u raju sladosti, mi ne bismo imali potrebu ni za zemljoradničkim veštinama, ni za 
trudom.  Isto  tako,  da  smo  istrajali  u  bestrašću,  tj.  u  daru  koji  nam  je  pružen  prilikom 
stvaranja  i  koji  se  održavao  do  pada,  mi  ne  bismo  imali  potrebu  za  lečničkom  veštinom, 
koja nam inače služi na olakšanje. Međutim, posle izgnanstva na ovo mesto, i pošto nam je 
rečeno:  U  znoju  lica  svoga  ješćeš  hleb  svoj  (Post.Z,  19),  radi  olakšanja  gorkih  posledica 
prokletstva,  dugim  iskustvom  i  mnogim  trudom  oko  zemlje,  obrazovano  je  iskustvo 
zemljoradnje. Naime, Bog nam je darovao shvatanje i sposobnost da steknemo tu veštinu. 
Isto tako, pošto nam je zapoveđeno da se opet vratimo u zemlju, od koje smo uzeti, i pošto 
smo  sjedinjeni  sa  paćeničkim  telom,  zbog  greha  osuđenim  na  raspadljivost,  zbog  čega  i 
strada, pružena nam je bar delimična pomoć lečničke veštine. Jer, trave koje su korisne za 
jednu  ili  drugu  bolest  nisu  nikle  same  od  sebe,  nego  su  očevidno,  po  volji  Sazdatelja, 
stvorene sa ciljem da nam budu od koristi. Svojstva koja se sadrže u korenju, cveću, lišću, 
plodovima  i  sokovima,  a  takođe  i  u  metalima  i  morima,  služe  na  korist  našem  telu,  isto 
kao  i  ono  što  se  pronašlo  kao  korisno  za  jelo  i  piće.  Međutim,  ono  što  je  izmišljeno  radi 
izbirljivosti, što je suvišno i što zahteva mnogo staranja, što gotovo čitav naš život obraća u 
staranje o telu, Hrišćani treba da izbegavaju. 

Međutim,  mi  treba  da  se  postaramo  da,  u  slučaju  potrebe,  tu  veštinu  ne  smatramo 
uzrokom  zdravlja  ili  bolesnog  stanja,  te  da  načine  koje  ona  predlaže  koristimo  u  slavu 
Božiju i kao obrazac staranja o duši. Ne nađe li, pak, lečničku pomoć, čovek ne treba svu 
svoju nadu na olakšanje bolova da polaže samo na nju, nego valja da zna da Gospod neće 
pustiti da se iskušamo većma nego što možemo (1.Kor.10,13). Jednom prilikom je On načinio 
blato,  pomazao  čoveka  i  naredio  mu  da  se  umije  u  Siloamu  (Jn.9,  6‐7),  a  jednom  se 
ograničio  samo  na  proizvoljenje,  rekavši:  Hoću,  očisti  se  (Mt.8,3).  Drugima  je,  opet, 
popustio da se bore sa teškim bolestima, kako bi kroz ispitivanje postali iskusniji. Tako se 
ponekad  i  nas  On  dotiče  nevidljivo  i  neprimetno,  ukoliko  nađe  da  je  poseta  korisna  za 
naše  duše,  a  ponekad  nalazi  da  je  pogodno  da  se  u  našim  stradanjima  poslužimo 
veštastvenom pomoću, dugotrajnošću lečenja ukorenjujući u nama sećanje na blagodat, ili, 
kao što sam rekao, ukazujući na obrazac staranja o duši. 

Telu  je  neophodno  odstranjivanje  onog  što  mu  je  strano,  a  dodavanje  onog  što  mu 
nedostaje.  Tako  i  od  naše  duše  treba  odstraniti  ono  što  joj  je  tuđe,  a  pružiti  joj  ono  što 
odgovara  njenoj  prirodi.  Jer,  Bog  je  čoveka  stvorio  pravim  (Prop.7,30),  i  sačinio  nas  da 
hodimo  u  dobrim  delima  (Ef.2,10).  Kao  što  radi  lečenja  tela  ponekad  prihvatamo  rezanje, 
spaljivanje i uzimanje gorkih lekova, tako i radi lečenja duše treba da prihvatamo oštrinu 
prekorne  reči  i  gorke  lekove  kažnjavanja.  Onima,  pak,  koji  se  ni  time  ne  urazume, 
proročka reč sa prekorom kaže: Zar nema melema u Galadu? Ili, zar tamo nema lekara? Zašto 
nije  isceljena  rana  kći  naroda  moga  (Jer.8,22).  Kod  zapuštenih  bolesti  mi  smo  spremni  da 
dugo  vreme  čekamo  iscelenje  od  mučnih  i  raznovrsnih  dejstava.  To  nam  daje  primer  da 
grehe  u  duši  treba  da  izglađujemo  trudoljubivom  molitvom,  dugotrajnim  pokajanjem  i 
strogim  držanjem,  koje  je  u  stanju,  kao  što  je  naša  reč  dovoljno  pokazala,  da  pruži 
iscelenje. 

Iako  lečničku  veštinu  ne  upotrebljavaju  svi  kako  treba,  mi  je  nećemo  u  potpunosti 
izbegavati.  Izmišljajući  povod  za  raskoš,  neumereni  u  nasladama  zloupotrebljavaju  i 
kuvarsku,  i  pekarsku  ili  tkačku  veštinu.  Njihovo  prekoračivanje  potreba  ne  treba  da  nas 
navede da potpuno odbacimo veštine. Naprotiv, njihovom pravilnom upotrebom mi treba 
da izobličimo ono što je izokrenuto. Isto tako, lečničkoj veštini ne treba poricati dar Božiji 
zbog toga što je neki zloupotrebljavaju. Međutim, bilo bi skotski [nerazumno] svu nadu za 
svoje  zdravlje  položiti  u  ruke  lekara,  što  vidimo  kod  izvesnih  okajanih  ljudi,  koji  se  ne 
ustežu da ih nazivaju svojim spasiteljima. Izbegavati, pak, svaku korist od lečenja, značilo 
bi biti svadljiv. Jezekija nije smatrao da je pregršt smokava glavni uzrok njegovog zdravlja 
(4.Car.20,7), niti je njemu pripisivao isceljenje svoga tela, nego je proslavljanju Boga dodao 
i blagodarnost za stvaranje smokvi. Tako i mi, primajući udarce od Boga, koji sa blagošću i 
premudrošću ustrojava naš život, najpre ištimo da nam pruži poznanje uzroka zbog kojih 
nas  kara,  a  zatim  da  se  izbavimo  od  skorbi  i  da  učini  kraj  sa  iskušenjem  da  bismo  mogli 
podneti  (1.Kor.  10,13).  Blagodat  iscelenja,  koja  se  daje  bilo  preko  vina  i  jeleja  (kao  kod 
onoga  koji je zapao među razbojnike ‐ Lk. 10,34), bilo preko smokvi (kao kod  Jezekije), mi 
treba  da  primimo  sa  blagodarnošću.  Mi  i  ne  treba  da  pravimo  razliku  u  tome  da  li  se 
Božije staranje na nama projavilo nevidljivo ili preko nečeg telesnog (što nas često zapravo 
još snažnije privodi poznanju milosti Gospodnje). 

Često puta se dešava da smo, pavši u bolesti (koje u stvari predstavljaju kaznu), osuđeni 
da izdržimo lečenje koristeći mučna sredstva. Prav razum nam nalaže da ne odbijamo ni 
rezanja,  ni  paljenja,  ni  gorčinu  od  ljutih  i  mučnih  lekova,  ni  oskudicu  u  jelu,  ni  strogo 
pridržavanje svega propisanog, ni uzdržanje od svega što škodi zdravlju. Uostalom (opet 
kažem), ne treba da gubimo iz vida ni cilj, tj. korist duše, budući da ona u svemu, kao u 
primeru, uči da ima brigu o samoj sebi. 

Nije,  međutim,  mala  opasnost  da  razum  počne  da  mašta  da  je  svakoj  bolesti  potrebna 
lečnička  pomoć.  Jer,  ne  dolaze  sve  bolesti  od  prirode,  niti  od  nepravilne  ishrane,  niti  od 
kakvih drugih telesnih uzroka, za koje je, inače, lečnička veština ponekad korisna. Bolesti 
su često i kazne za grehe, koje treba da nas preobrate. Rečeno je: Gospod kara onoga koga voli 
(Prič.3,12), i još: Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire. Jer, da smo sami sebe 
ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom 
(1.Kor.11,30‐32). Takvi ljudi treba u bezmolviju i bez lečničke nege da pretrpe bolest koja je 
poslana  na  njih,  svesni  svojih  pogrešaka,  po  primeru  onoga  koji  je  rekao:  Poneću  gnev 
Gospodnji,  jer  sam  mu  zgrešio  (Mih.7,9).  Oni  treba  da  pokažu  popravljanje,  da  donesu 
plodove dostojne pokajanja, i da se sećaju Gospoda koji je rekao: Eto postao si zdrav, više ne 
greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn.5, 14). 

Ponekad  se  dešava  da,  na  nastojanje  lukavog,  čovekoljubivi  Vladika  nekog  velikog 
podvižnika  pušta  u  borbu  [sa  neprijateljem],  kako  bi  njegovo  veliko  hvalisanje  oborio 
krajnjom trpeljivošću svojih slugu. To znamo iz onoga što je bilo s Jovom (Jov 2,6). Osim 
toga,  kao  primer  netrpeljivima  Bog  [ponekad]  izvodi  ljude  koji  podnose  nevolje  sve  do 
smrti. Takav je bio Lazar, koji je bio pokriven mnogim ranama. O njemu nije napisano da 
je  bilo  šta  tražio  od  bogataša,  niti  da  je  bio  nezadovoljan  svojim  položajem:  stoga  je  i 
udostojio  upokojenja  u  Avramovom  naručju,  primivši  zla  u  životu  svome  (Lk.  16,22‐25). 
Možemo  videti  da  se  bolesti  kod  svetitelja  javljaju  i  iz  drugih  razloga.  Imamo  slučaj 
apostola: da se ne bi pomislilo da prevazilazi granice ljudske prirode, da se ne bi zaključilo 
da u svom prirodnom sastavu ima nešto naročito (što se desilo Likaoncima, koji su doneli 
vence  i  junce  ‐  Dap.14,13),  te  da  bi  se  naglasilo  da  ima  čovečiju  prirodu,  njega  je  stalno 
pratila  bolest.  Kakvu  bi,  dakle,  ti  ljudi  imali  korist  od  lečničke  veštine?  Zar  oni  pre  neće 
biti u opasnosti da se uklone od pravog razuma, skrenuvši ka brizi za telo? 

Oni, pak, koji su pogrešnom ishranom navukli bolest treba da se služe telesnim lečenjem, 
kao što sam napred rekao, imajući ujedno i obrazac za brigu o duši. Jer, i nama je korisno 
uzdržanje  od  štetnih  stvari,  pretpostavljanje  onoga  što  je  blagotvorno  i  držanje 
propisanog. I sama promena bolesti u zdravo stanje tela treba da nam posluži kao uteha 
kako  ne  bismo  očajavali,  pomišljajući  da  se  duša  iz  grehovnog  stanja  kroz  pokajanje  ne 
može vratiti u svojstvenu joj celovitost. 

Prema tome, kao što ne treba sasvim izbegavati lečničku veštinu, tako ne priliči ni da svu 
svoju  nadu  polažemo  na  nju.  Mi  se  koristimo  zemljoradnjom,  ali  od  Gospoda  ištemo 
plodove, i kormilo prepuštamo kormilaru, ali Boga molimo da nas sačuva od brodoloma. 
Isto tako, dovodeći lečnika, kad se pojavi razlog, mi ne odustajemo od uzdanja u Boga. 

Osim toga, meni se čini ova veština prilično pomaže uzdržanje. Jer, ja vidim da ona odseca 
slastoljublje,  da  ne  odobrava  sitost  i  da,  kao  nešto  nekorisno,  odbacuje  raskošnu  hranu  i 
izlišno staranje oko ukusnosti. Uopšte, ona oskudicu naziva majkom zdravlja. I zbog toga 
nam njen savet može biti koristan. 

Prema tome, bilo da se koristimo propisima lečničke veštine, ili da ih odbijamo iz nekog 
od navedenih razloga, uvek čuvajmo svoj cilj, tj. ugađanje Bogu, pazimo na duševnu korist 
i ispunjavajmo zapovest apostola, koji je rekao: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo 
činite, sve na slavu Božiju činite(1.Kor.10,31). 

SVETI  VASILIJE  VELIKI 

TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA 

  
  

KRATKA PRAVILA 
izložena u pitanjima i odgovorima 

  

  

UVOD 

Čovekoljubivi  Bog,  koji  čoveka  uči  poznanju  (Ps.93,10),  onima  kojima  je  poveren  dar 
učiteljstva  zapoveda  da  istraju  u  poučavanju.  Onima,  pak,  koji  imaju  potrebu  za 
Božanstvenim poukama, On preko Mojsija savetuje, govoreći: Pitaj oca svoga i saopštiće ti, 
starije svoje ‐ i kazaće ti (Pon.Zak.32,7). Stoga mi, kojima je povereno služenje reči, u svako 
doba  treba  da  smo  usrdni  za  ispravljanje  duša,  te  da  o  jednom  svedočimo  javno  pred 
čitavom  Crkvom,  a  o  drugome  (tj.  o  pravoj  veri,  ili  o  istinskom  životu  po  Jevanđelju 
Gospoda našega Isusa Hrista ‐ budući da se i jednim i drugim usavršava čovek Božiji) da 
odgovaramo svakome ko nas nasamo pita. Vi, pak, ne treba ništa da ostavljate bez staranja 
i brige, nego da sve slobodno vreme života upotrebljavate korisno, te da osim onoga čemu 
se  učite  javno,  i  nasamo  pitate  o  onome  što  je  poučno.  Stoga,  ako  nas  je  Bog  radi  toga 
sakupio  i  ako  imamo  veliki  mir  u  odnosu  na  spoljašnji  metež,  potrudimo  se  da  se  ne 
zanimamo  nekakvim  drugim  poslom,  niti  da  snu  prepuštamo  telo  svoje.  [Naprotiv], 
provedimo  preostali  deo  noći  u  staranju  o  tome  i  proučavanju  onoga  što  nam  je 
neophodno,  ispunjavajući  ono  što  je  rekao  blaženi  David:  U  zakonu  Gospodnjem  se 
poučavaj dan i noć (Ps.1,2). 

  

KRATKA  PRAVILA 
izložena u pitanjima i odgovorima  

  

Pitanje 1. Da li je dopušteno i korisno da neko sebi razrešuje da čini ili govori ono što 
smatra dobrim, nemajući svedočanstva u bogonadahnutom Pismu? 

Odgovor:  Gospod  naš  Isus  Hristos  o  Svetom  Duhu  kaže:  Jer  neće  govoriti  od  sebe,  nego  će 
govoriti ono što čuje (Jn.16,13), a o samom sebi: Sin ne može ništa čišti sam od sebe (Jn.5,19), i 
još:ʹJer, ja ne govorih sam od sebe, nego Otac moj koji me posla On mi dade zapovest šta da kažem i 
šta  da  govorim.  I  znam  da  je  zapovest  Njegova  život  večni.  Što  god,  dakle,  ja  govorim,  onako 
govorim kako mi je rekao Otac (Jn.12,49‐50). I zar će neko doći do bezumlja da se usudi makar 
i  da  pomisli  da  nešto  preduzme  sam  od  sebe,  s  obzirom  da  mu  je,  ukoliko  hoće  da  se 
umom  i  rečju  i  delom  kreće  putem  istine,  neophodno  da  ga  rukovodi  Sveti  i  blagi  Duh? 
On sam je, naime, slep i živi u tami, ukoliko nema Sunce pravde, tj. Gospoda našeg Isusa 
Hrista,  koji  svojim  zapovestima  prosvećuje  kao  zracima.  Jer,  rečeno  je:  Zapovest  je 
Gospodnja  svetla,  prosvećuje  oči  (Ps.18,9).  Neka  od  običnih  dela  su  određena  Božijom 
zapovešću u Svetom Pismu, dok se o drugim prećutkuje. Što se tiče onoga što je rečeno u 
Pismu, nikome uopšte nije dopušteno da čini bilo šta od onoga što je zabranjeno, niti da 
propušta ono što je zapoveđeno, budući da je Gospod jednom zauvek zapovedio i rekao: 
Što  vam  god  ja  zapovedam  držite  i  tvorite,  te  niti  što  dodajte  k  tome,  niti  oduzimajte  od  toga 
(Pon.Zak.12,32).  Jer,  strašni  su  očekivanje  suda  i  jarost  ognja  koji  će  progutati  one  koji  se 
usuđuju na tako nešto (Jev. 10,27). Što se, pak, tiče onoga što je prećutano, apostol Pavle 
nam  daje  pravilo,  rekavši:  Sve  mi  je  slobodno,  ali  sve  ne  koristi;  sve  mi  je  slobodno,  ali  sve  ne 
izgrađuje. Niko neka ne traži što je njegovo, nego svaki ono što je drugoga (1.Kor.10,23‐24). Stoga 
je  u  svakom  slučaju  neophodno  da  se  povinujemo  ili  Bogu,  po  Njegovoj  zapovesti,  ili 
drugima,  radi  Njegove  zapovesti,  budući  da  je  napisano:  Pokoravajući  se  jedan  drugome  u 
strahu Božijemu (Ef.5,21). I Gospod je rekao: Koji hoće da bude među vama veliki, neka vam služi 
(Mk.10,43; 9,35), tj. neka se odrekne svoje volje. Time će on podražavati samog Gospoda, 
koji je rekao: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38). 

  

Pitanje 2. Koji uslov treba da zahtevaju jedan od drugoga oni koji žele da zajedno žive 
po Bogu? 

Odgovor: Onaj koji je svakome koji mu prilazi postavio Gospod, rekavši: Ako ko hoće da ide 
za mnom, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide (Lk.9,23). Kakvu, pak, snagu ima 
svaki od ovih zahteva, rečeno je u posebnom odgovoru. 

  

Pitanje 3. Kako treba preobraćati grešnika i kako se odnositi prema onome koji se ne da 
preobratiti? 

Odgovor:  Onako  kako  nam  je  zapovedio  Gospod,  rekavši:  Ako  li  ti  zgreši  brat  tvoj,  idi  i 
pokaraj  ga  nasamo;  ako  te  posluša  dobio  si  brata  svoga.  Ako  li  te  ne  posluša  uzmi  sa  sobom  još 
jednoga  ili  dvojicu da na ustima dva ili  tri svedoka ostane svaka  reč.  Ako li njih  ne  posluša, kaži 
Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt.18,15‐17). I ako se 
dogodi navedeno, takvome je dovoljno ovo karanje od mnogih 

(2.Kor.2,6),  budući  da  je  apostol  napisao:  Pokaraj,  zapreti,  uteši  sa  svakom  strpljivošću  i 
poukom (2.Tim.4,2), i još: Ako li ko ne posluša reči naše u ovoj poslanici, toga obeležite, i ne družite 
se s njim, da bi se posramio (2.Sol.Z,14). 

  

Pitanje 4. Da li je nemilosrdan i da li gazi ljubav onaj ko i zbog malih grehova braći ne 
da mira, govoreći: ʺTreba da se pokajeteʺ? 
Odgovor: Gospod je potvrdio da neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne crte iz Zakona dok 
se  sve  ne  zbude  (Mt.5,18),  i  odlučno  rekao  da  će  za  svaku  praznu  reč  koju  reknu  ljudi  dati 
odgovor u dan Suda (Mt.12,36). Stoga ništa ne treba prezirati kao nevažno. Jer, rečeno je: Ko 
prezire  stvar,  sam  će  biti  prezren  (Prič.13,13).  Osim  toga,  koji  se  greh  može  nazvati 
beznačajnim, kada apostol odlučno kaže: Prestupanjem Zakona vređaš Boga (Rim.2,23). Ako 
je žalac smrti ‐ greh (1.Kor.15,56), i to ne ovaj ili onaj, nego ‐ svaki greh bez razlike, onda je 
nemilostiv  onaj  ko  prećutkuje,  a  ne  onaj  ko  izobličava,  kao  što  je  nemilostiv  onaj  ko  u 
onome koga je ujela otrovna životinja ostavlja otrov, a ne onaj ko ga izvlači. Osim toga, on 
i  ljubav  gazi,  po  napisanom:  Ko  žali  prut,  mrzi  sina  svoga,  a  ko  ga  ljubi,  marljivo  ga  kara 
(Prič.13,24). 

  

Pitanje 5. Kako se treba kajati zbog svakog greha i koji su plodovi dostojni pokajanja? 

Odgovor:  Pokajnik  treba  da  dođe  u  duhovno  raspoloženje  koje  je  imao  onaj  ko  je  rekao: 
Omrzeh  i  zgadih  se  na  nepravdu  (Ps.  118,163),  i  da  ispuni  ono  što  je  rečeno  u  šestom  i  u 
mnogim  drugim  Psalmima.  I  apostol  svedoči  o  onima  koji  su  se  ožalostili  po  Bogu  zbog 
greha drugoga: Jer, gle, baš to što se vi po Bogu ožalostiste, kakvu brižljivost stvori u vama, pa 
pravdanje,  pa  nezadovoljstvo,  pa  strah,  pa  želju,  pa  revnost,  pa  kažnjavanje!  U  svemu  pokazaste 
sebe  čistim  u  ovoj  stvari  (2.Kor.7,11).  Najzad,  on  treba,  poput  Zakheja,  da  umnoži  dobra 
dela, koja su suprotna grehu. 

  

Pitanje 6. Kakav je onaj koji na rečima ispoveda da se kaje, ali se ne ispravlja u grehu? 

Odgovor: Mislim da je o takvom čoveku napisano: Kada ti neprijatelj govori velikim glasom, 
ne veruj mu, jer su mu u srcu sedam lukavstava (Prič.25,26), i na drugom mestu: Pas se povraća 
na svoju bljuvotinu, i postaje mrzak. Takav je bezumnik koji se zbog svoje zlobe vraća na greh svoj 
(st. 11). 

  

Pitanje 7. Kakva je osuda onih koji štite one koji greše? 

Odgovor: Mislim da ja još teža od osude o kojoj se kaže: Bolje bi mu bilo da mu se vodenični 
kamen obesi o vrat i da ga bace u more, nego da sablazni jednoga od ovih malih (Lk.17,2). Jer, on 
grešnika ne prekoreva, što bi ga moglo popraviti, nego ga štiti i učvršćuje u grehu. Time 
on  i  druge  poziva  na  takve  slabosti.  Zbog  toga  takvom  zaštitniku,  ukoliko  ne  pokaže 
plodove  dostojne  pokajanja,  priliči  reč  Gospodnja:  A  ako  te  oko  tvoje  desno  sablažnjava, 
iskopaj ga i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih negoli da sve telo tvoje bude 
bačeno u pakao (Mt.5,29). 

  
Pitanje 8. Kako treba prihvatati onoga ko se iskreno kaje? 

Odgovor:  Kao  što  nas  je  poučio  Gospod,  rekavši:  Sazovi  prijatelje  i  susede  govoreći  im: 
Radujte se sa mnom, jer nađoh ovcu svoju izgubljenu (Lk.15,6). 

  

Pitanje 9. Kakvo raspoloženje treba da imamo prema nepokajanom grešniku? 

Odgovor:  Kakvo  nam  je  zapovedio  Gospod,  rekavši:  A  ako  li  ne  posluša  ni  Crkvu,  neka  ti 
bude kao neznabožac i carinik (Mt. 18,17), i kakvom nas uči apostol, napisavši: Da se klonite od 
svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas (2.Sol.Z,6). 

  

Pitanje 10. Sa kakvim strahom i sa kakvim suzama duša koja je obremenjena mnogim 
grehovima treba da se udaljava od poroka, te sa kakvom nadom i sa kakvim osećanjem 
treba da pristupa Bogu? 

Odgovor:  Ona,  najpre,  treba  da  omrzne  svoj  raniji  grešni  život,  osećajući  odvratnost  i 
gađenje prema samom sećanju na njega, jer je napisano: Omrzeh i zgadih se na nepravdu, a 
Zakon  tvoj  zavoleh  (Ps.118,163).  Zatim,  kao  učitelja  straha,  ona  treba  da  prihvati  pretnju 
večnim sudom i kaznom, te da pozna da je vreme pokajanja vreme suza, kao što uči David 
u  šestom  Psalmu.  Nepobitno  se  uverivši  u  očišćenje  grehova  krvlju  Hristovom,  radi 
velikog  milosrđa  i  mnoštva  štedrosti  Boga  koji  je  rekao:  Ako  gresi  vaši  budu  kao  skerlet, 
postaće  beli  kao  sneg  i  ako  budu  crveni  kao  purpur,  postaće  kao  vuna  (Is.1,18),  duša  stiče 
sposobnost  i  snagu  da  ugađa  Bogu  i  da  govori:  Uveče  dolazi  plač,  a  izjutra  radost.  I  ti  si 
promenio plač moj na radost, skinuo sa mene vreću, i opasao me veseljem. Stoga će ti pevati slava 
moja (Ps.29,6; 12‐13). Na taj način pristupivši Bogu, ona mu peva, govoreći: Uzvišavaću te, 
Gospode, jer si me podigao, i nisi obradovao neprijatelje moje zbog mene (st. 2). 

  

Pitanje 11. Kako se može doći do mržnje prema gresima? 

Odgovor:  Neprijatni  i  neugodni  završetak  dela  uvek  pobuđuje  mržnju  prema  njegovim 
vinovnicima. Prema tome, onaj ko se sa sigurnošću uveri u to da su gresi uzroci mnogih i 
velikih  zala,  dobrovoljno  i  po  unutrašnjem  ubeđenju  će  osetiti  mržnju  prema  njima,  kao 
što je pokazao onaj ko je rekao: Omrzeh i zgadih se na nepravdu (Ps.118,163). 

  

Pitanje 12. Kako da se duša sa izvesnošću uveri da joj je Bog oprostio grehe? 

Odgovor:  Ona  će  imati  to  uverenje  ukoliko  u  sebi  prepozna  raspoloženje  onoga  koji  je 
rekao:  Omrzeh  i  zgadih  se  na  nepravdu.  Jer,  Bog  je  radi  otpuštanja  naših  grehova  poslao 
Jedinorodnog  Sina  svoga,  unapred  sa  svoje  strane  svima  oprostivši  grehe.  Sveti  David 
opeva milost i pravdu (Ps. 100,1) i svedoči da je Bog milostiv i pravedan (Ps.111,4). Stoga je 
neophodno da sa svoje strane učinimo ono što su proroci i apostoli rekli o pokajanju, kako 
bi  se  otkrili  sudovi  pravde  Božije  i  kako  bi  se  projavilo  Njegovo  milosrđe  u  otpuštanju 
grehova. 

  

Pitanje 13. Da li onaj ko je zgrešio posle krštenja i pao u mnoštvo zala, treba da očajava 
zbog  svoga spasenja?  I do kog stepena  grešnosti se,  kroz  pokajanje, možemo  uzdati u 
čovekoljublje Božije? 

Odgovor:  Razlog  za  očajanje  može  postojati  samo  ukoliko  je  moguće  izmeriti  veličinu 
milosrđa Božijeg i sa njom uporediti mnoštvo i značaj grehova. Međutim, pošto se gresi, 
kao što je prirodno, mogu izmeriti i izbrojati, a milosrđe Božije i štedrost Božija ‐ ne mogu, 
nije vreme za očajanje, nego za poznanje milosrđa i osudu grehova. Njihov oproštaj je, po 
napisanom,  pružen  krvlju  Hristovom  (Ef.1,7).  Da  ne  treba  da  očajavamo  poučavaju  nas 
mnogobrojna  i  različita  mesta  u  Pismu,  a  posebno  priča  Gospoda  našega  Isusa  Hrista  o 
sinu koji je uzeo očev imetak i potrošio ga u gresima. Njegovo pokajanje je, međutim, bilo 
prihvaćeno sa velikom svetkovinom, kao što saznajemo iz samih reči Gospodnjih (Lk. 15). 
I kroz Isaiju Bog govori: Ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg, i ako budu crveni 
kao purpur, postaće kao vuna (Is.1,18). Uostalom, mi treba da znamo da ova istina važi samo 
ako pokajanje dovodi do raspoloženja gnušanja prema grehu, kao što je napisano u Starom 
i Novom Zavetu, i kada postoji dostojan plod, kao što je rečeno u posebnom odgovoru. 

  

Pitanje 14. Po kakvim plodovima treba prepoznati istinsko pokajanje? 

Odgovor: Narav onih koji se kaju, raspoloženje onih koji se uklanjaju od greha i staranje o 
dostojnim plodovima pokajanja opisani su na posebnim mestima. 

  

Pitanje  15.  Šta  znače  reči:  Koliko  puta,  ako  mi  zgreši  brat  moj,  da  mu  oprostim  (Mt. 
18,21)? I koje mi je grehe dopušteno da opraštam? 

Odgovor: Vlast otpuštanja nije data u bezodnosnom smislu, nego zavisi od poslušnosti i 
saglasnosti onoga ko se kaje sa onim ko se stara o njegovoj duši. Jer, o takvima je napisano: 
Ako se dva od vas slože na zemlji u bilo kojoj stvari za koju se uzmole, daće im Otac moj koji je na 
nebesima (Mt.18,19). O vrsti, pak, grehova koje treba praštati ne treba ni pitati, budući da 
nam  Novi  Zavet  nije  ukazao  ni  na  kakvu  razliku.  On  onima  koji  se  kaju  kako  treba 
obećava  otpuštanje  svakoga  greha.  I  sam  Gospod  je  obećao  ispunjenje  molbe  o  svakoj 
stvari. 
  

Pitanje 16. Zbog čega je duša ponekad skrušena i bez ikakvog staranja i tuga kao da je 
obuzima  sama  od  sebe,  a  ponekad  je  neosetljiva  tako  da  ni  uz  napor  ne  može  postati 
skrušena? 

Odgovor:  Takva  skrušenost  je  dar  Božiji.  On  se  daje  ili  radi  pobuđivanja  želje,  tj.  da  bi 
duša,  okusivši  slast  tuge,  nastojala  da  je  zavoli,  ili  kao  pokazatelj  da  duša,  uz  marljivo 
staranje,  može  prebivati  u  svagdašnjem  skrušenju.  Zbog  toga  oni  koji  su  ga  odbacili  iz 
nemarnosti  i  ostaju  bez  ikakvog  opravdanja.  Onaj,  pak,  ko  ni  uz  naprezanje  ne  može  da 
postigne  skrušenost,  [treba  da  zna  da  trpi  posledice]  svoje  ranije  nemarnosti  (budući  da 
bez  razmišljanja,  bez  mnogog  i  neprekidnog  upražnjavanja,  nije  moguće  bilo  čemu 
odjednom pristupiti i odmah postići uspeh). Osim toga, [on treba da zna] da mu je duša 
obuzeta  drugim  strastima,  koje  joj  ne  dozvoljavaju  da  slobodno  deluje  u  onome  što  bi 
htela, po načelu koje je izložio apostol, rekavši: A ja sam telesan, prodan u ropstvo grehu. Jer, 
ne znam šta činim, jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim to činim (Rim.7,14‐15), i još: Tada to 
ne  činim  više  ja,  nego  greh  koji  živi  u  meni  (Rim.7,17).  Uostalom,  Bog,  radi  našeg  dobra, 
popušta  tako  nešto  da  bi  duša,  trpeći  i  nevoljno,  shvatila  ko  njome  vlada,  te  da  bi  se, 
saznavši  da  nevoljno  služi  grehu,  oslobodila  iz  đavolskih  mreža,  stičući  milosrđe  Božije, 
koje je spremno da prihvati one koji se istinski kaju. 

  

Pitanje 17. Da li će onaj ko se u mislima priseti kušanja hrane, a potom sam sebe osudi, 
biti osuđen kao onaj koji se brine o hrani? 

Odgovor:  Ukoliko  se  to  sećanje  dešava  pre  gladi,  pre  nego  što  priroda  počne  da 
uznemirava, očigledno je da se radi o rasejanosti duše koja pokazuje sklonost prema onom 
sadašnjem  i  nemarnost  prema  bogougađanju.  Pa  ipak,  milosrđe  Božije  je  i  u  tom  slučaju 
spremno: onaj koji je sam sebe osudio oslobađa se krivice zbog pokajanja, naročito ako se 
ubuduće čuva od saplitanja, pamteći Gospodnju reč: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se 
što gore ne dogodi (Jn.5,14). Dešava se, pak, da priroda deluje i da se javlja glad, te osećanje 
pokreće  sećanje,  ali  razum  pobeđuje  staranjem  i  upražnjavanjem  u  onome  što  je  bolje. 
Tada sećanje ne zaslužuje osudu, već je pobeda dostojna hvale. 

  

Pitanje  18.  Da  li  je  ispravno  da  se  onome,  koji  je  u  bratstvu  nekada  zgrešio,  posle 
mnogo podviga poveri neko delo radi staranja i, ako treba ‐ kakvo? 

Odgovor: Sećajući se apostola, koji kazuje: Ne budite na spoticanje ni Judejcima, ni Jelinima, ni 
Crkvi Božijoj. Kao što i ja u svemu svima ugađam, ne tražeći korist svoju nego mnogih, da se spasu 
(1.Kor.10.32‐33), treba da se postaramo da u čemu ne ometemo Jevanđelje Hristovo, te da 
ne postanemo sablazan za slabe ili da koga naučimo poroku. Stoga u određivanju takvih 
ljudi  treba  gledati  i  otkrivati  šta  služi  na  izgrađivanje  vere  i  na  napredovanje  u  svakoj 
vrlini u Hristu. 

  

Pitanje 19. Treba li onoga koji se podozreva u grehu, premda ga ne čini javno, pratiti da 
bi se otkrilo ono u šta se sumnja? 

Odgovor: Lukava podozrenja, koje nastaju iz zluradosti, apostol osuđuje (1.Tim.6.4). Onaj, 
pak,  kome  je  povereno  staranje  o  svima,  treba  sve  pažljivo  da  nadgleda  sa  ljubavlju 
Hristovom i sa željom da isceli osumnjičenog, kako bi se ispunilo ono što apostol kaže: Da 
bismo pokazali svakoga čoveka savršena u HristuIsusu(Kol.1,28). 

  

Pitanje  20.  Da  li  onaj  ko  je  ranije  živeo  u  grehu  treba  da  izbegava  opštenje  sa 
nepravoslavnima, ili da se uklanja i od opštenja sa onima koji rđavo žive? 

Odgovor: Apostol je rekao: Da se klošte od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju 
koje  primiše  od  nas  (2.Sol.Z,6).  Stoga  je  uopšte  svako  opštenje,  bilo  umom,  bilo  rečju,  bilo 
delom, sa bilo čime zabranjenim za svakog štetno u opasno. Utoliko pre,  pak, toga  treba 
da se čuvaju oni koji su ranije živeli u grehu. Naime, duša, koja je navikla na greh, većim 
delom  zadržava  sklonost  ka  njemu.  Pri  staranju  o  onima  koji  su  bolesni  telom  strogo  se 
pazi da im je nedostupno i ono je često korisno za zdrave. O bolesnim dušom potrebno je, 
pak, još više opreznosti i brižljivosti. Govoreći na sličnu temu, apostol izobražava kolika je 
šteta  od  opštenja  sa  onima  koji  su  se  prepustili  grehu:  Malo  kvasca  sve  testo  ukiseli 
(1.Kor.5,6). I ako je tolika šteta od opštenja sa onima koji greše naravstveno, šta da se kaže 
o onima koji zločastivo misle o Bogu. Njima beščasne strasti, u koje su jednom pali zbog 
zloverja,  ne  dopuštaju  da  budu  ispravni  ni  u  ostalom,  što  se  vidi  iz  mnogih  mesta,  i  iz 
onoga  što  je  o  nekima  rečeno  u  poslanici  Rimljanima:  I  kako  ne  mariše  da  poznaju  Boga, 
predade  ih  Bog  u  pokvaren  um  da  čine  što  je  neprilično,  njih  koji  su  ispunjeni  svake  nepravde, 
bluda, zloće, lakomstva, nevaljalstva, puni zavisti, ubistva, svađe, lukavstva, zloćudnosti, došaptači, 
opadači,  bogomrsci,  nasilšci,  hvalisavci,  gordeljivci,  izmišljači  zala,  nepokorni  roditeljima, 
nerazumni,  nevere,  neosetljivi,  nepomirljivi,  nemilostivi.  Oni,  poznavši  pravdu  Božiju,  da  koji  to 
čine zaslužuju smrt, ne samo da čine to nego i odobravaju onima koji to čine (Rim.1,28‐32). 

  

Pitanje 21. Odakle rasejanost i pomisli? I kako da ih dovedemo u red? 

Odgovor:  Rasejanost  nastaje  zbog  besposlenosti  uma,  koji  se  ne  bavi  onim  što  je 
neophodno.  Um,  pak,  ostaje  u  bešoslenosti  i  nemarnosti  zbog  neverovanja  u  prisustvo 
Boga, koji ispituje srca i unutrašnjosti. Jer, kad bi verovao, on bi, bez sumnje, ispunjavao 
ono  što  je  rečeno:  Svagda  vidim  pred  sobom  Gospoda:  On  mi  je  sa  desne  strane  da  ne  posrnem 
(Ps.15,8). Ko je, pak, dostigao do toga, nikada se neće usuditi, niti će imati kada da pomisli 
bilo  šta  što  ne  izgrađuje  veru,  čak  ni  ono  što  izgleda  dobro,  a  kamoli  nešto  zabranjeno  i 
Bogu mrsko. 

  

Pitanje 22. Zbog čega se javljaju nepristojna noćna maštanja? 

Odgovor:  Ona  se  javljaju  zbog  neurednih  duševnih  pokreta  tokom  dana.  Ukoliko,  pak, 
duša ostane čista, razmišljajući o sudovima Božijim i neprestano se poučavajući u onome 
što je divno i Bogu ugodno, i snoviđenja će biti slična. 

  

Pitanje 23. U kojim rečima se projavljuje praznoslovlje? 

Odgovor:  Uopšte,  svaka  reč  koja  nije  usmerena  ka  potrebi  koju  imamo  po  Bogu  jeste 
prazna reč. Takva reč sadrži opasnost. Ukoliko nije usmerena na izgrađivanje vere, čak  i 
da  je  dobra,  ona  ne  opravdava  onoga  koji  je  izrekao.  Samim  tim  što  nije  rečena  radi 
izgrađivanja  vere,  ona  žalosti  Svetog  Duha  Božijeg.  Tome  nas  jasno  pouči  apostol, 
govoreći: Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što 
je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju (Ef.4,29), i još dodavši: I ne žalostite Svetoga 
Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni (st. 30). Treba li, pak, uopšte i govoriti o tome kakvo je 
zlo ožalostiti Svetog Duha Božijeg? 

  

Pitanje 24. Šta je uvreda? 

Odgovor: Svaka reč koja je izrečena sa namerom da obeščasti jeste uvreda, čak i ako sama 
po sebi i ne izgleda uvredljiva. To se vidi iz Jevanđelja u kome je kaže o Judejcima: Oni ga 
izgrdiše, i rekoše: Ti si učenik njegov (Jn.9,28). 

  

Pitanje 25. Šta je ogovaranje? 

Odgovor:  Čini  mi  se  da  postoje  dva  slučaja  u  kojima  je  o  nekome  dozvoljeno  govoriti 
ružno: kada je potrebno posavetovati se sa nekim ko je iskusan u ispravljanju grešnika, i 
kada postoji potreba da se upozore drugi koji, iz neznanja, često mogu biti u opštenju sa 
lošim čovekom, smatrajući ga dobrim. Apostol, međutim, zapoveda da se ne mešamo sa 
takvima  (1.Kor.5,11)  da  ne  bismo  stavili  omču  na  dušu  svoju.  Tako  je  postupao  i  sam 
apostol, kao što vidimo iz Poslanice Timoteju: Aleksandar kovač mnoga mi zla učini. Njega se i 
ti  čuvaj,  jer  se  veoma  protivio  našim  rečima  (2.Tim.4,14‐15).  Onaj,  pak,  ko  bez  takve 
neophodnosti  govori  o  drugome  sa  namerom  da  razglasi  ili  ocrni,  jeste  klevetnik,  pa 
makar i istinu govorio. 

  

Pitanje 26. Šta zaslužuje onaj ko kleveće brata ili ko bez prigovora sluša klevetnika? 

Odgovor: Obojica zaslužuju odlučenje. Jer, rečeno je: Izgonim onoga ko tajno opada bližnjega 
svoga  (Ps.100,5),  i  na  drugom  mestu.  Ne  slušaj  klevetnika  sa  uživanjem  da  se  ne  bi 
prevaznosio (Prič.20,13). 

  

Pitanje 27. Kako postupiti sa onim koji bude rđavo govorio o nastojatelju? 

Odgovor:  Osuda  za  takvo  delo  se  jasno  vidi  iz  gneva  Božijeg  na  Mariju,  koja  je  rđavo 
govorila  o  Mojsiju.  Njen  greh  Bog  nije  ostavio  bez  kazne,  premda  se  za  nju  molio  i  sam 
Mojsije (Broj. 12). 

  

Pitanje  28.  Da  li  treba  verovati  onome  koji  kaže  da  nema  ništa  loše  u  srcu,  premda 
drugome odgovara drskim glasom i drskim rečima? 

Odgovor: Nisu sve duševne strasti, kao uostalom ni telesne, uočljive za svakoga, pa često 
ni za samog strasnika. Oni koji imaju znanja o telu po nekim obeležjima mogu prepoznati 
bolesti  koje  su  skrivene  i  neprimetne  i  samom  bolesniku.  Tako  je  i  sa  dušom.  Premda 
grešnik ne oseća sopstvenu bolest, treba verovati Gospodu, koji je njemu i onome ko je sa 
njim  odlučno  rekao:  Zao  čovek  iz  zle  riznice  srca  svoga  iznosi  zlo  (Lk.6,45).  Zao  čovek  često 
pritvorno govori ili čini nešto dobro, dok dobar ne može da se pretvara u nečemu rđavom. 
Jer,  rečeno  je:  Nastojte  dobro  činiti  ne  samo  pred  Gospodom,  nego  i  pred  svima  ljudima 
(Rim.12,17). 

  

Pitanje 29. Kako je moguće ne gneviti se? 

Odgovor:  Nećeš  se  gneviti  ukoliko  uvek  budeš  imao  misao  da  si  pred  Bogom  koji  te 
posmatra i koji je blizu tebe. Jer, koji podanik će se pred očima gospodara usuditi na nešto 
što mu nije ugodno? Isto tako, nećeš se gneviti ukoliko ne budeš očekivao  da ti se drugi 
povinuju,  već  se  sam  budeš  povinovao,  smatrajući  sve  višim  od  sebe.  Onaj  ko  zahteva 
poslušnost radi svoje koristi, neka zna da Reč Gospodnja poučava da svako bude na usluzi 
drugima.  Onaj,  pak,  ko  kažnjava  zbog  nepoštovanja  zapovesti  Gospodnje,  treba  da 
poseduje milosrđe i sažaljenje, a ne gnev, kako bi postupao kao onaj ko je rekao: Ko oslabi, 
a da ija da ne oslabim (2.Kor.11,29). 
  

Pitanje 30. Kako u sebi iskoreniti strast zle požude? 

Odgovor:  Nju  treba  iskoreniti  plamenom  željom  za  ispunjavanjem  volje  Božije,  kakvu  je 
pokazao onaj ko je rekao: Sudovi su Gospodnji istiniti, pravedni svi zajedno: bolji su od zlata i 
dragog  kamenja,  i  slađi  od  meda  i  saća  (Ps.18,10‐11).  Jer,  želja  za  boljim,  kada  postoji 
mogućnost  i  snaga  za  naslađivanjem  onoga  što  se  želi,  kao  što  su  učili  sveti  oci,  uvek 
podstiče na izbegavanje i gnušanje onim što je beznačajnije, i utoliko pre onim što je rđavo 
i sramno. 

  

Pitanje 31. Da li se smeh potpuno zabranjuje? 

Odgovor: Gospod osuđuje one koji  se smeju  sada (Lk.6,25).  Stoga  je jasno da verni nema 

kada  da  se  smeje.  Osim  toga,  tako  je  mnogo  onih  koji  vređaju  Boga  prestupanjem  zakona 
(Rim.2,23) i koji umiru u grehu, zbog kojih treba patiti i plakati. 

  

Pitanje 32. Zbog čega nastaje prerana i neumerena sanjivost i kako se izbaviti od nje? 

Odgovor:  Takva  sanjivost  nastaje  kada  duša  postane  lenja  u  razmišljanju  o  Bogu  i  kada 
prenebregavamo sudove Božije. Od nje se izbavljamo kada u sebi vaspostavljamo pravi i 
dolični pojam o Božijoj uzvišenosti, kao i želju da ispunjavamo volju Božiju, ugledajući se 
na onoga koji je rekao: Neću dati sna očima svojima, ni veđama svojim da dremaju dok ne nađem 
mesto Gospodu, obitalište Bogu Jakovljevom (Ps. 131,4‐5). 

  

Pitanje 33. Po čemu se prepoznaje čovekougodnik? 

Odgovor: Po tome što prema onima koji ga hvale pokazuje usrdnost, a prema onima koji 
ga  osuđuju  ‐  nemarnost.  Jer,  onaj  ko  hoće  da  ugađa  Gospodu  treba  da  je  uvek  i  svagde 
jednak, ispunjavajući rečeno: Sa oružjem pravednosti desnim i levim, u slavi i sramoti, u grdnji i 
pohvali, kao varalice i isttiti (2.Kor.6,7‐8). 

  

Pitanje 34. Kako izbeći strast čovekougađanja i slabost prema ljudskim pohvalama? 

Odgovor:  Njih  treba  izbeći  nesumnjivom  ubeđenošću  u  prisustvo  Božije,  nerasejanim 

staranjem oko bogougađanja i žarkom željom za blaženstvima, koja je obećao Gospod. Jer, 
niko se pred očima gospodara, na njegovu sramotu i svoju štetu, ne stara da ugodi sluzi 
sličnom sebi. 
  

Pitanje 35. Kako se prepoznaje gordi i čime se leči? 

Odgovor: On se prepoznaje tako što ište prvenstvo. On se, pak, leči ukoliko poveruje sudu 
onoga koji je rekao: Bog se protivi gordima, a smirenima daje blagodat (Jak.4,6). Jedan jezik (ili 
zanat) se ne može zaboraviti ukoliko se potpuno ne prestane ne samo sa govorenjem (ili 
činjenjem), već i sa slušanjem onih koji govore (i gledanjem onih koji rade). Isto tako treba 
znati da se čovek ne može izlečiti od gordosti ukoliko ne napusti sve pomisli o prvenstvu, 
sve i ako se prepadne od osude koja je izrečena toj strasti. To treba imati u vidu u odnosu 
na svaki porok. 

  

Pitanje 36. Treba li tražiti čast? 

Odgovor:  Mi  smo  naučeni  da  odajemo  čast  onome  kome  pripada  (Rim.13,7),  a  ne  da  je 
sami ištemo, budući da je Gospod rekao: Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od 
drugoga,  a  slavu  koja  je  od  jedinoga  Boga  ne  tražite  (Jn.5,44).  Stoga  je  traženje  slave  od  ljudi 
dokaz neverovanja i otpadanje od bogopoštovanja, s obzirom da je i apostol rekao: Jer, kad 
bih  još  ljudima  ugađao,  ne  bih  bio  sluga  Hristov  (Gal.1,10).  I  kad  se  tako  osuđuju  oni  koji 
prihvataju slavu koju im ljudi ukazuju, šta da se kaže o veličini osude onih koji sami traže 
slavu koja im se ne ukazuje? 

  

Pitanje  37.  Na  koji  način  onaj  koji  je  lenj  prema  izvršavanju  zapovesti  može  zadobiti 
marljivost? 

Odgovor:  Tako  što  će  se  nepobitno  uveriti  u  prisustvo  Svevidećeg  Vladike‐Boga,  u 
opomene  koje  su  izrečene  lenjima,  u  nadu  velike  nagrade  od  Gospoda,  koja  je  obećana 
preko apostola Pavla, tj. da će svaki primiti svoju nagradu prema svome trudu (1.Kor.Z,8), i u 
sve  ono  što  je  slično  tome  napisano  da  bi  se  su  svakome  pobudila  njegova  sopstvena 
marljivost ili trpljenje u slavu Božiju. 

  

Pitanje  38.  Šta  ako  brat,  dobivši  naređenje,  najpre  protivreči,  a  zatim  sam  od  sebe 
pristupi delu? 

Odgovor: On neka zna da, kao svadljiv čovek, koji i druge navodi na prepiranje, za svoje 
protivrečenje  podleže  osudi:  Zao  čovek  uzvraća  protivrečenjem,  ali  će  Gospod  na  njega  poslati 
nemilosttog  anđela  (Prič.17,11).  Neka  se  on  istovremeno  uveri  da  protivrečenje  predstavlja 
ne samo neposlušnost prema čoveku, već i prema samome Gospodu, koji je rekao: Ko vas 
sluša  mene  sluša,  i  ko  se  vas  odriče,  mene  se  odriče  (Lk.10,16).  Stoga  neka  on  najpre  sa 
skrušenošću zamoli za oproštaj i zatim, ako dozvole, pređe na posao. 

  

Pitanje 39. A šta ako neko, poslušavši, počne da ropće? 

Odgovor: Apostol je rekao: Sve činite bez gunđanja i dvoumljenja (Fil.2,14). Stoga se onaj koji 
ropće  odvaja  od  jedinstva  sa  bratijom,  te  se  njegovo  delo  izuzima  iz  njihove  ucotrebe. 
Očigledno je da takav čovek pati i od neverovanja i od kolebanja u nadi. 

Pitanje 40. Kako treba popravljati onoga ko žalosti brata? 

Odgovor:  Ako  se  radi  o  žalosti  o  kojoj  je  apostol  rekao:  Jer  se  ožalostiste  po  Bogu,  da  ni  u 
čemu  ne  budete  oštećeni  od  nas  (2.Kor.7,9),  onaj  koji  ožalošćuje  nema  potrebu  za 
ispravljanjem, već onaj koga žaloste treba da pokaže osobine žalosti po Bogu (10). Ako ga je, 
pak,  ožalostio  zbog  nečeg  beznačajnog,  on  treba  da  se  priseti  onoga  što  je  rekao  apostol: 
Ako li se brat tvoj zbog jela žalosti, već ne postupaš po ljubavi (Rim.14,15). I poznavši svoj greh, 
neka izvrši ono je Gospod rekao: Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat 
tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom 
svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt. 5,23‐24). 

  

Pitanje 41. Šta ako onaj ko ožalošćuje ne pristaje da se izvini? 

Odgovor:  Prema  njemu  treba  postupiti  onako  kako  Gospod  nalaže  da  postupimo  sa 
nepokajanim  grešnikom:  A  ako  li  ne  posluša  ni  Crkvu,  neka  ti  bude  kao  neznabožac  i  carinik 
(Mt.18,17). 

  

Pitanje 42. A šta ako uvređeni ne želi da se pomiri, iako mu uvredilac traži oproštaj? 

Odgovor:  Sud  Gospodnji  o  takvom  je  jasno  prikazan  u  priči  o  sluzi  koji  nije  hteo  da  se 
smiluje,  iako  ga  je  drugi  molio.  Videvši  pak  drugari  njegovi...  objasniše  gospodaru  svome.  I 
razgnevi se gospodar njegov, liši ga svoje milosti i predade ga mučiteljima, dok ne vrati  sve  što 
mu je dugovao (Mt.18,31‐34). 

  

Pitanje 43. Kako se treba odnositi prema onome ko budi na molitvu? 

Odgovor:  Onaj,ko  zna  za  štetu  sna,  tj.  da  duša  nije  svesna  ni  same  sebe  dok  spava,  a 
takođe i korist od bdenja, i posebno za izuzetnu slavu čovekovog stajanja pred Bogom u 
molitvi, prema onome ko ga budi na molitvu ili na ispunjavanje bilo koje zapovesti će se 
odnositi kao prema dobročinitelju koji mu čini veliko dobro, koje prevazilazi svaku želju. 

  

Pitanje 44. Šta, pak, zaslužuje onaj ko se ogorči ili razgnevi kad ga bude? 

Odgovor: On najpre zaslužuje da bude odlučen i lišen hrane, ukoliko je sposoban, kako bi 
došao do skrušenosti i poznao kakvih i kolikih dobara se lišava zbog svoje nerazumnosti. 
Na  taj  način  će  se  preobratiti,  obradovavši  se  sa  zahvalnošću,  kao  i  onaj  ko  je  rekao: 
Opomenuh se Boga, i obradovah se (Ps.76,4). A ako, pak, ostane neosetljiv, neka se odseče kao 
truli i bolesni ud od tela. Jer, napisano je: Jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih negoli 
da sve telo tvoje bude bačeno u pakao (Mt.5,30). 

  

Pitanje 45. Hoće li dobiti bilo kakvo olakšanje onaj ko je bio nemaran prema poznanju 
volje  Gospodnje,  iako  je  čuo  da  je  Gospod  rekao:  A  onaj  sluga  koji  je  znao  volju 
gospodara  svoga  i  nije  pripravio  niti  učinio  po  volji  njegovoj,  biće  mnogo  bijen;  a  koji 
nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen (Lk.12,47‐48)? 

Odgovor:  Očigledno  je da  je neznanje  takvog čoveka  pritvorno  i  da podleže  neminovnoj 

osudi  zbog  greha.  Jer,  Gospod  govori:  Da  nisam  došao  i  govorio  im,  ne  bi  greha  imali;  a  sad 
izgovora  nemaju  za  greh  svoj  (Jn.15,22).  Jer,  Sveto  Pismo  svagde  i  svima  saopštava  volju 
Božiju.  Stoga  se  takav  čovek  ne  osuđuje  manje,  tj.  kao  oni  koji  ne  znaju,  nego  strožije, 
jednako sa onima o kojima je napisano: Kao gluva aspida, koja zatiskuje uvo svoje, koja ne čuje 
glas bajača ni vračara vešta u vračanju (Ps.57,5‐6). Ako, pak, onaj kome je poveren domostroj 
[tj.  služenje]  reči  zanemari  svoje  služenje,  biće,  kao  što  je  napisano,  osuđen  kao  ubica 
(Jez.33,8). 

  

Pitanje 46. Da li je kriv za greh onaj ko drugome dopušta da ga učini? 

Odgovor: Taj sud je očigledan iz reči Gospodnjih, upućenih Pilatu: Zato onaj koji me predade 
tebi ima veći greh (Jn.19,11). Naime, jasno je da je i Pilat, popustivši izdajnicima, učinio greh, 
premda  ‐  manji.  To  jasno  pokazuje  i  Adam,  koji  je  popustio  Evi,  i  Eva,  koja  je  popustila 
zmiji. Jer, niko od njih nije ostao nekažnjen kao nevin. Prilikom pažljivijeg razmatranja, to 
pokazuje i sam Božiji gnev na njima. Jer, kad je Adam, pravdajući se, rekao: Žena, koju si 
udružio sa mnom, dade mi s drveta, te jedoh, Bog odgovara: Stoga što si poslušao reč žene svoje i 
okusio od drveta koje ti je jedino bilo zabranjeno, neka ti je zemlja prokleta u delima tvojim, i ostalo 
(Post.3,12; 17). 

  
Pitanje 47. Treba li ćutati kada drugi greše? 

Odgovor: Da ne treba ćutati vidi se iz zapovesti Gospoda, koji je u Starom Zavetu rekao: 
Prekori bližnjega svoga, i nećeš primiti greh preko njega (Z.Moj.19,17). I u Jevanđelju [se kaže]: 
Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata svoga. Ako li te ne 
posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč. Ako 
li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik 
(Mt.18,15‐17).  Koliko  je  velika  osuda  za  taj  greh  može  se  saznati,  najpre,  iz  određenja 
Gospodnjeg,  koji  je  uopšteno  rekao:  A  ako  je  neposlušan  Sinu,  neće  videti  života,  nego  gnev 
Božiji ostaje na njemu (Jn.3,36), a zatim iz pripovesti koje se mogu naći u Starom i Novom 
Zavetu. Jer, kad je Ahar ukrao zlatan sasud i plašt, gnev Gospodnji beše na čitavom narodu, 
premda  se  nije  znalo  ko  je  grešnik,  ni  o  kom  se  grehu  radi.  I  tako  je  bilo  sve  dok  nije 
otkriven pomenuti Ahar, koji je sa svojima doživeo užasno uništenje (Is.Nav. 7). Ilije, pak, 
koji  je  imao  sinove  pogibli,  nije  ćutao,  nego  ih  je  često  savetovao  i  govorio:  Nemojte,  deco 
moja.  Nije  dobro  što  čujem  o  vama  (1.Car.2,12;  24).  On  im  je  i  mnogim  drugim  rečima 
pokazivao  nepriličnost  greha  i  neminovnost  suda.  Pa  ipak,  budući  da  ih  nije  dostojno 
kaznio i da nije pokazao potrebnu odlučnost, on je izazvao toliki gnev Božiji da je narod 
bio uništen zajedno sa njegovim sinovima. Pri tome su tuđinci odneli kovčeg zaveta, a on 
sam je skončao žalosnom smrću. I kad je planuo takav gnev prema ljudima koji nisu imali 
učešća sa grešnicima, nego su ih čak ometali i svedočili im o grehu, šta da se kaže o onima 
koji  znaju  i  ćute?  Ukoliko  ne  izvrše  ono  što  je  apostol  savetovao  Korinćanima,  rekavši: 
Zašto ne plačete, da bi se izbacio između vas onaj koji je učinio to delo (1.Kor.5,2), i ono o čemu 
je kasnije sam svedočio, napisavši: Jer, gle, baš to što se vi po Bogu ožalostiste, kakvu brižljivost 
stvori u vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah, pa želju, pa revnost, pa kažnjavanje! U 
svemu  pokazaste  sebe  čistim  u  ovoj  stvari  (2.Kor.7,  11),  i  oni  će,  bez  sumnje,  i  sada  biti  u 
opasnosti da se podvrgnu istoj propasti, ili čak još užasnijoj, s obzirom da je, u poređenju 
sa onim koji odbacuje Mojsijev zakon, gori onaj koji odbacuje Gospoda i usuđuje se na isto 
što i onaj koji je ranije grešio i koji je ranije bio osuđen. Jer, ako je Kain sedam puta bio kaž 
njen, Lameh će, učinivši sličan greh, biti kažnjen sedamdeset puta sedam (Post.4,24). 

  

Pitanje 48. U čemu se sastoji koristoljublje?  

Odgovor: Ono se sastoji u prelaženju granica zakona. Po Starom Zavetu to znači brinuti se 
više  o  sebi, negoli o bližnjem, budući da  je  napisano:  Ljubi  bližnjega svoga  kao sebe  samoga 
(Lev.19,18).  Po  Jevanđelju,  pak,  to  znači  brinuti  se  o  nečemu  u  vezi  sa  sobom  preko 
dnevnih  potreba,  slično  onome  koji  je  čuo:  Bezumniče,  ove  noći  tražiće  dušu  tvoju  od  tebe;  a 
ono  što  si  pripremio,  čije  će  biti  (Lk.12,20).  Ovome  Gospod  pridodaje  opšti  zaključak:  Tako 
biva onome koji sebi teče blago, a ne bogati se uBogu(st. 21). 

  
Pitanje 49. Šta znači biti sujetan? 

Odgovor:  Sve  što  se  ne  preduzima  iz  potrebe,  nego  radi  razmetanja,  podleže  optužbi  za 
sujetu. 

  

Pitanje  50.  [Ima  ljudi]  koji  odbacuju  skupocenu  odeću,  ali  žele  da  im  jeftina  odeća  ili 
obuća lepo stoje. Da li on čini greh i pati li od kakve strasti? 

Odgovor: Onaj ko želi da mu (odeća ili obuća) lepo stoje sa ciljem da se dopadne ljudima, 
očigledno  pati  od  čovekougađanja,  udaljuje  se  od  Boga  i  u  najbezvrednijim  stvarima 
ispoljava strast sujete. 

  

Pitanje 51. Šta znači ʺrakaʺ (Mt.5,22)?  

Odgovor: To je pomesni izraz, ne odviše uvredljiv, koji se koristi [u razgovoru] sa bliskim 
ljudima. 

  

Pitanje 52. Apostol na jednom mestu govori: Ne budimo sujetni (Gal.5,26), a na drugom: 
Ne  radeći  samo  prividno  kao  da  ugađate  ljudima  (Ef.6,6).  Ko  je,  dakle,  sujetan  i  ko  je 
čovekougodnik? 

Odgovor:  Smatram  da  je  sujetan  onaj  ko  dela  ili  govori  samo  radi  svetske  slave  od  onih 
koji ga vide ili čuju. Čovekougodnik je, pak, onaj koji čini ono što je po volji nekog čoveka, 
pa makar se radilo i o nečem nečasnom. 

  

Pitanje 53. Šta je ʺnečistota telaʺ, a šta ‐ ʺnečistota duhaʺ? Kako da budemo čisti od njih? 
I šta je ʺsvetinjaʺ, i kako da je zadobijemo (2.Kor.7,1)? 

Odgovor:  Nečistota  tela  se  sastoji  u  opštenju  sa  onima  koji  čine  ono  što  je  zabranjeno,  a 
nečistota  duha  ‐  u  ravnodušnosti  prema  onima  koji  misle  ili  čine  ono  što  je  zabranjeno. 
Čovek će biti čist od njih ukoliko se bude povinovao apoetolu koji govori: Sa takvim zajedno 
i da ne jedete (1.Kor.5,11), kada u sebi oseti ono što je David rekao: Obuzima me žalost zbog 
grešnika  koji  ostavljaju  zakon  tvoj  (Ps.118,53),  i  kada  pokaže  žalost  koji  su  stekli  Korinćani, 
pošto  su  okrivljeni  da  su  ravnodušno  gledali  grešnika.  Tom  žalošću  oni  su  u  svemu  sebe 
pokazali čistim u toj stvari (2.Kor.7,11). A ʺsvetinjaʺ je posvećivanje sebe svetome Bogu, uz 
svecelo i neprekidno staranje i brigu o onome što je Njemu ugodno, budući da se ono što je 
oštećeno  ne  prihvata  kao  prinos  Bogu,  i  budući  da  bi  bilo  nečastivo  i  drsko  prepuštati 
opštem i ljudskom korišćenju ono što je jedino Njemu prineto. 
  

Pitanje 54. Šta je samoljublje i po čemu se prepoznaje samoljubivi? 

Odgovor:  Mnogo  šta  je  o  njemu  rečeno  u  prenesenom  značenju,  kao  na  primer:  Koji  voli 
dušu svoju izgubiće je, a ko mrzi dušu svoju na ovome svetu, sačuvaće je za život večni (Jn.12,25). 
Prema  tome,  samoljubiv  je  onaj  ko  sebe  ne  voli  pravom  ljubavlju.  On  se  prepoznaje  po 
tome što sve što čini, čini sebe radi, čak i ono što je u skladu sa zapovešću. Onaj, naime, ko 
radi  svoga  spokojstva  prenebregne  bilo  šta  što  je  bratu  potrebno,  bilo  da  se  tiče  duše  ili 
tela, već i drugima čini očiglednim porok samoljublja, koji se završava propašću. 

  

Pitanje 55. Kakva je razlika između ogorčenja, jarosti, gneva i besa? 

Odgovor:  Razlika  između jarosti i gneva  sadržana je, možda,  u raspoloženju i  jačini.  Jer, 

strast onoga ko se gnevi sastoji se samo u raspoloženju, kao što pokazuje onaj ko je rekao: 
Gneveći se ne grešite (Ps.4,5). Jarost, međutim, već pokazuje nešto više, budući da je rečeno: 
Njihova jarost je slična zmijskoj (Ps.57,5), i: A beše Irod jarostan na Tirce i Sidonce (Dap.12,20). 
Najjači, pak, pokret jarosti naziva se bes, dok je ogorčenje strašno ukorenjivanje poroka u 
čoveku. 

  

Pitanje  56.  Gospod  tvrdi  da  će  se  poniziti  onaj  ko  sebe  uzvisuje  (Lk.18,14).  I  apostol 
zapoveda: Nemojte gordo mislitpi (Rim.12,16). Na drugom mestu on govori: Samoljubivi, 
gordeljivi, naduveni (2.Tim.Z,2; 4), i još: Ljubav se ne nadima (1.Kor.13,4). Ko je, dakle, 
visokouman, ko ohol, ko gordeljiv, ko nadmen, a ko naduven? 

Odgovor:  Visokouman  je  onaj  ko  sam  sebe  uzdiže,  koji  visoko  misli  o  sopstvenim 
uspesima, prevaznosi se poput poznatog fariseja (Lk.18,11 i dr.) i ne stavlja se na isti nivo 
sa  smernima.  On  može  da  se  nazove  i  naduvenim,  kao  što  behu  okrivljeni  i  Korinćani 
(1.Kor.5,2). Ohol je onaj ko se ne saobražava propisima, ko se ne ʺdrži pravilaʺ u životu, ko 
ne misli ʺistoʺ (Fil.3,16), nego izmišlja sopstveni put pravde i pobožnosti. Gord je onaj ko 
se  hvališe  onim  što  ima  i  ko  nastoji  da  izgleda  nešto  više  od  onoga  što  zaista  jeste.  A 
nadmeni  je  jedno  isto  sa  gordim  ili  blizak  njemu,  kao  što  reče  apostol:  Postao  je  nadmen 
ništa ne znajući (1.Tim.6,4). 

  

Pitanje  57.  Zar  nije  bolje  ostaviti  na  miru  onoga  ko  ima  nepopravljiv  nedostatak  i  od 
čestih prekora postaje još lošiji? 

Odgovor: O tome je i na drugom mestu rečeno. One koji greše  treba ispravljati strpljivo, 
koristeći način koji je Gospod pokazao. Na onoga, pak, koji se, kao [onaj] Korinćanin, ne 
ispravlja i pored osude i prigovora mnogih, treba gledati kao na neznabošca. Zadržavati, 
pak, onoga koga je Gospod osudio, ni u kom slučaju nije bezopasno. Jer, Gospod je rekao 
da  je  bolje,  izgubivši  jedno  oko,  ili  jednu  ruku,  ili  jednu  nogu,  ući  u  Carstvo,  negoli 
poštedevši neki ud, biti čitav bačen u pakao ognjeni, gde je plač i škrgut zuba (Mt.5,29‐30). 
I apostol svedoči da malo kvasca sve testo ukiseli (1.Kor.5,6). 

  

Pitanje 58. Da li osudi podleže samo onaj ko namerno slaže, ili i onaj ko je iz neznanja 
rekao nešto što ne odgovara istini? 

Odgovor: Očigledna je osuda Gospodnja i onih koji greše iz neznanja, budući da je rekao: 
A  koji  nije  znao,  pa  je  učinio  što  zaslužuje  batine,  biće  malo  bijen  (Lk.12,48).  Uostalom,  pri 
doličnom pokajanju postoji izvesna nada na oproštaj greha. 

  

Pitanje  59.  Da  li  će  biti  osuđen  kao  lažov  i  onaj  ko  naumi  da  nešto  učini,  ali  ipak  ne 
učini? 

Odgovor: Ako ono što je naumio da učini zahteva zapovest, on će biti osuđen ne samo kao 
lažov, nego i kao neposlušan, budući da Bog ispituje srca i unutrašnjosti (Ps.7,10). 

  

Pitanje 60. Dešava se da neko odluči da učini nešto što nije bogougodno. Šta je za njega 
bolje: da odustane od rđave namere ili da izvrši greh iz straha da ne postane lažov? 

Odgovor:  Apostol  govori:  Mi  nismo  sposobni  sami  od  sebe  što  pomisliti  (2.Kor.Z,5).  I  sam 
Gospod ispoveda: Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe (Jn.5,30), i opet: Reči koje vam ja govorim 
ne govorim od samoga sebe (Jn.14,10), i još na drugom mestu: Jer sam sišao s neba ne da tvorim 
volju  svoju, nego volju Oca, koji me posla  (Jn.6,38). Stoga on treba  da  se najpre  pokaje  zbog 
toga što se usudio da se sam odluči na bilo šta (budući da ni nešto najbolje ne treba raditi 
samovoljno),  a  potom  da  prinese  još  veće  pokajanje  zbog  toga  što  se  nije  pobojao  da  se 
odluči  na  nešto  što  nije  Bogu  ugodno.  Delo,  pak,  koje  je  protivno  zapovesti  Božijoj  treba 
napustiti, iako je već doneta odluka. To se jasno pokazuje na primeru apostola Petra, koji 
je odlučio: Nikada ti nećeš oprati moje noge. Međutim, kad je čuo prigovor Gospoda: Ako te ne 
operem,  nemaš  udela  sa  mnom,  on  je  istog  časa  izmenio  nameru,  i  rekao:  Gospode,  ne  samo 
noge moje, nego i ruke i glavu (Jn.13, 8‐9). 

  

Pitanje 61. Šta treba činiti sa onim ko ne može ni da radi, niti hoće da uči Psalme? 
Odgovor:  Gospod  je  u  priči  o  neplodnoj  smokvi  rekao:  Poseci  je!  Zašto  i  zemlju  da  slabi 
(Lk.13,7). O njemu treba pokazati svekoliko staranje. Međutim, ako se nikako ne popravlja, 
treba učiniti isto ono što se zapoveda u vezi sa onim koji je uporan u grehu. Jer, onaj ko je 
lenj za dobro biće osuđen sa đavolom i njegovim anđelima. 

  

Pitanje 62. Šta je učinio onaj koji se osuđuje poput onoga ko je sakrio talant? 

Odgovor:  Onaj  ko  bilo  kakav  Božiji  dar  čuva  samo  za  sopstveno  uživanje,  ne  čineći  i 
drugima dobročinstva, biva osuđen kao onaj ko je sakrio talant. 

  

Pitanje  63.  Šta  je  učinio  onaj  ko  se  osuđuje  poput  onih  koji  ropću  na  ʺposlednjeʺ 
(Mt.20,11‐12)? 

Odgovor:  Svako  biva  osuđen  za  sopstveni  greh.  Tako  i  oni  koji  ropću  ‐  zbog  roptanja. 
Međutim,  često  se  ropće  i  iz  nekog  posebnog  razloga:  jedni  ropću  stoga  što  nemaju 
dovoljno  potrebnoga  za  hranu,  kao  stomakougodnici  i  oni  koji  obogotvoruju  stomak; 
drugi  stoga  što  su  dobili  istu  platu  sa  poslednjima,  otkrivajući  u  sebi  zavist,  koja  je 
povezana sa ubistvom; a neki ropću i iz drugih razloga. 

  

Pitanje 64. Gospod naš Isus Hristos govori: Bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenički 
o  vrat  njegov,  i  da  potone  u  dubinu  morsku,  nego  da  sablazni  jednoga  od  ovih  malih 
(Mt.18,6; Lk.17,2). Šta znači sablažnjavati? Ili, kako se čuvati od tako strašne osude? 

Odgovor: Sablažnjava onaj ko rečju ili delom krši zakon i drugoga uvodi u bezakonje (kao 
zmija  Evu  i  Eva  Adama);  ili  ko  ometa  ispunjavanje  volje  Božije  (kao  Petar  Gospoda, 
rekavši:  Bože  sačuvaj,  Gospode;  to  neće  biti  od  tebe,  zbog  čega  je  čuo:  Idi  od  mene,  satano! 
Sablazan  si  mi,  jer  ne  misliš  šta  je  Božije  nego  što  je  ljudsko  (  Mt.  16,22‐23);  ili  ko  usmerava 
misao slaboga prema bilo čemu zabranjenom, kao što je napisao apostol: Jer, ako tebe, koji 
imaš znanje, vidi neko gde sediš za trpezom u idolskom hramu, neće li se savjest njegova, zato što je 
slab, ohrabriti da jede idolske žrtve, i zatim dodao: Stoga, ako jelo sablažnjava brata moga, neću 
jesti mesa do veka, da ne sablaznim brata svoga (1.Kor.8,10; 13). Sablazan se javlja zbog mnogih 
razloga.  Jer,  sablazan  nastaje  ili  krivicom  onoga  ko  sablažnjava,  ili  je  sam  sablažnjeni 
krivac.  I  to  se  u  njima  dešava  na  različite  načine:ponekad  iz  zlobe,  a  ponekad  zbog 
neiskustva ili jednoga, ili drugoga. Događa se i to da prilikom ispravnog prenošenja reči 
postaje očiglednija zloba onih koji se sablažnjavaju. Slično je i u vezi sa delima, budući da 
se sablažnjeni sablažnjava ili stoga što neko izvršava zapovest Božiju, ili stoga što se bez 
straha koristi onim što od njega zavisi. Zbog toga, kada se ljudi spotiču ili sablažnjavaju o 
nešto što je učinjeno ili rečeno po zapovesti, kao što su se, prema svedočanstvu Jevanđelja, 
neki sablaznili onim što je Gospod činio i govorio po volji Oca, treba se setiti Gospodnjeg 
odgovora o njima. Kada su mu pristupili učenici Njegovi i rekli mu: Znaš li da su se, čuvši tu 
reč, fariseji sablaznili, On je odgovorio: Svako drvo koje nije usadio Otac moj nebeski, iskoreniće 
se. Ostavite ih, slepi su vođi slepima; a slepi slepoga ako vodi, oba će u jamu pasti (Mt.15,12‐14). I 
mnogo  se  sličnog  ovome  može  pronaći  i  u  Jevanđeljima  i  kod  apostola.  A  kada  nekoga 
spotiče  ili  sablažnjava  ono  što  zavisi  od  naše  volje,  treba  da  se  setimo  reči  Gospodnjih, 
upućenih Petru: Znači, sinovi su oslobođeni. Ali da ih ne sablaznimo, idi na more i baci udicu, i 
koju ribu prvu uhvatiš, uzmi je; i kad joj otvoriš usta, naći ćeš statir: uzmi ga te im podaj za mene i 
za sebe (Mt.17,26‐27), a takođe i onoga što je apostol napisao Korinćanima, govoreći: Neću 
jesti  mesa  do  veka,  da  ne  sablaznim  brita  svoga  (1.Kor.8,1Z),  i  još:  Dobro  je  ne  jesti  mesa  i 
nepitivina i ne činiti ono na šta se brat tvoj spotiče ili sablažnjava ili slabi (Rim.14,21). Koliko je, 
pak, užasno ukoliko smo ravnodušni zbog brata koji se sablažnjava zbog stvari koje, kako 
izgleda,  zavise  od  nas,  pokazuje  zapovest  Gospodnja  koja  zabranjuje  uopšte  svaki  oblik 
sablazni, i govori: Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi 
na  nebesima  stalno  gledaju  lice  Oca  moga  nebeskoga  (Mt.18,10).  O  tome  svedoči  i  apostol, 
govoreći  na  jednom  mestu:  Stoga  da  ne  osuđujemo  više  jedan  drugoga,  nego  se  više  o  tome 
starajte  da  ne  postavljate  bratu  spoticanje  ili  sablazan  (Rim.14,13).  I  na  drugom  mestu  u 
razvijenijem  obliku,  odlučnije  zabranjujući  nedozvoljeno  delo,  on  govori:  Jer,  ako  tebe  koji 
imaš znanje, vidi neko gde sediš za trpezom u idolskom hramu, neće li se savest njegova, zato što je 
slab, ohrabriti da jede idolske žrtve? I zbog tvoga znanja propada slabi brat, za koga Hristos umre, i 
zatim  dodaje:  A  tako,  grešeći  se  o  braću  i  ranjavajući  njihovu  slabu  savest,  o  Hrista  se  grešite. 
Stoga,  ako  jelo  sablažnjava  brata  moga,  neću  jesti  mesa  do  veka,  da  ne  sablaznim  brata  svoga 
(1.Kor.  8,10‐13).  I  još  na  drugom  mestu  on  govori:  Ili  samo  ja  i  Varnava  nemamo  pravo  ovo 
činiti, i potom dodaje: Nego sve podnosimo, da ne učinimo kakve smetnje Jevanđelju Hristovom 
(1.Kor.9,6;  12).  Kada  se  pokazalo  koliko  je  užasno  sablažnjavati  brata  onim  što  zavisi  od 
nas, šta da se tek kaže o onima koji sablažnjavaju zabranjenim delima ili rečima. [Šta tek 
reći u slučaju] kad onaj ko sablažnjava poseduje preobilje znanja, ili nosi svešteni čin. Jer, 
on mora drugima da služi kao uzor i obrazac. Ako, pak, makar u malome zanemari nešto 
od napisanog, ili učini nešto zabranjeno, ili ne izvrši naloženo, ili uopšte prećuti nešto [što 
je  dužan  da  kaže],  on  će  podleći  osudi  po  kojoj  će  se,  kao  što  je  rečeno,  krv  onoga  koji 
zgreši iskati iz njegove ruke (Jez. 33,8). 

  

Pitanje 65. Na koji način se istina drži u nepravdi (Rim.1,18)? 

Odgovor:  Istina  se  drži  u  nepravdi  kada  se  od  Boga  darovana  dobra  koriste  na  zlo  po 
sopstvenom  htenju.  Od  toga  se  apostol  odriče,  rekavši:  Jer,  mi  nismo  kao  mnogi  oni  koji 
trguju rečju Božijom (2.Kor.2,17), i još: Jer, kao što znate, nikada ne nastupasmo radi laskanja, niti 
zbog pohlepe ‐ Bog je svedok; ne tražeći slave ni od ljudi, ni od vas ni od drugih (1.Sol.2,5‐6). 

  
Pitanje 66. Šta je svadljivost, a šta je prkos? 

Odgovor: Svadljivost se projavljuje kroz staranje da se ne bude slabiji od drugoga, a prkos 
nastoji da skupi poglede drugih radi prazne slave i da druge podstakne i izazove na nešto 
slično.  I  apostol,  pominjući  prkos,  pridodaje  i  slavu  svetsku,  govoreći:  Ništa  ne  činite  iz 
prkosa,  niti  za  praznu  slavu  (Fil.2,3).  I  na  drugom  mestu  istakavši  taštinu,  on  pod  drugim 
nazivom zabranjuje i prkos, govoreći: Ne budimo sujetni, izazivajući jedni druge (Gal.5,26).  

  

Pitanje 67. Šta je nečistota, a šta razvrat? 

Odgovor: Šta je nečistota, pokazao je zakon. On je taj naziv upotrebio da označi ono što se 
događa nevoljno, po prirodnoj nužnosti. Razvrat, pak, premudri Solomon objašnjava tako 
što  (razvratnika)  naziva  ʺslastoljubivim  i  bezbrižnimʺ  (Prič.  14,23).  Razvrat  je,  stoga, 
duševno  raspoloženje  koje  nema  i  ne  podnosi  teret  podviga.  Prema  tome,  on  je  i 
neuzdržanje, koje ne vlasti nad metežnim uživanjima. 

  

Pitanje 68. Šta je svojstveno gnevu i šta je svojstveno opravdanom negodovanju? I zbog 
čega često, počevši od negodovanja, dospevamo u gnev? 

Odgovor: Duši obuzetoj gnevom je svojstveno da traži načina da nanese zlo onome ko je 
ljuti,  a  razumnom  negodovanju  je  svojstveno  da,  i  pored  osećanja  nezadovoljstva  zbog 
učinjenog, ima cilj da popravi onoga ko je pogrešio. Dešava se, međutim, da duša, pošavši 
od lepog, dospeva do ružnog. I to nije ni malo čudno, s obzirom da se sreće mnogo sličnih 
primera.  Stoga  treba  pamtiti  šta  kaže  bogonadahnuto  Pismo:  Na  put  mi  postaviše  sablazni 
(Ps.139,6):  i  još:  Ako  se  ko  i  podvizava,  ne  dobija  vijenac,  ako  se  ne  podvizava  po  pravilu 
(2.Tim.2,5). Uostalom, treba da se u svemu čuvamo od neumerenosti, nepravovremenosti i 
nesređenosti. Jer, iz tog razloga je i navedeno često prelazilo u rđavo, mada je i izgledalo 
predivno. 

  

Pitanje 69. Kako se treba odnositi prema onome ko jede kao i drugi, ko nije telesno slab 
i ne pokazuje znake bolesti, ali se ipak žali da je nemoćan za rad? 

Odgovor:  Svaki  izgovor  za  nedelanje  jeste  izgovor  za  greh,  budući  da  marljivost,  kao 
uostalom i trpljenje, treba pokazivati sve do smrti. A da lenjost, udružena sa lukavstvom, 
lenjoga izlaže osudi, vidi se iz reči Gospodnjih; Lukavi i lenji slugo (Mt.25, 26). 

  
Pitanje  70.  Kako  treba  postupati  prema  onome  ko  zloupotrebljava  odeću  ili  obuću,  i 
koji, kada mu se prigovori, onoga ko ga je opomenuo sumnjiči za sitničavost i sklonost 
ka  gunđanju?  I  šta  treba  sa  njim  činiti  ukoliko  ostaje  uporan  i  posle  doličnog 
dvostrukog, ili trostrukog savetovanja? 

Odgovor: Apostol isključuje zloupotrebu, rekavši: I koji ovaj svet upotrebljavaju, kao da ga ne 
upotrebljavaju  (1.Kor.7,31)  ‐  Jer,  mera  upotrebe  je  neizbežna  neophodnost  potrebe. 
Upotreba,  pak,  preko  mere  pokazuje  ili  bolest  gramžljivosti,  ili  slastoljublja,  ili  taštine.  I 
opet, ko prebiva u grehu, podleže osudi kao onaj ko se nije pokajao. 

  

Pitanje  71.  Jedni  ištu  malu  količinu  prijatnog  jela,  a  drugi  ukusnosti  pretpostavljaju 
veliku količinu. Kako se treba odnositi prema jednima i drugima? 

Odgovor:  I  jedni  i  drugi  su  bolesni:  jedni  od  slastoljublja,  a  drugi  od  lakomosti.  Ni 
slastoljubac, pak, ni lakomi u odnosu na bilo šta nisu slobodni od osude. I o jednima i o 
drugima sa sažaljenjem treba pobrinuti, da bi se izlečili od strasti. Ako se, pak, ne iscele od 
slabosti, očigledno je da će biti osuđeni sa nepokajanima. 

  

Pitanje 72. Da li treba prekoriti onoga ko se u bratstvu za vreme uzimanja hrane ponaša 
nedolično i jede ili pije sa izvesnom halapljivošću? 

Odgovor: Takav ne poštuje zapovest apostola, koji je rekao: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, 
ako li šta drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10,31), i još: A sve neka biva blagoobrazno 
i  uredno  (1.Kor.14,40).  Njega  treba  popraviti,  osim  ako  nije  bio  prinuđen  kakvom 
neophodnošću posla ili žurbom. Uostalom, i tada treba marljivo čuvati priličnost. 

  

Pitanje  73. Kako  treba  popravljati onoga ko ne  prekoreva brata iz želje da ga  popravi, 

nego iz strasti osvetoljubivosti i koji i posle čestih saveta ostaje u istoj strasti? 

Odgovor:  Takvoga  treba  smatrati  samoljubivim  i  vlastoljubivim  i  posvedočiti  mu  način 

popravljanja  po  nauci  pobožnosti.  Ukoliko,  pak,  ostane  u  grehu,  pbznata  je  osuda  za 
nepokajane. 

  

Pitanje 74. Želimo da se naučimo iz Pisma da li treba da otpuštamo one koji ostavljaju 
bratstvo  i  žele  da  vode  usamljenički  život  ili  da  sa  malobrojnima  teže  ka  istom  cilju 
pobožnosti? 
Odgovor: Gospod je više puta rekao: Sin ne čini ništa sam od sebe (Jn.5,19), i: Jer sam sišao s 
neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38). I apostol svedoči da telo 
želi protiv Duha, a Duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome, da činite ono što ne biste hteli 
(Gal.5,17). Stoga je sve što se bira po vlastitoj volji tuđe pobožnima. Potpunije smo o tome 
odgovorili u Opširnim pravilima. 

Pitanje 75. Da li treba satanu nazivati vinovnikom svakoga greha umom, rečju i delom? 

Odgovor: Uopšte, mislim da satana sam po sebi ni u kome ne može biti vinovnik greha. 
Ipak, koristeći ponekad prirodne pokrete, a ponekad i zabranjene strasti, on nastoji da one 
koji  nisu  trezvoumni  uvede  u  dela  koja  su  svojstvena  strastima.  Način  na  koji  on  koristi 
prirodne  pokrete  vidi  se  u  postupku  sa  Gospodom,  pošto  je  saznao  da  posti:  Ako  si  Sin 
Božiji, reci da kamenje ovo postanu hlebovi (Mt.4,3). Način, pak, korišćenja zabranjenih strasti 
vidi se u postupku sa Judom: uočivši da pati od strasti srebroljublja, on je srebroljupca sa 
trideset srebrnjaka bacio u greh izdaje. Da zlo, međutim, nastaje u nama samima, Gospod 
jasno  pokazuje:  Jer,  iz  srca  izlaze  zle  pomisli  (Mt.15,19).  Te  se  događa  sa  onima  koji  iz 
nemarnosti  ostavljaju  u  sebi  neobrađena  prirodna  semena  dobra,  kao  što  je  rečeno  u 
Pričama:  Nerazuman  čovek  je  kao  njiva,  i  bezuman  kao  vinograd:  ako  ga  ostaviš  zapusteće  i 
zarašćeu  travu,  te  će  biti  napušten  (Prič.24,  30‐31).  Duša,  pak,  koja  je  iz  lenjosti  zapuštena  i 
napuštena, neminovno rađa trnje i korov. Ona će na sebi iskusiti ono što je rečeno: Čekah 
da rodi grožđe, a rodi trnje (Is.5,4). Međutim, baš je o toj duši ranije bilo rečeno: I nasadih lozu 
Sorih,  tj.  plemenitu  (st.  2).  Slično  tome  stoji  i  kod  Jeremije,  koji  u  ime  Božije  govori:  Ja 
posadih lozu izabranu, svu istinitu. Pa kako se promeni u gorku, tuđu lozu (Jer.2,21). 

  

Pitanje 76. Da li treba lagati ako se ima u vidu nešto korisno? 

Odgovor:  Gospod  tako  nešto  ne  dozvoljava.  On  je  odlučno  rekao  da  je  laž  od  đavola 
(Jn.8,44),  ne  praveći  nikakvo  razlikovanje.  Isto  svedoči  i  apostol,  govoreći:  Ako  se  ko  i 
podvizava, ne dobija vijenac, ako se ne podvizava po pravilu (2.Tim.2,5). 

  

Pitanje 77. Šta je podmuklost, a šta zloćudnost (Rim.1, 29)? 

Odgovor:  Zloćudnost  je,  kako  mi  se  čini,  najosnovniji  i  sakriveni  porok  naravi,  a 
podmuklost je dosetljivost za zle namere. Podmukli čovek, prikrivši se nečim dobrim kao 
udicom, ispunjava svoju nameru. 

  

Pitanje 78. Ko su ʺizmišljači zalaʺ (Rim.1,30)?  
Odgovor:  To  su  oni  koji,  preko  uobičajenih  i  mnogima  poznatih  zala,  izmišljaju  i 
pronalaze još i nova. 

  

Pitanje  79.  Kako  da  se  popravi  onaj  ko  kod  sebe  neprestano  primećuje  da  se,  surovo 
odnosi prema bratu? 

Odgovor: Kao što zaključujem iz same stvari, to se dešava ili zbog umišljene predstave o 
vlastitom  prvenstvu,  ili  zbog  žalosti  usled  nedostataka  ljudi  koji  bi  trebalo  da  budu 
ispravni.  Jer,  dušu  snažno  pogađa  kada,  umesto  dobra  koje  očekuje,  susretne  ono  što  je 
suprotno  i  žalosno.  Međutim,  potrebno  je  posebno  staranje  da  bi  čovek  u  sebi  obuzdao 
strast  gordosti  ukoliko  mu  se  dešava  onb  što  smo  naveli  kao  prvo.  A  ako  se  radi  o 
drugome,  onda  pre  negodovanja  treba  pokazati  samilost  kroz  poučavanje  i  savetovanje. 
Ukoliko se, pak, ovaj način lečenja pokaže nedelotvornim, zbog zloćudnosti strasti koja se 
leči,  uz  sažaljenje treba blagovremeno i pravedno upotrebiti  i strogost  negodovanja,  radi 
koristi i popravljanja onoga ko je zgrešio. 

  

Pitanje  80.  Zbog  čega  se  dešava  da  u  razumu  ponekad  nedostaju  plemenite  pomisli  i 
bogougodna staranja? Kako se unapred zaštititi od toga? 

Odgovor:  David  govori:  Zadrema  duša  moja  od  uninija  (Ps.  118,28).  Prema  tome,  to  se 
događa  zbog  duševnog  dremanja  i  neosetljivosti.  Jer,  u  bodroj  i  trezvoumnoj  duši  ne 
nedostaje ni bogougodno staranje, ni blaga pomisao. Ipak, ona vidi da joj samoj ne dostaje 
snage za to. Telesno oko nije u stanju da posmatra čak ni nekoliko Božijih tvorevina. Ono 
se ne zadovoljava pošto jednom pogleda, već neprestano posmatrajući jedno isto, ipak ne 
prestaje  da  gleda.  Utoliko  pre  duševno  oko,  premda  je  i  bodro  i  trezvoumno,  nije 
sposobno  za  sagledavanje  Božijih  čudesa  i  sudova.  Jer,  rečeno  je:  Sudovi  tvoji  su  bezdan 
veliki (Ps.35,7), i na drugom mestu: Čudno je za me znanje tvoje: čvrsto je i ne mogu mu prići 
(Ps.138,6), i mnogo šta slično. Ukoliko, pak, u duši nedostaje blaga pomisao, očigledno je 
da  joj  nedostaje  prosvećenje.  I  ono  ne  nedostaje  zbog  nedostatka  onoga  koji  prosvećuje, 
nego zbog usnulosti onoga što treba da bude prosvećeno. 

  

Pitanje 81. Da li treba podjednako kažnjavati pobožne i ravnodušne ako se ispostavi da 
su pali u isti greh? 

Odgovor:  Vrstu  kazne  ćemo  saznati  kad  proniknemo  u  raspoloženje  grešnika  i  u  vrstu 
greha. Razlika, pak, između greha ravnodušnog i greha pobožnog [čoveka] je velika, iako 
može  izgledati  da  su  isti.  Jer,  pobožni  se,  kao  bogobojažljiv,  trudi  i  podvizava  da  ugodi 
Bogu. Njegovo saplitanje i padanje je uslovljeno rđavim okolnostima i skoro da se dešava 
bez njegove volje. Ravnodušni, pak, kao što mu samo ime kaže, ni malo ne misli ni o sebi, 
ni o Bogu, niti pravi ikakvu razliku između greha i ispravnosti. On boluje od onoga što je 
najznačajnije i najvažnije u zlu, tj. ili od nepoštovanja Boga, ili od neverovanja u Njegovo 
postojanje.  Jer,  ova  dva  uzroka  privode  dušu  grehu,  kao  što  svedoči  Pismo,  govoreći  na 
jednom  mestu:  Bezakonik  govori  u  sebi  o  grehu  i  nema  straha  Božijega  pred  očima  njegovim 
(Ps.35,2), i na drugom: Reče bezumnik u srcu svojem: Nema Boga. Nevaljali su i gadna su dela 
njihova  (Ps.13,1).  Prema  tome,  on  ili  omalovažava  Boga,  i  stoga  čini  greh,  ili  poriče  biće 
Božije te je gadan u delima, premda prividno i ispoveda Boga, jer: Govore da znaju Boga, a 
delima ga se odriču (Tit.1,16). I ako je tako, smatram da i vrsta kazne za takve ljude treba da 
bude  različita.  Jer,  pobožnom  je  potrebna  samo  posebna  pomoć  i  treba  da  bude  kažnjen 
samo  za  stvar  u  kojoj  je  zgrešio.  Ravnodušni,  pak,  koji  je  iskvario  svu  duševnu  lepotu  u 
sebi i koji je zaražen opštijim zlima, treba, kao onaj koji omalovažava ili kao neverujući, da 
bude  i  oplakivan  i  savetovan  i  kažnjavan  sve  dok  ne  postane  sposoban  da  se  nepobitno 
uveri  u  to  da  je  Bog  pravedni  Sudija  (i  uplaši  se),  ili  u  to  da  Bog  postoji  (i  užasne  se). 
Međutim,  treba  znati  još  i  to  da  se  nedostaci  kod  pobožnih  često  javljaju  i  zbog  toga  što 
Bog  promišlja  o  njihovoj  koristi,  popuštajući  da  se  okliznu  kako  bi  se  iscelili  od 
prethodnog prevaznošenja. To nam pokazuje primer Petra i onog što se sa njim dogodilo. 

  

Pitanje  82.  Napisano  je:  Starice  kao  matere  (1.Tim.5,2).  Da  li  stoga  starica,  ukoliko  se 
desi da učini isti greh kao mlada, podleže istoj kazni koja priliči mladoj? 

Odgovor:  Poštujući  starice  kao  majke,  apostol  ne  govori  da  one  ne  čine  ništa  dostojno 
kazne. Ako se nekada desi da starica padne u isti greh kao i mlada, najpre treba obratiti 
pažnju  na  prirodne,  da  tako  kažem,  nedostatke  životnog  uzrasta.Tek  tada  se  i  jednom  i 
drugom  životnom  dobu  može  odrediti  odgovarajuća  kazna.  Na  primer,  lenjost  je  skoro 
prirodna  starosti,  ali  ne  i  mladosti.  Isto  tako  su  rasejanost,  nemir,  drskost  i  ostalo  slično 
tome prirodni za mladost, a ne za starost. Njih,  po  svoj  prilici, podstiče  vatrenost koja je 
prirodna  za  mladost.  Zbog  toga  isti  greh,  na  primer,  lenjost  zaslužuje  strožu  osudu  kod 
mlade, koju ni malo ne opravdava uzrast. S druge strane, isti greh rasejanosti, ili drskosti, 
ili  metežnosti  čini  da  starica  potpadne  većoj  osudi,  budući  da  joj  sam  životni  uzrast 
pomaže  da  bude  krotka  i  mirna.  Osim  toga,  treba  i  kod  jedne  i  kod  druge  osobe  da 
ispitamo  i  sam  oblik  greha,  da  bismo  kroz  odgovarajuću  kaznu  primenili  i  odgovarajući 
način izlečenja. 

  

Pitanje 83. Kako se odnositi prema onome ko ima mnoge vrline, ali greši u jednome? 

Odgovor: Kao što se Gospod odnosio prema Petru. 

  
Pitanje  84.  Da  li  govori  dobro  onaj  ko,  kada  ga  prekorevaju  zbog  bučne  i  metežne 
naravi, kaže da je Bog jedne stvorio dobrima, a druge lošima? 

Odgovor: To mudrovanje je davno osuđeno kao jeretičko, budući bogohulno i nečastivo i 
podstičući  u  duši  sklonost  prema  grehu.  Stoga  takav  treba  ili  da  se  popravi,  ili  da  bude 
izbačen između vas (1.Kor.5,2), da se ne bi dogodilo da malo kvasca sve testo ukiseli (st. 6). 

  

Pitanje 85. Treba li u bratstvu imati bilo kakvo vlasništvo? 

Odgovor:  To  je  suprotno  svedočanstvu  o  vernima  u  Delima,  gde  se  navodi:  I  nijedan  ne 
govoraše za imanje svoje da je njegovo (Dap.4,32). Stoga, onaj ko nešto naziva svojim, postaje 
tuđ  Crkvi  Božijoj  i  ljubavi  Gospodnjoj.  Jer,  On  je  i  rečju  i  delom  učio  da  se  i  duša,  a  ne 
samo ono spoljašnje, polaže za prijatelje. 

  

Pitanje 86. Kako postupiti prema onome ko govori: ʺOd bratstva ne uzimam, ali ni sam 
ne dam, već se zadovoljavam svojimʺ. 

Odgovor: Ukoliko on ne posluša učenje Gospoda, koji govori: Da ljubite jedni druge, kao što 
ja  vas  ljubih (Jn.13,34), mi treba da poslušamo apostola  koji  kaže: Izbacite  zloga  između  vas 
samih (1.Kor.5,13), da se ne bi desilo da malo kvasca sve testo ukiseli (st. 6). 

  

Pitanje 87. Da li je dopušteno da svako, radi zapovesti, daje svoju staru odeću ili obuću 
kome poželi? 

Odgovor: Da daje ili uzima, čak i radi zapovesti, ne može svako, nego samo onaj kome je 
zbog pouzdanosti povereno staranje. Stoga i staro i novo on daje i prima u pravo vreme. 

  

Pitanje 88. Kakve su ʺbrige ovoga životaʺ (Lk.21,34)? 

Odgovor:  Svaka  briga  koja  ne  doprinosi  pobožnosti,  čak  iako  se  čini  da  u  sebi  ne  sadrži 
ništa zabranjeno, jeste briga ovoga života. 

  

Pitanje 89. Napisano je: Bogatstvo čovekovo je izbavljenje njegove duše (Prič.13,8). Šta da 
činimo mi koji ga nemamo? 

Odgovor:  Ukoliko  smo  nastojali  i  nismo  mogli  da  ga  postignemo,  treba  da  se  prisetimo 
odgovora koji je Gospod uputio Petru, koji se uznemiravao zbog sličnog: Eto mi smo ostavili 
sve i za tobom pošli; šta će, dakle, nama biti. On mu je, naime, odgovorio: I svaki koji je ostavio 
kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, mene radi i Jevanđelja radi, 
primiće sto puta onoliko i naslediće život večni (Mt. 19,27‐29; Mk.10,29). Ukoliko se, pak, oko 
toga nismo potrudili iz nemarnosti, barem sada pokažimo marljivost. A ako već više nema 
vremena, ni snage, neka nas uteši apostol koji govori: Ne tražim vaše nego vas (2.Kor.12,14). 

  

Pitanje 90. Da li je dozvoljeno imati noćnu odeću od kostreti, ili od nečeg drugog? 

Odgovor: Upotreba vlasenice ima svoje vreme, budući da ne koristi telesnoj potrebi, nego 
zlopaćenju  i  smiravanju  duše.  No,  pošto  je  nama  zabranjeno  da  imamo  po  dve  odežde, 
neka svako sam rasudi da li, osim iz navedenog razloga, može dopustiti njeno korišćenje. 

  

Pitanje 91. Šta treba da radi brat koji nema ništa svoje, ukoliko mu neko zatraži ono što 
nosi na sebi, naročito ako je iskatelj nag? 

Odgovor: Bilo da mu traži nag, ili lukav čovek, iz krajnje nužde ili iz gramžljivosti, jednom 
je rečeno da ne može svako davati ili uzimati, nego samo onaj kome je, posle ispitivanja, 
prepušteno  staranje.  I  neka  se  drži  ono  što  je  rečeno:  Svaki  neka  ostane  u  onome  zvanju  u 
kome je prizvan (1.Kor.7,20). 

  

Pitanje 92. Gospod zapoveda da se proda imanje. Sa kojom mišlju to treba činiti? Da li 
je [uzrok] tome štetnost imanja po prirodi, ili rasejanost duše koju ono izaziva? 

Odgovor:  Najpre  treba  reći  to  da  imanje  ne  bi  bilo  Božija  tvorevina  kad  bi  samo  po  sebi 
bilo rđavo. Jer je svako stvorenje Božije dobro i ništa nije za odbacivanje (1.Tim.4,4). Osim toga, 
zapovest Gospodnja ne uči da se napušta imanje kao nešto loše, i da se beži od njega, nego 
da se njime pravilno raspolaže. I čovek se ne osuđuje zbog toga što poseduje, nego što loše 
pomišlja  o  imanju,  ili  što  ga  ne  koristi  dobro.  Jer,  nepristrasan  i  ispravan  odnos  prema 
imanju i raspolaganje njime u skladu sa zapovešću, donosi nam mnoga i najvažnija dobra. 
Nekad  nam  ono,  naime,  pruža  očišćenje  grehova,  po  napisanom:  Ali  podajte  milostinju  od 
onoga  što  je  unutra;  i  gle,  sve  će  vam  biti  čisto  (Lk.  11,41),  a  nekad  ‐  nasleđivanje  Carstva 
nebeskog i zadobijanje riznice koja se neće isprazniti, kao što se kaže na drugom mestu: Ne 
boj  se,  malo  stado,  jer  bi  volja  Oca  vašega  da  vam  dade  Carstvo.  Prodajte  što  imate  i  dajte 
milostinju;  načinite  sebi  kese  koje  neće  oveštati,  riznicu  na  nebesima  koja  se  neće  isprazniti  (Lk. 
12,32‐33). 

  
Pitanje 93. Sa kakvom mišlju treba da koristi ono što je neophodno za život, na primer, 
odeću i hranu, onaj ko je jednom napustio svoje imanje i zavetovao se da nema nikakve 
svojine? 

Odgovor:  On  treba  da  se,  po  napisanom,  seća  da  Bog  daje  hranu  svakome  telu  (Ps.135,25). 
Osim toga, on treba da se postara da, kao delatelj Božiji, postane dostojan svoje hrane. Uz 
to, ona se ne nalazi u njegovoj vlasti, već njome raspolaže onaj ko je postavljen da se stara 
o njoj, tj. da je daje u svoje vreme i u potrebnoj meri, kao što je napisano: I davaše se svakome 
prema potrebi koju je imao (Dap.4,35). 

  

Pitanje 94. Šta ako neko, ne plativši porez, stupi u bratstvo, a njegovi ukućani, koji su 
zbog njega izloženi potraživanju, podnose pritisak? Ne baca li to sumnju i ne nanosi li 
štetu i njemu i onima koji su ga prihvatili? 

Odgovor: Na pitanje: Treba li dati porez kesaru ili ne, Gospod naš Isus Hristos kaže: Pokažite 
mi  dinar.  Čiji  je  ovaj  lik  i  natšs.  I  kada  su  rekli:  Kesarev,  On  je  odgovorio:  Podajte,  dakle, 
kesarevo kesaru, i Božije Bogu (Mt.22,17‐21). Prema tome, iz toga se vidi da su zapovestima 
kesara  potčinjeni  oni  kod  kojih  se  nalazi  bilo  šta  kesarevo.  I  onaj,  dakle,  ko  je  stupio  u 
bratstvo i doneo sa sobom bilo šta što pripada kesaru, neka bude obavezan da plati porez. 
Ako  je,  pak,  napustio  svoje,  ostavivši  im  sve,  neka  ne  bude  nikakve  sumnje  ni  njemu  ni 
onima koji su ga prihvatili. 

  

Pitanje 95. Da li je novopridošlima korisno da odmah proučavaju Pismo? 

Odgovor: I ovo pitanje je rešeno onim što je već ranije rečeno. Naime, svakome je dolično i 
neophodno da proučava ne to iz bogonadahnutog Pisma i radi utvrđivanja u pobožnosti i 
radi izbegavanja da se privikava na ljudska predanja. 

  

Pitanje  96.  Treba  li  svakome  ko  želi  dozvoliti  da  se  uči  pismenosti  ili  da  se  bavi 
čitanjem? 

Odgovor: Apostol govori: Da činite ono što ne biste hteli (Gal.5,17). Stoga je štetno dozvoliti 
da  neko  po  svojoj  sopstvenoj  volji  bira  bilo  koju  stvar.  Naprotiv,  treba  prihvatati  sve  što 
odobre  nastojatelji,  čak  i  ako  se  radi  o  nečemu  što  nije  po  želji.  Tome  može  biti  dodata  i 
osuda zbog neverovanja, budući da je Gospod rekab: Budite spremni; jer u koji čas ne mislite, 
doći  će  Sin  Čovečiji  (Lk.12,40).  Jer,  jasno  je  da  On  sebi  ostavlja  da  raspoređuje  vremenom 
života. 

  
Pitanje  97.  Treba  li  prihvatiti  onoga  ko  kaže:  ʺHteo  bih  radi  koristi  da  neko  vreme 
provedem kod vasʺ. 

Odgovor: Gospod je rekao: Onoga koji dolazi meni neću isterati napolje (Jn.6,37). I apostol je 
izrekao: I to zbog pridošle lažne braće što se uvukoše da uhode slobodu našu, koju imamo u Hristu 
Isusu, da nas zarobe; ovima se ni za čas ne dadosmo u pokornost, da istina Jevanđelja ostane kod vas 
(Gal.2,4‐5). Prema tome, njemu treba dozvoliti pristupanje bilo zbog nepoznatog ishoda (s 
obzirom da može, jednom stekavši privremenu korist, potpuno zavoleti ovaj život, što se 
često  i  dešavalo),  bilo  radi  projavljivanja  strogosti  koja  se  kod  nas  neguje  (kako  bi  se 
razvejala različita  podozrenja prema  nama). I u vezi sa njim treba brižljivo  da  se držimo 
strogosti  kako  bi  se  i  istina  pokazala,  i  kako  bi  se  razvejalo  podozrenje  u  bilo  kakvu 
nemarnost. Jer, tako ćemo mi Bogu ugoditi, a on će ili steći korist ili biti izobličen. 

  

Pitanje 98. O čemu treba da misli starešina kada nešto naređuje ili uspostavlja? 

Odgovor: U odnosu prema Bogu, kao sluga Hristov i upravitelj tajni Božijih (1.Kor.4,1), on 
treba da se boji da ne kaže ili ne naredi bilo šta što je suprotno volji Božijoj, posvedočenoj 
u Pismu, ili da se ne pokaže kao lažni svedok Božiji, ili kradljivac svetinje, ili da ne uvodi 
nešto  tuđe učenju Gospodnjem, ili da  ne napusti nešto što je ugodno Bogu.  A u odnosu, 
pak,  prema  bratiji,  kao  dojilja  kada  neguje  svoju  decu  (1.Sol.2,7),  on  mora  da  bude  spreman 
da, radi ugađanja Bogu i radi zajedničke koristi svih, svakome preda ne samo Jevanđelje 
Božije, nego i dušu svoju, po zapovesti Gospoda i Boga našega Isusa Hrista, koji je rekao: 
Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih (Jn.13,34). Od ove ljubavi 
niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje (Jn.15,13). 

  

Pitanje 99. Sa kakvim raspoloženjem treba da kažnjava onaj ko daje epitimiju? 

Odgovor:  U  odnosu  prema  Bogu  on  treba  da  ima  raspoloženje  kakvo  je  postigao  David, 
koji kaže: Videh nerazumne, i mrsko mi je, jer ne čuvaju reči tvoje (Ps.118,158). U odnosu, pak, 
prema  kažnjenom  on  treba  da  ima  osećanje  oca  i  lekara  koji  sa  sažaljenjem  i  samilošću 
vešto leči svoga sina, naročito kada treba da se primene bol i oštar način lečenja. 

  

Pitanje  100.  Kako  ispraćati  one  koji  dolaze  sa  strane  i  traže  milostinju?  I  da  li  treba 
svako ko želi da daje hleb ili što drugo, ili treba za tako nešto odrediti jednoga? 

Odgovor: Gospod je odlučno rekao da nije dobro uzeti hleb od dece i baciti psima. Osim toga, 
On se složio i sa tim da i psi jedu od mrva što padaju sa trpeze gospodara njihovih (Mt.15,26‐27). 
Stoga, neka onaj ko je određen da daje milostinju bude oprezan. Onaj, pak, koji to čini bez 
njegovog znanja, treba da bude kažnjen,  budući  da  narušava poredak, kako bi  se naučio 
da poštuje svoju meru, po reči apostola: Svaki, braćo, u čemuje prizvan u onome neka ostane 
pred Bogom (1.Kor.7,24). 

  

Pitanje 101. Da li onaj ko raspolaže onim što je prineto Gospodu na dar ima obavezu da 
izvršava  ono  što  je  rečeno:  A  svakome  koji  ište  u  tebe,  podaj;  i  koji  hoće  od  tebe  da 
pozajmi, ne odreci mu (Lk.6,30; Mt.5,42)? 

Odgovor: Zapovest: Svakome koji ište u tebe, podaj; i koji hoće od tebe da pozajmi, ne odreci mu, 
kao da je data umesto iskušenja, što pokazuje sveza reči. I tu zapovest treba ispunjavati u 
odnosu  na  zle  ljude.  Stoga,  njeno  izvršavanje  nije  osnovna  obaveza,  nego  ima  smisla  u 
izvesnim  okolnostima.  Jer,  glavna  Gospodnja  zapovest  je:  Prodaj  sve  što  imaš  i  podaj 
siromasima (Mt. 19,21), i još: Prodajte  što  imate i dajte milostinju (Lk.12,33). Međutim,  pošto 
nije  bezopasno  ono  što  je  namenjeno  jednima  davati  drugima,  s  obzirom  da  Gospod 
govori: Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva, i: Nije dobro uzeti hleb od dece i 
baciti psima (Mt.15,24; 26), neka sam razdeljivač rasudi šta je pravedno? 

  

Pitanje  102.  Da  li  onoga  koji  napušta  bratstvo  iz  bilo  kog  razloga  treba  zadržavati 
savetovanjem? I, ako treba, na koji način? 

Odgovor:  Gospod  je  rekao:  Onoga  koji  dolazi  meni  neću  isterati  napolje  (Jn.6,37),  i  još:  Ne 
trebaju zdravi lekara nego bolesni (Mt.9,12), i opet na drugom mestu: Koji čovek od vas, imajući 
sto oeaca i izgubivši jednu od njih, ne ostavi devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok 
je ne nađe (Lk.15,4). Stoga, na svaki način treba lečiti bolesnika i nastojati da se iščašeni ud, 
da  tako  kažem,  ponovo  vrati  na  svoje  mesto.  Onoga,  pak,  ko  istrajava  u  nekom  poroku 
treba ostaviti kao stranca, budući da je napisano: Svako drvo koje nije usadio Otac moj nebeski, 
iskoreniće se. Ostavite ih, slepi su (Mt.15,13‐14). 

  

Pitanje  103.  Mi  smo  već  naučili  da  starijim  od  sebe  treba  da  se  pokoravamo  do  smrti. 
Međutim, događa se da i najstariji u nečemu pogreše. Stoga želimo da naučimo da li i 
on treba da bude ukoren i kako i od koga. I šta treba činiti ako on ne prihvati prekor? 

Odgovor: O ovome je jasno rečeno u Opširnim pravilima. 

  

Pitanje 104. Kako treba bratiji određivati zanimanja? Da li samo po odluci nastojatelja, 
ili i po mišljenju bratije? Isto pitanje postavljamo i u vezi sa sestrama. 
Odgovor: Svako je naučen da ono šta misli izlaže drugima na uvid. Utoliko pre stvari ove 
vrste  treba  da  se  obavljaju  po  mišljenju  onih  koji  su  za  to  sposobni,  budući  da  Božiji 
domostroj, po Božijoj volji, treba da bude prepušten onima koji su već dokazali da mogu 
na bogougodan način urediti ono što im se poveri? I uopšte, u svakom delu starešina treba 
da se seća onoga što govori Pismo: Sve čini uz savetovanje (Sir.32,21). 

  

Pitanje 105. Da li oni koji stupaju u bratstvo treba da odmah uče veštine? 

Odgovor: O tome će odlučiti nastojatelji. 

  

Pitanje 106. Kakve kazne treba koristiti u bratstvu radi popravljanja onih koji greše? 

Odgovor:  Prema  mišljenju  nastojatelja  treba  da  budu  određeni  vreme  i  vrsta  kazne,  u 
skladu sa telesnim uzrastom, duševnim stanjem i razlikom u grehu. 

  

Pitanje  107.  Dešava  se  da  neko  kaže  da  ima  želju  da  živi  u  bratstvu,  ali  ga  služenje 
najbližima po telu ili često i porezi ometaju da se potpuno posveti takvom životu. Da li 
njemu treba dozvoliti pristup bratiji? 

Odgovor: Nije bezopasno ometati želju za onim što je prekrasno. Isto tako nije bezopasno 
onome  koji  nam  pristupi  ostavljati  vreme  da  razmišlja  o  stvarima  koje  su  strane  i  tuđe 
životu  po  Bogu.  Naprotiv,  onaj  ko  nam  pristupa  ima  bolje  nade  ukoliko  se  više  posveti 
unutarnjem, negoli spoljašnjem životu. 

  

Pitanje 108. Da li nastojatelj treba bez nastojateljice da sa bilo kojom sestrom razgovara 
o onome što služi na izgrađivanje vere? 

Odgovor:  U  takvim  slučajevima  se  ne  bi  poštovala  zapovest  apostola  koji  kaže:  Sve  neka 
biva blagoobrazno i uredno (1.Kor.14,40). 

  

Pitanje  109.  Da  li  treba  nastojatelj  da  često  razgovara  sa  nastojateljicom,  naročito  ako 
neki od bratije zbog toga imaju štetu? 

Odgovor:  Apostol  je  rekao:  Jer,  zašto  da  moju  slobodu  sudi  savest  drugoga  (1.Kor.  10,29). 
Međutim,  dobro  je  ugledati  se  na  njega  i  kada  govori:  Ali  se  mi  ne  koristimo  ovim  pravom, 
nego sve podnosimo da ne učinimo kakve smetnje Jevanđelju Hristovom (1.Kor.9,12). Stoga treba, 
koliko je moguće, ograničiti susrete, kako bi bili ređi i kraći. 

  

Pitanje 110. Da li i starica treba da prisustvuje prilikom ispovesti sestre prezviteru? 

Odgovor:  Ispovest  pred  prezviterom  (koji  je  sposoban  da  predloži  promišljen  način 
pokajanja i popravljanja) uz prisustvo starice je mnogo priličnija i bezbednija. 

  

Pitanje  111.  Ima  li  starica  pravo  da  negoduje  ako  prezviter  nešto  naredi  sestrama  bez 
njenog znanja?  

Odgovor: I to puno. 

  

Pitanje  112.  Da  li  nastojatelj  onoga  ko  želi  da  pristupi  životu  po  Bogu  treba  da  primi 
bez znanja bratije, ili treba da ih od početka obavesti o tome? 

Odgovor: Gospod uči da se zbog onoga koji se kaje sazivaju ʺprijatelji i susediʺ (Lk.15,6). 
Utoliko pre je neophodno da se onaj ko dolazi prima uz znanje sve bratije, kako bi se svi 
zajedno obradovali i pomolili. 

  

Pitanje  113.  Da  li  onaj  kome  je  povereno  staranje  o  dušama  može  ispuniti  ono  što  je 
rečeno:  Ako  se  ne  obratite  i  ne  budete  kao  deca...  (Mt.18,3),  budući  da  ima  posla  sa 
mnogim i različiti licima? 

Odgovor:  Premudri  Solomon  je  rekao:  Svemu  ima  vreme  (Prop.3,1).  Stoga  treba  znati  da 
postoji vreme i za smirenoumlje, i za vlast, i za izobličavanje, i za utehu, i za milosrđe, i za 
smelost,  i  za  snishođenje,  i  za  strogost  i  uopšte  za  svaku  stvar.  Stoga  ponekad  treba 
pokazivati smirenoumlje i u smernosti se ugledati na decu, posebno kada se ukaže prilika 
za međusobno poštovanje i čast, za pomoć i uslugu telesnoj potrebi, kao što je poučavao 
Gospod.  A  ponekad  treba  koristiti  vlast,  koju  je  Gospod  dao  za  izgrađivanje,  a  ne  za  rušenje 
(2.Kor.13,10),  tj.  kada  potreba  zahteva  smelost.  I  kao  što  u  vreme  utehe  treba  pokazivati 
dobrotu,  tako  i  u  vreme  strogosti  treba  projavljivati  revnost.  Na  sličan  način  treba 
postupati i u svakom drugom slučaju. 

  
Pitanje 114. Gospod je zapovedio: Ako te ko potera jednu milju, idi s njim dve (Mt.5,41). I 
apostol uči da se pokoravamo jedan drugome u strahu Hristovom (Ef.5,21). Da li, dakle, 
treba biti poslušan svakome, pa i onome ko zapoveda bilo šta? 

Odgovor: Razlika između onih koji zapovedaju ne treba da smeta poslušnosti onih kojima 
se  zapoveda.  Jer,  ni  Mojsije  nije  pokazao  neposlušnost  prema  Jotoru,  koji  ga  je 
posavetovao na dobro. Međutim, pošto postoji velika razlika u samim naredbama (budući 
da  su  neke  suprotne  zapovesti  Gospodnjoj,  ili  je  krše,  ili  je  na  različite  načine  iskrivljuju 
dodatkom zabranjenog, dok su druge, opet, u skladu sa zapovešću, ali se čini da nisu, iako 
joj potpomažu i podupiru je), treba pamtiti ono što je rekao apostol: Proroštva ne prezirite. 
Sve ispitujte, dobra se držite. Od zla u svakom vidu uklanjajte se (1.Sol.5,20‐22), i još: Obarajući 
pomisli,  i  svaku  oholost,  koja  ustaje  protiv  poznanja  Božijega,  i  pokoravajući  svaku  pomisao  na 
poslušnost  Hristu  (2.Kor.10,4‐5).  Prema  tome,  ono  što  nam  je  naređeno  u  skladu  sa 
zapovešću Gospodnjom ili što joj doprinosi, treba najusrdnije i najbrižljivije prihvatati, kao 
volju  Božiju,  izvršavajući  ono  što  je  rečeno:  Podnoseći  jedan  drugoga  u  ljubavi  Hristovoj 
(Ef.4,2). Kada nam, pak, neko naređuje nešto što je suprotno zapovesti Gospodnjoj, što je 
krši  ili  iskrivljuje,  pravi  je  čas  da  se  kaže:  Bogu  se  treba  pokoravati  više  nego  ljudima 
(Dap.5,29), sećajući se Gospoda, koji kaže: A za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njega, jer 
ne poznaju glas tuđinca (Jn.10,5), i apostola, koji se radi naše bezbednosti usudio da takne i 
same  anđele,  rekavši:  Ali  ako  vam  i  mi  ili  anđeo  s  neba  propoveda  jevanđelje  drukčije  nego  što 
vam  propovedasmo,  anatema  da  bude  (Gal.1,8).  Iz  toga  se  možemo  naučiti  da  svako  ko  voli 
Gospoda mora da beži i da se gnuša od onoga ko nas sprečava da izvršavamo Gospodnje 
zapovesti ili nam savetuje da činimo ono što je zabranjeno, makar bio i veoma poznat ili 
izuzetno slavan. 

  

Pitanje 115. Kako treba jedan drugome da ukazujemo poslušnost? 

Odgovor: Mi jedni druge treba da slušamo kao sluge gospodare, po onome što je Gospod 
zapovedio: Nego koji hoće da bude među vama veliki, neka bude poslednji od svih i svima sluga 
(Mk.10,43;  9,35).  Tome  On  pridodaje  još  uverljivije  reči:  Jer,  Sin  Čovečiji  nije  došao  da  mu 
služe  nego  da  služi  (Mk.10,45).  I  apostol  govori:  Iz  ljubavi  Duha  služite  jedni  drugima 
(Gal.5,13). 

  

Pitanje 116. Do koje mere treba da smo poslušni da bismo ugodili Bogu? 

Odgovor:  Apostol  nam  tu  meru  pokazuje  navodeći  primer  poslušnosti  Gospoda,  koji  je 
poslušan  bio  do  smrti,  i  to  do  smrti  na  krstu  (Fil.2,8).  On  je  prethodno  rekao:  Zato  neka  je  u 
vama ista misao koja je i u Hristu Isusu (st. 5). 
Pitanje  117.  Od  koje strasti  pati  onaj  ko  ne  izvršava za  svaki  dan  određenu  dužnost  u 
pogledu neke zapovesti, nego nastoji da se obuči u nekoj veštini? I, treba li ga trpeti? 

Odgovor: Takav je i visokouman, i samovoljan, i neveran, budući da se nije pobojao suda 
Gospodnjeg: Budite spremni; jer u koji čas ne mislite, doći će Sin Čovečiji (Lk.12,40). Jer, onaj ko 
svakog dana i časa očekuje Gospoda nastoji da današnji dan ne provede u dokolici, i više 
se  ni  o  čemu  ne  brine.  Međutim,  ako  mu  je  naloženo  da  se  obučava  u  veštini,  neka  u 
poslušnosti nalazi zalog ugađanja Bogu, da ne bi u samoprevaznošenju našao osudu. 

  

Pitanje 118. Kakvu nagradu dobija onaj ko se stara o izvršavanju zapovesti, premda i ne 
čini ono što naređuju, nego ono što sam želi? 

Odgovor:  Onu  koja  sledi  za  samovolju.  Apostol,  pak,  kaže:  Svaki  od  nas  neka  ugađa 
bližnjemu  na  dobro  radi  napretka  (Rim.  15,2),  te  još  jače  uverava,  dodavši:  Jer,  i  Hristos  ne 
ugodi  sebi (st.  3).  Stoga  onaj  ko  sebi  ugađa  treba  da  zna  za  opasnost  koja  mu  preti.  Osim 
toga, onaj koji tako pbstupa razotkriva i svoju nepokornost. 

  

Pitanje 119. Da li je svakome dozvoljeno da odustaje od posla koji mu je poveren i da 
traži drugi? 

Odgovor: Ranije je rečeno da mera poslušnosti treba da se prostire do smrti. Stoga onaj ko 
odustaje  od  poverenog  posla  i  zahteva  drugi,  ponajpre,  narušava  poslušnost  i  očigledno 
pokazuje  da  se  nije  odrekao  samog  sebe,  a  zatim,  i  za  sebe  i  za  mnoge  druge  postaje 
uzročnik mnogih drugih zala, budući da se i sam navikava na protivrečenje i da mnogima 
otvara vrata [za sličan greh]. Osim toga, nije svako sposoban da pozna šta mu je korisno. 
Stoga i on često bira posao koji mu šteti, premda kod bratije izaziva rđavo mišljenje da je 
pogodniji  za  posao  koji  sam  ište,  negoli  za  onaj  koji  treba  da  radi.  Zbog  toga  je 
neposlušnost  uopšte  koren  mnogih  i  velikih  zala.  Ukoliko,  pak,  neko  misli  da  ima  neki 
razlog da odustaje od posla, neka ga otkrije nastojateljima i sve prepusti njihovoj proceni. 

  

Pitanje 120. Da li se treba nekuda udaljavati bez prethodnog obaveštenja nastojatelja? 

Odgovor: Gospod kaže: Sam od sebe nisam došao, nego me On posla (Jn.7,28‐29). Utoliko pre 
niko  od  nas  ne  treba  da  čini  bilo  šta  po  svojoj  volji.  Jer,  onaj  ko  čini  po  svojoj  volji, 
očigledno  pati  od  visokoumlja,  i  podleže  osudi  Gospoda,  koji  je  rekao:  Jer  što  je  uljudi 
visoko, gadost je pred Bogom (Lk.16,15). I uopšte, za osudu je činiti bilo šta po svojoj volji. 

  
Pitanje 121. Da li je dozvoljeno odbijati teške poslove? 

Odgovor: Onaj ko je iskren u ljubavi prema Bogu i čvrst u nadi na nagradu od Gospoda, 
ne zadovoljava se urađenim, nego uvek traži dodatak i stremi višem. I ako čini i nešto što 
prevazilazi njegove moći, on ne napušta staranje kao onaj ko je ispunio svoju meru, nego 
se  neprestano  podvizava  kao  onaj  ko  nije  dostigao  savršenstvo,  slušajući  Gospoda  koji 
nalaže: Kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili 
što smo bili dužni učiniti (Lk.17,10). On sluša i apostola, kome se svet razapeo kao i on svetu 
(Gal.6,14), i koji se nije stideo da kaže: Ja za sebe ne mislim još da sam to dostigao; jedno pak 
činim: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom. I trčim prema cilju radi 
nagrade  nebeskoga  prizvanja  Božijega  u  Hristu  Isusu  (Fil.3,13‐14).  Iako  je  imao  vlast  da, 
propovedajući  Jevanđelje  od  Jevanđelja  živi  (1.Kor.9,14),  on  ipak  govori:  No  s  trudom  i 
mukom, radeći dan i noć, da ne bismo bili na teretu nekome od vas; ne kao da nemamo vlasti, nego 
da sebe damo vama za primer, da biste se ugledali na nas (2.Sol.Z,8‐9). Prema tome, ko je tako 
neosetljiv i neveran da se bilo kada zadovolji onim što je već uradio ili da bilo šta odbija 
kao od teško i naporno? 

  

Pitanje  122.  Da  li  treba  trpeti  onoga  koji,  kažnjen  uskraćivanjem  blagoslova,  kaže: 
ʺNeću jesti, dok ne dobijem blagoslovʺ? 

Odgovor:  Onaj  ko  je  odredio  kaznu  treba  da  proceni  da  li  njegov  pad  zaslužuje  kaznu 
zabrane  uzimanja  hrane.  Onaj,  pak,  ko  je  ocenjen  kao  nedostojan  blagoslova  i  ne  uzima 
hranu,  iako  nema  zabranu,  neka  bude  osuđen  kao  neposlušan  i  nepokoran.  Osim  toga, 
čineći tako nešto, on treba da je svestan da se ne leči, nego da grehu pridodaje greh. 

  

Pitanje 123. Da li treba trpeti onoga ko se ljuti što mu ne dopuštaju da čini ono što nije 
sposoban da radi ispravno? 

Odgovor: O tome je govoreno na mnogo mesta. Naime, ispravnom učenju je suprotno da 
se bilo šta čini po sopstvenoj volji, ili da se sebi daje na volju. Nepotčinjavanje, pak, odluci 
mnoge dovodi u opasnost da upadnu u neverovanje i protivrečenje. 

  

Pitanje  124.  Da  li  treba  da  jedemo  zajedno  sa  jereticima  ili  neznabošcima,  ili  da  ih 
pozdravljamo ako se dogodi da ih negde sretnemo? 

Odgovor:  Običan  pozdrav  Gospod  nije  nikome  zabranio,  rekavši:  A  ako  pozdravljate  samo 
braću  svoju,  šta  odviše  činite?  Ne  čine  li  tako  i  neznabošci  (Mt.5,47)?  Što  se,  pak,  tiče  jela, 
apostol nam govori u kojim slučajevima treba da ga izbegavamo: Pisah vam u poslanici da se 
ne  mešate  sa  bludnicima;  ali  ne  uopšte  sa  bludnicima  ovoga  sveta,  ili  s  koristoljupcima,  ili  sa 
otimačima, ili sa idolopoklonicima; jer biste morali izići iz ovoga sveta. A sad vam napisah da se ne 
mešate  s  nekim  koji  se  brat  zove  ako  je  bludnik,  ili  koristoljubac,  ili  idolopoklonik,  ili  opadač,  ili 
pijanica, ili otimač; s takvim zajedno i da ne jedete (1.Kor.5, 9‐11). 

  

Pitanje  125.  Da  li  treba  da  ostane  na  poverenom  mu  poslu  onaj  ko  bez  pitanja  učini 
nešto što mu nije naređeno ili učini više od onoga što mu je naređeno? 

Odgovor:  Bogu  nije  ugodno  da  bilo  šta  sami  uzimamo  na  sebe.  To  ne  priliči  i  ne  donosi 
koristi  onima  koji  nastoje  da  očuvaju  zajednicu  mira.  Ukoliko,  pak,  ostaje  pri  svojoj 
drskosti,  treba  mu  oduzeti  posao,  budući  da  ne  poštuje  zapovesti  onoga  koji  je  rekao: 
Svaki, braćo, u čemu je prizvan, u onome neka ostane (1.Kor. 7,24), ili, još poučnije: Da ne misli o 
sebi više nego što valja misliti, nego da misli smirenoumno, svaki po meri vere kako muje Bog udelio 
(Rim.12,3). 

  

Pitanje 126. Kako je moguće izbeći poraz od slastoljublja u jelu? 

Odgovor:  To  je  moguće  uz  odluku  da  davanje  prednosti  korisnom  uvek  ima  za  vođu  i 
učitelja u onome što upotrebljava, bilo prijatno ili neprijatno. 

  

Pitanje 127. Neki govore da je nemoguće da čovek izbegne gnev? 

Odgovor: Čak ni u slučaju da vojnik sme da  se srdi pred  očima  cara, rečeno  ne bi imalo 

osnove.  Naime,  pogled  čoveka  koji  nam  je  po  prirodi  jednak,  zbog  prvenstva  njegovog 
čina  nas  uzdržava  od  strasti.  Zar  se  utoliko  pre  neće  uzdržavati  onaj  ko  je  nepobitno 
uveren da Bog posmatra njegove pokrete? Jer, Bog, koji ispituje srca i unutrašnjost, mnogo 
bolje vidi duševne kretnje, negoli čovek spoljašnje. 

  

Pitanje 128. Da li treba dozvoliti da se uzdržava preko svojih mogućnosti onaj ko [zbog 
toga] neće biti u stanju da izvrši zapovest koja mu je određena? 

Odgovor:  Pitanje,  čini  mi  se,  nije  dobro  postavljeno.  Jer,  uzdržanje  se  ne  sastoji  u 
odbacivanju jela, koja po sebi ne znače ništa (čija posledica je, inače, od apostola osuđeno 
ʺmučenje telaʺ ‐ Kol.2,23), nego u potpunom odricanju od sopstvene volje. Koliko je, pak, 
opasno otpasti od zapovesti Gospodnje zbog sopstvene volje, jasno se vidi iz reči apostola, 
koji kaže: Čineći volju tela i pomisli... bejasmo po prirodi deca gneva (Ef.2,3) 

  
Pitanje 129. Onaj ko mnogo posti postaje nesposoban da na obrocima prima zajedničku 
hranu.  Šta  je  bolje  da  izabere:  da  sa  braćom  POSTI  I  sa  njima  jede,  ili  da,  usled 
neumerenog posta, za obrokom ima potrebu za drugim jelima? 

Odgovor: Vreme posta ne određuje pojedinačna volja, nego potreba za onim što spada u 
poštovanje Boga, kao što nam pripovedaju Dela apostolska (Dap.10,30; 13,2‐3; 14,23) i kao 
što nas poučava izabrani David (Ps.34,13). Prema tome, onaj ko posti na takvoj osnovi, biće 
udostojen da izdrži post. Jer, pouzdan je Onaj koji je obećao (Jev.10,23). 

  

Pitanje  130. Kako treba postiti kada  se  javi  potreba za  postom radi nečega  što  zahteva 

pobožnost: pod prinudom ili rado? 

Odgovor: Gospod je rekao: Blaženi gladni i žedni pravde (Mt.5,6). Stoga je opasno bez želje i 
usrdnosti  činiti  bilo  šta  što  je  povezano  sa  pobožnošću.  I  kao  što  nije  bezopasno  nerado 
postiti,  tako  je  i  u  vreme  slične  potrebe  neophodno  da  se  posti, budući  da  apostol  među 
drugim  svojim  podvizima,  nama  na  pouku,  navodi  i  sledeći:  Često  u  postovima 
(2.Kor.11,27). 

  

Pitanje 131. Da li dobro čini onaj ko ne okuša ono što jedu braća, nego traži drugo? 

Odgovor:  Uopšte,  brinuti  o  hrani  je  suprotno  zapovesti,  budući  da  je  Gospod  rekao:  Ne 
ištite šta ćete jesti i šta ćete piti, i ne uznemiravajte se, a zatim i još upečatljivije: Jer sve ovo traže 
neznabošci  ovoga  sveta  (Lk.12,29‐30).  Onaj,  pak,  ko  je  određen  za  jelo  treba  brižljivo  da 
izvršava sledeće: Davaše se svakome prema potrebi koju je imao (Dap.4,35). 

  

Pitanje 132. Šta znači kad neko govori: ʺTo mi štetiʺ, a žalosti se ako mu se ne da nešto 
drugo? 

Odgovor:  On  pokazuje  da  nema  u  sebi  uzdanje  Lazarevo  i  da  ne  poznaje  ljubav  onoga 
kome  je  povereno  staranje  o  svima,  pa  i  o  njemu.  I  uopšte,  sud  o  tome  šta  je  štetno  ili 
korisno svako treba da prepusti onome ko je određen da saznaje šta je svakome potrebno i 
koji  najpre  treba  da  traži  duševnu  korist,  a  zatim,  već  na  drugom  mestu, da  u  skladu  sa 
voljom Božijom raspoređuje i ono što služi za podmirivanje telesnih potreba. 

  

Pitanje 133. Šta ukoliko on bude roptao zbog hrane? 

Odgovor:  Tada  će  on  biti  kažnjen  isto  kao  i  oni  koji  su  roptali  u  pustinji  (Izl.11,1).  Jer,  i 
apostol kaže: Niti ropćite, kao što neki od njih roptaše, i izgiboše od istrebitelja (1.Kor.10,10). 
  

  

  

Pitanje  134.  Šta  ako  neko,  razgnevivši  se,  odbije  da  uzme  nešto  od  onoga  što  mu  je 
potrebno? 

Odgovor:  On  zaslužuje  da  ne  dobije  ništa,  čak  i  ako  bude  tražio,  sve  dok  nastojatelj  ne 
zaključi da je izlečena njegova strast, ili bolje reći ‐ strasti. 

  

Pitanje 135. Da li onaj ko se zamara treba sam da traži nešto više od uobičajenog? 

Odgovor: Ukoliko podnosi napore radi nagrade od Boga, on ovde ne treba da traži utehu. 
Naprotiv,  on  treba  da  se  priprema  za  nagradu  od  Gospoda,  znajući  da  će  od  Boga 
čovekoljupca biti udostojen kako uzdarja za svoj trud, tako i utehe za podnošenje teškoća. 
Uostalom,  onaj  ko  je  određen  da  izvršava  rečeno:  Davaše  se  svakome  prema  potrebi  koju  je 
imao (Dap.4,35), treba obavezno da poznaje svakoga od onih koji se trude i da ga mu pruži 
po potrebi. 

  

Pitanje 136. Da li je neophodno da se svi skupljaju u vreme obeda? I kako se odnositi 
prema onome ko zakasni i ko dolazi posle obeda? 

Odgovor:  Ako  on  nije  stigao  zbog  obaveze  koja  zavisi  od  mesta  ili  posla,  s  obzirom  da 
treba da poštujemo zapovest onoga koji je rekao: Svaki, braćo, u čemu je prizvan u onome neka 
ostane  (1.Kor.7,24),  onaj  koji  se  stara  o  opštem  poretku  treba  da  mu  oprosti.  Ukoliko  je, 
pak, mogao da stigne, ali se nije potrudio, pokazavši prestup nemarnosti, neka ostane bez 
hrane do određenog časa sledećeg dana. 

  

Pitanje 137. Da li je dobro odlučiti da se na ovaj ili onaj rok uzdržavamo od bilo kakve 
hrane ili bilo kakvog pića? 

Odgovor:  Gospod  je  rekao:  Ne...  tvorim  volju  svoju,  nego  volju  Oca,  koji  me  posla  (Jn.6,38). 
Stoga  je  svaka  odluka  donesena  sopstvenom  voljom  varljiva.  Znajući  to,  David  je  rekao: 
Zakleh se i prinudih se da čuvam sudove pravde tvoje (Ps.118,106), a ne svoje prohteve. 

  
Pitanje 138. Da li treba dozvoliti da neko u bratstvu, po sopstvenoj volji, posti ili bdije 
više od drugih? 

Odgovor: Gospod je rekao: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji 
me posla (Jn.6,38). Stoga, sve što se čini po vlastitoj volji jeste vlasništvo onoga koji dela, ali 
je istovremeno tuđe bogopoštovanju. I postoji opasnost da on od Boga čuje [reč], upućenu 
onome što on namerava da čini: On je obraćen ka tebi, i ti ćeš gospodariti nad njim (Post.4,7). 
Želeti,  pak, više u  poređenju sa drugima, makar  se radilo i  o dobrom,  znači projavljivati 
strast  pobedoljubivosti,  koja  nastaje  iz  taštine.  Pokazujući  da  je  ona  zabranjena,  apostol 
govori:  Jer,  ne  smemo  sebe  ubrajati  ili  sravnjivati  sa  nekima  koji  sami  sebe  hvale  (2.Kor.10,12). 
Stoga,  ostavivši  sopstvenu  volju  i  želju  da  se  pokažemo  boljim  od  drugih,  treba  da  se 
povinujemo  apostolu  koji  savetuje  i  govori:  Ako,  dakle,  jedete,  ako  li  pijete,  ako  li  što  drugo 
činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor. 10,31). Jer, pobedoljubivost, taština i samougađanje 
su potpuno strani onima koji se pravilno podvizavaju dobrim podvigom. Stoga apostol na 
jednom mestu govori: Ne budimo sujetni (Gal.5,26), na drugom: Ako li neko misli da se svađa, 
mi  takvoga  običaja  nemamo,  niti  Crkve  Božije  (1.Kor.11,16),  a  na  trećem:  Dužni  smo,  pak...  ne 
sebi ugađati (Rim.15,1). I, radi veće uverljivosti, on tome dodaje: Jer i Hristos ne ugodi sebi (st. 
3). Onaj, pak, ko misli da mu je potrebnija veća mera posta, ili u bdenja, ili nečeg drugog, 
neka  razlog  te  potrebe  otkrije  onome  kome  je  povereno  opšte  staranje,  i  neka  uspoštuje 
ono što on odobri. Jer, često se ispostavlja da se njegova potreba može podmiriti na drugi 
način. 

Pitanje  139.  Pri  dugotrajnom  postu  postajemo  slabiji  za  napore.  Stoga,  šta  je  bolje: 
napustiti poslove radi posta ili radi poslova prenebreći post? 

Odgovor:  Naizmenično  treba  i  post  držati,  i  uzimati  hranu  u  meri  koja  odgovara 
pobožnosti.  Na  taj  način  ćemo  postiti,  kada  se  zahteva  da  se  zapovest  Božija  izvrši  kroz 
post,  i  opet  ‐  jesti,  kada  zapovest  Božija  traži  uzimanje  hrane  koja  jača  telo,  i  to  ne  kao 
proždrljivci,  nego  kao  delatelji  Božiji.  Jer,  treba  očuvati  ono  što  kaže  apostol:  Ako,  dakle, 
jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10,31). 

  

Pitanje  140.  Treba  li  da  se  brinemo  o  onome  ko  se  ne  uzdržava  od  štetnih  jela,  i  koji, 
uzimajući ih neumereno, postaje bolestan? 

Odgovor:  Neuzdržanje  je  očigledan  porok.  Stoga  najpre  treba  da  se  pobrinemo  da 
izlečimo  tu  strast.  Želeći  da  pokaže  koliko  je  veliko  zlo  neuzdržanje,  čovekoljubivi  Bog, 
naime,  često  popušta  da duša pati  od strasti  neumerenosti u onome  što  je štetno  za  telo, 
kako bi preko telesnog zlopaćenja, kome je izložena zbog neumerenosti, mogla da shvati 
svoju  štetu  i  da  bude  poučena  na  uzdržanje  u  svemu.  Doduše,  po  zahtevu  razuma  i 
milosrđa  treba  pobrinuti  za  one  čije  telo  strada  zbog  neumerenosti.  Međutim,  ta  nega 
treba da se sprovede promišljeno, kako bi se uz lečenje tela izlečila i duša. Prema tome, mi 
treba  da  se  zauzmemo  oko  telesnog  staranja  o  onome  koji  se  preko  telesnog  lečenja 
poučava da je dužan da se pobrine i o najsavesnijem izlečenju strasti duše. Ukoliko, pak, 
prihvatajući  lečenje  tela,  on  pokaže  nemarnost  prema  duši,  bolje  je  prepustiti  ga  patnji 
koju podnosi zbog svoje neuzdržljivosti, kako bi, pošto vremenom dospe do svesti o sebi 
samom i večnoj kazni, mogao da prihvati i staranje o duševnom zdravlju. Jer, kad nam sudi 
Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1.Kor.11,32). 

  

Pitanje 141. Da li u prostorijama za rad treba da se nalaze stranci, ili i neko od domaćih, 
koji je napustio svoje sopstveno mesto? 

Odgovor: Ako tako čini bilo ko osim onoga kome je poveren nadzor nad onima koji rade i 
raspoređivanje  poslova,  neka  mu,  kao  onome  ko  krši  poredak  u  skladu  udova,  bude 
zabranjen i ulaz koji je drugima dozvoljen.  Neka on sedi na jednom  mestu, koje se nađe 
kao pogodno radi urazumljivanja, te neka se bez rasejanosti i marljivije nego obično bavi 
svojim poslom, sve dok se ne nauči da čuva ono što je rekao apostol: Svaki, braćo, u čemu je 
prizvan u onome neka ostane (1.Kor.7,24). 

  

Pitanje 142. Da li oni koji poznaju neku veštinu treba da uzimaju od nekoga posao bez 
znanja onoga koji je određen da se stara o tome? 

Odgovor:  I  onaj  ko  daje  i  onaj  ko  uzima  posao  neka  budu  osuđeni  kao  lopov  i  onaj  koji 
pomaže lopovu. 

  

Pitanje 143. Kakvo staranje o priboru koji im je poveren treba da pokažu oni koji rade? 

Odgovor: Najpre onakvo kakvo zahtevaju stvari koje su prinete na dar i posvećene Bogu, 
a  zatim  i  kakvo  zahtevaju  stvari  koje  su  im  neophodne,  budući  da  bez  njih  ne  mogu  da 
pokažu potrebnu neumornu marljivost. 

  

  

  

Pitanje 144. Šta ako neko iz nemarnosti nešto izgubi ili iz nepažnje nešto pokvari? 

Odgovor:  Onaj  ko  je  stvar  pokvario  neka  se  osudi  kao  kradljivac  svetinje,  a  onaj  ko  je 
izgubi  kao  vinovnik  krađe  svetinje,  budući  da  je  sve  to  prineto  na  dar  Gospodu  i 
posvećeno Bogu. 
  

Pitanje 145. Šta ako neko sam upotrebi bilo koji pribor za posao, ili ga uzme? 

Odgovor:  Neka  se  osudi  kao  drzak  i  samovoljan,  budući  da  je  to  posao  onoga  kome  je 
prepušten nadzor i raspodela. 

  

Pitanje 146. Šta ako zbog velike potrebe nastojatelj od njega zatraži pribor, a on počne 
da se raspravlja? 

Odgovor:  Zar  se  onaj  ko  je  zbog  ljubavi  Hristove  sebe  i  udove  svoje  prepustio  usluzi 
drugih, može raspravljati o priboru sa nastojateljem koji je zadužen da se brine i o oruđu? 

  

Pitanje  147.  Šta  ako  neko  zbog  zauzetosti  poslom  u  ostavi  ili  u  kuhinji,  ili  nečim 
drugim,  ne  uspe  da  stigne  na  pravilo  pojanja  Psalama  i  molitve?  Zar  time  on  ne  šteti 
duši? 

Odgovor:  Svako  na  svom  poslu  vrši  svoje  obaveze,  kao  ud  u  telu.  Stoga,  nemarnošću 
prema onome za šta je određen on sebi šteti. Ukoliko, pak, pomišlja zlo protiv zajedničke 
koristi,  on  se  izlaže  još  većoj  opasnosti.  Prema  tome,  neka  on  u  razumu  ispunjava 
napisano: Pevajući i pojući Gospodu u srcu svome (Ef.5, 19). Ako, pak, ne uspeva da i telesno 
bude sa ostalima, neka se ne žalosti, budući da izvršava rečeno: Svaki u čemu je prizvan u 
onome neka ostane (1.Kor.7,24). Međutim, treba da smo sigurni da se onaj ko ima mogućnost 
da  izvrši  svoju  dužnost  blagovremeno  i  bude  uzor  drugima,  ne  izgovara  poslom  [zbog 
odsustvovanja], na sablazan ostalima i na osudu za lenjost. 

  

Pitanje 148. Kakvu meru vlasti u upravljanju ima onaj kome je povereno da  nadgleda 
ostavu? 

Odgovor:  U  odnosu  prema  onome  ko  mu  je,  nakon  ispitivanja,  poverio  snabdevanje 
ostave, on treba da se seća samog Gospoda, koji je rekao: Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe 
(Jn.5,30), a u odnosu prema onima o kojima se stara, treba da ima u vidu potrebe svakoga, 
budući  da  je  napisano:  Davaše  se  svakome  prema  potrebi  koju  je  imao  (Dap.4,35).  Taj  zakon 
neka bude zajednički svima koji su određeni za slična staranja. 

  

Pitanje  149.  Kakva  je  krivica  upravitelja  koji  počne  da  dela  iz  licemerja  ili  iz 
pobedoljubivosti? 
Odgovor: Apostol na jednom mestu nalaže da se ništa ne čini po pristrasnosti (1.Tim.5,21), a 
na  drugom  potvrđuje:  Ako  li  neko  misli  da  se  svađa,  mi  takvoga  običaja  nemamo,  niti  Crkve 
Božije  (1.Kor.11,16).  Stoga  neka  se  on  smatra  tuđim  Crkvi  Božijoj  dok  se  ne  popravi. 
Uostalom,  sa  velikom  opreznošću  treba  ispitivati  sposobnost  svakoga.  I  tek  tada  treba 
poveravati  posao.  Na  taj  način  oni  koji  zapovedaju  neće  biti  osuđeni  kao  loši  upravitelji 
duša i zapovesti Gospodnjih usled toga što nalažu ono što ne odgovara [moćima drugih], 
niti će oni kojima se nalaže obaveza biti osumnjičeni da u [poslu] nalaze izgovor za greh. 

  

Pitanje 150. Šta ako on iz nemarnosti ne da bratu ono što mu je potrebno? 

Odgovor:  Sud  je  poznat  iz  reči  Gospodnjih:  Idite  od  mene,  prokleti,  u  oganj  večni  koji  je 
pripremljen  đavolu  i  anđelima  njegovim.  Jer,  ogladneh,  i  ne  dadoste  mi  da  jedem;  ožedneh,  i  ne 
napojiste  me  (Mt.25,41‐42),  i  ostalo.  Proklet  bio  svako  ko  nemarno  čini  delo  Gospodnje 
(Jer.48,10). 

  

Pitanje 151. Da li je onome ko služi dozvoljeno da govori jakim glasom? 

Odgovor:  Snagu  glasa  određuje  potreba  onih  koji  slušaju.  Stoga,  ako  je  glas  slabiji  od 
potrebnog,  biće  nerazgovetan,  tj.  sličan  šapatu,  i  zaslužiće  osudu.  Ako  je,  pak,  pojačan 
preko  potrebe,  tj.  ako  onaj  ko  sluša  može  da  razume  i  onoga  ko  govori  tiho,  on  postaje 
ʺvikaʺ, koja je takođe osuđena (Ef.4,31). 3apravo, nas samo gluvoća slušaoca privodi nuždi 
da upotrebimo ʺvikuʺ i time kao da ga trgnemo iz sna. Jer, i o Gospodu se pripoveda da je 
govorio snažno, kao što priča Jevanđelist: A Isus povika i reče: Ko veruje u mene, ne veruje u 
mene, nego u Onoga koji me je poslao (Jn. 12,44). 

  

Pitanje  152.  [Dešava  se]  da  se  neko,  obavljajući  redovnu  službu  u  kuhinji,  premara 
preko  mere,  tako  da  po  nekoliko  dana  ostaje  nesposoban  za  uobičajeni  posao.  Da  li 
njemu treba nametati takvu službu? 

Odgovor:  Već  je  rečeno  da  onaj  ko  je  dobio  vlast  da  raspoređuje  poslove  treba  da  daje 
naloge koji su u skladu sa sposobnošću i snagama onoga ko se određuje za rad, da sam ne 
bi čuo: Onaj koji izmišlja napor kao naredbu (Ps.93,20). Uostalom, onaj kome je naloženo ne 
treba da protivreči, budući da poslušnost treba da se prostire do smrti. 

  

Pitanje  153.  Kako  treba  da  koristi  predivo  ona  koja  je  zadužena  za  njega  i  kako  da 
nadgleda one koje rade? 
Odgovor: Ona mora da čuva predivo kao zalog Božiji. Rad, pak, koji je poseban za svaku 
sestru, treba da određuje bez pobedoljubivosti i pristrasnosti. 

  

Pitanje  154.  Dešava  se  da  bratije  nema  mnogo  i  da  je,  pošto  pomažu  velikom  broju 
sestara,  neophodno  da  se  međusobno  razdvoje.  Da  li  je  bezbedno  da  se  podele, 
razišavši se po različitim poslovima? 

Odgovor: Ako je ta prilježnost potvrđena zapovešću Gospodnjom, i ako se radi po Bogu, 
svaki  od  trudbenika  čini  bogougodno  delo.  Osim  toga,  i  uzajamno  jedinstvo  se  postiže 
time što su svi jednodušni, imajući istu misao i izvršavajući ono što rekao apostol: Jer, ako 
sam telom i odsutan, ali sam duhom sa vama (Kol.2,5). 

  

Pitanje 155. Pomažući bolesnicima u gostoprimnici, mi smo naučeni da im prislužujemo 
sa raspoloženjem kao da služimo braću Gospodnju. Kako, pak, da se odnosimo prema 
onome ko, prihvatajući naše usluge, nije takav? 

Odgovor:  Gospod  je rekao:  Jer, ko  izvrši  volju  Oca  moga  koji je  na nebesima,  taj  je  brat  moj  i 
sestra  i  mati  (Mt.12,50).  Onaj,  pak,  ko  nije  takav,  nego,  zapravo,  grešnik  dostojan  osude: 
Svaki koji čini greh rob je grehu (Jn.8,34), najpre treba da bude poučen od nastojatelja. Ako li, 
pak, ostaje u istim gresima, poznat je sud samog Gospoda, koji je dodao: A rob ne ostaje u 
kući (st. 35), i apostola, koji je zapovedio: Izbacite zloga između vas samih (1.Kor.5, 13). Na taj 
način  će  i  oni  koji  prislužuju  biti  izbavljeni  od  nedoumice,  i  obezbeđeni  svi  koji  žive 
zajedno. 

  

Pitanje  156.  Da  li  onoga  kome  je  povereno  da  nagleda  zalihe  ili  nešto  slično,  stalno 
treba ostaviti na istom mestu ili ga treba smenjivati? 

Odgovor:  Ukoliko  poštuje  zahtev  poretka  i  strogost  propisa,  ne  treba  ga  menjati.  Bolje 
rečeno, tada je to teško i neprilično. Ipak, neophodno je da on ima saradnika, koji pomalo 
treba da se obučava za dužnost nadzornika, kako, kada se ukaže potreba za naslednikom, 
ne  bismo  dospeli  u  teškoću  zbog  njegovog  nepostojanja.  Osim  toga,  mi  smo  često 
primorani da posao prepuštamo nesposobnom za dužnost, zbog čega se nužno događa da 
se, usled neiskustva, ili krši strogost ili narušava dolični poredak. 

  

Pitanje  157.  Sa  kakvim  raspoloženjem  treba  služiti  Bogu?  I  uopšte,  kakvo  je  to 
raspoloženje? 
Odgovor: Dobrim raspoloženjem smatram snažnu, neutoljivu, čvrstu i nepromenjivu želju 
za  bogougađanjem.  Ono  se  usavršava  razumnim  i  stalnim  sagledavanjem  uzvišenosti 
slave  Božije,  blagodarnim  pomislima  i  neprestanim  sećanjem  na  dobra  koja  nam  je  Bog 
darovao. Time u duši nastaje ono što je rečeno: I ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, 
i svom dušom svojom, i svim umom svojim (Mk.12,30), kao što je bilo i sa onim ko je govorio: 
Kao  što  jelen  traži  izvore  vodne,  tako  duša  moja  traži  tebe,  Bože  (Ps.31,2).  Upravo  sa  takvim 
raspoloženjem treba služiti Bogu, ispunjavajući ono što je rekao apostol: Ko će nas rastaviti 
od  ljubavi  Hristove?  Žalost  ili  teskoba,  ili  gonjenje,ili  glad,  ili  golotinja,  ili  opasnost,  ili  mač,  i 
ostalo (Rim.8, 35). 

  

Pitanje 158. Sa kakvim raspoloženjem treba prihvatati kaznu? 

Odgovor: Kao što dolikuje bolesniku koji se nalazi u životnoj opasnosti i koga leči otac i 
lekar.  I  ma koliko gorak  i mučan  bio način  lečenja,  on  treba da ga prihvata  sa potpunim 
poverenjem u ljubav i iskustvo onoga koji kažnjava, i sa željom za izlečenjem. 

  

Pitanje 159. Kakav je onaj ko se ogorčuje na onoga ko ga je podvrgnuo kazni? 

Odgovor: On nije poznao ni opasnost greha, posebno u odnosu prema Bogu, ni prednost 
pokajanja.  Osim  toga,  on  nije  poverovao  onome  koji  je  rekao:  Onaj  ko  voli  prilježno  kara 
(Prič.24,  25),  te  je  sam  sebe  lišio  koristi  koju  je  imao  onaj  ko  je  rekao:  Neka  me  kažnjava 
pravednik  sa  milošću  i  neka  me  prekoreva  (Ps.140,  5).  On  šteti  bratstvu  svojim  prisustvom, 
rasejavajući one koji se podvizavaju. 

  

Pitanje 160. Sa kakvim raspoloženjem treba da služimo bratiji? 

Odgovor: Tako što ćemo im služiti kao samom Gospodu, koji je rekao: Kad učiniste jednome 
od  ove  moje najmanje  braće, meni učiniste (Mt.25,40). Ukoliko su i  oni  kojima se čini  usluga 
[verni], takvo raspoloženje se lakše stiče. Nastojatelji treba da se brižljivo staraju o njima, 
kako  se  ne  bi  pokorili  stomaku  i  uživanju,  kao  teloljupci,  već  kako  bi,  kao  bogoljupci  i 
hristoljupci,  kroz  savršeno  trpljenje,  kao  pravedni  Jov,  postali  pohvala  za  Gospoda,  na 
sramotu đavolu. 

  

Pitanje 161. Sa kakvim smirenjem treba da prihvatamo uslugu od brata? 
Odgovor: Nju treba da prihvatamo kao sluga od gospodara i sa smirenjem koje je pokazao 
apostol Petar kada ga je Gospod služio. Na njegovom primeru vidimo i opasnost kojoj se 
izlažu oni koji ne prihvataju usluge. 

  

Pitanje 162. Kakvu ljubav treba da imamo jedni prema drugima? 

Odgovor: Onakvu kakvu je pokazao Gospod i kakvoj je učio, rekavši: Da ljubite jedni druge 
kao što ja vas ljubim. Od ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje (Jn. 
15,12‐13).  I  ako  već  treba  polagati  dušu,  utoliko  pre  u  pojedinačnim  slučajevima  treba 
pokazati  revnost  prema  svačijoj  koristi,  ne  obazirući  se  na  ljudske  dužnosti,  nego  na  cilj 
bogougađanja. 

  

Pitanje 163. Na koji način čovek može steći ljubav prema bližnjem? 

Odgovor: On, najpre, treba da se boji osude onih koji krše zapovest samog Gospoda, koji 
je rekao: A ko je neposlušan Sinu, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu (Jn.3,36). 
Potom,  on  treba  da  žudi  za  večnim  životom,  budući  da  je  zapovest  Njegova  život  večni 
(Jn.12,50).  Prva,  pak,  i  najveća  zapovest  jeste:  Ljubi  Gospoda  Boga  svim  srcem  svojim,  i  svim 
umom svojim, i svom snagom svojom. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe 
(Mt.22,37‐39;  Mk.12,30‐31).  On,  isto  tako,  treba  da  želi  da  se  upodobi  Gospodu,  koji  je 
rekao: Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih (Jn.13,34). Tome će 
još  pomoći  i  sledeća  razmišljanja:  ako  nam  je  brat  dobročinitelj,  mi  smo  mu  i  po  ljudski 
dužni ljubav, kakvu drže i pagani, kao što Gospod u Jevanđelju jasno govori: I ako ljubite 
one koji vas ljube, kakva vam je hvala? Jer, i grešnici ljube one koji njih ljube (Lk.6,32); a ako nam 
je neprijatelj, mi smo mu opet dužni ljubav, ne samo radi zapovesti, nego i zbog toga što 
nam čini dobro u najvažnijem, ukoliko verujemo Gospodu koji je rekao: Blaženi ste kada vas 
sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene. Radujte se i veselite 
se, jer je velika plata vaša na nebesima (Mt.5,11‐12). 

  

Pitanje  164.  Šta  znače  reči:  Ne  sudite,  i  neće  vam  se  suditi;  i  ne  osuđujte,  i  nećete  biti 
osuđeni (Lk.6,37)? 

Odgovor:  Gospod  ponekad  kaže:  Ne  sudite,  i  neće  vam  se  suditi,  a  ponekad  zapoveda: 
Pravedan sud sudite (Jn.7,24). Prema tome, On nam ne zabranjuje da sudimo u potpunosti, 
već pokazuje razliku u suđenju. U vezi, pak, čega treba suditi, a u vezi čega ne, jasno nam 
je predao apostol: u vezi sa onim što je prepušteno svačijoj vlasti i nije određeno u Pismu, 
on kaže ‐ A ti, zašto osuđuješ brata svoga (Rim.14,10), i još ‐ Stoga da ne osuđujemo više jedan 
drugoga  (st.  13);  u  vezi,  pak,  sa  onim  što  nije  ugodno  Bogu,  izobličavajući  one  koji  ne 
osuđuju, sam presuđuje i govori ‐ Jer, ja, odsutan telom no duhom prisutan, već sam osudio kao 
da sam tamo, onoga koji je to tako učinio. U ime Gospoda našeg Isusa Hrista kad se saberete vi i moj 
duh, sa silom Gospoda našega Isusa Hrista, da se takav preda satani na mučenje tela, da bi se duh 
spasao u dan Gospoda Isusa (1.Kor.5,3‐5). Prema tome, ne treba da osuđujemo brata u vezi sa 
onim  što  zavisi  od  naše  vlasti,  što  je  često  i  nepoznato.  I  apostol  o  onome  što  ne  znamo 
kaže:  Stoga  ne  sudite  ništa  pre  vremena,  dokle  ne  dođe  Gospod,  koji  će  i  osvetliti  ono  što  je 
sakriveno  u  tami  i  objaviti  namere  srca  (1.Kor.4,5).  Međutim,  štititi  sudove  Božije  jeste 
nepobitna  neophodnost,  kako  se  ne  bi  desilo  da,  prećutkujući  ih,  sami  iskusimo  gnev 
Božiji. Uostalom, onaj ko čini isto što i okrivljeni nema smelosti da osudi brata, budući da 
Gospod  govori:  Izvadi  najpre  brvno  iz  oka  svoga,  pa  ćeš  onda  videti  izvaditi  trun  iz  oka  brata 
svoga (Mt.7,5). 

  

Pitanje 165. Kako čovek da zna da li je revnošću Božijom podstaknut protiv brata koji 
greši, ili se, zapravo, gnevi na njega? 

Odgovor:  0  revnosti  Božijoj  se  radi  ukoliko  on  pri  svakom  grehu  u  sebi  oseća  ono  što  je 
napisano:  Revnost  tvoja  me  izjede,  jer  neprijatelji  moji  zaboraviše  reči  tvoje  (Ps.118,139). 
Uostalom, i ovde je radi izgrađivanja vere neophodna razborita opreznost. Ukoliko, pak, 
nema  takvog  raspoloženja  koje  podstiče  dušu,  delatnost  će  biti  nepravilna  i  cilj 
bogopoštovanja se neće ostvariti. 

  

Pitanje  166.  Sa  kakvim  se  raspoloženjem  treba  povinovati  onome  ko  podstiče  na 
izvršavanje zapovesti? 

Odgovor:  Treba  se  povinovati  sa  raspoloženjem  koje  ima  gladno  dete  kad  čuje  da  ga 
hraniteljka zove na obed, ili koje ima svaki čovek, koji ište da se prehrani, kada čuje onoga 
ko mu pruža sredstva za život. Tačnije rečeno, njegovo raspoloženje treba da je još mnogo 
snažnije,  s  obzirom  da  je  večni  život  mnogo  preči  od  sadašnjeg.  Jer,  Gospod  kaže  da  je 
zapovest Božija život večni (Jn.12,50). Ono, pak, što je jelo u odnosu na hleb, to je izvršavanje 
u odnosu na zapovesti, kao što opet kaže sam Gospod: Jelo je moje da vršim volju Onoga koji 
me je poslao (Jn.4,34), tj. Oca. 

  

Pitanje 167. Kakva treba da bude duša koja je udostojena da učestvuje u delu Božijem? 

Odgovor: Kao što je bila ona koja kaže: Ko sam ja, Gospode moj, Gospode, i šta je moj dom, te si 
me zavoleo (2.Car.7,18). Ona treba da ispunjava ono što je napisano: Zahvaljujući Bogu i Ocu 
koji nas osposobi za udio u nasledstvu svetih u svetlosti, koji nas izbavi od vlasti tame i prenese u 
Carstvo Sina ljubavi svoje (Kol. 1,12‐13). 
  

Pitanje  168.  Sa  kakvim  raspoloženjem  treba  uzimati  odeću  i  obuću,  ma  kakve  inače 
bile? 

Odgovor:  Ako  su  one  velike  ili  male  za  tvoju  visinu,  iznesi  svoju  potrebu  sa  dužnom 
pristojnošću. A ukoliko ti se ne dopadaju zbog svoje jeftinoće ili stoga što nisu nove, seti se 
da je Gospod rekao: Poslenik je dostojan hrane svoje (Mt.10,10), a ne i svako drugi. Stoga se 
zapitaj da li si učinio nešto dostojno Gospodnjih zapovesti ili obećanja. I tada već ne samo 
da nećeš tražiti drugo, nego će te i ono što ti je dato privesti strahu koji se javlja kod onih 
koji su primili više nego što zaslužuju. Jer, ono što je rečeno u vezi sa hranom treba uzeti 
kao pravilo i u pogledu svake druge stvari koja je potrebna telu. 

  

Pitanje 169. [Dešava se] da mlađi brat dobije nalog da nečemu nauči starijeg po uzrastu. 
Kako on treba da se odnosi prema njemu? 

Odgovor: Kao onaj koji vrši službu po zapovesti Vladike Boga. On treba da ima strah da 
ne  padne  pod  osudu  onoga  koji  je  rekao:  Proklet  bio  svako  ko  nemarno  čini  delo  Gospodnje 
(Jer.48, 10), čuvajući se da se ne bi pogordio i upao u osudu đavolju (1.Tim.Z, 6). 

  

Pitanje 170. Da li treba jednaku pažnju poklanjati i onome ko napreduje više i onome 
ko napreduje manje? 

Odgovor: U vezi sa oproštajem grehova Gospod je odredio: Opraštaju joj se gresi mnogi, jer 
je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta malu ljubav ima (Lk.7,47). I apostol je u vezi sa 
prezviterima  odredio:  Prezviteri  koji  su  dobre  starešine  dostojni  su  dvostruke  časti,  osobito  oni 
koji  se  trude  u  propovedanju  i  učenju  (1.Tim.5,17).  Smatram  da  se  time  treba  upravljati  u 
svemu sličnom. 

  

Pitanje  171.  Kako  treba  da  se  odnosimo  prema  neznatnijem  koji  se  vređa  zbog 
ukazivanja poštovanja onome koji je pobožniji? 

Odgovor: On je jasno osuđen za lukavstvo u jevanđelskoj priči u kojoj Gospod, onima koji 
su se ražalostili zbog toga što su drugi dobili platu jednaku njihovoj, kaže: Zar je oko tvoje 
zlo što sam ja dobar (Mt.20,15). Isti sud Božiji o takvom čoveku i njemu sličnima očigledan je 
i iz reči proroka: Ponižen je pred njim lukavi, dok one koji se boje Gospoda slavi (Ps.14,4). 

  
Pitanje 172. Sa kakvim strahom, sa kakvim uverenjem i sa kakvim raspoloženjem treba 
da se pričešćujemo Telom i Krvlju Hristovim? 

Odgovor: Strahu nas  uči apostol, govoreći:  Jer, koji nedostojno jede i  pije, sud sebi jede i pije 

(1.Kor.11,29).  Uverenje  daje  vera  u  reči  Gospodnje:  Ovo  je  telo  moje  koje  se  daje  za  vas;  ovo 
činite za moj spomen (Lk.22,19), u svedočenje Jovana koji je najpre prikazao slavu Slova, a 
potom opisao i način Očovečenja: I Slovo postade telo i nastani se među nama, i videsmo slavu 
Njegovu,  slavu  kao  Jedinorodnoga  od  Oca,  pun  blagodati  i  istine  (Jn.1,14),  i  u  reči  apostola: 
Budući  u  obličju  Božijem,  On  nije  smatrao  za  otimanje  to  što  je  jednak  sa  Bogom,  nego  je  sebe 
ponizio uzevši obličje sluge, postao istovetan sa ljudima, i izgledom se nađe kao čovek; unizio je sebe 
i  bio  poslušan do smrti, i to  do smrti na krstu  (Fil.2,6‐8).  Poverovavši  ovim i  sličnim  rečima, 
poznavši uzvišenost slave i zadivivši se preobilju smirenja i poslušnosti u tome što je On, 
premda  takav  i  tako  veliki,  radi  našeg  života  Ocu  bio  poslušan  sve  do  smrti,  duša  će, 
mislim,  postići  raspoloženje  ljubavi  prema  Bogu  i  Ocu,  koji  svoga  Sina  ne  poštede,  nego  ga 
predade za sve nas (Rim.8,32), i prema Jedinorodnom Sinu Njegovom, koji beše poslušan do 
smrti  radi  našega  izbavljenja  i  spasenja.  Ona  će,  na  taj  način,  biti  u  stanju  da  shvati  i 
apostola  koji,  kao  pravilo  dobre  savesti  za  one  koji  su  ispravni,  navodi:  Jer,  nas  ljubav 
Hristova obuzima pa ovako mislimo: da ako jedan za sve umre, to svi umreše; i On za sve umre, da 
oni  koji  žive  ne  žive  više  sebi,  nego  Onome  koji  za  njih  umre  i  vaskrse  (2.Kor.5,14‐15).  Takvo 
raspoloženje i takvu gotovost treba da ima onaj koji se pričešćuje Hlebom. 

  

Pitanje 173. Da li treba da bude ikakvih razgovora za vreme kućnog pojanja Psalama? 

Odgovor: Ne treba, izuzev među onima kojima je prepušteno staranje o poretku i briga o 
domaćim  poslovima.  I  oni  treba  da  razgovaraju  samo  u  slučaju  velike  potrebe,  uz  svu 
pažljivost,  sa  dužnim  poštovanjem  mesta,  pristojnosti  i  odmerenosti,  izbegavajući 
sablazan. Svi ostali treba da ćute. Za vreme razgovora i onaj kome je povereno da poučava 
treba  da  zaćuti  ako  se  otkrije  drugome  (1.Kor.14,30).  Nije  li  neophodno,  utoliko  pre,  da 
većina ćuti za vreme pojanja Psalama? 

  

Pitanje  174.  Kako  čovek  može  sa  unutrašnjom  sklonošću  i  čežnjom  da  izvršava 
zapovesti Gospodnje? 

Odgovor: Iskustvo prijatnog i korisnog i njegovo očekivanje u duši prirodno rađa sklonost 
i želju. U onome, dakle, ko omrzi i zgadi se na nepravdu (Ps.118,163), ko se očisti od svakog 
greha od koga duša zapada u lenjost i nemarnost prema zahtevima Božijim (kao što telo u 
bolesti pati od  nedostatka želje  za hranom  i od odvratnosti prema  njoj), ko  se nepobitno 
uveri da je zapovest Božija život večni (Jn,12,50) i da su sva obećanja onima koji ih poštuju 
istinita  ‐  nastaje  raspoloženje  onoga  ko  je  rekao:  Sudovi  su  Gospodnji  istiniti,  pravedni  svi 
zajedno:  bolji  su  od  zlata  i  dragog  kamenja,  i  slađi  od  meda  i  saća.  I  sluga  tvoj  ih  čuva,  jer  se  u 
njihovom čuvanju nalazi velika nagrada (Ps.18,10‐12). 

  

Pitanje 175. Po čemu se vidi da neko voli brata po zapovesti Gospodnjoj, i po čemu se 
pokazuje onaj ko ga ne voli tako? 

Odgovor:  Ljubav  ima  dve  značajne  osobine:  tugovati  i  patiti  zbog  toga  što  voljeni  trpi 
štetu,  a  isto  tako  radovati  se  i  starati  se  za  njegovu  korist.  Stoga  je  blažen  onaj  ko  plače 
zbog  onoga  ko  greši  i  ko  se  time  izlaže  strašnoj  opasnosti,  kao  i  onaj  ko  se  raduje  zbog 
onoga  ko  postupa  dobro  i  koji  će,  kao  što  je  napisano,  time  steći  neuporedivi  dobitak.  I 
apostol Pavle svedoči, govoreći: Ako strada jedan ud, sa njim stradaju svi udovi, bez sumnje 
prema  zakonu  ljubavi  u  Hristu,  a  ako  li  s  ejedan  ud  proslavlja,  sa  njim  se  raduju  svi  udovi 
(1.Kor. 12,26). Ko, pak, nije tako raspoložen, očigledno ne voli brata. 

  

Pitanje  176.  Koje  neprijatelje  treba  da  volimo  po  zapovesti?  I  kako  da  volimo 
neprijatelje: čineći im dobro ili i samim raspoloženjem? I da li je to moguće? 

Odgovor:  Neprijatelju  je  svojstveno  da  škodi  i  smišlja  zlo.  Stoga  svako  ko  drugome  čini 
bilo  kakvu  štetu  može  da  bude  nazvan  neprijateljem,  a  naročito  grešnik.  Jer,  koliko  je  u 
njegovoj moći, on na različite načine nanosi štetu i smišlja zlo protiv svakoga ko živi ili se 
sreće sa njim. Stoga, budući da je čovek sačinjen od duše i tela, mi treba da takve volimo 
kako po duši (izobličavajući ih, savetujući ih i na svaki način dovodeći do obraćenja), tako 
i  po  telu  (čineći  im  dobro  prema  njihovoj  životnoj  potrebi).  Da  se,  pak,  ljubav  sastoji  u 
raspoloženju, svakome je jasno. Samu,  pak, mogućnost  pokazao je i  posvedočio Gospod, 
objavljujući ljubav Oca i svoju sopstvenu u poslušnosti do smrti (Fil.2,8) neprijatelja radi, a 
ne  radi  prijatelja,  kao  što  svedoči  apostol,  govoreći:  Ali  Bog  pokazuje  svoju  ljubav  prema 
nama,  jer  još  dok  bejasmo  grešnici,  Hristos  umre  za  nas  (Rim.5,8).  On  i  nas  poučava  istome, 
govoreći: Ugledajte se, dakle, na Boga, kao deca voljena. I živite u ljubavi kao što je i Hristos nas 
ljubio i predao sebe za nas kao prinos i žrtvu Bogu (Ef.5,1‐2). A Blagi i Pravedni ne bi tako nešto 
naložio da nije ujedno podario i sposobnost. I On je objasnio da nam je takva sposobnost 
nužno  data  u  samoj  prirodi.  I  zveri  po  prirodi  vole  dobročinitelje.  Najzad,  da  li  nam 
prijatelj  čini  tolika  dobročinstva  kolika  neprijatelji,  koji  nam  donose  blaženstvo  od 
Gospoda,  koji  je  rekao:  Blaženi  ste  kada  vas  sramote  i  progone  i  lažući  govore  protiv  vas 
svakojake  rđave  reči,  zbog  mene.  Radujte  se  i  veselite  se,  jer  je  velika  nagrada  vaša  na  nebesima 
(Mt.5,11‐12)? 

  

Pitanje 177. Kako jaki treba da nose slabosti slabih (Rim. 15,1)? 
Odgovor: ʺNositiʺ znači uzeti i izlečiti, po napisanome: On nemoći naše uze i bolesti ponese 
(Mt.8,17;  Is.53,4).  Dakle,  On  ih  ne  uzima  na  sebe,  leči  one  koji  pate.  I  ovde  treba 
podrazumevati isti način i načelo pokajanja kojim se, uz staranje jačih leče slabiji. 

  

Pitanje 178. Šta znači: Nosite bremena jedan drugoga (Gal. 6,2)? Postupajući tako, kakav 
ćemo ʺzakonʺ ispuniti? 

Odgovor: [Odgovor] je isti kao kod prethodnog [pitanja]. Jer, greh je teret koji dušu vuče 
na dno ada. Upravo njega uzimamo jedan drugome i skidamo jedan sa drugoga, dovodeći 
grešnike do preobraćenja. A reč ʺnositiʺ, umesto reči ʺuzetiʺ uobičajeno koriste i ovdašnji 
stanovnici, kao što sam često  slušao od mnogih. Tako čineći, ispunićemo ʺzakonʺ  Hrista, 
koji je rekao: Nisam došao da pozovem pravednike nego grešnike na pokajanje (Lk. 5,32). On je 
nama propisao kao zakon: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio 
si brata svoga (Mt. 18,15). 

  

Pitanje  179.  Kako  neko  može  bez  ljubavi  zadobiti  veru  koja  gore  premešta,  kojom 
razdaje sve imanje siromasima ili kojom telo svoje predaje da se sažeže (1.Kor.13,2‐3)? 

Odgovor: [O njima] je Gospod rekao: Oni [sva dela svoja] čine da bi ih ljudi videli (Mt.6,1). I 
onima  koji  su  govorili:  Gospode,  Gospode,  nismo  li  u  ime  tvoje  prorokovali,  i  tvojim  imenom 
demone izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili (Mt.7,22), Gospod kaže: Ne poznajem vas 
otkuda  ste  (Lk.13,27),  ne  stoga  što  su  lagali,  nego  zato  što  su  zloupotrebljavali  blagodat 
Božiju  prema  sopstvenim  prohtevima  (što  je  tuđe  ljubavi  prema  Bogu).  Ukoliko  se  toga 
setimo,  bez  teškoća  ćemo  razumeti  ono  što  je  rečeno.  A  nije  ni  malo  neobično  da 
obdarenost  Božiju  ili  dar  dobije  i  nedostojni,  budući  da  Bog,  u  vreme  blagosti  i 
dugotrpeljivosti,  svojim  suncem  obasjava  i  zle  i  dobre  (Mt.5,45).  Često  se  to  događa  radi 
koristi onoga ko prima dar (ne bi li se, postidevši se dobrote Božije, preokrenuo na staranje 
o ugađanju Njemu), ili radi drugih, kao što je rekao apostol: Jedni, doduše, iz zavisti i svađe 
propovedaju Hrista, a drugi od dobre volje (Fil.1,15). Tome on nešto kasnije pridodaje: Bilo kako 
mu drago, pritvorno ili istinski, Hristos se propoveda; i tome se radujem (18). 

  

Pitanje 180. Sa kakvim raspoloženjem i pažnjom treba da slušamo ono što nam se čita 
za vreme uzimanja hrane? 

Odgovor: Sa mnogo većim zadovoljstvom od onoga sa kojim jedemo i pijemo, kako bi se 
pokazalo  da  um  ne  brine  o  telesnim  zadovoljstvima,  već  se  više  raduje  rečima 
Gospodnjim,  saglasno  raspoloženju  onoga  ko  je  rekao:  [Odluke  Gospodnje]  su  slađe  od 
meda i saća (Ps.18.11). 
  

Pitanje 181. [Dešava se] da su bratstva blizu jedno drugome i da je jedno siromašno, a 
drugo  slabo  raspoloženo  za  opštenje.  Kakvo  raspoloženje  bratstvo  koje  je  siromašno 
treba da gaji prema bratstvu koje izbegava da pomaže? 

Odgovor: Zar će oni koji su ljubavlju Hristovom naučeni da i dušu svoju polažu jedni za 
druge,  biti  tvrdice  u  onome  što  je  neophodno  telu,  zaboravivši  Onoga  koji  je  rekao: 
Ogladneh,  i  ne  dadoste  mi  da  jedem  (Mt.25,42‐43)  i  ostalo?  Međutim,  ako  se  to  i  dogodi, 
siromašni  treba da imaju dugotrpljenje,  ugledajući  se na Lazara, u ubeđenju da će utehu 
dobiti u budućem veku. 

  

Pitanje 182. Po kojim se plodovima može raspoznati onaj ko brata koji greši prekoreva 
iz sažaljenja? 

Odgovor: On se može raspoznati, najpre, po posebnim znacima sažaljenja, prema onome 
što je rekao apostol: I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi (1.Kor.12,26), i: Ko oslabi, a 
da i ja ne oslabim (2.Kor.11,29). Osim toga, on se može raspoznati i po jednakoj skrušenosti 
zbog  svakog  greha  i  po  jednakoj  tuzi  i  plaču  zbog  svih  koji  greše,  bilo  protiv  njega,  bilo 
protiv  drugoga.  Najzad,  može  se  prepoznati  i  po  tome  što,  prekorevajući,  ne  narušava 
način koji nam predao Gospod. 

  

Pitanje  183.  [Dešava  se]  da  se  oni  koji  žive  u  bratstvu  međusobno  posvađaju  između 
sebe. Da li je bezbedno sa takvima imati opštenje radi ljubavi? 

Odgovor: Gospod je rekao: Daj, Oče, da kao što smo ja i ti jedno, da i oni u nama jedno budu 
(Jn.17,22).  I  apostol  govori:  Jednodušni,  jednomisleni  (Fil.2,2),  a  i  Dela  pripovedaju  da  u 
narodu koji poverova beše jedno srce i jedna duša (Dap.4,32). Prema tome, oni koji se svađaju 
jesu tuđi onome što je rečeno. Ukoliko je razumna, ljubav ispunjava ono što je rečeno: A ko 
ga ljubi, prekoreva ga za vremena (Prič.13,24). A ukoliko je nerazumna, ona, ma kakva bila, 
nije pohvalna, budući da je Gospod rekao: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, ncje mene 
dostojan (Mt. 10,37). 

  

Pitanje  184.  Kako  će  čovek  uspeti  da,  pri  poučavanju  i  prekorevanju,  ne  samo  govori 
umešno,  nego  i  sačuva  potrebno  raspoloženje  i  prema  Bogu  i  prema  onome  kome 
govori? 

Odgovor:  Ukoliko  se  bude  sećao  apostola  koji  kaže:  Tako  da  nas  ljudi  smatraju  kao  sluge 
Hristove i upravitelje tajni Božijih (1.Kor.4,1), on se znanjem neće koristiti vlasno, nego kao 
da  služi  Bogu,  starajući  se  o  dušama  koje  su  iskupljene  krvlju  Hristovom,  sa  strahom  i 
trepetom  pred  Bogom,  po  primeru  onoga  koji  je  rekao:  Tako  govorimo,  a  ne  kao  oni  koji 
ugađaju ljudima, nego Bogu koji ispituje srca naša (1.Sol.2,4), i sa raspoloženjem i saučešćem 
prema  onima  koji  slušaju,  ispunjavajući  rečeno:  Bejasmo  blagi  među  vama  kao  dojilja  kada 
neguje svoju decu. Tako smo čeznuli za vama, da smo gotovi bili dati vam ne samo Jevanđelje Božije 
nego i duše naše (st. 7‐8). 

  

Pitanje  185.  [Dešava  se]  da  se  neko  raduje  videći  da  su  slušaoci  dirnuti  njegovom 
besedom. Na osnovu čega će on prepoznati da li se raduje iz dobrog raspoloženja ili iz 
neke strasti? 

Odgovor: Ako se on raduje samo zbog pohvala, očigledno je da ga pokreće strast. Ukoliko 
se, pak, napre razveseli, primetivši kod onih koji ga hvale shvatanje onoga što su čuli (što 
pobuđuje na nadu u povinjavanje), a zatim se, posle brižljive procene koristi ili obraduje 
(pronašavši  kod  njih  dobra  dela),  ili  rastuži  (zapazivši  da  se  ničim  nisu  okoristili),  neka 
zablagodari  Bogu  zbog  toga  što  se  udostojio  da  bude  pokretan  bogoljubljem  i 
bratoljubljem, ne tražeći svoju slavu, nego slavu Božiju i nazidavanje braće. 

  

Pitanje 186. Mi smo naučeni da imamo ljubav kojom smo spremni i dušu da položimo 
za prijatelje. Stoga želimo da saznamo za kakve prijatelje treba to da činimo? 

Odgovor: Prirodno je da raspoloženje i način tog podviga mogu biti različiti. Jer, često je 
radi  grešnih  potrebno  preduzimati  jedno,  a  radi  pravednih  težiti  drugome.  Uostalom, 
ljubav  do  smrti  treba  da  ukazujemo  bez  ikakve  razlike  ‐  i  prema  pravednima  i  prema 
grešnima. Jer, rečeno je: Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, jer još dok bejasmo grešnici, 
Hristos umre za nas (Rim.5,8). U odnosu, pak, na svetitelje apostol kaže: Bejasmo blagi među 
vama kao dojilja kada neguje svoju decu. Tako smo čeznuli za vama, da smo gotovi bili dati vam ne 
samo Jevanđelje Božije nego i duše naše, zato što nam bejaste omiljeli (1.Sol.2,7‐8). 

  

Pitanje 187. Da li treba da primamo nešto od svoje rodbine po telu? 

Odgovor: Rodbina je obavezna da onima koji prilaze Gospodu preda sve što im sleduje i 
da ništa ne oduzme, da ne bi bila osuđena za krađu svetinje. Međutim, trošenje onoga što 
im je pripalo po ličnom nahođenju i za njih same često postaje uzrok prevaznošenja, i za 
siromašne,  koji  stupaju  u  isti  život  ‐  povod  za  tugu.  Stoga  i  dolazi  do  pojave  zbog  koje 
apostol  okrivljuje  Korinćane,  rekavši:  Sramotite  one  koji  nemaju  (1.Kor.11,22).  Oni,  dakle, 
treba  da  donose  [darove]  onome  kome  je,  kao  pouzdanom  i  sposobnom  da  razumno 
upravlja,  povereno  staranje  o  pomesnim  Crkvama,  ugledajući  se  na  one  o  kojima  se  u 
Delima pripoveda da polagahu pred noge apostolima (Dap.4,35). Upravljanje takvim stvarima 
nije posao svih, nego onih koji su izabrani posle provere. Stoga neka i ono što oni daju po 
svom nahođenju raspodeli onaj koji je izabran. 

  

Pitanje  188.  Kako  da  susrećemo  naše  ranije  prijatelje  ili  rođake  prilikom  njihove 
posete? 

Odgovor: Onako kako je pokazao i poučio Gospod, kada su ga obavestili: Mati tvoja i braća 
tvoja  stoje  napolju,  i  hoće  da  te  vide  (Lk.8,20).  Jer,  On  je  onima  koji  su  ga  obavestili  sa 
prekorom odgovorio, rekavši: Ko je mati moja, i ko su braća moja? Jer, ko izvrši volju Oca moga 
koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati(Mt.12,48;50). 

  

Pitanje 189. Da li ih, međutim, treba slušati ako počnu da nas nagovaraju da nas odvedu 
kući? 

Odgovor: Ako nas zovu radi poučavanja u veri, neka onaj ko je sposoban, posle provere, 
bude poslan. A ako li nas zovu radi izvršavanja ljudskih dužnosti, treba čuti šta Gospod 
kaže onome ko je rekao: Dopusti mi da odem i oprostim se sa domaćima svojim, tj.: Nijedan ko 
je metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Božije (Lk.9,61‐62). I 
kad je takvom sudu podvrgnut onaj  ko  je samo nameravao da  se ʺoprostiʺ,  šta tek  da  se 
kaže o onome ko [učini delo]? 

  

Pitanje 190. Da li treba žaliti srodnike po telu, želeći njihovo spasenje? 

Odgovor:  Onaj  ko  je  rođen  od  Duha,  po  reči  Gospodnjoj  (Jn.Z,  8),  i  ko  je  stekao  vlast  da 
postane čedo Božije (Jn.1,12), stidi se srodstva po telu, dok svojim priznaje bliske po veri, 
kao što je posvedočio Gospod, govoreći: Mati moja i braća moja oni su koji slušaju reč Božiju i 
izvršuju  je  (Lk.8,21).  Takav  čovek  treba  da  žali  sve  koji  su  se  udaljili  od  Gospoda  ‐  i 
srodnike po telu i sve ostale. Onaj, pak, ko je prema njima nešto pristrasniji, i ko misli da 
svoju pristrasnost opravda preko apostola, koji kaže: Jer bih želeo da ja sam budem odlučen od 
Hrista  za  braću  svoju,  srodnike  moje  po  telu  (Rim.9,3),  neka  iz  onoga  što  sledi  shvati  da 
apostol  ne  poštuje  telesno  srodstvo,  nego  Izrailj  i  preimućstva  koja  mu  je  dao  Bog.  Jer, 
apostol ne poštuje Izrailjce zato što su mu bili srodnici, već srodnike poštuje zato što su bili 
Izrailjci.  Budući  da  ih  je  Bog  udostojio  tako  mnogih  i  velikih  preimućstava,  budući  da  je 
njihovo  bilo  usinovljenje  i  slava,  njihov  zakon  i  bogosluženje,  budući  da  su  imali  zavete  i 
obećanja,  budući  da  su  njihovi  bili  oci,  budući  da  je  od  njih  i  Hristos  po  telu  (st.  4‐5),  on 
visoko ceni i njihovo spasenje, ne obazirući se na srodstvo, nego na Očovečenje Gospoda 
radi njih, i na Njegovu reč: Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva (Mt. 15,24). 
  

Pitanje 191. Ko je krotki (Mt.5,5)? 

Odgovor: Onaj ko ne menja mišljenje o onome što je neophodno za bogougađanje. 

  

Pitanje 191. Šta znači ʺžalost po Boguʺ, a šta ʺžalost ovoga svetaʺ (2.Kor.7,10)? 

Odgovor: ʺŽalost po Boguʺ postoji tamo gde je čovek tužan zbog toga što je zanemarena 
zapovest Božija, kao što je napisano: Obuzima me žalost zbog grešnika koji ostavljaju zakon tvoj 
(Ps.118,53).  ʺŽalost  ovoga  svetaʺ,  pak,  čini  da  se  čovek  rastuži  radi  nečeg  ljudskog  i 
cenjenog u svetu. 

  

Pitanje  193.  Kakva  je  ʺradost  u  Gospoduʺ  (Fil.Z,1)?  I  posle  kojih  dela  treba  da  se 
radujemo? 

Odgovor: Radovanje zbog onoga što se čini po zapovesti Gospodnjoj u slavu Božiju jeste 
radost  u  Gospodu.  Stoga,  kada  izvršavamo  zapovesti  Gospodnje,  ili  nešto  podnosimo 
zbog imena Gospodnjeg, treba da se radujemo i da se radujemo međusobno. 

  

Pitanje  194.  Kakvim  plačem  treba  da  plačemo  da  bismo  se  udostojili  blaženstva 
(Mt.5,4)? 

Odgovor: Ovo pitanje je sadržano u pitanju o žalosti ʺpo Boguʺ. Takav plač imamo kada 
plačemo zbog grehova ili zbog uvrede Boga (budući da čovek prestupanjem zakona vređa 
Boga  ‐  Rim.2,23),  ili  zbog  opasnog  položaja  onih  koji  prebivaju u  grehu  (s obzirom  da  je 
rečeno:  Poginuće  duša  koja  zgreši  ‐  Jez.18,4),  čime  se  ugledamo  na  onoga  koji  je  rekao: 
Plakah za mnogima koji su pre grešili (2.Kor.12,21). 

  

Pitanje 195. Kada čovek sve čini u slavu Božiju? 

Odgovor: Kada sve čini radi Boga, po zapovesti Božijoj i kada se ni u čemu ne obazire na 
hvale ljudske, nego se u svemu seća Gospoda koji je rekao: Tako da se svetli svetlost vaša pred 
ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt.5,16). 

  

Pitanje 196. Kako da čovek jede i pije u slavu Božiju? 
Odgovor:  On  će  to  činiti  kada  se  bude  sećao  Dobročinitelja  i  kada  mu  i  duševno 
raspoloženje i telesni položaj budu svedočili da ne obeduje bezbrižno, nego kao da ga Bog 
posmatra,  te  kada  mu  svrha  uzimanja  hrane  ne  bude  bila  uživanje  (kao  kod  sluge 
stomaka),  nego  spremnost  za  dela  koja  se  izvršavaju  po  zapovesti  Hristovoj  (kao  kod 
delatelja Božijeg). 

  

Pitanje 197. Kako desnica uspeva da je ne zna levica? 

Odgovor:  Um  koji  se  nerasejano  i  sa  usiljenom  željom  da  ugodi  Bogu  podvizava  po 
pravilu, koristi sva sredstva da ne skrene od onog što je obavezno. Tada on ne misli ni na 
šta drugo i ni na kakav drugi ud, osim na onaj koji mu služi za svrhu koja je zamišljena, 
kao što zanatlija u svakom poslu usredsređuje misao samo na oruđe koje mu je korisno. 

  

Pitanje 198. Šta je smirenoumlje i kako da ga steknemo? 

Odgovor: Po određenju apostola, smirenoumlje se sastoji u tome da sve smatramo većim 
od sebe (Rim.12,10). Ono se zadobija ukoliko se čovek, najpre, seća zapovesti Gospoda koji 
govori:  Naučite  se  od  mene,  jer  sam  ja  krotak  i  smiren  srcem  (Mt.11,29),  kao  što  Gospod  u 
mnogo  slučajeva  i  na  mnogo  načina  pokazuje  i  poučava,  te  ukoliko  veruje  Njegovom 
obećanju: Koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk.14,11). On u svakom delu i neprekidno treba da 
se  stara  oko  upražnjavanja  u  smirenoumlju  i  da  se  obučava  u  njemu.  Na  taj  način,  uz 
neprestanu obuku, on će konačno biti sposoban da stekne naviku u smirenoumlju, kao što 
se  obično  događa  i  kod  zanata.  Isti  način  se  koristi  za  zadobijanje  i  svake  vrline  koja  se 
zahteva po zapovesti Gospoda našega Isusa Hrista. 

  

Pitanje 199. Kako je moguće u sebi probuditi revnost za vršenje zapovesti Gospodnjih, 
koja se ni na opasnosti ne obazire? 

Odgovor: Ona se budi, najpre, tako što se sećamo da je sam Gospod nas radi bio poslušan 
Ocu i to do smrti (Fil.2,8); zatim, tako što shvatamo silu zapovesti, tj. da je ona, kao što je 
napisano,  život  večni  (Jn.12,50);  i  najzad,  tako  što  verujemo  Gospodu  koji  je  rekao:  Jer,  ko 
hoće  dušu  svoju  da  sačuva,  izgubiće  je,  a  ko  izgubi  dušu  svoju  mene  radi  i  Jevanđelja  onaj  će  je 
sačuvati (Mr.8,35). 

  

Pitanje  200.  Kako  oni  koji  su  ranije  počeli  da  se  trude  na  delu  Božijem  mogu  biti 
korisni za novopridošle? 
Odgovor:  Ako  su  snažnoga  tela,  oni  će  donositi  korist  primerom  marljivog  staranja, 
predstavljajući uzor svakog dobrog dela, a ako su slabi ‐ duševnim stanjem zbog koga se i 
na licu, i u svakom pokretu odražava čvrsto uverenje u nadgledanje Božije (nad svim) i u 
svudaprisustvo Gospodnje, a takođe i osobinama ljubavi, koje nabroja apostol: Ljubav dugo 
trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što je nepristojno, ne 
traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve 
veruje,  svemu  se  nada,  sve  trpi.  Ljubav  nikad  ne  prestaje  (1.Kor.13,4‐8).  Jer,  sve  se  to  može 
ispuniti i slabim telom. 

  

Pitanje 201. Kako postići nerasejanu molitvu? 

Odgovor:  Ona  će  se  postići  preko  nepobitnog  uverenja  da  nam  je  Bog  pred  očima.  Onaj 
koji pred sobom vidi načelnika ili nastojatelja i razgovara sa njim, ne okreće svoj pogled. 
Utoliko pre će onaj ko se moli Bogu svoj um držati neodvojivim od Onoga ko ispituje srca 
i  unutrašnjosti,  ispunjavajući  napisano:  Podižući  svete  ruke  bez  gneva  i  dvoumljenja 
(1.Tim.2,8). 

  

Pitanje 202. Da li je moguće postići usredsređenost u svemu i u svako doba? I kako se to 
postiže? 

Odgovor:  Da  je  to  postignuće  moguće,  pokazuje  onaj  ko  je  rekao:  Oči  su  mi  svagda 
upravljene ka Gospodu (Ps.24,15), i: Svagda pred sobom vidim Gospoda: On mi je s desne strane da 
ne  posrnem  (Ps,15,8).  Kako  je,  pak,  to  moguće,  rečeno  je  ranije.  Duši,  naime,  ne  treba 
ostavljati vremena u kome bi bila bez razmišljanja o Bogu i Božijim delima i darovima, a 
isto tako bez ispovedanja i zahvalnosti na svemu. 

  

Pitanje  203.  Da  li  se  istom  merom  ocenjuje  svako  delo  koje  se  vrši  po  zapovesti 
Gospodnjoj, ili jedan dobija više, a drugi manje? 

Odgovor: Da ne važi ista mera za svako delo, nego se jednome i poverava i prepušta više, 
a drugome manje, vidi se iz reči Gospoda, koji na jednom mestu kaže: A posijano na dobroj 
zemlji, to je koji sluša reč i razume, koji, dakle, i rod rađa, i donosi jedan po sto, a jedan po šezdeset, 
a jedan po trideset (Mt.13, 23). Isto se odnosi i na one koji su dobili ʺkese srebraʺ (Lk.19, 13). 
Na  drugom  mestu  [On  dodaje]:  I  jednome  dade  pet  talanata,  a  drugome  dva,  a  trećemu  jedan 
(Mt.25,15). 

  

Pitanje 204. Kako se čovek udostojava da postane pričesnik Svetog Duha? 
Odgovor: Gospod naš Isus Hristos nas je to naučio, rekavši: Ako me ljubite, zapovesti moje 
držite, i ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utešitelja da prebiva s vama vavek, Duha Istine, koga 
svet ne može primiti (Jn.14,15‐17). Stoga, sve dok ne budemo držali sve zapovesti Gospodnje 
i  sve  dok  Gospod  o  nama  ne  posvedoči:  Niste  od  sveta  ovoga  (Jn.15,19),  mi  ne  treba  da 
očekujmo da se udostojimo Duha Svetoga. 

  

Pitanje 205. Ko su ʺsiromašni duhomʺ (Mt.5,3)? 

Odgovor: Gospod na jednom mestu kaže: Reči koje vam ja govorim duh su i život su (Jn.6,63), 
a na drugom: Duh Sveti će vas naučiti svemu i podsetiće vas na sve što vam rekoh (Jn.14,26). Jer, 
rečeno je: On neće govoriti od sebe (Jn.16,13). Stoga su siromašni duhom oni koji su osiromašili 
jedino  zbog  učenja  Gospoda,  koji  je  rekao:  Idi,  prodaj  sve  što  imaš  i  podaj  siromasima 
(Mt.19,21; Lk.18,22). Blaženstvu, pak, nije tuđ ni onaj ko, slično Lazaru, siromaštvo, koje ga 
je snašlo na bilo koji način, prihvati po volji Božijoj. 

  

Pitanje 206. Gospod zapoveda da se ne brinemo o tome šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, 
ili čime ćemo se odenuti (Mt.6, 31). Dokle seže ova zapovest i kako se ispunjava? 

  

Odgovor:  Ova  zapovest,  kao  i  svaka  uostalom,  prostire  se  sve  do  smrti,  budući  da  je  i 
Gospod  bio  poslušan  i  to  do  smrti  (Fil.2,8).  Ona  se,  pak,  ispunjava  uzdanjem  u  Boga.  Jer, 
zabranivši brigu, Gospod dopunjuje obećanje, govoreći: A zna i Otac vaš šta vam treba pre 
nego  što  zatražite  od  Njega  (Mt.6,32).  Takav  je  bio  i  apostol,  koji  kaže:  Osudu  na  smrt 
doživesmo, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Boga koji podiže mrtve (2.Kor,1,9). On je, naime, 
po  duševnoj  odlučnosti  i  spremnosti  svakodnevno  umirao,  premda  ga  je  blagonaklonost 
Božija  čuvala.  Stoga  je  on  smelo  govorio:  Kao  oni  koji  umiru,  a  evo  živimo  (st.  6,9).  Takvoj 
odlučnosti  doprinosi  plamena  revnost  i  neutoljiva  žudnja  za  zapovestima  Gospodnjim. 
Onaj ko poseduje takvu želju nema kada da se rasejava staranjem o telesnim potrebama. 

  

Pitanje 207. Zar nije suvišno raditi, budući da ne treba brinuti o neophodnom za život i 
da  postoji  druga  zapovest  Gospodnja,  koja  kaže:  Trudite  se  ne  za  jelo  koje  prolazi 
(Jn.6,27)? 

Odgovor: Sam Gospod je i na tom i na drugom mestu objasnio svoju zapovest. Zabranivši 
da se ište ono što je neophodno za život, rekavši: Ne tražite šta ćete jesti, ili šta ćete piti, jer 
sve ovo neznabošci sveta ištu, On je tamo dodao zapovest: Nego ištite najpre Carstvo Božije i 
pravdu njegovu (Mt.6, 25; 32‐33). Kako, pak, treba da ga ištemo, On je otkrio preko onih koji 
su ga dostojni. Zabranivši, pak, da se trudimo za jelo koje prolazi, On je ovde poučio da se 
trudimo za jelo koje ostaje za život večni. Kakvo je to, opet, jelo, On je sam objavio na drugom 
mestu, rekavši: Jelo je moje da vršim volju Oca koji me je poslao (Jn.4,34). Ukoliko se, pak, volja 
Božija  sastoji  u  tome  da  se  gladni  nahrani,  žedni  napoji,  nagi  odene  i  ostalo,  potpuno  je 
neophodno da se ugledamo na apostola, koji kaže: Sve vam pokazah da se tako valja truditi i 
pomagati nemoćnima (Dap.20,35), i povinovati se njegovom učenju: Nego bolje neka se čovek 
trudi da radi svojim rukama ono što je dobro da bi imao davati onome kome je potrebno (Ef.4,28). 
Gospod nam je, dakle, tako predao u Jevanđelju i preko apostola. Stoga je očigledno da je 
truditi  se  ili  raditi  sebe  radi  apsolutno  zabranjeno,  dok  je  truditi  se  i  raditi  zbog  potreba 
bližnjega,  po  zapovesti  Gospodnjoj,  neophodno  utoliko  više  ukoliko  Gospod  staranje  za 
onoga ko se Njemu posvetio prima kao staranje o samom sebi i ukoliko za njega obećava 
Carstvo nebesko. 

  

Pitanje 208. Da li je uopšte dobro upražnjavati ćutanje? 

Odgovor:  Dobro  od  ćutanja  se  procenjuje  prema  vremenu  i  prema  osobi,  kao  što  nas 
poučava  bogonadahnuto  Pismo.  Prema  vremenu  se  procenjuje  kada  se,  na  primer,  kaže: 
Stoga  će  razboriti  ćutati  u  to  vreme,  jer  je  zlo  (Am.5,13),  i  još:  Obuzdavaću  usta  svoja,  dok  je 
bezbožnik  preda  mnom  (Ps.38,2).  Prema  osobi,  pak,  ono  se  procenjuje  kada,  na  primer, 
apostol piše: Ako li se otkrije drugome koji sedi, prvi neka ućuti (1.Kor.14,30), i još: Žene vaše u 
Crkvama  da  ćute  (st.  34).  Ponekad  je,  pak,  neuzdržljivima  u  govoru  i  nesposobnim  da 
poštuju  pravilo:  Nikakva  rđava  reč  da  ne  izlazi  iz  usta  vaših,  nego  samo  dobra  za  izgrađivanje 
onoga  što  je  potrebno  (Ef.4,29),  neophodno  potpuno  ćutanje,  sve  dok  se  ne  izleče  od  svoje 
slabosti  ‐  brzopletosti  u  govoru,  i  ne  budu  u  stanju  da  na  vreme  prepoznaju  kada,  šta  i 
kako  treba  govoriti  kako  bi  se,  kao  što  je  napisano,  donela  blagodat  onima  koji  slušaju 
(Ef.4,29). 

  

Pitanje 209. Kako možemo steći strah od sudova Božijih? 

Odgovor:  Očekivanje  svega  što  je  opasno  prirodno  rađa  strah.  Tako  se  plašimo  i  zveri  i 
knezova,  očekujući  da  od  njih  doživimo  nešto  loše.  Prema  tome,  onaj  ko  poveruje  da  su 
Gospodnje opomene istinite i da će ih iskusiti na najužasniji i najbolniji način, steći će strah 
od sudova Božijih. 

  

Pitanje 210. Šta označava ʺpristojno odeloʺ, koje pominje apostol (1.Tim.2,9)? 

Odgovor: Ono označava upotrebu odeće koja pristoji pravoj svrsi, prilagođenoj zahtevima 
vremena,  mesta,  osobe  i  potrebe.  Jer,  razum  ne  dopušta  isto  odelo  za  vreme  zime  i  za 
vreme leta, i jednaku odeću za onoga koji radi i onoga koji se odmara, za onoga koji služi i 
za onoga koji je služen, za ratnika i prostoga čoveka, ili za muškarca i za ženu. 

  

Pitanje 211. Koja je mera ljubavi prema Bogu? 

Odgovor: Ta mera se sastoji u neprestanom naprezanju duše (koje prevazilazi njene snage) 
da ispuni volju Božiju, u cilju i sa željom slave Božije. 

  

Pitanje 212. Kako se stiče ljubav prema Bogu? 

Odgovor:  Ona  se  stiče  ukoliko  se  savesno  i  sa  blagodarnošću  odnosimo  prema  Božijim 
dobročinstvima.  Slično  primećujemo  i  kod  beslovesnih  [životinja].  Jer,  mi  vidimo  da  psi 
vole  samo  onoga  ko  im  daje  hleba.  To  saznajemo  i  iz  onoga  što  je  prekorno  rečeno  kod 
proroka  Isaije:  Sinove  rodih  i  podigoh,  ali  se  odvrgoše  od  mene.  Vo  poznaje  gospodara  svoga  i 
magarac jasle gospodara svoga, a Izrailj me ne pozna, i narod me ne razumede (Is.1,2‐3). Kod vola 
i magarca se od dobročinstva onog ko ih hrani sama od sebe rađa ljubav. Zar se i u nama 
neće  roditi  ljubav  prema  Bogu,  ukoliko  sa  dobrim  osećanjem  i  zahvalnošću  prihvatamo 
dobročinstva? Jer, u zdravoj duši se po prirodi i bez poučavanja rađa slično raspoloženje 
zbog tako velikih dobročinstava Božijih. 

  

Pitanje 213. Koji su znaci ljubavi prema Bogu?  

Odgovor:  Sam  Gospod  nas  je  tome  poučio,  rekavši:  Ako  me  ljubite,  zapovesti  moje  držite 
(Jn.14,15). 

  

Pitanje 214. Po čemu se međusobno razlikuju milostivost i blagost? 

Odgovor:  David  je  na  jednom  mestu  rekao:  Milostiv  je  Gospod  prema  svima  (Ps.144,9),  i: 
Milostiv  je  čovek  koji  pokazuje  samilost  i  daje na  zajam  (Ps.111,5).  Na  drugom  mestu  je,  pak, 
rekao: Postupi blago Gospode, prema blagima (Ps. 124,4), i Jeremija kaže: Blag je Gospod onima 
koji  ga  čekaju  (Pl.Jer.3,25).  Stoga  mi  se  čini  da  je  milostivost  opštija  u  smislu  što  čini 
dobročinstvo svakome ko ima potrebu, dok je blagost ograničenija i u dobročinstvima se 
drži zakona pravde. 

  

Pitanje 215. Ko je mirotvorac koga Gospod ublažava (Mt. 5,9)? 
Odgovor:  On  je  saradnik  Gospodnji,  po  reči  apostola,  koji  kaže:  Umesto  Hrista,  dakle, 
molimo, kao da Bog poziva kroz nas: Molimo u ime Hristovo ‐ pomirite se sa Bogom (2.Kor.5,20), i 
još: Opravdavši se, dakle, verom, imamo mir u Bogu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista (Rim.5,1). 
Jer, mir drugačijih svojstava Gospod odbacuje, govoreći: Mir vam ostavljam, mir svoj dajem 
vam; ne dajem vam ga kao što svet daje (Jn. 14,27). 

  

Pitanje 216. U čemu treba da se obratimo i postanemo kao deca (Mt.18,3)? 

Odgovor:  Tome  nas  poučava  isto  mesto  iz  Jevanđelja,  objašnjavajući  zbog  čega  je  to 
rečeno.  Zapravo,  radi  se  o  tome  da  ne  treba  tražiti  prvenstvo,  nego  znati  ravnočasnost 
prirode  i  voleti  ga  u  odnosu  prema  onima  koji  su,  kako  može  izgledati,  po  nečemu  niži. 
Jer, takva su u međusobnim odnosima i deca, koja još nisu navikla na iskvarenost onih koji 
sa njima opšte. 

  

Pitanje 217. Kako da primimo Carstvo Božije ʺkao deteʺ (Mt.18,5)? 

Odgovor:  Tako  što  ćemo  u  odnosu  prema  učenju  Gospodnjem  biti  kao  ʺdeteʺ  koje  ne 
protivreči i ne opravdava se pred učiteljima, nego verno i poslušno prihvata pouke. 

  

Pitanje 218. Kakvo razumevanje treba da za sebe tražimo od Boga i kako ga se možemo 
udostojiti? 

Odgovor: O tome razumevanju saznajemo od samog Boga preko proroka, koji kaže: Neka 
se mudri ne hvali svojom mudrošću, ni jaki svojom snagom, ni bogati svojim bogatstvom. Nego ko 
se  hvali,  neka  se  hvali  time  što  razume  i  poznaje  Gospoda  (Jer.9,23‐24).  I  apostol  kaže:  Nego 
shvatite  šta  je  volja  Gospodnja  (Ef.5,17).  Tog  razumevanja  se  možemo  udostojiti  ukoliko 
ispunimo ono što je napisano: Počinite i poznajte da sam ja Bog (Ps.45,11), i ako poverujemo 
da je istinita svaka reč Božija. Jer, rečeno je: Ako ne verujete, nećete ni razumeti (Is.7,9). 

  

Pitanje 219. [Dešava se] da nam neko učini dobročinstvo. Kako ćemo ujedno i Gospodu 
odati dužnu čistu i celovitu blagodarnost i dobročinitelju razumno pokazati zahvalnost, 
ni malo ne umanjujući, niti prelazeći meru? 

Odgovor:  To  ćemo  učini  ukoliko  budemo  tvrdo  verovali  da  je  Bog  načelnik  i  savršitelj 
svakog dobra, a onaj ko nam je učinio ‐ sluga Božijeg dobročinstva. 

  
Pitanje  220.  Da  li  treba  svakome  ko  poželi  dozvoliti  susret  sa  sestrama? Ili,  ko,  kada  i 
kako treba da se viđa sa sestrama? 

Odgovor:  O  tome  je  govoreno  u  Opširnim  pravilima,  tj.  da  se  čak  ni  muškarci  ne  mogu 
jednostavno  susretati  po  svojoj  volji  i  slučajno.  To  može  samo  onaj  ko  se,  posle  provere, 
pokaže sposoban da pruži korist i da sam stekne korist. Onaj, pak, ko se seća Gospoda koji 
je rekao: Za svaku praznu reč koju reknu ljudi će dati odgovor u dan Suda (Mt.12,36), plašiće se 
suda  za  svako  delo  i  poslušaće  apostola  koji  kaže:  Ako,  dakle,  jedete,  ako  li  pijete,  ako  li  što 
drugo  činite,  sve  na  slavu  Božiju  činite  (1.Kor.10,31),  i  na  drugom  mestu:  Sve  neka  bude  na 
izgrađivanje (14,26). On sebi neće dozvoliti da učini bilo šta isprazno ili beskorisno. U vezi, 
pak,  sa  tim  ko,  kako  i  kada  treba  da  ima  susret,  treba  voditi  računa  o  vremenu,  mestu  i 
osobi kako se ne bi pojavilo nikakvo ružno podozrenje, već svi bili sačuvani od sablazni i 
susret poslužio za izgrađivanje vere. Ni Pismo ne dozvoljava susrete nasamo, budući da je 
rečeno: Bolje je dvojici, nego jednome. I ujedno, dvojica su pouzdanija. Teško, pak, jednome, jer 
ako padne, nema ko da ga podigne(Prop.4,9‐10). 

  

Pitanje 221. Gospod nas uči da se molimo da ne padnemo u iskušenje (Lk.22,40). Da li 
treba da se molimo da ne padamo ni u telesnu patnju? I kako treba da je podnosi onaj 
ko upadne u nju? 

Odgovor: Gospod nije razlikovao osobinu iskušenja, nego je uopšte zapovedio: Molite se da 
ne  padnete  u  iskušenje.  Onaj  ko  dospe  u  iskušenje  treba  da  moli  od  Gospoda  da  sa 
iskušenjem učini kraj, kako bi mogao podneti (1.Kor.10,13), i da bi se na njemu ispunilo: 
Ali ko pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.24,13). 

  

Pitanje 222. Ko je ʺsuparnikʺ svakome od nas i kako da se mirimo sa njim (Mt.5,25)? 

Odgovor:  Ovde  Gospod  naziva  suparnikom  u  pravom  smislu  onoga  ko  namerava  da 
oduzme  nešto  od  onog  što  nam  pripada.  A  sa  njim  ćemo  se  pomiriti  ukoliko  sačuvamo 
zapovest Gospoda, koji je rekao: I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu 
i haljinu (Mt.5,40). Tako treba postupati i u svakoj stvari. 

  

Pitanje 223. Gospod je rekao: A ti kada postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij: da te 
ne vide ljudi gde postiš (Mt.6, 17‐18). Šta, pak, da radi onaj ko želi da posti iz nekakvog 
razloga koji je ugodan Bogu (što su i svetitelji često činili), ali ga ljudi, i protiv njegove 
volje vide? 

Odgovor:  Ova  zapovest  se  tiče  onih  koji  nastoje  da  izvršavaju  zapovest  Božiju  da  bi  ih 
ljudi  videli  i  da  bi  zadovoljili  strast  čovekougađanja,  Jer,  Gospod  je  sam  objavio  da  se 
[ispunjavanje] zapovesti u slavu Božiju po prirodi ne može sakriti od onih koji vole Boga: 
Ne može se grad sakriti kad na gori stoji, niti se užiže svetiljka i meće pod sud, i ostalo (Mt.5,14‐
15). 

  

Pitanje  224.  Događa  li  se  i  sada  da  neki  rade  od  prvoga  časa,  a  drugi  od  jedanaestoga 
(Mt.20,1‐16)? I na koga se to zapravo odnosi? 

Odgovor:  To  svima  može  da  bude  vrlo  jasno  iz  onoga  što  se  pripoveda  u 
bogonadahnutom  Pismu.  Mnogi  su,  po  svedočenju  apostola,  iz  detinjstva  izučili  Sveštene 
spise  (2.Tim.Z,15),  a  mnogi  su,  poput  Kornilija  (Dap.10),  ispravno  iskoristili  prirodne 
podsticaje.  Međutim,  zbog  nedostatka  učitelja  sporo  se  postiže  savršenstvo  u  poznanju. 
Jer, rečeno je: Kako li će poverovati, ako ne čuju (Rim.10,14). Stoga će Gospod onima koji se, 
poput Kornilija, ne bave ničim lošim, nego žele savršenstvo i iskreno pokazuju vrline (koje 
su u stanju da izvrše i koje poznaju), darovati isto što i Korniliju, ne uzimajući im za zlo 
prethodno  vreme  nedelatnosti  (budući  da,  kao  što  sam  rekao,  za  nju  nisu  bili  krivi),  i 
zadovoljavajući  se  željom  koja  se  pojavila  u  kasnijoj  revnosti  i  delima  koja  su  do  kraja 
brižljivo obavili. 

  

Pitanje  225.  Gospod  je  rekao:  Jer,  gde  su  dva  ili  tri  sabrana  u  ime  moje,  onde  sam  i  ja 
među njima (Mt.18,20). Kako se mi možemo toga udostojiti? 

Odgovor: Oni koji se okupljaju u nečije ime, bez sumnje, treba da znaju nameru onoga ko 
ih je okupio i da se spreme u skladu sa time, kako bi obreli blagodat da mu ugode, i kako 
ne bi bili optuženi za zlonamernost ili nemarnost. Oni koje je neko pozove na žetvu čine 
pripreme  koje  su  saobrazne  nameravanom  poslu,  a  oni  koje  je  neko  pozvao  sa  ciljem  da 
zida  kuću čine pripreme za gradnju  kuće. Tako  i mi, koje je Gospod  pozvao,  treba da  se 
sećamo onoga što kaže apostol: Molim vas, dakle, ja sužanj u Gospodu, da se vladate dostojno 
zvanja  na  koje  ste  pozvani,  sa  svakom  smirenošću  i  krotošću,  sa  dugotrpljenjem,  podnoseći  jedan 
drugoga u ljubavi, starajući se da čuvate jedinstvo Duha svezom mira. Jedno telo, jedan Duh, kao 
što ste i pozvani u jednu nadu zvanja svoga (Ef.4,1‐4). To nam još jasnije predstavlja Gospod, u 
jednom  obećanju  rekavši  sve:  Ako  me  neko  ljubi,  reč  moju  držaće,  i  Otac  moj  ljubiće  njega;  i 
njemu  ćemo  doći  i  u  njemu  ćemo  se  nastaniti  (Jn.  14,23).  Prema  tome,  kao  što  se  u  njega 
nastanjuju  zbog  ispunjavanja  zapovesti,  tako  i  Gospod  prebiva  među  dvojicom,  ili 
trojicom,  ukoliko  se  upravljaju  prema  Njegovoj  volji.  A  oni  koji  se  okupljaju  nedostojno 
ʺzvanjaʺ i protiv volje Gospodnje, čuće: A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne izvršujete što 
govorim (Lk.6,46), pa makar se i činilo da su se okupili zajedno u Njegovo ime. 

  
Pitanje  226.  Apostol  kaže:  Kad  nas  grde,  blagosiljamo,  kad  hule  na  nas,  molimo 
(1.Kor.4,12‐13).  Kako  treba  da  blagosilja  onaj  koga  grde,  ili  šta  da  moli  onaj  na  koga 
hule? 

Odgovor:  Čini  mi  se  da  nas  apostol  ovde  svojim  primerom  poučava  da  sačuvamo 
nezlobivost prema svima i da onima koji prema nama postupaju zlo uzvraćamo dobrom. I 
tako  treba  postupati  ne  samo  u  pogledu  onoga  koji  grdi,  nego  i  u  pogledu  svakoga  ko 
postupa zlo, da bi se ispunilo ono što je rečeno: Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrom 
(Rim.12,21).  Reč,  pak,  ʺmolitiʺ  Pismo  ne  upotrebljava  u  njenom  uobičajenom  značenju, 
nego  u  smislu  dovođenja  srca  do  potpunog  uverenja  u  istinu,  kao  na  sledećem  mestu: 
Tešite  narod  moj,  govori  Bog  (Is.40,1).  I  alostol  kaže:  Jer,  žarko  želim  da  vas  vidim,  da  vam 
predam neki duhovni dar za vaše utvrđenje. To jest, da se tu sa vama utešim zajedničkom verom, i 
vašom i mojom (Rim. 1,11‐12). I na drugom mestu [on kaže]: Ali Bog koji teši ponižene, uteši 
nas dolaskom Titovim (2.Kor.7,6). 

  

Pitanje 227. Da li [čovek] treba i drugima da saopštava ono što misli, ili da u sebi skriva 
ono što je, po nepobitnom uverenju, ugodno Bogu? 

Odgovor: Pamteći Božiju osudu, izrečenu kroz proroka: Teško onima koji misle da su mudri, i 
koji  su  sami  sebi  razumni  (Is.5,21),  i  ono  što  je  rečeno  kod  apostola:  Jer,  žarko  želim  da  vas 
vidim,  da  vam  predam  neki  duhovni  dar  za  vaše  utvrđenje.  To  jest,  da  se  tu  sa  vama  utešim 
zajedničkom  verom,  i  vašom  i  mojom  (Rim.1,11‐12),  smatram  da  je  nužno  da  svoje  misli 
saopštavamo onima koji su jednodušni sa nama i koji su dokazali svoju veru i razboritost, 
kako  bi  se  ono  što  je  pogrešno  ispravilo,  ili  ono  što  je  ispravno  potvrdilo,  te  kako  bismo 
izbegli navedenu osudu onih koji su mudri ʺsami sebiʺ. 

  

Pitanje 228. Da li treba u svakom delu da saznajemo volju onih koji se sablažnjavaju, ili 
postoje  i  stvari  u  odnosu  na  koje  se  ne  treba  pretvarati,  pa  makar  se  neki  i 
sablažnjavali? 

Odgovor: Razliku u tome smo, kao odgovor na pitanje, jasno pokazali na odgovarajućem 
mestu. Koliko smo mogli, mi smo o tome rekli detaljno. 

  

Pitanje  229.  Da  li  treba  nedozvoljene  postupke  bez  ikakvog  stida  otkrivati  svima,  ili 
samo nekima. I kome, zapravo? 

Odgovor:  Otkrivanje  grehova  podleže  istom  zakonu  kao  i  objavljivanje  telesnih  slabosti. 
Slabosti tela ljudi ne pokazuju svima i ne prvome koga sretnu, nego samo onima koji su 
vešti da ih izleče. Tako i otkrivanje grehova treba da bude pred onima koji su sposobni da 
ih izleče, kao što je napisano: ʺVi jaki, slabosti slabih nositeʺ (up. Rim.15,1), tj. otklanjajte ih 
svojom brigom. 

  

Pitanje 230. Šta je ʺslužbaʺ, a šta ʺslovesno služenjeʺ (Rim.12,1)? 

Odgovor: Služba je, kako mi se čini, napregnuto, postojano i nerasejano staranje o onome 
kome  služiš.  Razliku,  pak,  između  slovesnog  i  beslovesnog  služenja  pokazuje  apostol, 
govoreći na jednom mestu: Znate da kad bejaste neznabošci idoste bezglasnim idolima, kako vas 
odvođahu (1.Kor.12,2), i na drugom mestu: Dajte telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, 
kao svoje slovesno služenje (Rim.12,1). Jer, onaj koga vode ne vrši slovesnu službu, budući da 
ga ne pokreće sopstvena težnja i volja, kojom rukovodi razum, nego onaj koji ima vlast da 
ga  vodi:  on  ide  kuda  ga  vode,  a  ne  kuda  sam  želi.  Onaj,  pak,  ko  po  zdravom  razumu  i 
plemenitoj volji sa velikom brižnošću uvek i u svemu ima u vidu i čini ono što je ugodno 
Bogu,  ispunjava  zapovest  o  slovesnom  služenju,  poput  onoga  koji  je  rekao:  Reč  je  tvoja 
svetilnik nozi mojoj, i videlo stazi mojoj (Ps. 118,105), i još: Savet moj su odluke tvoje (st. 24). 

  

Pitanje 231. [Dešava se] da brat, a ponekad i jerej, prema meni postupa zlo, i mrzi me. 
Da li treba i u odnosu na njega da ispunim zapovest o neprijateljima? 

Odgovor:  Gospod  u  zapovestima  o  neprijateljima  nije  dao  uputstva  koja  se  odnose  na 
razliku  neprijatelja  ili  neprijateljstva,  već  je,  nasuprot  tome,  odredio  da  je  isti  greh  teži 
ukoliko je čin veći, rekavši: Zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osećaš 
(Mt.7,3) Zbog toga su u pogledu takvih ljudi i onih koji se uvažavaju kao znatniji posebno 
neophodni marljivost i obazrivost, kako bismo se i o njima sa odgovarajućom strpljivošću 
dolično starali (bilo putem poučavanja, bilo putem izobličavanja), i same sebe sačuvali bez 
krivice, postupajući sa njima i u svemu ostalom po zapovesti Gospodnjoj. 

  

Pitanje  232.  Da  li  postupa  u  skladu  sa  zapovešću  Gospodnjom  onaj  ko  iz 
dugotrpeljivosti i nezlobivosti nikome ne želi da saopšti o uvredi koja mu je učinjena, 
već reši da sud prepusti Bogu? 

Odgovor: Gospod je na jednom mestu rekao: Praštajte ako šta imate protiv koga (Mr.11,25), i 
na drugom mestu: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata 
svoga. Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka 
ostane svaka reč. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao 
neznabožac  i  carinik  (Mt.18,15‐17).  Stoga  treba  pokazati  plod  trpljenja,  sa  istinskim 
raspoloženjem upućujući Bogu molitvu za onoga ko vređa i govoriti: Gospode, ne uračunaj 
mu greh (Dap.7,60). Jer, ukoliko se gnevimo na brata svoga, sami ćemo potpasti pod sud. 
Osim toga, onoga ko vređa treba posavetovati i prekoriti, kako bi se i on spasao od gneva 
koji  dolazi  na  sinove  protivljenja  (Ef.5,6;  Kol.3,6).  Ukoliko,  pak,  bude  nemaran  i  pod 
izgovorom svog dugotrpljenja prećuti, on će učiniti dvostruki greh: s jedne strane će sam 
prekršiti  zapovest,  koja  kaže:  Prekori  bližnjega  svoga  i  nećeš  pretrpeti  greha  zbog  njega  (Lev. 
19,17), i ćutanjem postati saučesnik onoga koji greši, a sa druge strane će ostaviti da u zlu 
propadne  čovek,  koga  bi  kroz  karanje,  možda,  pridobio,  kao  što  i  Gospod  zapoveda 
(Mt.18,15). 

  

Pitanje 233. Zar se neće spasti onaj kome nedostaje neki od podviga? 

Odgovor:  I  u  Starom  i  u  Novom  Zavetu  mnoga  mesta  nam  mogu  poslužiti  kao 
zadovoljavajući odgovor na ovo pitanje. Ipak, čini mi se da je za vernoga dovoljna i jedna 
osuda Petra. Njega je zbog mnogih i velikih uspeha Gospod udostojio tolikih blaženstava i 
pohvala. Međutim, kada se pokazao neposlušan samo u jednom, i pri tome ne iz lenjosti ili 
zbog nemarnosti, nego iz strahopoštovanja i uvažavanja prema Gospodu, on je čuo: Ako te 
ne operem, nemaš udela sa mnom (Jn.13,8). 

  

Pitanje 234. Kako čovek objavljuje smrt Gospodnju (1.Kor. 11,26)? 

Odgovor: Gospod nas je tome naučio, rekavši: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i 
uzme  krst  svoj  (Mt.16,24).  I  apostol  je,  ispovedajući  se,  rekao:  Meni  se razape  svet  i  ja  svetu 
(Gal.6,14).  Na  to  smo  se  mi  ranije  zavetovali  na  samom  krštenju.  Jer,  on  kaže:  Svi  koji  se 
krstismo u Hrista Isusa, u smrt Njegovu se krstismo (Rim.6,3). Tumačeći, pak, šta znači krstiti 
se  u  smrt  Gospodnju,  on  dodaje:  Naš  stari  čovek  se  razape  sa  Njime,  da  bi  se  uništilo  telo 
grehovno, da više ne robujemo grehu (st. 6). Očistivši se od svake vezanosti za život, mi treba 
da  postanemo  dostojni  svedočenja  istog  apostola,  koji  kaže:  Jer,  umreste  i  vaš  je  život 
sakriven sa Hristom u Bogu (Kol.3,3). Na osnovu toga ćemo se usuditi da odvažno kažemo: 
Dolazi knez ovoga sveta, i u meni nema ništa (Jn.14,30). 

  

Pitanje 235. Da li je korisno mnogo proučavati Pismo? 

Odgovor: Ljudi se mogu podeliti u dve vrste: jednima je povereno starešinstvo, a drugima 
je, na osnovu različite obdarenosti, određeno potčinjavanje i poslušnost. Stoga smatram da 
onaj  ko  je  zadužen  za  starešinstvo  i  brigu  o  mnogima  treba  da  zna  i  proučava  dužnosti 
svih, kako bi sve poučavao volji Božijoj, pokazujući svakome njegove obaveze. Ostali, pak, 
sećajući se apostola koji kaže: Neka ne misli niko o sebi više nego što valja misliti, nego neka 
misli  smirenoumno,  svako  po  meri  vere  kako  mu  je  Bog  udelio  (Rim.12,3),  treba  marljivo  da 
izučavaju i ispunjavaju svoje dužnosti, izbegavajući znatiželju prema ostalome, kako bi se 
učinili  dostojnima  da  od  Gospoda  čuju  reči:  Dobro,  slugo  dobri,  u  malome  si  bio  veran,  nad 
mnogim ću te postaviti (Mt.25,21). 

  

Pitanje  236.  Kako  oni  koji  su  udostojeni  da  nauče  četiri  Jevanđelja  treba  da  prihvate 
blagodat? 

Odgovor: Gospod je rekao: A od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti (Lk.12,48). 
Stoga oni treba više od drugih da se boje i trude, kao što uči apostol, govoreći: A sarađujući 
s  Njim,  molimo  vas  da  ne  primite  uzalud  blagodat  Božiju  (2.Kor.6,1).  To  se  postiže  ukoliko 
verujemo Gospodu, koji kaže: Kad ovo znate, blaženi ste ako to tvorite (Jn.13,17). 

  

Pitanje 237. Koja duša se usmerava po volji Božijoj? 

Odgovor: Po volji Božijoj se usmerava duša koja je prihvatila poziv Gospodnji: Ako hoće ko 
za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt. 16,24). Jer, onaj ko najpre 
ne  ispuni  zapovest  o  samoodricanju  i  uzimanju  krsta,  kasnije  će  sam  u  sebi  naći  mnogo 
prepreka u hođenju za Hristom. 

  

Pitanje 238. Da li je moguće neprestano pevati, ili čitati Reč Božiju, ili razmišljati o njoj, 
tako da ne ostane vremena za nečiste telesne potrebe koje poneke susreću? 

Odgovor: U vezi sa tim apostol daje pravilo, rekavši: A sve neka biva blagoobrazno i uredno 
(1.Kor.14,40). Stoga se treba više starati o blagoobraznosti i doličnosti u odnosu na vreme i 
mesto. 

  

Pitanje 239. Koja je riznica ʺdobraʺ, a koja ʺzlaʺ? 

Odgovor:  Umudrenost  u  svakoj  vrlini  po  Hristu,  koja  služi  na  slavu  Božiju,  jeste  dobra 
riznica, a poročna domišljatost o onome što je zabranjeno Gospodom, jeste zla riznica. Iz 
tih riznica, prema iskazu Gospoda, svako u delima i rečima svojim iznosi ʺzloʺ ili ʺdobroʺ 
(Mt.12,35). 

  

Pitanje 240. Zašto je rečeno: Široka su vrata i širok put što vode u propast (Mt.7,13)? 

Odgovor: Po velikom čovekoljublju, Gospod je radi objašnjenja učenja istine koristio reči i 
nazive  predmeta  koji  su  nam  poznati.  Skretanje  sa  pravog  puta  koji  se  proteže  zemljom 
upućuje na širi prostor. Tako i onaj ko izbegava put koji vodi u Carstvo nebesko, govori 
On,  stupa  na  širok  prostor  prelesti.  Reči,  pak,  ʺprostranʺ  i  ʺširokʺ  su,  po  mom  mišljenju, 
istoznačne,  budući  da  se  široko  i  kod  onih  koji  su  upoznati  sa  spoljašnjom  učenošću 
naziva prostranim. Stoga je polje, tj. mesto prelesti prostrano, a njegov kraj je ‐ propast. 

  

Pitanje 241. Zbog čega su ʺuskaʺ vrata i ʺtesanʺ put koji vodi ʺu životʺ i kako da čovek 
stupa njima (Mt.7,14)? 

Odgovor:  Ni  ovde  usko  i  tesno  ne  označavaju  nešto  različito.  Reč  ʺtesanʺ  označava  viši 
nivo uskosti, pri čemu je put tako uzak da onaj koji ide treba da se stegne, tj. da se stisne sa 
obe strane, budući da je opasno svako skretanje i na levu i na desnu stranu, kao na mostu 
sa koga je, ma na koju stranu se okrenuo, spremna da te primi reka koja teče ispod. Stoga 
David kaže: Na stazu mi postaviše sablazni (Ps.139,6). Zbog toga, onaj ko je namerio da uđe u 
život uskim i tesnim Dutem, mora da se čuva svakog skretanja i uklanjanja od zapovesti 
Gospodnjih,  ispunjavajući  ono  što  je  napisano:  Ne  skreći...  ni  na  desno  ni  na  levo  (Pon. 
Zak.17,11). 

  

Pitanje 242. Šta znače reči: U bratoljublju budite jedni prema drugima nežni (Rim.12,10)? 

Odgovor:  Nežnom  ljubavlju  može  se  nazvati  viši  nivo  prijateljstva,  koji  se  sastoji  u 
plamenom  raspoloženju  i  težnji  onoga  ko  voli  prema  voljenom.  Prema  tome,  da 
bratoljublje ne bi bilo spoljašnje, nego unutarnje i plameno, rečeno je: U bratoljublju budite 
jedni prema drugima nežni. 

  

Pitanje  243.  Šta  zahteva  apostol,  govoreći:  Gnevite  se  ali  ne  grešite;  sunce  da  ne  zađe  u 
gnevu vašemu, budući da na drugom mestu kaže: Svaka gorčina i gnev i ljutina neka su 
daleko od vas (Ef.4,26; 31). 

Odgovor:  Mielim  da  apostol  ovde  govori  o  podražavanju  Gospodu.  Naime,  rekavši  u 
Jevanđelju:  Kako  je  kazano  starima,  Gospod  odmah  dodaje:  A  ja  vam  kažem  (Mt.5,21;  22). 
Tako je i apostol najpre pomenuo drevnu izreku, koja je izrečena onima koji su tada živeli: 
Gnevite  se  ali  ne  grešite  (Ps.4,5),  da  bi  odmah  dodao  ono  što  priliči  nama,  rekavši:  Svaka 
gorčina i gnev i ljutina i vika neka su daleko od vas. 

  

Pitanje 244. Šta znači: Podajte mesto gnevu (Rim.12,19)? 
Odgovor:  To  znači  isto  što  i:  Ne  protivite  se  zlu,  kao  što  je  napisano,  ili:  Onome  koji  vas 
udari  po  desnom  obrazu  okrenite  i  drugi  (Mt.5,39‐41),  ili,  pak:  A  kad  vas  poteraju  u  jednom 
gradu, bežite u drugi (Mt.10,23). 

  

Pitanje 245. Ko je mudar kao zmija i bezazlen kao golub (Mt.10,16)? 

Odgovor:  Mudar  je  kao  zmija  onaj  ko  promišljeno  izlaže  učenje,  razumevajući  kako  da 
uspešno dovede slušaoce do potčinjavanja. Bezazlen je, pak, kao golub onaj ko uopšte ne 
pomišlja  da  se  sveti  onome  ko  smišlja  zlo,  nego  nastavlja  da  mu  čini  dobročinstva,  po 
zapovesti apostola: A vama... da ne dosadi dobro činiti (2.Sol.Z,13). Jer, Gospod tu zapovest 
daje  učenicima,  šaljući  ih  na  propoved.  Njima  je,  naime,  bila  potrebna  i  mudrost  radi 
uveravanja, i nezlobivost prema onima koji smišljaju zlo. I kao što je nekada zmija umela 
da  priđe  sa  ljubaznim  licem  i  da  primamljivo  govori  radi  odvajanja  od  Boga  i 
potčinjavanja  grehu,  tako  i  mi  treba  da  odaberemo  i  lice,  i  mesto,  i  vreme,  te  da  na  sve 
načine utvrdimo ʺreči na suduʺ (Ps.111,5), radi odvajanja od greha i potčinjavanja Bogu, u 
iskušenjima čuvajući trpljenje do kraja, kao što je napisano (Mt.24,13). 

  

Pitanje 246. Šta znači: Ljubav ne čini što ne pristoji (1.Kor.13,5)? 

Odgovor: To znači isto što i reći da se ne udaljava od svog sopstvenog uzora. Njen, pak, 
uzor jesu osobine koje su nabrojane na istom mestu kod apostola (st. 4‐7). 

  

Pitanje 247. Pismo kaže: Ne hvalite se, i ne govorite oholo (1.Car.2,3). I apostol ponekad 
iznosi: A što govorim, ne govorim po Gospodu, nego kao u bezumlju, hvaleći se na ovakav 
način (2.Kor.11,17), i još: Postadoh bezuman hvaleći se (2.Kor.12,11), a ponekad dopušta 
hvalu:  A  koji  se  hvali,  Gospodom  neka  se  hvali  (2.Kor.10,17).  Koja  je,  dakle,  hvala  u 
Gospodu, ako je je zabranjena?  

Odgovor:  Kod  apostola  se  veoma  jasno  vidi  nužno  suprotstavljanje  strastima.  On  to  ne 
govori  da  bi  samog  sebe  uzdigao,  nego  da  bi  srušio  nerazumnu  oholost  i  nadmenost 
nekih. O pohvali u Gospodu se radi kada čovek svoja dobra dela ne pripisuje samom sebi, 
nego  Njemu,  govoreći:  Sve  mogu  u  Hristu  koji  .mi  daje  moć  (Fil.4,13).  Zabranjena,  pak, 
pohvala  može  biti  dvostruka,  tj.  ili  prema  rečenom:  Grešnik  se  hvali  pohotama  duše  svoje 
(Ps.9, 24), i: Što se hvališ zlobom, silni (Ps.51,3), ili po rečenom: Oni sve čine da ih vide ljudi 
(Mt.6,5),  u  želji  da  budu  pohvaljeni,  tj.  kao  da  se  hvale  učinjenim.  Takvi  se,  međutim, 
mogu nazvati i kradljivcima svetinje, budući da prisvajaju darove Božije i za sebe otimaju 
slavu koja priliči Bogu. 

  
Pitanje 248. [Rečeno je]: Gospod daje mudrost, i od Njegovog lica dolazi znanje i razum 
(Prič.2,6)  i:  Jednome  se  daje  kroz  Duha  reč  mudrosti;  a  drugome  reč  znanja  (1.Kor.12,8). 
Zašto onda Gospod prekoreva učenike: Eda li ste i vi još nerazumni (Mt.15,16), a apostol 
neke osuđuje kao ʺnerazumneʺ (Rim.1,31)? 

Odgovor: Onaj ko poznaje dobrotu Boga, koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje 
istine  (1.Tim.2,4),  i  ko  je  poznao  staranje  Svetoga  Duha  oko  deljenja  i  dejstva  darova 
Božijih,  poznaće  da  teškoće  u  razumevanju  ne  nastaju  zbog  nemarnosti  Dobročinitelja, 
nego  zbog  neverovanja  onih  koji  primaju  dobročinstvo.  I  opravdano  se 
okrivljuje.nerazumni kao onaj ko zatvara oči pri izlasku sunca da bi živeo u tami, i koji ne 
podiže pogled da bi primio svetlost. 

  

Pitanje 249. Šta je prepodobno, a šta pravedno (Tit.1,8)? 

Odgovor:  Po  mome  shvatanju,  prepodobno  je  dolično  i  dužno  [ponašanje]  nižeg  prema 
višem, na osnovu njegovog prvenstva, a pravedno je ono što se svakome daje po vrednosti 
dela. U vezi sa prepodobnim može se [govoriti] samo o blagodarnosti i nagradi za lepo, a 
u odnosu prema pravednom i o proceni loših dela i plati za njih. 

  

Pitanje 250. Kako se ʺsvetinje daju psimaʺ, kako se biseri bacaju pred svinje i kako se 
događa ono što je dodato: Da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas 
(Mt.7,6)? 

Odgovor:  To  nam  objašnjava  apostol  kada,  onome  što  je  rekao  Judejcima,  dodaje:  Zar  ti 
koji  se  hvališ  zakonom,  prestupanjem  zakona  vređaš  Boga  (Rim.2,23).  Ovde,  dakle,  Gospod 
zabranjuje sramotu koja se nanosi Njegovim svetim rečima, ukoliko  ih kršimo.  Posledica 
toga kršenja je da oni koji nisu u veri takođe smatraju Gospodnje pouke nečim što je lako 
prezreti. Zbog toga oni sa većom smelošću ustaju na nas i onoga koji krši kao da rastržu 
svojim prekorima i izigravanjima. 

  

Pitanje 251. Zašto Gospod jednom zabranjuje da se sa sobom na put nosi ʺkesa i torbaʺ 
(Lk.10,4), a drugi put kaže: Ali sad koji ima kesu neka je uzme, tako i torbu; a koji nema 
neka proda haljinu svoju, i kupi nož (Lk.22,36)? 

Odgovor:  To  objašnjava  sam  Gospod,  govoreći:  I  ovo  treba  na  meni  da  se  izvriš  što  je 
napisano: I uvrstiše ga među bezakonike (st.  37). Jer, odmah  posle ispunjenja proročanstva o 
nožu, On govori Petru: Jer svi koji se maše za nož, od noža će poginuti (Mt.26,52). Stoga reči: 
Ali sad koji ima kesu neka je uzme, ili ʺuzeće jeʺ (kao što je napisano u mnogim prepisima), 
nisu  zapovest,  nego  proročanstvo  Gospodnje  kojim  se  predskazuje  da  će  se  apostoli, 
zaboravivši  darove  Gospodnje  i  zakon,  usuditi  da  potegnu  i  mačeve.  A  da  Pismo  često 
zapovedni  način  govora  koristi  umesto  proročanskog,  vidi  se  na  mnogo  mesta,  kao  na 
primer:  Deca  njegova neka  budu siročići  (Ps.108,  9),  i:  Protivnik  neka  mu  stane  sa  desne  strane 
(st. 6), i slično. 

  

Pitanje  252.  Šta  je  ʺhleb  nasušniʺ,  za  čije  davanje  treba  da  se,  kao  što  smo  naučeni, 
svakodnevno molimo? 

Odgovor: Onaj ko se trudi, pamteći reči Gospoda, koji kaže: Ne brinite se dušom svojom, šta 
ćete  jesti,  ili  šta  ćete  piti  (Mt.6,25),  i  reči  apostola,  koji  zapoveda  da  se  trudimo  da  bismo 
imali davati kome je potrebno (Ef.4,28), u stvari ne radi zbog svoje sopstvene potrebe, nego 
zbog zapovesti Gospodnje (budući da je poslenik dostojan hrane svoje ‐ Mt.10,10). Tada on 
nasušni  hleb,  tj.  ono  što  služi  našoj  prirodi  za  svakodnevno  održavanje  života,  ne 
obezbeđuje  sam  sebi,  nego  ga  izmoljava  od  Boga.  Otkrivši  mu  nuždu  oskudice,  on  jede 
ono  što  mu  udeljuje onaj ko  je,  posle ispitivanja, određen da  svakog dana  ispunjava  ono 
što je rečeno: Davaše se svakome prema potrebi koju je imao (Dap.4,35). 

  

Pitanje 253. Šta je talant i kako da ga uvećamo (Mt.25)? 

Odgovor: Mislim da se ta priča odnosi na svaki Božiji dar. Ma koje se blagodati od Boga 
udostojio, [čovek] treba da se trudi da je uveća, usmeravajući je na dobročinstvo i na korist 
mnogima. Jer, niko nije lišen udela u milostivosti Božijoj. 

  

Pitanje 254. Šta znači ona menjačnica, u koju je, kako govori Gospod, trebalo da predaš 
srebro (Lk.19,23)? 

Odgovor:  Priče  svoje  sagledavanje  ne  zadržavaju  na  obliku  koji  su  jednom  uzele,  nego 
umu  krče  put  prema  samom  predmetu.  Postoji  običaj  da  se  menjačima  daje  srebro  radi 
dobitka  (jer,  saznao  sam  da  u  Aleksandriji  postoje  ljudi  koji  uzimaju  srebro  i  tako  čine). 
Tako i onaj ko primi bilo kakav dar obavezno treba da ga preda onome kome je potreban 
ili da sa njim učini ono što se kod apostola kaže o učenju: To predaj vernim ljudima, koji će 
biti kadri i druge naučiti (2.Tim.2,2). I to se ne odnosi samo na učenje, nego i na svaki drugi 
posao. Jer, jedni su dobili sposobnost, a drugi su stekli iskustvo u upravljanju. 

  

Pitanje 255. Kuda treba da ide onaj ko je čuo reči: Uzmi svoje pa idi (Mt.20,14)? 
Odgovor: Možda tamo gde je zapoveđeno da idu oni koji su postavljeni na levu stranu, tj. 
koji  su  osuđeni  zbog  toga  što  nisu  činili  dobro  (Mt.25,41‐45).  Međutim,  svako  ko  zavidi 
bratu jeste gori od lenjivoga, budući da se u Pismu na mnogo mesta zavist, obično, poredi 
sa ubistvom (Rim.1,29; Gal.5,21). 

  

Pitanje 256. Šta znači ʺplataʺ, koju dobijaju i oni jednako kao i poslednji? 

Odgovor: Ne biti okrivljen zbog onoga što se dobro učini, jeste, možda, zajedničko svima 
poslušnim.  Jer,  proslavljenje  pripada  onome  ko  se  po  pravilu  podvizavao  dobrim 
podvigom,  ko  je  završio  trku,  održao  veru  (2.Tim.4,7)  u  ljubavi  prema  Hristu  Isusu 
Gospodu našem. A možda je utvrđena ʺplataʺ ono što se u ovom veku prima ʺstostrukoʺ, 
kao što je Gospod obećao onima koji su po zapovesti Njegovoj ostavili nešto od onoga što 
su imali (Mt.19,29). I o tome je rečeno: Uzmi svoje. Oni, pak, koji su počeli ranije da rade, po 
njihovom sopstvenom mišljenju, bolovahu od neduga zavisti prema onima koji su dobili 
jednako kao i oni. Stoga oni neće naslediti život večni, nego će, primivši ʺstostrukoʺ sada, 
biti osuđeni u budućem veku zbog zavisti, i čuti: Idi. 

  

Pitanje 257. Koji su ʺplevaʺ, koju će sažeći ʺoganj neugasiviʺ (Mt.3,12)? 

Odgovor: To su oni koji, kao slama pšenici, donose korist onima koji su dostojni Carstva 
nebeskog.  Oni,  međutim,  duhovne  darove  i  telesna  dobročinstva  ne  upotrebljavaju  iz 
raspoloženja ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjem i na taj način ostaju nesavršeni. 

  

Pitanje 258. Ko je onaj koga apostol osuđuje rečima: Obmanjuje tobožnjom poniznošću i 
služenjem i ostalo (Kol.2,18)? 

Odgovor:  Mislim  da  ono  što  apostol  dodaje  razjašnjava  misao  koju  tražimo.  Jer,  apostol 
ubrzo potom ukazuje na ʺmučenje telaʺ (st. 23). Takvi su manihejci i njima slični. 

  

Pitanje 259. Ko je ʺvatren duhomʺ (Rim.12,11)? 

Odgovor: To je onaj ko sa vatrenom revnošću, neutoljivom željom i marljivom usrdnošću 
tvori volju Božiju u ljubavi prevma Hristu Isusu Gospodu našem, po napisanom: Njegove 
zapovesti uzažele veoma (Ps.111,1). 

  
Pitanje  260.  Apostol  ponekad  kaže:  Ne  budite  nerazumni  (Ef.5,17),  a  ponekad:  Ne 
smatrajte  sami  sebe  mudrim  (Rim.12,16).  Može  li,  međutim,  onaj  ko  je  razuman  da  se 
smatra nemudrim? 

Odgovor: Svaka zapovest ima svoje sopstvene granice. Jer, rečima: Ne budite nerazumni, on 
dodaje: Nego shvatite šta je volja Gospodnja, a uz reči: Ne smatrajte sami sebe mudrim, dodaje 
se:  Boj  se  Boga  i  uklanjaj  se  od  zla  (Prič.3,7).  Stoga  je  nerazuman  onaj  ko  ne  shvata  volju 
Gospodnju, a sebe smatra mudrim onaj ko se rukovodi svojim sopstvenim pomislima i ne 
hodi  sa  verom  u  reči Božije. Zbog toga,  onaj ko  hoće  da  nije nerazuman  i da nije mudar 
sam  sebi,  treba  da  verom  u  Gospodnja  shvati  volju  Njegovu  i  da  se  sa  strahom  Božijim 
ugleda  na  apostola,  koji  kaže:  Obarajući  pomisli  i  svaku  oholost,  koja  ustaje  protiv  poznanja 
Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (2.Kor.10,4‐5). 

  

Pitanje 261. Gospod je obećao: I sve što uzištete u molitvi verujući, dobićete (Mt.21,22), i 
još: Ako se dva od vas slože na zemlji u bilo kojoj stvari za koju se uzmole, daće im Otac 
moj koji je na nebesima (Mt.18,19). Zbog čega, dakle, ni sami svetitelji nisu dobijali ono 
što  su  tražili,  kao  na  primer  apostol,  koji  je  rekao:  Za  njega  triput  Gospoda  molih,  da 
odstupi od mene (2.Kor.12,8)? I on nije dobio ono za šta se molio, a isto tako ni prorok 
Jeremija, ni sam Mojsije. 

Odgovor:  Gospod  naš  Isus  Hristos  je  rekao  u  molitvi:  Oče  moj,  ako  je  moguće,  neka  me 
mimoiđe čaša ova (Mt.26,39), a potom dodao: Ali ne moja volja, no tvoja neka bude (Lk.22,42). 
Stoga  najpre  treba  da  znamo  da  nam  nije  dozvoljeno  da  tražimo  sve  što  želimo  i  da  ne 
umemo u svakoj prilici da molimo za ono što nam je na korist: Jer ne znamo kao što treba o 
čemu  ćemo  se  moliti  (Rim.8,26).  Prema  tome,  sa  velikom  obazrivošću  treba  da  tvorimo 
molitvu  u  skladu  sa  voljom  Božijom.  Oni,  pak,  koji  nisu  uslišeni  treba  da  znaju  da  im  je 
potrebno  ili  strpljenje,  ili  pojačavanje  molitve  (prema  priči  Gospodnjoj  o  tome  kako  treba 
svagda da se mole, i ne klonu ‐ Lk.18,1, i po onome što je rekao na drugom mestu: Za njegovu 
bezočnost ustaće i daće koliko mu treba ‐ 11,8), ili takođe popravljanje i revnost (prema onome 
što je Bog o nekima kazao preko proroka: Stoga kad širite ruke svoje, zaklanjam lice svoje od 
vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi. Umijte se, očistite se ‐ Is.1,15‐16). I 
sada su mnogima ruke ʺpune krviʺ. U to ne treba da sumnjaju oni koji veruju u sud koji je 
Bog izrekao onome kome je zapoveđeno da propoveda narodu i koji je, međutim, ćutao: 
ʺKrvʺ  onoga  koji  sagreši  iskaće  se  iz  ruke  ʺstražareveʺ  (Jez.33,6).  Uverivši  se  u  istinu  i 
neizbežnost toga, apostol je rekao: U današnji dan da sam čist od krvi svih. Jer, ne propustih da 
vam objavim svu volju Božiju (Dap.20, 26‐27). I ako je onaj ko samo prećuti kriv za krv onih 
koji  greše,  šta  da  se  kaže  za  one  koji  druge  sablažnjavaju  ili  onim  što  čine,  ili  onim  koji 
govore. Ponekad se događa da se molba ne ispunjava zbog nedostojnosti onoga ko moli, 
kao što je bilo sa Davidom koji se molio za izgradnju doma Božijeg. On je bio ometen ne 
stoga  što  je  bio  tuđ  bogougađanju,  nego  stoga  što  nije  smatran  dostojnim  te  stvari.  A 
Jeremija  je,  opet,  ostao  neuslišen  zbog  grehova  onih  za  koje  se  molio.  Mi  često  ostajemo 
neuslišeni  i  usled  toga  što  smo  iz  nemarnosti  propustili  vreme  u  kome  je  trebalo  tražiti 
oproštaj. Stoga se potom pokazujemo kao oni koji se mole neblagovremeno i uzaludno. Što 
se  tiče  reči:  Za  njega  triput  Gospoda  molih,  da  odstupi  od  mene,  treba  znati  da  ima  mnogo 
različitih uzroka za spoljašnje i telesne prilike, koje Bog šalje ili popušta zbog domostroja 
koji  je  važniji  nego  oslobođenje  od  nevolja,  Stoga,  onaj  ko  sazna  da  može  da  se  molbom 
oslobodi  iskušenja,  biće  uslišen  kad  se  bude  molio,  kao  dva  slepca  u  Jevanđelju,  i  deset 
gubavaca, i mnogi drugi. Onaj, pak, ko nije saznao razlog zbog koga je dopao u iskušenje 
(budući  da  se  često  cilj  radi  koga  je  poslano  iskušenje  shvata  strpljenjem)  i  moli  da  se 
izbavi od napasti (iako je potrebno da je podnese do kraja), neće biti uslišen s obzirom da 
se ne  bi  postigao cilj čovekoljublja Božijeg.  I  opet,  reči:  Ako se  dva  od  vas  slože, objašnjava 
samo  mesto.  Jer,  radi  se  o  onome  koji  izobličava  grešnika  i  onome  koji  se  izobličava. 
Gospod neće smrt grešnika, nego da se obrati i bude živ. Stoga, ukoliko se okrivljeni skruši u 
duši  i  složi  sa  namerom  onoga  koji  ga  okrivljuje,  ʺu  svakoj  stvariʺ,  tj.  za  svaki  greh  će 
dobiti  oproštaj  od  čovekoljupca  Boga.  Ako  se,  pak,  izobličavani  ne  složi  sa  onim  ko  ga 
prekoreva,  neće  se  dogoditi  oproštaj,  nego  vezivanje,  po  onome  što  je  dodato:  Što  god 
svežete na zemlji biće svezano na nebu (Mt.18,18), kako bi se ispunio sud: A ako li ne posluša ni 
Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik(st.11). 

  

Pitanje  262.  Pismo  među  ono  što  je  pohvalno  ubraja  siromaštvo  i  ubogost,  na  primer: 
Blaženi siromašni (Mt.5,3), i: Želju ubogih si uslišio Gospode (Ps.9,38), i još: Siromašni i 
ubogi  neka  hvale  ime  tvoje  (Ps.73,21).  Kakva  je,  dakle,  razlika  između  siromaštva  i 
ubogosti,  i  u  kom  smislu  David  govori  istinu  kada  kaže:  Ja  sam  sirbmašan  i  ubog 
(Ps.39,18)? 

Odgovor: Prisećajući se apostola, koji je za Gospoda rekao: Bogat budući nas radi osiromaši 
(2.Kor.8,9), smatram da je siromašan onaj ko je od bogatstva dospeo do oskudice, a ubog 
onaj ko je od početka bio u oskudici i ko je takvu nesreću bogougodno podnosio. David, 
pak,  sebe  imenuje  siromašnim  i  ubogim  bilo  stoga  što  govori  u  ime  Gospoda  (koji  je 
nazvan siromašnim u reči: Bogat budući nas radi osiromaši, a ubogim s obzirom da po telu 
beše  Sin  drvodelje,  a  ne  bogataša),  bilo  stoga  što  sam,  poput  Jova,  nije  čuvao  imetak  u 
riznicama  i  na  bogatstvo  nije  gledao  kao  na  svojinu,  nego  je  svime  raspolagao  po  volji 
Božijoj. 

  

Pitanje 263. Čemu Gospod hoće da nas pouči primerima, kojima pridodaje: Tako, dakle, 
svaki  od  vas  koji  se  ne  odrekne  svega  što  ima,  ne  može  biti  moj  učenik  (Lk.14,33)?  Jer, 
onaj  ko  hoće  da  ʺzida  kuluʺ  ili  da  se  ʺsukobiʺ  sa  drugim  carem  (st.  28‐32),  mora  da  se 
pripremi  ili  za  građenje,  ili  za  rat.  A  ako  nije  u  stanju  da  se  pripremi,  on  može  ili  da 
uopšte ne postavlja temelj ili da moli za mir. I onaj, dakle, ko poželi da postane učenik 
Gospodnji treba da se odrekne [svega]. Međutim, ukoliko zapazi da mu je teško da se 
reši  na  tako  nešto,  da  li  mu  je  dopušteno  da  od  samog  početka  ne  postane  učenik 
Gospodnji? 

Odgovor: Cilj Gospodnji u tim primerima nije da prepusti volji čovekovoj da odluči da li 
će  postati  Njegov  učenik  ili  ne,  nego  da  pokaže  nemogućnost  bogougađanja  usred 
rasejanosti  duše,  koje  je  izlažu  opasnosti  da  bude  uhvaćena  u  đavolje  zamke  i  postane 
dostojna podsmeha i poruge zbog nedovršavanja onoga što je odlučila da postigne. Moleći 
se  da  to  ne  doživi,  prorok  je  rekao:  Da  se  ne  obraduju  neprijatelji  moji  kad  se  spotakne  noga 
moja, i da ne povise glas (Ps.37,17). 

  

Pitanje  264.  Apostol  kaže:  Da  budete  iskreni  (Fil.1,10),  i  još:  Nego  iz  iskrenosti 
(2.Kor.2,17). Šta, dakle, znači ʺiskrenoʺ? 

Odgovor: Mislim da je iskreno ono što nije ni sa čim pomešano, nego krajnje očišćeno od 
svega  suprotnog,  što  je  usmereno  i  teži  samo  bogopoštovanju,  i  što  se  u  svako  doba  i  u 
svakom  delu  tačno  zahteva  radi  cilja  bogopoštovanja,  pri  čemu  se  onaj  ko  je  za  nešto 
određen ne rasejava čak ni onim što je srodno sa njegovim obavezama. Jedno se objašnjava 
iz same sveze reči. Jer, rečima: Nego od iskrenosti, apostol dodaje: Kao od Boga, pred Bogom, u 
Hristu govorimo. Drugo se, pak, objašnjava rečima: Da ne misli o sebi više nego što valja misliti, 
nego da misli smirenoumno, svaki po meri vere kako mu je Bog udelio (Rim.12,3), a i onime što 
sledi. 

  

Pitanje 265. Rečeno je: Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj 
ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa 
bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt.5,23‐24). Da li to važi samo za jereje, 
ili i za sve? I kako može svako od nas da prinosi dar žrtveniku? 

Odgovor:  Prvenstveno  i  izvorno  to  bi  trebalo  prihvatiti  kao  nešto  što  je  rečeno  jerejima. 
Međutim,  napisano  je:  Vi  ćete  se  nazvati  sveštenici  Gospodnji,  svi  služitelji  Božiji  (Is.61,6),  i: 
Mene  proslavlja  onaj  koji  prinosi  hvalu  na  žrtvu  (Ps.49,23),  i  još:  Žrtva  je  Bogu  duh  skrušen 
(Ps.50,19). Osim toga, i apostol kaže: Da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, kao 
svoje slovesno služenje (Rim.12,1). Sve to, pak, jeste zajedničko za sve. Prema tome, i svako 
od nas treba da ispunjava ono što je rečeno. 

  

Pitanje 266. Šta označava so koju treba da imamo, kao što Gospod zapoveda: Imajte soli 
u  sebi,  i  mir  imajte  među  sobom  (Mk.9,50),  i  o  kojoj  apostol  kaže:  Reč  vaša  da  biva 
svagda u blagodati, solju začinjena (Kol.4,6)? 
Odgovor: I ovde je misao očigledna iz onoga što je povezano sa svakim od tih mesta. Jer, 
iz  reči  Gospodnjih  se  poučavamo  da  ne  dajemo  nikakav  povod  za  međusobni  raskid  i 
razdor, nego da uvek svezom mira čuvamo sebe u jedinstvu duha. Onaj, pak, ko se seća 
onoga  ko  je  rekao:  Jede  li  se  hleb  bez  soli,  i  ima  li  ukusa  u  praznim  rečima  (Jov  6,6),  iz  reči 
apostola će naučiti da upotrebljava reč za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat 
onima  koji  slušaju  (Ef.4,29).  On  će  se  koristiti  pogodnošću  vremena  i  blagoobraznošću 
poretka kako bi oni koji slušaju postali još poslušniji. 

  

Pitanje  267.  Ako  će  jedan  biti  ʺmnogo  bijenʺ,  a  drugi  ʺmaloʺ  (Lk.12,47‐48),  kako  neki 
govore da neće biti kraja mučenju? 

Odgovor:  Ono  što  je  na  nekim  mestima  bogonadahnutog  Pisma  rečeno,  kako  izgleda, 
zaobilazno  i  prikriveno,  razjašnjava  se  onim  što  je  na  drugim  mestima  rečeno  otkriveno. 
Prema tome, Gospod odlučno govori da će neki otići u muku večnu (Mt. 25,46), ili opet neke 
šalje u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (st. 41), dok na drugom mestu 
pominje ʺpakao ognjeniʺ, i dodaje: Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi (Mk.9, 47‐48), te 
još  od  davnine  preko  proroka  predskazuje  da  crv  njihov  neće  umreti  i  oganj  njihov  neće  se 
ugasiti  (Is.66,24).  Prema  tome,  onaj  ko  i  pored  tolikog  broja  sličnih  svedočenja,  koja  se 
nalaze  na  mnogo  mesta  bogonadahnutog  Pisma,  kao  da  zaboravlja  izreke  i  određenja 
Gospodnja, te sebi obećava kraj mučenju (kako bi se slobodnije odlučivao na greh), mora 
da je upao u jednu od đavoljih zamki. Jer, kad bi postojao kraj večnom mučenju, svakako 
bi  i  večni  život  morao  imati  kraj.  Međutim,  kad  sebi  ne  dozvoljavamo  da  tako  nešto 
pomislimo o životu, na osnovu čega određujemo kraj večnom mučenju? Jer, i uz jedno i uz 
drugo  se  podjednako  nalazi  pridev  ʺvečniʺ?  I  ovi  će  otići,  rečeno  je,  u  muku  večnu,  a 
pravednici u život večni (Mt.25,46). Složivši se sa tim, treba da znamo da izrazi ʺbiće mnogo 
bijenʺ,  i  ʺbiće  malo  bijenʺ  ne  označavaju  kraj,  nego  različnost  muke.  Jer,  Bog  je  pravedni 
Sudija,  koji  ne  samo  dobrima,  nego  i  poročnima  daje  po  njihovim  delima:  neko  može 
zaslužiti oganj neugasivi, ali slabiji a ne onaj koji jače peče; neko drugi zaslužuje crva koji 
ne umire, ali koji izaziva manji a ne surovi bol; neko biva osuđen na geenu, u kojoj, opet, 
postoje različite vrste muka; a neko se šalje u tamu najkrajnju, gde može da postoji plač, ili 
škrgut zuba od strašnih muka. Sama tama najkrajnja (spoljašnja) bez sumnje pokazuje da 
postoji i unutrašnja. U Pričama je rečeno: Na dnu pakla (Prič.9, 18). To pokazuje da se neki 
nalaze u paklu, premda ne na njegovom dnu, već na lakšim mukama. To se može i sada 
primetiti kod telesnog stradanja. Jer, jedan je bolestan od groznice sa napadima i drugim 
bolovima, a drugi oseća samo groznicu, i to ne jednako sa drugim; neko nema groznicu, 
nego ga muči bol u nekom udu; i jednoga bol muči više, a drugoga manje. Dakle, ʺmnogoʺ 
i ʺmaloʺ Gospod kaže u svakodnevnom značenju reči, kao i drugo slično. Jer, znamo da se 
takav  način  govora  često  koristi  za  one  koji  pate  samo  od  neke  bolesti,  na  primer  kada 
govorimo o čoveku koji je bolestan samo od groznice, ili oseća bol u oku, diveći se veličini 
njegovog  trpljenja  ili  tegoba  koje  je  izdržao.  Stoga  opet  ponavljam  da  biti  ʺmnogoʺ  ili 
ʺmaloʺ bijen ne označava produžavanje ili prekraćivanje vremena, nego različitost kazne. 

  

Pitanje 266. Šta označava so koju treba da imamo, kao što Gospod zapoveda: Imajte soli 
u  sebi,  i  mir  imajte  među  sobom  (Mk.9,50),  i  o  kojoj  apostol  kaže:  Reč  vaša  da  biva 
svagda u blagodati, solju začinjena (Kol.4,6)? 

Odgovor: I ovde je misao očigledna iz onoga što je povezano sa svakim od tih mesta. Jer, 
iz  reči  Gospodnjih  se  poučavamo  da  ne  dajemo  nikakav  povod  za  međusobni  raskid  i 
razdor, nego da uvek svezom mira čuvamo sebe u jedinstvu duha. Onaj, pak, ko se seća 
onoga  ko  je  rekao:  Jede  li  se  hleb  bez  soli,  i  ima  li  ukusa  u  praznim  rečima  (Jov  6,6),  iz  reči 
apostola će naučiti da upotrebljava reč za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat 
onima  koji  slušaju  (Ef.4,29).  On  će  se  koristiti  pogodnošću  vremena  i  blagoobraznošću 
poretka kako bi oni koji slušaju postali još poslušniji. 

  

Pitanje  267.  Ako  će  jedan  biti  ʺmnogo  bijenʺ,  a  drugi  ʺmaloʺ  (Lk.12,47‐48),  kako  neki 
govore da neće biti kraja mučenju? 

Odgovor:  Ono  što  je  na  nekim  mestima  bogonadahnutog  Pisma  rečeno,  kako  izgleda, 
zaobilazno  i  prikriveno,  razjašnjava  se  onim  što  je  na  drugim  mestima  rečeno  otkriveno. 
Prema tome, Gospod odlučno govori da će neki otići u muku večnu (Mt; 25,46), ili opet neke 
šalje u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (st. 41), dok na drugom mestu 
pominje ʺpakao ognjeniʺ, i dodaje: Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi (Mk.9, 47‐48), te 
još  od  davnine  preko  proroka  predskazuje  da  crv  njihov  neće  umreti  i  oganj  njihov  neće  se 
ugasiti  (Is.66,24).  Prema  tome,  onaj  ko  i  pored  tolikog  broja  sličnih  svedočenja,  koja  se 
nalaze  na  mnogo  mesta  bogonadahnutog  Pisma,  kao  da  zaboravlja  izreke  i  određenja 
Gospodnja, te sebi obećava kraj mučenju (kako bi se slobodnije odlučivao na greh), mora 
da je upao u jednu od đavoljih zamki. Jer, kad bi postojao kraj večnom mučenju, svakako 
bi  i  večni  život  morao  imati  kraj.  Međutim,  kad  sebi  ne  dozvoljavamo  da  tako  nešto 
pomislimo o životu, na osnovu čega određujemo kraj večnom mučenju? Jer i uz jedno i uz 
drugo  se  podjednako  nalazi  pridev  ʺvečniʺ?  I  ovi  će  otići,  rečeno  je,  u  muku  večnu,  a 
pravednici u život večni (Mt.25,46). Složivši se sa tim, treba da znamo da izrazi ʺbiće mnogo 
bijenʺ,  i  ʺbiće  malo  bijenʺ  ne  označavaju  kraj,  nego  različnost  muke.  Jer,  Bog  je  pravedni 
Sudija,  koji  ne  samo  dobrima,  nego  i  poročnima  daje  po  njihovim  delima:  neko  može 
zaslužiti oganj neugasivi, ali slabiji a ne onaj koji jače peče; neko drugi zaslužuje crva koji 
ne umire, ali koji izaziva manji a ne surovi bol; neko biva osuđen na geenu, u kojoj, opet, 
postoje različite vrste muka; a neko se šalje u tamu najkrajnju, gde može da postoji plač, ili 
škrgut zuba od strašnih muka. Sama tama najkrajnja (spoljašnja) bez sumnje pokazuje da 
postoji i unutrašnja. U Pričama je rečeno: Na dnu pakla (Prič.9, 18). To pokazuje da se neki 
nalaze u paklu, premda ne na njegovom dnu, već na lakšim mukama. To se može i sada 
primetiti kod telesnog stradanja. Jer, jedan je bolestan od groznice sa napadima i drugim 
bolovima, a drugi oseća samo groznicu, i to ne jednako sa drugim; neko nema groznicu, 
nego ga muči bol u nekom udu; i jednoga bol muči više, a drugoga manje. Dakle, ʺmnogoʺ 
i ʺmaloʺ Gospod kaže u svakodnevnom značenju reči, kao i drugo slično. Jer, znamo da se 
takav  način  govora  često  koristi  za  one  koji  pate  samo  od  neke  bolesti,  na  primer  kada 
govorimo o čoveku koji je bolestan samo od groznice, ili oseća bol u oku, diveći se veličini 
njegovog  trpljenja  ili  tegoba  koje  je  izdržao.  Stoga  opet  ponavljam  da  biti  ʺmnogoʺ  ili 
ʺmaloʺ bijen ne označava produžavanje ili prekraćivanje vremena, nego različitost kazne. 

  

Pitanje 268. U kom smislu se neki nazivaju sinovima protivljenja i decom gneva (Ef.2,2‐
3)? 

Odgovor:  Decom  ili  sinovima  nečijim  Gospod  obično  naziva  one  koji  ispunjavaju  volju 
onog čija su deca, bio on dobar ili zao. Jer, On kaže: Da ste deca Avraamova, činili biste dela 
Avraamova (Jn.8,39), i još: Vama je otac đavo, i želje oca seoga hoćete da činite (st. 44). Stoga i sin 
protivljenja postaje onaj ko čini dela protivljenja. Đavo se ne naziva samo grešnikom, nego 
i samim grehom, budući da je postao prvi uzročnik greha. Iz istog razloga, đavo može biti 
i samo protivljenje. Dete, pak, gneva jeste onaj ko je sebe učinio dostojnim gneva. One koji 
su  dostojni  Gospoda  i  čine  dela  svetlosti  i  dana,  apostol  naziva  sinovima  svetlosti  i 
sinovima dana (1.Sol.5,5). Tako treba razumeti i reči: Bejasmo deca gneva (Ef.2,3).Uostalom, 
treba znati da je sin protivljenja isto što i dete gneva, budući da je Gospod rekao: A ako je 
neposlušan Sinu, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu (Jn.3,36). 

  

Pitanje  269.  Napisano  je:  Čineći  volju  tela  i  pomisli  (Ef.  2,3).  Zar  je  jedno  volja  tela,  a 
drugo pomisli. I kakvi su oni? 

Odgovor: Apostol na drugom mestu detaljno i poimenično nabraja volju tela, govoreći: A 
poznata  su  dela  tela,  koja  su:  preljuba,  blud,  nečistota,  besramnost,  idolopoklonstvo,  čaranje, 
neprijateljstva, svađe, pakosti, gnev, prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, raskalašnosti 
i  slično  ovima  (Gal.5,19‐21).  Na  drugom,  opet,  mestu  on  govori  uopštenije:  Jer  je  telesno 
mudrovanje  neprijateljstvo Bogu,  pošto  se  ne  pokorava  zakonu Božijem, niti pak može  (Rim.8,7). 
Voljom razuma, pak, mogu se nazvati pomisli koje ne potvrđuje Pismo, poput onih za koje 
je rečeno: Obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući 
svaku  pomisao  na  poslušnost  Hristu  (2.Kor.  10,4‐5).  Stoga  je  nužno  i  sigurno  uvek  i  svagde 
poštovati ono što je rekao David: Odluke tvoje su... savetnici moji (Ps. 118,24). 

  

Pitanje 270. Šta znače reči: Zbunjivani, ali ne očajni (2.Kor.4,8)? 
Odgovor:  Apostol  pokazuje  postojanost  svog  uzdanja  u  Boga  kroz  suprotnost  ljudskom 
mudrovanju.  U  skladu  sa  tim  on  izlaže  svaku  misao  koja  se  navodi  na  ovom  mestu.  Po 
ljudskom  mudrovanju  on  kaže:  Svačim  smo  ugnjetavani,  a  po  uzdanju  u  Boga:  Ali  ne 
potišteni.  I  opet,  po  ljudskom  mudrovanju  on  kaže:  Zbunjivani,  a  po  nadi  u  Boga:  Ali  ne 
očajni. Na sličan način govori i o ostalom. I na drugom mestu on govori slično: Kao oni koji 
umiru  a  evo  živimo,  kao  kažnjavani  ali  ne  ubijani,  kao  žalošćeni  a  uvek  radosni,  kao  siromašni  a 
mnoge bogateći, kao oni koji ništa nemaju a sve poseduju (2.Kor.6,9‐10). 

  

Pitanje 271. Gospod je rekao: Ali podajte milostinju od onoga što je unutra; i gle, sve će 
vam biti čisto (Lk.11,41). Zar će se milostinjom dobiti očišćenje od svega, ma koliko ko 
zgrešio? 

Odgovor:  Ono  što  je  prethodno  rečeno  objašnjava  ono  što  se  navodi.  Jer,  On  je  najpre 
rekao: Spolja čistite čašu i zdelu, a iznutra ste puni grabeža i zlobe (st. 39), a zatim dodao: Ali 
podajte milostinju od onoga što je unutra; i gle, sve će vam biti čisto. ʺSveʺ se odnosi na ono u 
čemu grešimo i činimo zlo kroz otimanje i lakomost. To izražava i Zakhej, rekavši: Evo pola 
imanja svoga daću siromasima, i ako koga nečim oštetih, vratiću četvorostruko (Lk.19,8). Stoga se 
svi gresi, koji mogu da budu otplaćeni i za koje se može platiti nekoliko puta više, očišćuju 
na ovaj način. Međutim, taj način nije sam po sebi dovoljan za očišćenje, nego je prethodno 
potrebno milosrđe Božije i krv Hristova, kojom imamo izbavljenje i od svih drugih grehova 
(Ef.1, 7), tvoreći za svaki greh plodove dostojne pokajanja (Lk.3,8). 

  

Pitanje  272.  Postoji  zapovest  Gospodnja:  Ne  brinite  se  za  sutra  (Mt.6,34).  Kako  da 
ispravno razumemo ovu zapovest? Jer, vidimo da imamo mnoge brige za ono što nam je 
neophodno. Mi čak nagomilavamo i ono što može da stoji duže vreme? 

Odgovor: Onaj ko je prihvatio učenje Gospoda, koji kaže: Nego ištite najpre Carstvo Božije i 
pravdu  njegovu,  ko  ne  sumnja  u  istinu  obećanja  Onoga  koji  je  dodao:  I  ovo  će  vam  se  sve 
dodati (Mt.6,33), svoju dušu ne raslabljuje svakodnevnim brigama, koje zagušuju reč i čine 
je  neplodnom  (Mt.13,22).  Podvizavajući  se  dobrim  podvigom  bogougađanja,  on  veruje 
Gospodu  koji  je  rekao:  Jer  je  poslenik  dostojan  hrane  svoje  (Mt,10,10),  i  ni  malo  se  ne 
uznemirava zbog nje. On se ne trudi radi samoga sebe, nego radi zapovesti Hristove, kao 
što  je  pokazao  i  poučio  apostol,  rekavši:  Sve  vam  pokazah  da  se  tako  valja  truditi  i  pomagati 
nemoćnima (Dap.20,35). Jer, brinuti se radi samoga sebe jeste dokaz samoljublja, a brinuti se 
i  truditi  se  radi  zapovesti  jeste  obeležje  pohvalnog  hristoljubivog  i  bratoljubivog 
raspoloženja. 

  

Pitanje 273. Kakvim delima se huli na Duha Svetoga (Mk.Z, 29; Mt.12,31‐32)? 
Odgovor: Iz hule koju su nekada izgovorili fariseji (kojima je i izrečena ova osuda), vidi se 
da i sada huli na Duha Svetoga onaj ko Njegova delovanja i plodove pripisuje protivniku. 
Tome podležu i mnogi koji usrdnoga nepromišljeno nazivaju taštim, zatim oni koji onoga 
ko  pokazuje  dobru  revnost  lažno  okrivljuju  za  gnev,  i  drugi  koji  na  sličan  način  lažno 
pripisuju svoja zla podozrenja. 

  

Pitanje 274. Kako čovek postaje lud u ovome veku (1.Kor.Z, 8)? 

Odgovor: On postaje takav ukoliko se uplaši suda Božijeg, koji kaže: Teško onima koji misle 
da su mudri, i sami su sebi razumni (Is.5,21), ako počne da se ugleda na onoga ko je rekao: 
Kao stoka bih pred tobom (Ps.72,22), ako odbaci svako mnenje o svojoj mudrosti, ako ništa ne 
bude smatrao dobrom pomisli i ako ništa ne bude pomišljao sam od sebe pre nego što se iz 
same zapovesti Gospodnje ne pouči onome što je bogougodno u delu, u reči, ili u pomisli. 
Jer, apostol je rekao: A takvo pouzdanje imamo u Boga kroz Hrista, ne da smo sposobni sami od 
sebe što pomisliti, nego je naša sposobnost od Boga (2.Kor.Z,4‐5), koji uči čoveka da zna, kao što 
je napisano (Ps.93,10). 

  

Pitanje  275.  Može  li  satana  da  spreči  nameru  svetitelja,  budući  da  je  napisano:  Bar  ja 
Pavle nekoliko puta htedoh doći k vama i spreči nas satana (1.Sol.2,18)? 

Odgovor:  Od  onoga  što  izvršavamo  po  Gospodu,  nešto  se  dešava  iz  duševne  namere  i 
odluke, a nešto nastaje uz pomoć tela, ili staranja, ili trpljenja. Prema tome, ono što zavisi 
od duševne namere i odluke, satana ni na koji način ne može da spreči. Onome, pak, što se 
ispunjava  uz  pomoć  telesne  delatnosti,  Bog  često  popušta  smetnje  radi  ispitivanja  i 
provere  onoga  koga  susreće prepreka,  tj.  ili da  se izobliči, ukoliko izmeni  dobru  nameru 
(poput onih što su posejani na kamenu, koji su na kratko vreme ʺs radošćuʺ prihvatili reč, 
ali  su  ʺu  vreme  iskušenjaʺ  odmah  otpali),  ili  da  se  [pohvali]  radi  revnosti  prema  dobrim 
delima, ukoliko ustraje u dobru (kao sam apostol, koji je mnogo puta nameravao da dođe 
Rimljanima, i bio sprečavan, kao što je sam priznavao, premda nije napuštao želju sve dok 
nije ispunio ono što je ranije naumio). [Slično je] i Jov pokazao trpljenje, mnogo propativši 
od  đavola,  koji  ga  je  primoravao  da  izrekne  hulu  ili  da  se  pokaže  nezahvalan  Bogu. 
Međutim,  on  čak  ni  u  najvećim  nevoljama  nije  odustajao  od  pobožnog  rasuđivanja  i  od 
ispravnih misli o Bogu. Jer, o je njemu napisano: Uza sve to ne sagreši Jov ustima svojim, niti 
reče bezumlja Bogu (Jov 1,22). 

  

Pitanje  276.  Šta  znači  ono  što  je  rekao  apostol:  Da  iskustvom  poznate  šta  je  dobra  i 
ugodna i savršena volja Božija (Rim. 12,2)? 
Odgovor: Bog hoće mnogo toga. On nešto hoće iz dugotrpeljivosti i milostivosti (što jeste i 
naziva se dobrom), a nešto iz ljutnje zbog naših grehova (što se naziva zlom). Jer, On kaže: 
Ja...  koji  gradim  mir  i  sačinjam  zlo  (Is.45,7).  On  ne  [pominje]  zlo  kojim  bivamo  kažnjavani, 
nego  kojim  bivamo  urazumljivani.  Ono,  pak,  što  urazumljuje  i  zlopaćenjem  privodi 
obraćenju, služi dobru. Prema tome, ono što Bog želi iz dugotrpeljivosti i milostivosti, i mi 
treba da želimo i da ga podražavamo. Jer, On kaže: Budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što 
je  milostiv  (Lk.6,36).  I  apostol  kaže:  Ugledajte  se,  dakle,  na  Boga  kao  deca  voljena,  i  živite  u 
ljubavi  kao  što  je  i  Hristos  nas  ljubio  (Ef.  5,1‐2).  Ono,  pak,  što  nam  On  šalje  iz  gneva  zbog 
grehova  naših  i  što  se,  kao  što  sam  rekao,  na  osnovu  toga  što  izaziva  zlopaćenje,  naziva 
zlom, mi ni u kom slučaju ne treba da činimo. [Dešava se] da je volja Božija da ljude često 
uništava glad, kuga, rat ili nešto slično. Mi, međutim, ne treba da služimo toj volji. Jer, u 
takvim slučajevima Bog koristi i zle sluge, kao što je rečeno: Posla na njih gnev jarosti svoje, 
jarost, gnev i skorb, poslanstvo zlih anđela (Ps.77,49). Zbog toga, najpre treba da utvrdimo šta 
je  dobra  volja  Božija.  Poznavši  dobru  volju,  treba  da  ispitamo  da  li  je  ujedno  i  ugodna 
Bogu. Jer, nešto, uzeto samo po sebi, može da bude volja Božija i to dobra, ali da ujedno 
nije  i  ugodna  Bogu,  ukoliko  je  ne  čini  prava  osoba,  ili  ako  se  ne  čini  u  pravo  vreme.  Na 
primer,  bila  je  volja  Božija  i  to  dobra  volja  da  se  kadi  Bogu.  Međutim,  Bogu  nije  bilo 
ugodno da to čine Datan i Aviron. I još, volja je Božija i to dobra da se čini milostinja. No, 
ako  se  čini  radi  ljudske  slave,  ona  više  nije  ugodna  Bogu.  I  opet,  bila  je  volja  Božija  i  to 
dobra da učenici ono što im se šapuće ʺna ušiʺ propovedaju ʺsa krovovaʺ (Mt.10,27). Ipak, 
Bogu nije bilo ugodno da o tome govore pre vremena. Jer, On kaže: Nikom ne kazujte što ste 
videli dok Sin Čovečiji iz mrtvih ne vaskrsne (Mt.17,9). I uopšte, svaka volja Božija je dobra i 
bogougodna  ukoliko  se  ispunjava  ono  što  je  rekao  apostol:  Sve  na  slavu  Božiju  činite 
(1.Kor.10,31),  i:  Sve  neka  biva  blagoobrazno  i  uredno  (1.Kor.14,40).  Međutim,  čak  i  vezi  sa 
onim  što  biva  po  volji  Božijoj,  i  to  dobroj  i  ugodnoj,  mi  ne  treba  da  se  prepuštamo 
bezbrižnosti, nego da se podvizavamo i brinemo da [sve] bude savršeno i bez nedostataka, 
kako u odnosu na samo delo (da je u skladu sa onim što je zapoveđeno), tako i u odnosu 
na silu onoga koji ga vrši. Jer, rečeno je: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom 
dušom  svojom,  i  svom  snagom  svojom,  i  svim  umom  svojim;  i  bližnjega  svoga  kao  samoga  sebe 
(Lk.10,27),  kao  što  Gospod  učio  i  u  Jevanđelju  po  Jovanu  (Jn.13,34).  Osim  toga,  i  svaku 
zapovest  [treba  ispunjavati],  kao  što  je  napisano  (Pon.Zak.6,6).  Jer,  rečeno  je:  Blago  tome 
slugi koga gospodar njegov, došavši, nađe da čini tako (Mt.24,46). 

  

Pitanje  277.  Šta  znači  ʺklijetʺ  u  koju,  po  Gospodnjoj  naredbi,  treba  da  uđe  onaj  ko  se 
moli (Mt.6,6)? 

Odgovor:  ʺKlijetʺ  se,  obično,  naziva  prazna  i  odvojena  soba  u  koju  stavljamo  ono  što 
hoćemo  da  sačuvamo  ili  u  kojoj  je  moguće  skriti  se,  prema  onome  što  je  rečeno  kod 
proroka:  Hajde,  narode  moj,  uđi  u  klijeti  svoje.  Prikrij  se  (Is.26,20).  Smisao,  pak,  zapovesti 
objašnjava sam predmet govora, koji je upućen onima koji pate od strasti čovekougađanja. 
Stoga će onaj koga uznemirava ova strast dobro učiniti ukoliko se ukloni i usami u molitvi, 
sve  dok  ne  stekne  naviku  da  ne  obraća  pažnju  na  ljudske  pohvale,  nego  da  se  obazire 
samo  na  Boga,  prema  primeru  onoga  ko  je  rekao:  Kao  što  su  oči  slugama  uprte  u  ruku 
gospodara  njihovih,  i  oči  sluškinjine  u  ruku  gospođe  njene,  tako  su  oči  naše  uperene  u  Gospoda 
Boga našega (Ps.122,2). Onaj, pak, ko je, po blagodati Božijoj, slobodan od ove strasti, nema 
potreba da skriva lepotu. Poučavajući nas tome, sam Gospod kazuje: Ne može se grad sakriti 
kad na gori stoji. Niti se užiže svetiljka i meće pod sud nego na svećnjak, te svetli svima koji su u 
kući. Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji 
je na nebesima (Mt.5,14‐16). Isti je smisao zapovesti i o milosrđu i postu, o kojima se govori 
na istom mestu, i uopšte o svakom činu bogopoštovanja. 

  

Pitanje 278. Kako se kod čoveka moli duh, a um ostaje bez ploda(1.Kor.14,14)? 

Odgovor: To je rečeno za one koji upućuju molitve na jeziku koji je nepoznat onima koji 
slušaju. Jer, apostol kaže: Jer, ako se tim jezikom molim Bogu, moj duh se moli, a um je moj bez 
ploda.  Kada  su  reči  molitve  nepoznate  prisutnima,  um  onoga  ko  se  moli  je  ʺbez  plodaʺ, 
budući da niko nema koristi. A kada prisutni razumeju molitvu, koja može koristiti onima 
koji slušaju, um onoga ko se moli daje plod: popravljanje onih koji se koriste. Isto se mora 
reći i za svako izgovaranje reči Božije. Jer, napisano je: Iz vaših usta neka izlazi samo dobra 
reč za izgrađivanje onoga što je potrebno (Ef.4,29). 

  

Pitanje 279. Šta znači: Pojte razumno (Ps.46,8)? 

Odgovor:  Ono  što  je  osećaj  kakvote  jela  pri  obedovanju,  to  je  razumevanje  u  odnosu  na 
reči svetoga Pisma. Jer, rečeno je: Grlo kuša jelo, a um raspoznaje reči (Jov 12,11). Prema tome, 
onaj  čija  je  duša  osetljiva  za  smisao  svake  reči,  kao  što  je  ukus  osetljiv  prema  kakvoti 
svakoga jela, ispunjava zapovest koja kaže: Pojte razumno. 

  

Pitanje 280. Ko je ʺčisti srcemʺ (Mt.5,8)?  

Odgovor: To je onaj ko ne poznaje prezir prema zapovesti Božijoj, kao ni zanemarivanje, 
ni nemarnost. 

  

Pitanje 281. Treba li primoravati onu koja ne želi da poje Psalme? 

Odgovor: Ona koja ne pristupa usrdno pojanju Psalama, na kojoj se ne vidi raspoloženje 
onoga  koji  je  rekao:  Kako  su  slatke  grlu  mome  reči  tvoje,  slađe  od  meda  ustima  mojima 
(Ps.118,103),  i  koja  lenjost  ne  smatra  velikom  štetom,  treba  ili  da  se  popravi,  ili  da  bude 
isterana, kako malo kvasca ne bi ukiselilo sve testo (Gal.5,9). 

  

Pitanje  282.  Ko  su  oni  koji  su  na  reč:  Jedosmo  pred  tobom  i  pismo,  dobili  odgovor:  Ne 
poznajem vas (Lk.13,26‐27)? 

Odgovor: Možda su to oni koje je opisao apostol govoreći u prvom licu: Ako jezike čovečije i 
anđelske  govorim... i  znam  sve  tajne  i  sve  znanje,  i  ako imam  svu  veru,  i  ako  razdam  sve  imanje 
svoje,  i  ako  predam  telo  svoje  da  se  sažeže,  a  ljubavi  nemam,  ništa  mi  ne  koristi  (1.Kor.13,1‐3). 
Tome je apostola poučio Gospod, koji je za neke rekao: Čine ʺda ih videʺ ljudi. Zaista vam 
kažem: Primili su platu svoju (Mt.6,1‐2). Jer, ono što se ne čini iz ljubavi prema Bogu, nego 
radi  pohvale  od  ljudi,  ma  kakvo  bilo,  ne  zadobija  pohvalu  za  bogopoštovanje.  Naprotiv, 
ono se osuđuje zbog čovekougodništva, ili samougađanja, ili zbog častoljublja ili zavisti, ili 
zbog  kakve  druge  slične  krivice.  Stoga  Gospod  sve  tome  slično  naziva  delom  nepravde, 
budući  da  onima  koji  su  rekli:  Jedosmo  pred  tobom,  kaže:  Odstupite  od  mene  svi  koji  činite 
nepravdu. I kako da ne budu tvorci nepravde oni koji zloupotrebljavaju darove Božije da bi 
postigli zadovoljstvo? Takvi su, na primer, bili oni za koje apostol kaže: Jer, mi nismo kao 
mnogi  oni  koji  trguju  rečju  Božijom  (2.Kor.2,17):  i  još:  Koji  misle  da  je  pobožnost  izvor  dobitka 
(1.Tim.6,5), i mnogo nalik tome. Od svega toga apostol se pokazao čist, govoreći: A ne kao 
oni  koji  ugađaju  ljudima,  nego  Bogu  koji  ispituje  srca  naša.  Jer,  kao  što  znate,  nikada  ne 
nastupasmo radi laskanja, niti zbog pohlepe, Bog je svedok; ne tražeći slave od ljudi, ni od vas ni od 
drugih (1.Sol.2,4‐6).  

  

Pitanje 283. Da li je onaj ko ispunjava nečiju volju ujedno i njegov saučesnik? 

Odgovor: Ako verujemo Gospodu koji kaže: Svaki koji čini greh rob je grehu (Jn.8,34), i još: 
Vama je otac đavo, i želje oca svoga hoćete da činite (st. 44), znaćemo da on nije naprosto njegov 
saučesnik.  Naprotiv,  po  reči  Gospoda,  on  onoga  čije  delo  tvori  priznaje  za  svoga 
gospodara i oca. O tome jasno svedoči i apostol, govoreći: Ne znate li da kome dajete sebe za 
sluge  u  poslušnost,  sluge  ste  onoga  koga  slušate:  ili  greha  za  smrt,  ili  poslušnosti  za  pravednost 
(Rim.6,16)? 

  

Pitanje 284. Da li će biti nerazborito da bratstvo od drugih primi ono što mu je potrebno 
ukoliko se desi da osiromaši usled nekih okolnosti ili bolesti? I ako treba, od koga da 
uzme? 

Odgovor: Onaj ko se seća Gospoda, koji je rekao: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje 
braće,  meni  učiniste  (Mt.25,40),  sa  posebnom  pažnjom  i  revnošću  će  brinuti  o  tome  da 
postane dostojan da se nazove brat Gospodnji. Prema tome, ako je neko takav, ne treba da 
se dvoumite, nego primajući zahvaljujte. Od koga, pak, kada i kako treba primati, treba da 
rasudi  onaj  kome  su  poverene  zajedničke  brige,  sećajući  se  Davida  koji  je  rekao:  Ulje 
bezbožnika da ne namaže glavu moju (Ps.140,5), i još: Meni služi onaj ko hodi putem neporočnim 
(Ps.100,6). 

  

Pitanje  285.  Treba  li  bratstvo,  koje  trguje  sa  drugim  bratstvom,  da  nastoji  na 
odgovarajućoj ceni za stvar? 

Odgovor:  Ne  mogu  reći  da  Pismo  dopušta  braći  da  kupuju  i  prodaju  jedni  od  drugih, 
budući da smo naučeni da delimo međusobno po potrebi, prema napisanom: Vaš suvišak 
da  bude  za  njihov  nedostatak,  da  i  njihoe  suvišak  bude  za  vaš  nedostatak;  da  bude  jednakost 
(2.Kor.8,14).  A  ako  se  nekad  i  dogodi  takva  potreba,  o  tome  da  cena  ne  bude  ispod 
odgovarajuće  treba  više  da  se  postara  kupac,  negoli  prodavac.  Oboje,  pak,  treba  da  se 
sećaju onoga ko je rekao: Nije dobro činiti štetu pravedniku (Prič.17, 26). 

  

Pitanje 286. Da li onoga ko živi u bratstvu i koga obuzme telesna bolest, treba odvesti u 
gostoprimnicu? 

Odgovor: Svako mesto i svaki posebni cilj treba da služi opštoj koristi u slavu Božiju. 

  

Pitanje 287. Koji su plodovi dostojni pokajanja (Lk.3,8)? 

Odgovor:  To  su  dela  pravde,  suprotna  grehu,  koja  treba  da  rađa  onaj  ko  se  kaje, 
ispunjavajući ono što je rečeno: Da budete plodni u svakom dobrom delu (Kol.1,10). 

  

Pitanje 288. Kome onaj ko želi da ispovedi svoje grehe treba da se ispovedi: svima, bilo 
kome, ili samo nekima? 

Odgovor:  Cilj  Božijeg  čovekoljublja  prema  grešnicima  je  očigledan,  kao  što  je  napisano: 
Neću  smrti  grešnika,  nego  da  se  obrati  i  bude  živ  (Jez.33,11).  Način  obraćenja  treba  da 
odgovara grehu i plodovi treba da su dostojni pokajanja, kao što je napisano: Rodite plodove 
dostojne pokajanja (Lk.3,8), kako, usled nedostatka plodova, ne bi bila ostvarena pretnja koja 
je pridodata: Svako drvo koje dobra roda ne rađa seče se i u oganj baca (st. 9). Stoga grehe treba 
ispovedati  pred onim  kome je poveren  domostroj  tajni  Božijih.  Mi  nalazimo  da  su  se i  u 
starini  pokajnici  ispovedali  pred  svetiteljima.  Jer,  u  Jevanđelju  je  napisano  da  su  [ljudi] 
Jovanu Krstitelju ispovedali grehe svoje (Mt.3,6), i u Delima ‐ apostolima, koji su sve krstili 
(Dap.19,18). 

  

Pitanje 289. Šta treba da radi onaj ko se pokajao zbog greha i ponovo upao u isti greh? 

Odgovor: Onaj ko se jednom pokajao zbog greha, pa ponovo čini isti greh, svakako se nije 
očistio  od  njegovog  uzroka.  Tako  iz  njega,  kao  iz  nekakvog  korena,  opet  nužno  izrasta 
slično. I ko poželi da podseče grane biljke, ostavivši koren, [čini] da iz preostalog korena 
opet  izrasta  isto  [granje].  Isto  tako,  neki  grehovi  nemaju  početak  u  samima  sebi,  nego  se 
rađaju  iz  drugih  grehova.  Onaj,  dakle,  ko  želi  da  se  očisti  od  njih,  neminovno  mora  da 
iščupa iz sebe prve uzroke tih grehova. Na primer, svađa i zavist ne nastaju sami od sebe, 
neko izrastaju iz korena slavoljublja. Onaj ko ište slavu od ljudi, svađa se sa onim ko ima 
veliku  slavu  ili  zavidi  onome  ko  se  proslavlja  više  od  njega.  Stoga,  onaj  ko  jednom  sebe 
osudi  zbog  zavisti  ili  svađe,  pa  ponovo  padne  u  iste  grehe,  treba  da  zna  da  je  u  dubini 
bolestan od prvog  njihovog uzroka, tj.  slavoljubivosti. On strast slavoljublja treba da  leči 
onim  što  je  suprotno,  tj.  da  se  upražnjava  u  smirenoumlju.  Upražnjavanje,  pak,  u 
smirenoumlju  jeste  bavljenje  ponižavajućim  poslovima.  Na  taj  način,  stičući  raspoloženje 
smirenoumlja, on više neće padati u navedene oblike slavoljublja. Isto važi i za svaki slični 
greh. 

  

Pitanje 290. Kako [čovek] napreduje neprestano u delu Gospodnjem (1.Kor. 15,58)? 

Odgovor: On napreduje ukoliko uvećava dar koji mu je dat, doprinoseći koristi i uspehu 
onih kojima čini dobročinstva, ili ukoliko pokazuje veću revnost za delo Gospodnje nego 
za predmete običnog ljudskog staranja. 

  

Pitanje  291.  Šta  znači  ʺtrska  stučenaʺ  i  ʺžižak  tinjajućiʺ?  I  u  kom  smislu  [čovek]  jedno 
ʺne lomiʺ i drugo ʺne gasiʺ (Mt.12,20)? 

Odgovor:  Trska  stučena  je,  mislim,  onaj  ko  sa  nekom  strašću  ispunjava  zapovest  Božiju. 
Njega ne treba lomiti  ili seći, nego pre lečiti, kao što je Gospod poučio, rekavši: Pazite da 
milostinju  svoju  ne  činite  pred  ljudima  da  vas  oni  vide  (Mt.6,1),  i  kao  što  zapoveda  apostol, 
govoreći: Sve činite bez gunđanja i dvoumljenja (Fil.2,14), i na drugom mestu: Ništa ne činite iz 
prkosa, niti za praznu slavu (st. 3). ʺŽižak tinjajućiʺ, pak, predstavlja onoga ko zapovest ne 
ispunjava  sa  žarkom  željom  i  potpunom  revnošću,  nego  lenjo  i  bezvoljno.  Ni  njega  ne 
treba zaustavljati, nego pre podsticati podsećanjem na sudove i obećanja Božija. 

  
Pitanje 292. Treba li u bratstvu da bude učitelj dece svetovnjaka? 

Odgovor: Apostol je rekao: I vi očevi, ne razdražujte decu svoju, nego ih podižite u vaspitanju i 
nauci Gospodnjoj (Ef.6,4). Ukoliko, dakle, oni koji dovode decu imaju takav cilj i ukoliko su 
oni koji ih primaju nepobitno uvereni da ih mogu odgajati u vaspitanju i nauci Gospodnjoj, 
neka  se  uspoštuje  zapovest  Gospoda,  koji  je  rekao:  Pustite  decu,  i  ne  brašte  im  da  dolaze  k 
meni, jer je takvih Carstvo nebesko (Mt.19,14). Bez takvog, pak, cilja i bez takve nade, koliko 
vidim, tako nešto ni Bogu neće biti ugodno, niti će nama priličiti i biti od koristi. 

  

Pitanje 293. Kako treba da se odnosimo prema onima koji izbegavaju velike grehe, dok 
male čine ravnodušno? 

Odgovor:  Pre  svega  treba  znati  da  se  u  Novom  Zavetu  ne  može  videti  ta  razlika.  Jer, za 
sve grehe važi ista presuda Gospoda, koji je rekao: Koji čini greh rob je grehu (Jn.8,34), i još: 
Reč koju ja govorih, ona će mu suditi u poslednji Dan (Jn.12,48). I Jovan 

uzvikuje:  Onaj  ko  je  neposlušan  Sinu,  neće  videti  života,  nego  gnev  Božiji  ostaje  na  njemu 
(Jn.3,36). Ovde se neverje prekoreva ne stoga što je gore od ostalih grehova, nego stoga što 
je  neposlušnost.  I  uopšte,  ako  sebi  dozvolimo  da  govorimo  o  ʺvelikom  i  malom  grehuʺ, 
moraćemo priznati kao neosporno da je za svakoga veliko ono što njime vlada i malo ono 
čime  on  vlada.  I  kod  boraca  je  snažniji  onaj  ko  je  pobedio,  dok  je  poraženi  slabiji  od 
pobedioca,  ma  ko  on  bio.  Stoga,  u  odnosu  na  svakoga  ko  učini  ma  kakav  greh,  treba  da 
poštujemo sud Gospoda, koji je rekao: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te 
posluša dobio si brata svoga. Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima 
dva ili tri svedoka ostane svaka reč. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, 
neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt.18,15‐17). I u odnosu na sve neka se poštuje ono što 
je rekao apostol: Zašto vi pre ne plakaste, da bi se izbacio između vas onaj koji je učinio to delo 
(1.Kor.2,5). Jer, prilikom odstranjivanja treba ispoljavati veliko strpljenje i sažaljivost, 

  

Pitanje 294. Iz kog razloga čovek gubi neprestano sećanje na Boga? 

Odgovor:  On  gubi  sećanje  ukoliko  se  ne  opominje  dobročinstava  Božijih  i  ukoliko  se 
pokazuje nezahvalan prema Dobročinitelju. 

  

Pitanje 295. Po kakvim znacima se poznaje rasejani? 

Odgovor: On se prepoznaje po tome što je nemaran prema onome što je neophodno radi 
bogougađanja,  kao  što  je  rekao prorok:  Svagda  vidim  pred  sobom  Gospoda:  On  mi je  s  desne 
strane da ne posrnem (Ps.15,8). 
  

Pitanje 296. Kako će se duša osvedočiti da je čista od grehova? 

Odgovor:  Duša  će  se  u  to  osvedočiti  ukoliko  u  sebi  opazi  raspoloženje  Davida,  koji  je 
rekao: Omrzeh i zgadih se na nepravdu (Ps.118,163), ili ukoliko primeti da se na njoj ispunilo 
ono što apostol zapoveda: Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, 
zlu pohotu i lakomstvo, što je idolopoklonstvo, zbog kojih dolazi gnjev Božiji. Primenjujući taj sud 
na  svaki  greh,  on  dodaje:  Na  sinove  protivljenja  (Kol.3,5‐6),  kako  bi  se  moglo  reći:  Srce 
pokvareno se ne prilepi za mene i ne poznadoh kako se lukavi udalji od mene (Ps.100,4). Čovek će 
poznati  da  se  nalazi  u  takvom  raspoloženju,  ukoliko  i  prema  grešnicima  bude,  slično 
svetima, osećao trepetno saosećanje. Tako je i David govorio: Videh nerazumne, i izjedoh se, 
jer  ne  čuvaju  reči  tvoje  (Ps.  118,158).  I  apostol  kaže:  Ko  oslabi,  a  da  i  ja  ne  oslabim?  Ko  se 
sablažnjava, a ja da ne gorim (2.Kor.11,29). Duša je, zaista, bolja od tela. Mi, pak, vidimo da 
se  gadimo  i  gnušamo  svake  nečistote  na  telu,  i  da  sagledavanje  svake  muke  i  svakog 
zloumišljaja u srcu rađa skrušenost i jad. Koliko je tek hristoljupcu i bratoljupcu svojstveno 
da  oseća  ono  što  je  rečeno  u  odnosu  na  grešnike,  videći  dušu  onih  koji  greše  kao  da  je 
izranjavljena i izjedena zverima i kao da je prekrivena gnojem i truležnošću. Jer, i David 
reče:  Jer,  bezakonja  moja  izađoše  vrh  glave  moje,  kao  teško  breme  otežaše  mi.  Usmrdeše  se  i 
zagnojiše  se  rane  moje od  bezumlja  moga.  Zgrčio  sam  se  i  pogurio  se  veoma,  vas  dan  idem  setan 
(Ps.37,5‐7).  I  apostol  govori:  Žalac  je  smrti  greh  (1.Kor.15,56).  Zbog  toga,  onaj  ko  oseti  da 
njegova  duša  radi  sopstvenih  ili  tuđih  grehova,  kao  što  je  rečeno  na  početku,  dospeva  u 
takvo raspoloženje, može biti uveren da je čist od greha. 

  

Pitanje 297. Kako se treba odvraćati od grehova? 

Odgovor:  Najpre,  željom  da  se  stekne  raspoloženje  Davida,  koji  kaže:  Bezakonje  moje 
poznah, i greh svoj ne pokrih. Rekoh, ispovediću Gospodu bezakonje svoje (Ps.31,5). On zatim na 
različite načine objašnjava put ka tome u šestom i u drugim Psalmima. I kod apostola se 
tome učimo iz onoga što je Korinćanima svedočio o tuđem grehu, rekavši: Jer, žalost koja je 
po Bogu donosi pokajanje za spasenje. On objašnjava i osobinu žalosti: Jer, gle, baš to što se vi po 
Bogu  ožalostiste,  kakvu  brižljivost  stvori  u  vama,  pa  pravdanje,  pa  nezadovoljstvo,  pa  strah,  pa 
želju, pa revnost, pa kažnjavanje! U svemu pokazaste sebe čistim u ovoj stvari (2.Kor.7,10; 11). Iz 
toga je očigledno da ne treba samo izbegavati greh i tugovati zbog onih koji greše, nego se 
uklanjati i od samih grešnika. I to je jasno izrazio David, rekavši: Odstupite od mene svi koji 
činite bezakonje (Ps.6,9). A apostol je zapovedao: Sa takvim zajedno i da ne jedete (1.Kor.5,11). 

  

Pitanje 298. Dopušta li Pismo da se dobro čini iz samougađanja? 
Odgovor: Onaj ko ugađa sebi, ugađa čoveku. Jer, svako je i sam čovek. Međutim: Proklet je 
čovek koji se nada u noveka, koji telo čini svojom uzdanicom. Time prorok izobražava pouzdanje 
u samoga sebe i dodaje: Njegova duša se udaljuje od Gospoda (Jer.17,5), Tako onaj ko ugađa 
drugome  ili  nešto  čini  iz  samougađanja  otpada  od  bogopoštovanja,  a  zapada  u 
čovekougađanje.  Jer,  oni  [sve]  čine,  kaže  Gospod,  ʺda  ih  videʺ  ljudi.  Zaista  vam  kažem: 
Primili su platu svoju (Mt.6,1; 5). I apostol izjavljuje: Jer, kada bih još ljudima ugađao, ne bch bio 
sluga Hristov (Gal.1,10). Međutim, postoji i najjača pretnja u bogonadahnutom Pismu, koje 
kaže: Bog rasipa kosti čovekougodnika (Ps.52,6). 

  

Pitanje 299. Kako će se duša osvedočiti da se udaljila od slavoljublja? 

Odgovor: Ona će to osvedočenje steći kada se bude povinovala Gospodu, koji kaže: Tako 
da  se  svetli  svetlost  vaša  pred  ljudima,  da  vide  vaša  dobra  dela  i  proslave  Oca  vašega  koji  je  na 
nebesima  (Mt.5,16),  i  apostolu, koji zapoveda:  Ako, dakle,  jedete, ako li pijete, ako  li što  drugo 
činite,  sve  na  slavu  Božiju  činite  (1.Kor.10,31).  Na  taj  način  će  blagočastivi,  ne  tražeći  ni 
sadašnju, ni buduću slavu, nego svemu pretpostavivši ljubav prema Bogu, imati smelosti 
da kaže: Ni sadašnjost, ni budućnost neće moći da nas odvoji od ljubavi Božije, koja je u Hristu 
Isusu Gospodu našem (Rim.8,38‐39), koji je rekao: A ja ne tražim slave svoje (Jn.8,50), i još: Koji 
govori sam od sebe, svoju slavu traži; a ko traži slavu Onoga koji ga je poslao, taj je istinit (Jn.7, 
18). 

  

Pitanje 300. Koji je način obraćenja kada se govori o nevidljivom? 

Odgovor:  Način  obraćenja  se  objašnjava  u  [odgovoru]  na  pitanje  o  načinu  obraćanja  od 
grehova.  Što  se,  pak,  tiče  govora  o  nevidljivom,  prisetimo  se  reči  Gospodnje:  Nema  ništa 
tajno što se neće doznati (Mt. 10,26), i još: Usta govore od suviška srca (Lk.6.45). 

  

Pitanje 301. A ako kaže: Mene ne grize savest? 

Odgovor:  To  se  dešava  i  u  telesnim  bolestima.  Jer,  ima  mnogo  bolesti  koje  bolesnici  ne 
osećaju.  Pa  ipak,  oni  više  veruju  ispitivanju  lekara  nego  što  se  oslanjaju  na  ono  što  sami 
osećaju. Tako je i u pogledu duševnih bolesti, tj. grehova. Premda i ne osuđuje sam sebe, 
budući da nije svestan greha, on ipak treba da veruje onima koji su sposobni bolje od njega 
da  vide  šta  je  u  njemu.  Primer  za  to  su  pokazali  sveti  apostoli:  i  pored  osvedočenosti  u 
najiskrenije  raspoloženje  prema  Gospodu,  oni  su,  začuvši:  Jedan  od  vas  izdaće  me, 
poverovali  Njegovoj  reči  i  izmenili  misao,  govoreći:  Da  nisam  ja,  Gospode  (Mt.26,21‐22). 
Najjasnije nas tome poučava sveti Petar koji u vatrenom smirenoumlju odbija da ga služi 
Vladika ‐ Bog i Učitelj. Međutim, pošto se uverio u istinu reči Gospodnjih: Ako te ne operem, 
nemaš udela sa mnom, on je rekao: Ne samo noge moje, nego i ruke i glavu (Jn.13,8‐9). 

  

Pitanje 302. Da li treba iz bratskih zaliha davati siromašnim strancima? 

Odgovor: Gospod je rekar: Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva, i još: Nije 
dobro  uzeti  hleb  od  dece  i  baciti  psima  (Mt.  15,24;  26).  Stoga  nije  nužno  da  se  ono  što  je 
određeno  za  one  koji  su  se  posvetili  Bogu  rasipa  na  nepoznate  ljude.  Ukoliko  je,  pak, 
moguće da se ostvari ono što je rekla žena, koja je pohvaljena zbog vere: Da, Gospode, ali i 
psi jedu od mrva što padaju sa trpeze gospodara njihovih (st. 27), neka upravitelj, uz saglasnost 
ostalih  starešina,  donese  odluku  da  od  suviška,  kao  što  je  napisano,  sunce  obasja  i  zle  i 
dobre (Mt.5,45). 

  

Pitanje 303. Da li u bratstvu treba slušati ono što svi govore? 

Odgovor: Odgovor na ovo pitanje je veoma težak. Najpre, biće jasan znak nereda ako svi 
budu  o  nečemu  govorili.  Jer,  apostol  kaže:  A  proroci  dva  ili  tri  neka  govore,  a  drugi  neka 
rasuđuju  (1.Kor.14,29).  I  pri  razdeljivanju  darova  on  svakome  od  govornika  određuje 
njegovo  pravo  mesto,  rekavši:  Svaki  po  meri  vere  kako  mu  je  Bog  udelio  (Rim.12,3).  Na 
primeru telesnih udova on jasno određuje da govornici treba da poštuju red. Još jasnije to 
razlikuje  u  rečima:  Učiteljstvo,  neka  je  u  učenju;  ako  je  tešitelj,  neka  teši,  i  ostalo  (st.  7‐8).  Iz 
toga  se  jasno  vidi  da  nije  svima  sve  dozvoljeno,  nego  svako  treba  da  prebiva  u  svom 
sopstvenom zvanju i da revnosno ispunjava ono što mu je Gospod poverio. 

Stoga nastojatelj zajednice i onaj koji svima zapoveda treba da na sebe uzme tu brigu uz 
mnogo  ispitivanje.  On  o  svakome  treba  da  se  marljivo  stara,  te  da  na  bogougodan  način 
donosi  odluke  i  naredbe  u  skladu  sa  sposobnošću  i  silom  svakoga  i  na  .opštu  korist. 
Potčinjeni, pak, poštujući poredak i znajući sopstvenu meru poslušnosti, treba da se sećaju 
Boga koji kaže: Ovce moje slušaju glas moj, i ja njih poznajem, i za mnom idu. I ja im dajem život 
večni (Jn. 10,27), i koji je i pre toga rekao: A za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njega, jer ne 
poznaju  glas  tuđinca  (st.  5),  a  takođe  i  apostola,  koji  kaže:  Ako  neko  drukčije  uči  i  ne  drži  se 
zdravih reči Gospoda našega Isusa Hrista i učenja o pobožnosti, pogordio se ništa ne znajući. Posle 
nabrajanja  posledica  [takvog  ponašanja],  on  dodaje:  Kloni  se  takvih  (1.Tim.6,3‐5).  I  na 
drugom  mestu,  [on  dodaje]:  Proroštva  ne  prezirite:  sve  ispitujte,  dobra  se  držite.  Od  zla  u 
svakom vidu uklanjajte se (1.Sol. 5,20‐22). Stoga treba da se povinujemo svemu što je rečeno 
u skladu sa zapovešću Gospodnjom, i što je usmereno prema zapovesti, pa makar pretila i 
smrt.  Onome,  pak,  što  je  protiv  zapovesti,  ili  što  krši  zapovest  nikako  ne  treba  da  se 
potčinjavamo, pa makar nam i anđeo s neba ili neko od apostola naređivao, i makar nam i 
život  obećavali  ili  pretili  smrću.  Jer,  apostol  je  rekao:  Ako  li  vam  i  mi  ili  anđeo  s  neba 
propoveda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude (Gal.1,8). 

  

Pitanje 304. Da li treba od srodnika onih koji su prišli bratstvu primati bilo šta, ukoliko 
izraze želju da daju? 

Odgovor: Staranje i procena o tome pripada nastojatelju. Uostalom, smatram da je mnogo 
bezopasnije  za  mnoge  i  korisnije  radi  izgrađivanja  vere  da  se  odbiju  takvi  pokloni.  Jer, 
posledica primanja je, najpre, da na zajednicu često pada prekor. Zatim, srodniku onih koji 
su doneli poklon se daje povod da se nadima. Najzad, [može se desiti da se] na onima koji 
u zajednici jedu i piju svoje, ostvari apostolova reč: Sramotite one koji nemaju (1.Kor.11,22), i 
mnogo  šta  slično.  Prema  tome,  pošto  se  javlja  toliko  povoda  za  greh,  bolje  je  ne  primati 
takve  darove.  Uostalom,  treba  prepustiti  nastojatelju  da  odluči  od  koga  treba  primati  i 
kako treba raspolagati sa onim što je primljeno. 

  

Pitanje  305.  Da  li  treba  prihvatati  darove  od  svetovnjaka  zbog  prijateljstva  ili  ranijeg 
srodstva? 

Odgovor: To pitanje ima isti smisao sa pitanjem da li nešto treba primati od srodnika. 

  

Pitanje 306. Na koji način se može steći nerasejanost? 

Odgovor: Nju može steći onaj ko prihvati mišljenje izabranog Davida, koji negde govori: 
Svagda vidim pred sobom Gospoda: on mi je s desne strane da ne posrnem (Ps.15,8), negde: Oči su 
mi svagda upravljene ka Gospodu, jer On izvlači iz zamke noge moje (Ps. 24,15), a negde opet: 
Kao  što  su  oči  slugama  uprte  u  ruku  gospodara  njihovih,  i  oči  sluškinjine  u  ruku  gospođe  njene, 
tako  su  oči  naše  uperene  u  Gospoda  Boga  našega  (Ps.122,2).  I  kako  bismo  manje  značajnim 
primerom  podstakli  na  revnosnije  ispunjavanje  važnijeg,  razmislimo  u  sebi  kako  se 
ponašamo u prisustvu drugih, čak i sebi ravnih, tj. kako se trudimo da izbegnemo osudu 
zbog  nečega  u  držanju,  u  hodu,  u  kretanju  svakog  uda  i  izgovoru.  Mi  se,  dakle,  pred 
ljudima  trudimo  da  poštujemo  ono  što  ljudi  vide.  Onaj,  pak,  ko  je  osvedočen  da  ga 
posmatra Bog, koji ispituje ʺsrca i bubregeʺ, kao što je napisano (Ps.7,10), i Jedinorodni Sin 
Božiji  koji  ispunjava  obećanje:  Jer,  gde  su  dva  ili  tri  sabrana  u  ime  moje,  onde  sam  i  ja  među 
njima (Mt.18,20), i Sveti Duh, koji usmerava i deli darove i dejstvuje, i anđeli čuvari, kao 
što reče Gospod: Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi 
na  nebesima  stalno  gledaju  lice  Oca  moga  nebeskoga  (Mt.18,10),  utoliko  pre  će  na  sebe  uzeti 
najvažniji i najteži podvig, tj. da njegovo bogopoštovanje bude blagougodno. Na taj način 
se u njemu jače i savršenije učvršćuje nerasejanost, naročito ako se potrudi da ispuni ono 
što je rečeno: Blagosiljam Gospoda u svako doba, hvala je Njegova svagda u ustima mojim (Ps.ZZ, 
2)  i:  U  zakonu  Njegovom  se  poučavam  dan  i  noć  (Ps.1,2).  Jer,  uz  pojačano  i  neprestano 
proučavanje  i  sagledavanje  volje  i  slave  Božije,  um  njegov  neće  imati  vremena  za 
rasejanost. 

  

Pitanje 307. Da li treba pojanje Psalama ili molitvu započinjati naizmenično? 

Odgovor: Naizmeničnošću mnoštva onih koji su dostojni neka se poštuje poredak, kako i 
sama  stvar  ne  bi  bila  smatrana  nevažnom  i  sporednom  i  kako  nepromenljivost  jedne  ili 
druge osobe ne bi dala povoda za sumnju u gordost igumana i za omalovažavanje ostalih. 

  

Pitanje 308. Da li treba uzvraćati onome ko nešto daje bratstvu i darivati ga srazmerno 
sa darom? 

Odgovor: To je jedno ljudsko pitanje. A o dokazu zahvalnosti neka odluči upravitelj, kao i 
da li će prihvatati darove i nagrađivati darodavca. 

  

Pitanje  309.  Da  li  treba  da  pristupi  Svetim  [Tajnama]  onaj  kome  se  [noću]  desi  nešto 
obično i prirodno? 

Odgovor:  Apostol  je  pokazao  da  je  ʺonaj  ko  se  kroz  krštenje  pogrebe  sa  Hristomʺ,  iznad 
prirode i navika (Rim.6,4). Na istom mestu on o krštenju u vodi zatim kaže: Naš stari čovek 
se razape sa Njime, da bi se uništilo telo grehovno, da više ne robujemo grehu (st. 6). I na drugom 
mestu  on  zapoveda:  Umrtvite,  dakle,  udove  svoje  koji  su  na  zemlji:  blud,  nečistotu,  strast,  zlu 
pohotu  i  lakomstvo,  što  je  idolopoklonstvo,  zbog  kojih  dolazi  gnev  Božiji  na  sinove  protivljenja 
(Kol.3,5‐6),  i  opet  na  drugom  mestu  propisuje,  govoreći:  A  koji  su  Hristovi,  raspeše  telo  sa 
strastima i željama (Gal.5,24). A ja sam saznao da, po blagodati Hristovoj, i muškarci i žene 
to mogu postići iskrenom verom u Gospoda. Onoga, pak, ko se, budući nečist, približava 
Svetinjama,  i  po  Starom  Zavetu  očekuje  strašni  sud.  Ovde  je,  međutim,  veći  od  hrama 
(Mt.12,6), tj. strašniji. Zbog toga nas apostol uči, govoreći: Jer, koji nedostojno jede i pije, sud 
sebi jede i pije (1.Kor.11,29). 

  

Pitanje 310. Da li treba [svete darove] prinositi u običnoj kući? 

Odgovor:  Pismo  ne  dopušta  ni  da  se  obična  posuda  unosi  u  svetinju,  ni  da  se  svetinja 
obavlja  u  običnoj  kući:  Stari  Zavet  jasno  zapovešću  Božijom  ne  dozvoljava  ništa  slično. 
Gospod,  pak,  kaže:  Ovde  je  veći  od  hrama  (Mt.12,6),  a  i  apostol  kaže:  Zar  nemate  kuća  da 
jedete i pijete? Šta da vam kažem? Hoću li vas stoga pohvaliti? Ne pohvaljujem. Jer, ja primih od 
Gospoda  što  vam  i  predadoh,  i  ostalo  (1.Kor.  11,22‐23).  Iz  toga  smo  naučili  da  u  crkvi  ne 
jedemo i ne pijemo običnu večeru, kao i da večeru Gospodnju ne izvrgavamo ruglu, vršeći 
je u običnoj kući. Izuzetak se može napraviti iz velike  potrebe i to u unapred izabranom 
čistom mestu ili kući. 

  

Pitanje 311. Da li treba ići u posetu onima koji nas mole? 

Odgovor: Posećivanje je bogougodno delo. Ipak, posetilac treba da bude razuman slušalac 
i  mudar  u  odgovorima,  ispunjavajući  rečeno:  Reč  vaša  da  biva  svagda  u  blagodati,  solju 
začinjena, da znate kako treba svakome odgovoriti (Kol.4,6). Ići, pak, u posete radi srodstva ili 
prijateljstva, tuđe je našem zavetu. 

  

Pitanje 312. Da li posetioce ‐ svetovnjake treba pozivati na molitvu? 

Odgovor: Treba, ako su prijatelji Božiji. Jer, apostol je njima pisao: Molite se i za mene, da 
mi se dade reč kad otvorim usta svoja, da smelo obznanim tajnu Božiju (Ef.6,19). 

  

Pitanje 313. Da li treba da radimo pred gostima? 

Odgovor:  Nikakav  posao  koji  se  obavlja  po  zapovesti  ne  treba  prekidati  zbog  onih  koji 
dolaze  iz  prijateljske  obaveze,  osim  ako  se  nekakvo  posebno  duševno  staranje,  po 
zapovesti Gospodnjoj, ne pokaže važnijim od telesne delatnosti, kao što su sveti apostoli 
rekli u Delima: Ne dolikuje nama da ostavivši reč Božiju služimo oko trpeza (Dap.6,2). 
 
SVETI VASILIJE VELIKI 
TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA 

  

  

PODVIŽNIČKI USTAVI 
za one koji se podvizavaju 
u opštežiću i usamljeništvu 

  

  
UVOD 

Uzevši  na  sebe  Hristovo  mudroljublje,  prihvativši  mišljenje  koji  je  iznad  žitejskih  želja, 
uživanja  i  briga,  i  postaravši  se  na  svaki  način  da  pomisao  ukloniš  i  odvojiš  od  telesnih 
strasti, često si sa mnom vodio duge razgovore, postavljajući pitanja: Na koji način treba 
dovršiti započeti podvig, ni malo se ne potčinjavajući telesnoj pohoti, koja kroz telo prelazi 
i u dušu; čega se najpre i najviše, a čega potom treba čuvati; za koje dobro treba revnovati, 
kako  bismo  opreznošću  izbegli  nedolično  delovanje,  i  kako  bismo  revnošću  naučili  da 
činimo dobro. Potom si poželeo da ti načinim i pismeno izlaganje svoga mišljenja o tome. 
Baš  iz  toga  razloga  i  sam  odlučih  da  ne  zanemarim  tvoju  plemenitu  revnost,  nego  da  je, 
koliko je moguće, svojim savetima ojačam i učvrstim. Naravno, ne mislim da će govor koji 
ti nudim zadovoljiti predmet, već nastojim da iza ćutanja, kao iza neke brane, ne sakrijem 
ono  što  mogu  reći,  te  da  izbegnem  osudu  koja  je  izrečena  onome  koji  je  sakrio  talant  u 
zemlju. Kod ljudi je bračni život najčešći izgovor za žudnju, za svetovna uživanja i brige. 
Jer,  i  ne  može  se  pronaći  druga  snažnija  i  upornija  želja,  urođena  telesnoj  prirodi,  od 
žudnje muškaraca prema ženskom polu ili žene prema muškom. A tako i treba da bude, s 
obzirom da je ona prirodno usmerena na rađanje dece. Brak sačinjava jednu od najvažnijih 
delatnosti prirode. Zbog toga on i izaziva najjaču težnju. I ljudi, ne nailaze na veće brige od 
onih koje ih odjednom snalaze u bračnom životu, kao što kaže Pavle: A ko je oženjen brine se 
za ovosvetsko (1.Kor. 7,33). On je obremenjen brigama. Usamljeni, pak, brine samo o sebi i o 
sopstvenim  telesnim  potrebama.  On  čak  i  njih  može  da  prezre,  budući  da  sebe  lako  da 
može ubedi u tako nešto. Oženjeni, međutim, ima na sebi brigu o deci i više nije gospodar 
svoje volje. On je prinuđen da ugađa ženi, te da, zauzet brigom oko dece, ponese bezbroj 
staranja. I samo njihovo nabrajanje bi zahtevalo više vremena nego što ga sada imamo. 

Stoga  onaj  ko  želi  da  bude  slobodan  od  lanaca  sveta  izbegava  bračni  život  kao  okove. 
Kloneći  se  njega,  on  svoj  život  posvećuje  Bogu  i  daje  zavet  čistote.  Tako  on  više  i  nema 
prava  da  se  vrati  braku,  već  se  svim  sidama  bori  protiv  prirode  i  njenih  najjačih  težnji, 
podvizavajući  se  u  čuvanju  čistote.  Prepustivši  se  ljubavi  Božijoj,  on  želi  da,  makar  u 
najmanjoj  meri,  postigne  bestrasnost  Božiju,  žudeći  da  okusi  duhovnu  svetost,  tišinu, 
bezmetežnost, pitomost, te veselje i radost koje se u njima rađa. On nastoji da svoje pomisli 
drži što je moguće dalje od svake veštastvene i telesne strasti, koja uzbuđuje dušu, te da 
čistim  i  nepomućenim  okom  duše  sagledava  Božanstveno,  beskrajno  se  naslađujući 
tamošnjom  svetlošću.  A  dovodeći  dušu  u  takvo  raspoloženje  i  stanje,  on  se,  koliko  je 
moguće, orođuje i upodobljava Bogu i postaje Njegov ljubljeni i željeni. Jer, izvršivši veliki 
i  teško  ispunjivi  podvig,  on  dospeva  do  mogućnosti  da  sa  Bogom  opšti  razumom 
očišćenim od veštastvenog taloga i primesa telesnih strasti. Stoga je prilično i saglasno da 
se  onaj  ko  je,  kroz  pomenuto  podvižništvo,  postigao  takvu  naviku  ne  prepušta  ponovo 
nadražajima tela kroz dodir sa njegovim strastima, kako se oko duše, osetivši na sebi dah 
strasti,  ne  bi  zamračilo  kao  od  guste  magle  i  oslepelo  za  Božanstveno  i  duhovno 
sagledavanje. Jer, dim strasti opasno oštećuje pogled pomisli. 
  

Poglavlje 1. O tome da svemu treba pretpostavljati molitvu. 

Svako  delo,  ljubljeni,  i  svaka  reč  Spasitelja  našega  Isusa  Hrista  jeste  pravilo  pobožnosti  i 
vrline. On se stoga i očovečio da bi, kao na ikoni, izobrazio i pobožnost i vrlinu i da bi se 
svako (i svaka), gledajući na Njega, koliko je moguće, ugledao na Prvoobraz. On, naime, 
nosi  naše  telo  da  bi  se  mi,  koliko  je  moguće,  ugledali  na  Njegov  život.  Zbog  toga,  kada 
čuješ o Njegovoj reči ili delu, potrudi se da ne slušaš samo uzgredno, ili bilo kako, nego da 
pronikneš u dubinu sagledavanja, postajući sudeonik u onome što se tajanstveno predaje. 
Tako,  Marta  prima  Gospoda  u  svoj  dom,  a  uz  Njegove  noge  sedi  Marija  (Lk.10,38).  Kod 
obe  sestre  se  vidi  divna  revnost,  ali  ti  razlikuj  dela.  Marta  je  služila,  pripremajući  radi 
ugošćenja ono što je neophodno za Njegove telesne potrebe, a Marija je, sedeći uz Njegove 
noge, slušala Njegove reči. Stoga je jedna zbrinjavala vidljivo, a druga služila nevidljivom. 
Jer,  Onaj  ko  je  boravio  kod  njih  zaista  beše  i  čovek  i  Bog.  Sam  Vladika  je  pohvalio 
privrženost obe žene. Međutim, umorivši se, Marta je pozvala Gospoda za  posrednika u 
nameri da joj i sestra pruži pomoć u služenju, Reci joj, kaže ona, da ustane i da mi pomogne. 
A Gospod joj reče: Marta, Marta, brineš se i uznemiravaš za mnogo, a samo je jedno potrebno. Ali 
je Marija dobri dio izabrala koji joj se neće oduzeti (Lk.10, 38‐42). Ja nisam ovde da bih ležao na 
ležaju  i  hranio  utrobu,  nego  radi  toga  da  bih  vas  nahranio  rečju  istine  i  sagledavanjem 
tajni. I kao što. prvu nije odvojio od onoga čime se bavila, tako je i drugu pohvalio zbog 
njene  pažljivosti.  Razumi,  dakle,  šta  znače  ova  dva  ʺdelaʺ,  koja  su  prikazana  u  liku  dve 
žene,  jedne  niže,  koja  je  sebi  izabrala  telesnu  službu  (koja  je  takođe  veoma  korisna),  i 
druge  uzvišenije  i  duhovnije,  koja  se  uznela  do  sagledavanja  tajni.  To,  slušaoče,  shvati 
duhovno i izaberi šta želiš. Ako želiš da služiš, služi u ime Hristovo. Jer, On sam je rekao: 
Kad  učšiste  jednome  od  ove  moje  najmanje  braće,  meni  učiniste  (Mt.25,40).  [Svako  tvoje  delo], 
bilo  da  primaš  tuđince,  bilo  da  uspokojavaš  jadne,  da  saosećaš  sa  bolesnim,  da  pružaš 
ruku pomoći onima koji su u bedi i nesreći, da činiš usluge nemoćnima ‐ Hristos prihvata 
kao da  je Njemu učinjeno.  Međutim,  ako želiš  da se ugledaš  na Mariju, koja je napustila 
služenje  telu,  i  uzdigla  se  do  sagledavanja  duhovnih  viđenja,  iskreno  pristupi  stvari. 
Ostavi telo, napusti zemljoradnju, pripremanje hrane i staranja. Sedi kraj nogu Gospodnjih 
i  slušaj  reč  Njegovu,  da  bi  postao  zajedničar  tajni  Božanstva.  Jer,  sagledavanje  učenja 
Isusovih je iznad služenja telu. 

Dakle,  voljeni,  dobio  si  primere  i  uputstvo.  Ugledaj  se  na  šta  želiš:  budi  ili  sluga 
nesrećnima ili ljubitelj Hristovih dogmata. Ukoliko, pak, možeš da revnuješ i u jednom i u 
drugom, i kroz jedno i kroz drugo ćeš zadobiti plod spasenja. Uostalom, duhovno učenje 
je prvo, a sve ostalo ‐ posle njega. Jer, rečeno je: Marija je dobri deo izabrala (Lk.10,42). Stoga, 
ako  želiš  da  budeš  tajnik  Hristov,  da  sediš  uz  Njegove  noge,  da  prihvatiš  Njegovu 
blagovest,  treba  da  napustiš  sav  svetovni  život  i  da  živiš  bezbrižno,  da  zaboraviš  i  svoje 
sopstveno telo. Na taj način ćeš uzmoći da putem sagledavanja razgovaraš sa Hristom, da 
se  ugledaš  na  Mariju  i  zadobiješ  višnju  slavu.  Moleći  se,  pak,  pazi  da  ne  tražiš  jedno 
umesto drugoga i da ne rasrdiš Gospoda. Ne traži ni imetak, ni ljudsku slavu, ni vlast, ni 
bilo što prolazno, već traži Carstvo Božije. Sve ostalo što služi za potrebe tela On će ti dati, 
kao što sam kaže: Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati 
(Mt.6,33).  A  molitva,  voljeni,  ima  dva  oblika:  prvi  je  slavoslovlje  sa  smirenoumljem,  a 
drugi,  potonji  ‐  iskanje.  Zbog  toga,  moleći  se,  nemoj  odmah  prelaziti  na  molbu.  U 
suprotnom ćeš sam pokazati svoje proizvoljenje, tj. da se moliš Bogu prinuđen potrebom. 
Započinjući, dakle, molitvu ostavi samoga sebe, ženu, decu, rastani se sa zemljom, prođi i 
nebo,  napusti  svaku  vidljivu  i  nevidljivu  tvar  i  počni  slavoslovljem  Onoga  koji  je  sve 
stvorio. I kada ga budeš slavoslovio, nemoj tumarati umom tamoamo, nemoj basnosloviti 
poput  neznabožaca,  nego  biraj  reči  iz  Svetih  Spisa  i  kaži:  ʺBlagosiljam  te  Gospode,  jer  si 
dugotrpeljiv i nezlobiv, jer svakodnevno pokazuješ svoje strpljenje prema meni grešnom. 
Ti nam svima daješ priliku da se pokajemo. Jer, ti Gospode ćutiš i podnosiš nas, da bismo 
te slavoslovili. Ti ustrojavaš spasenje roda našeg, ti nas pohodiš ili strahom, ili poukama, 
ili prorocima, ili konačno dolaskom Hrista. Jer, ti si nas stvorio, a ne mi [sami sebe]. Ti si 
Bog našʺ (Ps.99,3) 

Kada  završiš  slavoslovlje  [zasnovano]  na  Pismu,  prema  tvojim  moćima,  i  uputiš  hvalu 
Bogu,  započni  sa  smirenoumljem  i  reci:  ʺNedostojan  sam,  Gospode,  da  govorim  pred 
tobom, jer sam veoma grešanʺ. Tako treba da govoriš, makar i ne bio svestan nečeg lošeg 
kod  sebe.  Jer,  niko  nije  bezgrešan,  osim  jedinoga  Boga.  Mi,  naime,  grešeći  u  mnogome, 
veći deo grehova ne primećujemo. Stoga apostol kaže: Ne osećam ništa na svojoj savesti, ali 
stoga nisam opravdan (1.Kor.4,4), tj. grešim mnogo i ne primećujem. Stoga i prorok kaže: Ko 
će razumeti pogreške (Ps.18, 13). Na taj način ti ne lažeš, nazivajući se grešnikom. A ako znaš 
svoja  sagrešenja,  učinićeš  greh  ukoliko  kažeš:  ʺNisam  grešanʺ.  Naprotiv,  bolje  reci: 
ʺGrešniji  sam  od  svih  grešnika,  pošto  kršim  Božiju  zapovest,  koja  naređuje:  Kada  izvršite 
sve, govorite: Mi smo  nepotrebne  sluge, jer  smo učinili što smo  dužni  učinitiʺ  (Lk.17,10).  Uvek 
treba  da misliš: ʺJa sam nepotrebanʺ, i još:  Smirenjem smatrajte  jedan drugoga većim od sebe 
(Fil.2,3). Dakle, moli se Bogu sa strahom i smirenoumljem. I pošto uputiš reč smirenoumlja 
i kažeš: ʺHvala ti, Gospode, što si strpljivo podnosio moje grehove i do sada me ostavljao 
nekažnjenim. Jer, ja sam davno zaslužio da podnesem hiljadu beda i da od mene okreneš 
lice  svoje.  Međutim,  tvoje  nezlobivo  čovekoljublje  je  prema  meni  bilo  veoma  strpljivo. 
Blagodarim ti, iako su slabe moje snage da ti zahvalim za tvoju nezlobivostʺ, dakle, pošto 
ispuniš oba dela, tj. slavoslovlje i smirenoumlje, išti ono što treba da išteš, tj. kao što sam 
gore  rekao  ‐  izostavljajući  bogatstvo,  slavu  zemnu  i  zdravlje  telesno  (budući  da  te  je  On 
sam stvorio i stara se o tvom spasenju, i zna šta je korisno za svakoga ‐ da bude zdrav ili 
bolestan),  nego,  kao  što  ti  je  zapoveđeno  ‐  jedino  Carstvo  Božije.  Jer,  o  potrebama  tvoga 
tela,  kao  što  sam  prethodno  rekao,  On  se  sam  brine.  Naš  Car  se  nalazi  u  velikoj  slavi  i 
negoduje ukoliko neko od Njega traži neku sitnicu, tj. ako od Njega traži nešto nedostojno. 
Stoga svojom molitvom nemoj okretati na sebe gnev, nego za sebe traži ono što je dostojno 
Cara Boga. Ištući, pak, ono što je dostojno Boga, nemoj odustajati sve dok ne dobiješ. Jer, 
Gospod je na to mislio kad je u Jevanđelju rekao: Koji od vas ima prijatelja i otide mu u ponoć i 
reče  mu:  Prijatelju,  daj  mi  tri  hleba  u  zajam,  jer  mi  dođe  prijatelj  s  puta  i  nemam  čime  da  ga 
poslužim.  A  ovaj  iznutra  odgovori:  Nemoj  me  uznemiravati;  već  su  vrata  zatvorena,  i  deca  su 
moja sa mnom u postelji; ne mogu ustati da ti dam. Kažem vam: Ako i ne ustane da mu dade zato 
što mu je prijatelj, ali za njegovu bezočnost ustaće i daće koliko mu treba (Lk.11,5‐8). 

Gospod  nam,  dakle,  navodi  primer  da  bi  nas  poučio  da  budemo  postojani  i  revnosni  u 
veri.  On  uzima  primer  odnosa  čoveka  prema  čoveku  da  bi  ti  naučio  da  nikad  ne  gubiš 
nadu,  te  da,  kada  i  pored  molitve  ne  budeš  dobijao,  ne  odustaješ  sve  dok  ne  dobiješ, 
naravno ukoliko, kao što sam ranije rekao, moliš za ono što je Bogu ugodno. Ti ne treba da 
govoriš: ʺGrešnik sam i stoga me ne uslišujeʺ. Da ti ne bi očajavao, On kaže: Ako i ne ustane 
da mu dade zato što mu je prijatelj, ali za njegovu bezočnost ustaće i daće koliko mu treba. Najzad, 
čak i da prođe mesec dana, godina, tri ili četiri godine i veći broj godina i ne dobiješ, nemoj 
odustajati, nego traži sa verom, neprekidno čineći dobro. Često se događa da se neko od 
nas  od  mladih  dana  brinuo  o  celomudrenosti.  Međutim,  potom  se  potkralo  uživanje, 
probudile se prirodne želje, oslabila molitva i najzad je mladosti pridodato vino: tako je i 
celomudrenost propala, i čovek je od jednoga postao drugi. Tako se dešavaju promene, s 
obzirom da se čovek strastima ne suprotstavlja sa odvažnom pomišlju. Zbog toga on treba 
i da sa svoje strane učini sve, i da vapije ka Bogu da mu bude pomoćnik. Jer, onome ko se 
zbog nepostojanosti prepustio željama i sam sebe predao neprijateljima, Bog ne pomaže i 
ne sluša ga, budući da je sebe kroz greh učinio tuđim Bogu. Onaj ko želi da ima pomoć od 
Boga, ne krši dužnost. Onome, pak, ko ne krši dužnost, nikada ne nedostaje Božija pomoć. 
Stoga ne treba da dovodimo sebe dotle da nas zbog bilo čega osuđuje savest: tek u takvom 
stanju  treba  prizivati  Božiju  pomoć.  Nju  ne  treba  prizivati  nemarno,  lutajući  umom 
tamoamo.  Jer,  onaj  ko  tako  čini  ne  samo  da  neće  dobiti  ono  što  ište,  nego  će  još  više 
naljutiti Vladiku. Onaj ko govori pred knezom, stoji sa velikim strahom, ne dopuštajući da 
mu luta ni  spoljašnje oko, ni unutarnje duševno  oko,  kako  se ne bi izložio opasnosti.  Ne 
treba li, tim pre, sa strahom i trepetom stojati pred Bogom, i čitav um upućivati samo na 
Njega, a ne na nešto drugo? Jer, On ne samo da, poput ljudi, vidi spoljašnjeg čoveka, nego 
proniče i u unutarnjeg. Zbog toga, ukoliko budeš stajao pred Bogom kako priliči i želeli da 
ćutimo, izobličiće nas naša savest. Jer, mi,mu ne verujemo ne stoga što ne može da nam da 
pokoj, nego stoga što odbijamo da uzmemo na sebe Njegov ʺblag i lakʺ jaram (st. 30) i da 
kroz  uska  vrata  uđemo  u  Carstvo  nebesko.  Naprotiv,  mi  više  volimo  da  nosimo  breme 
grehova, da idemo širokim putem strasti uživanja i da kroz široka vrata hodimo u propast 
(Mt.7,13).  Međutim,  možda  ćeš  reći:  ʺMnogo  puta  sam  molio  i  nisam  dobijaoʺ.  Da,  to  je 
svakako stoga što si se rđavo molio, tj. ili bez vere, ili rasejano, ili za nešto što ti ne koristi. 
A ukoliko si se i često molio za nešto korisno, svakako nisi bio postojan. Jer, napisano je: 
Trpljenjem  svojim  spasavajte  duše  svoje  (Lk.21,19),  i:  Koji  pretrpi  do  kraja,  taj  će  se  spasti 
(Mt.10,22). 

Bog poznaje srce  onih  koji se mole.  Reći ćeš: ʺZbog čega  je Bogu potrebna  naša molitva? 

Zar On ne zna šta nam je potrebno? Stoga, čemu iskanjeʺ. Bog zna šta nam je potrebno i 
sve telesno nam daje izobilno na upotrebu (1.Tim.6,17). Budući blag, On daje kišu pravednima 
i nepravednima, i svojim suncem obasjava i zle i dobre (Mt.5,45) još pre našeg traženja (Mt.6,8). 
Međutim,  veru,  dela  vrline  i  Carstvo  nebesko  nećeš  dobiti  ukoliko  ne  budeš  tražio  sa 
naporom  i  mnogo  strpljenja.  Jer,  najpre  treba  da  poželiš,  i  poželevši,  da  tražiš  iskreno  u 
veri  i  strpljenju,  upotrebivši  sa  svoje  strane  sve  neophodno,  tako  da  te  ni  zbog  čega  ne 
osuđuje savest ‐ ni zbog nemarnosti, ni zbog lenjosti. I tada ćeš dobiti, ako je Bogu ugodno. 
Jer,  On  bolje  od  tebe  zna  šta  ti  je  korisno.  I  možda  On  ne  žuri  da  podari  (traženo), 
poučavajući te revnosti prema Njemu, te da bi saznao šta je dar Božiji i sa strahom čuvao 
darovano. Jer, ono što stiče uz mnogo muke, čovek i nastoji da sačuva da ne bi, izgubivši 
ga, poništio i mnogo muke svoje. On će tada paziti da ne odbaci blagodat Božiju, kako ne 
bi  postao  nedostojan  večnog  života.  Šta  je  koristilo  Solomonu  što  je  brzo  dobio  dar 
mudrosti i potom ga izgubio? 

Ne budi, dakle, malodušan ukoliko ne dobijaš brzo ono što išteš. Jer, kad bi video da nećeš 
izgubiti dar  koji brzo dobiješ, blagi  Vladika  bi  bio spreman  da ti  ga da i  pre nego  što  ga 
zatražiš.  Međutim,  sada  iz  brige  za  tebe  čini  [drugačije].  Jer,  onaj  ko  je  dobio  talant  i 
sačuvao  ga  u  potpunosti  beše  osuđen  zbog  toga  što  ga  nije  umnožio.  Kako  će  tek  biti 
osuđen onaj ko ga je upropastio? Znajući to, mi dakle, bez obzira da li [traženo] dobijamo 
brže  ili  sporije,  treba  da  budemo  zahvalni  Gospodu, budući  da  sve  šta  god  čini,  Vladika 
uetrojava radi našega spasenja. Mi samo ne treba da iz malodušnosti prekidamo iskanje. 
Jer,  Gospod  je  ispričao  priču  o  udovici,  koja  je  svojom  nepokolebivošću  pobedila 
nepravednog sudiju, da bismo i mi, radi svoje upornosti, dobijali po svojim iskanjima. Jer, 
naša vera i ljubav prema Bogu se pokazuju u tome što mu ostajemo zahvalni premda ne 
dobijamo  brzo  [ono  što  tražimo].  Budimo  mu,  dakle,  svagda  zahvalni  da  bismo  se 
udostojili  da  steknemo  Njegova  večna  dobra,  jer  Njemu  priliči  slava  u  vekove  vekova. 
Amin. 

  

Poglavlje 2. O nadzoru nad pomislima i o tome da telo nije zlo, kao što neki smatraju. 

Pre  svega,  mi  treba  na  svaki  način  da  obuzdavamo  pomisao,  uspostavivši  nad  njom 
bezmolvni  nadzor  razuma,  kako  duši  ne  bismo  dopustili  da  se  prepušta  nepromišljenim 
stremljenjima po zanosu tela. Telesno viđenje se nalazi u oku, dok je oko duše u umu koji 
joj  je  urođen.  Međutim,  oni  nisu  jedno  u  drugome,  nego  su  jedno  isto.  Um  je  nekakva 
prirodna  sila,  a  ne  nešto  pridodato  u  slovesni  deo  duše.  Jer,  kad  pokreće  svoju  umnu 
snagu  (koja  je  prirodno  uneta  u  nju  Svetom  Trojicom,  koja  ju  je  stvorila)  i  hoće  ono 
potrebno i odgovarajuće, duša izbegava zahteve tela, predviđajući i obuzdavajući njegove 
neuredne pokrete. Tada ona u sebi čuva tišinu koja joj pristoji i u bezmetežnom spokojstvu 
obavlja  sagledavanja  koja  su  joj  prirodna.  To  ona  čini  prema  svojim  mogućnostima, 
uznoseći  prodorni  pogled  ka  Svetoj  Trojici,  kojoj  se  klanjamo.  Ona  zaključuje  o 
nedostupnosti  slave  Božije  po  preobilju  njenog  sjaja,  po  svetlosti  blaženstva,  po 
bezgraničnoj  premudrosti,  po  postojanosti  i  nepomutivosti  spokojstva,  po  bestrasnoj  i 
nelokretnoj prirodi. Jer, u onome kome ne može da se dogodi ništa neočekivano, u kome 
je, kao u riznici, sakupljeno znanje svega postojećeg i budućeg, koji obuhvata sve i sadrži 
sve u svojoj ruci i kome se uopšte ništa ne može usprotiviti i suprotstaviti ‐ mora vladati 
tišina  i  neprestana  bezmetežnost.  Jer,  iznenadna  navala  neočekivanih  događanja  u 
ljudskom razumu obično rađa nemir... Zbog toga onaj koga ne uznemirava ni jedan porok, 
i  koga  prati  svaka  vrlina  i  sve  što  je  dobro,  opravdano  može  da  se  veseli  postojanim  i 
beskrajnim  veseljem,  budući  da  je  radost  pratilac  vrline  i  blagosti,  kao  što  kaže  prorok: 
Razveseliće se Gospod za dela svoja (Ps.103,31). 

Zbog toga će se duša koja svoju umnu silu drži u trezvoumlju i doličnim delima učvrstiti u 
opisanim  sagledavanjima.  Ona  će  upražnjavati  svoju  narav  u  onome  što  je  ispravno, 
pravedno, pristojno i mirno. Međutim, čim prekine da razmišlja i da se udubljuje u dužna 
sagledavanja,  probuđene  telesne  strasti  će,  kao  bestidni  i  drski  psi  bez  čuvara,  početi  da 
laju na nju: svaka strast će se truditi da je svakojako izmuči, uzimajući za sebe deo njene 
životne  snage.  Jer,  meni  se  čini  da  duša,  iako  je  jedna,  ima  dve  sile:  jedna  je  životna  sila 
tela, a druga ‐ sila koja sagledava ono što postoji, koju takođe nazivamo ‐ slovesnom. Kao 
srasla  s  telom,  duša  mu  prirodno  (usled  same  sraslosti,  a  ne  po  proizvoljenju)  prenosi 
životnu  silu.  Zasijavši,  sunce  ne  može  da  ne  obasja  onoga  na  koga  su  pali  njegovi  zraci. 
Tako  isto  nije  moguće  da  duša  ne  oživi  telo  u  kome  prebiva.  Sagledateljna,  pak,  sila  se 
pokreće  po  proizvoljenju.  Ukoliko,  dakle,  svoju  sagledateljnu  i  slovesnu  silu  drži  uvek 
budnom,  kao  što  kaže  prorok:  Neće  zadremati  čuvar  tvoj  (Ps.120,3),  duša  će  dvostruko 
uspavati  telesne  strasti,  tj.  i  zauzetošću  sagledavanjem  boljega  i  srodnoga,  i  staranjem  za 
bezmetežnost  tela,  privodeći  ga  u  celomudrenost  i  tišinu.  A  ako,  pak,  zavolevši  lenjost, 
duša  sagledateljnu  silu  ostavi  nedelatnom,  telesne  strasti  će  je,  pronašavši  životnu  silu 
besposlenom i razdelivši je između sebe (s obzirom da njima niko ne upravlja i da ih niko 
ne zaustavlja) odvlačiti ka svojim težnjama i delovanjima. Stoga su telesne strasti kod nas 
jake  kada  je  slovesnost  nedelatna,  dok  su,  naprotiv,  pokorne  kada  ona  upravlja  i  vlada 
telom.  Zbog  toga  telo  ne  zaslužuje  prekor  u  očima  onih  koji  hoće  da  o  njemu  ispravno 
sude. Prilikom izlaganja ovoga mišljenja treba pobiti lažna mnenja onih koji rđavo misle o 
telu.  Voljeni,  konj  je  prekrasna  stvar.  I  što  je  po  prirodi  živahniji  i  vatreniji,  on  je  bolji. 
Međutim, on zahteva jahača i upravitelja, budući da nije obdaren slovesnošću. Kad je, pak, 
jahač na njemu, on će pokušati da iskoristi prirodne osobine. 

Zbog  toga,  ako  dolično  rukovodi  težnjama  potčinjene  životinje,  jahač  će  je  upotrebiti  na 
svoju korist i postići će cilj koji je sebi postavio. Tako će i sam ostati nepovređen i životinja 
će  se  pokazati  kao  veoma  pogodna.  Ukoliko,  pak,  konjanik  loše  upravlja,  mladi  konj  će 
često skretati sa širokog puta, zalaziti na neprohodne staze, a ponekad se i obrušavati niz 
strminu,  povukavši  sa  sobom  i  samoga  jahača.  Nemarnost,  dakle,  konjanika  oboje  izlaže 
opasnosti.  Tako  razmišljaj  i  o  duši  i  o  telu.  Telo  je  dobilo  prirodne  težnje,  koje  nisu  date 
bez cilja, nego su, bez sumnje, za nešto dobre i korisne. Međutim, ono je lišeno slovesnosti, 
kako  bi  duša,  zbog  preimućstva  smislenosti,  bila  uspoštovana.  Ukoliko  dolično  upravlja 
težnjama tela, duša će učiniti i da se telo spase, a i sama će ostati izvan opasnosti. A ako 
zanemari upravljanje i, obuzeta snom  lenjosti,  prestane  da telo  drži na  uzdi, duša  će  biti 
[kriva] što će ono, lišeno slovesnosti, skrenuti sa pravoga puta. Tada će ono i dušu izložiti 
istovrsnim  padovima,  i  to  ne  zbog  svoje  zloće,  nego  zbog  njene  nemarnosti.  Jer,  kad  bi 
telesne  strasti  bile  takve  da  ih  duša  ne  može  ukrotiti,  telo  bi  opravdano  bilo  odgovorno. 
Međutim,  pošto  su  one  postale  pokorne  mnogima  koji  su  se  potrudili  da  ih  nadvladaju, 
telo ne treba da bude okrivljeno. [Stoga nisu u 

pravu]  oni  koji  nastoje  da  ga  ocrne,  nazivajući  ga  prvim  uzročnikom  poroka.  Dostojna, 
pak, prekora jeste duša koja je zbog nemarnosti oslabila .svoju vlast nad telom. Međutim, 
ni  ona  nije  zla  po  prirodi,  nego  je  privedena  zlu  kroz  nedostatak  dobra.  Jer,  porok  nije 
ništa drugo do nedostatak vrline. 

  

Poglavlje 3. O tome da se ne treba bez opreznosti susretati sa ženama. 

O  nadziranju  pomisli  i  obuzdavanju  telesnih  strasti,  o  širini  i  tišini  unutarnjeg  čoveka,  o 

sagledavanju i staranju o svojim dužnostima, mi smo već dovoljno rekli ranije. Međutim, 
mi ne treba samo da nadziremo pomisli, nego i da, koliko je moguće, izbegavamo blizinu 
onoga  što  nas  više  od  svega,  približavajući  nam  se,  podseća  na  strasti,  što  uznemirava  i 
zbunjuje pomisli, te u dušu unosi nemir i borbu. Jer, borbu koja nevoljno nailazi na nas mi 
moramo  prihvatati.  Međutim,  veoma  je  nepromišljeno  da  sami  protiv  sebe  voljno 
izazivamo  borbu.  U  prvom  slučaju  će  i  poraz  (što  neka  ne  bude  sa  Hristovim 
podvižnicima),  možda,  biti  oprošten.  Međutim,  u  drugom  slučaju  pobeđeni  se,  osim  što 
biva  ismejan,  lišava  i  oproštaja.  Stoga,  iznad  svega  treba  da  izbegavamo  razgovore  i 
susrete  sa  ženama,  osim  ako  nas  na  susret  ne  primorava  neka  neizbežna  neophodnost. 
Međutim,  i  prilikom  nužnog  susreta  treba  da  se  čuvamo  žena  kao  vatre,  te  da  se  što  je 
moguće  brže  i  žurnije  rastajemo  od  njih.  Shvati  šta  o  tome  kaže  premudrost:  Hoće  li  ko 
staviti oganj u nedra a haljine da mu se ne upale? Hoće li ko hoditi po užarenom ugljevlju a noge da 
ne ožeže (Prič.6,27‐28). 

Onaj, pak, ko kaže da od susreta i dugog zajedničkog života sa ženama ne trpi štetu, ili u 
sebi nema mušku prirodu (budući neko neobično stvorenje, koje je nalazi između jednoga 
i drugog pola: što važi za uškopljenike od rođenja, ukoliko i kod njih možemo govoriti o 
bestrasnosti  i  neosetljivosti  prema  ženskom  polu,  po  rečima  premudrog:  Hoće  li  želja 
uškopljenika devojku razdevstveniti ‐ Sir.20,4), ili je, imajući je, pogružen u strasti do [te mere 
da uopšte] ne oseća [šta mu se dešava], slično pijanici ili ludaku, koji u najtežim patnjama 
uopšte ne misle da pate. Ipak, dopustimo uslovno nešto što prevazilazi okvire razuma, tj. 
da nekoga ne izjeda muška strast. Čak i da sam ostaje bestrasan, on druge ne može lako da 
ubedi da je bestrasan. Sablažnjavati, pak, mnoge, nemajući pri tom u vidu nikakvo dobro 
delo, vrlo je opasno. Pri tome se mora uzeti u obzir i nešto drugo. Čak i da ne trpi štetu od 
pomisli,  muškarac  se  već  neće  sporiti  sa  nama  u  pogledu  žene,  tj.  da  i  nju  muče  telesne 
strasti.  Naprotiv,  imajući  slabije  pomisli  i  budući  vatrenija  u  strasti,  ona  često  podnosi 
štetu od onoga ko je neoprezno 

imao  susret  sa  njom.  Tako  onaj  ko  se  sam  ne  ranjava,  često,  i  bez  svoga  znanja,  ranjava 
[drugog].  I  dolazeći  često  podvižniku  pod  izgovorom  navodne  duhovne  ljubavi,  žena 
počinje  da  u  sebe  upija  greh  preko  očiju,  pohotnim  pogledima  proždirući  spoljašnjost 
bližnjega i nečistim pomislima kvareći unutarnju devicu, koju Ženik voli više od svega. Da se, 
dakle,  ne  bi  dogodilo  nešto  od  rečenoga,  mi  treba  da  se  čuvamo  od  svakog  susreta  sa 
ženama. Ako, pak, to nije moguće, treba da se barem čuvamo čestih i dugačkih razgovora 
sa  njima.  I  mi  to  ne  činimo  iz  mržnje  prema  njihovom  polu  i  iz  odricanja  srodnosti  sa 
njima,  nego  da  bismo  ih  zaštitili  i  pomogli  im,  kao  sudionicima  u  ljudskoj  prirodi,  a 
posebno onima koje su stupile u podvig čistote. Jer, one se podvizavaju isto kao i mi. Od 
susreta treba da se čuvamo da se ne bismo podsetili na strast od koje smo se udaljili i koje 
smo se odrekli. 

  

Poglavlje  4.  O  tome  da  uzdržanje  treba  primeriti  telesnoj  snazi  i  o  tome  da  je  telesni 
napor dobro i zakonito delo. 

Osim  toga,  treba  da  savlađujemo  i  stomak.  Jer,  vaspitavanje  stomaka  je  obuzdavanje 
strasti,  a  obuzdavanje  strasti  ‐  bezmetežnost  i  tišina  duše.  Duševni,  pak,  mir  jeste 
najdelotvorniji  izvor  vrlina.  Najbolje  uzdržanje  stomaka  je  ono  koje  se  usklađuje  sa 
telesnom  snagom.  Jer,  nekima  je  i  silno  zlopaćenje  izgledalo  nedovoljno  bolno  usled 
čvrstine  i  postojanosti  njihove  telesne  građe  i  snage:  ono  im  se  više  činilo  kao  odmor, 
negoli  kao  napor.  Međutim,  ono  što  je  podnošljivo  za  takve  ljude,  za  druge  je  uzrok 
opasnosti.  Jer,  između  tela  postoji  isto  tako  velika  razlika  kao  i  između  bakra  i  gvožđa  i 
krhkog  drveća.  Stoga  treba  birati  uzdržanje  koje  odgovara  svačijoj  snazi.  Prema  tome, 
vrline koje vrši samo duša, podjednako se propisuju svima. Takve su: krotost, skromnost, 
smirenoumlje,  blagost,  bratoljublje,  prostosrdačnost,  istinoljubivost,  saosećanje,  pitomost, 
čovekoljublje.  Ove  vrline  prvenstveno  nazivamo  duševnim  stoga  što  telo  niukoliko  ne 
doprinosi njihovom sticanju i izvršavanju. Telo za dušu jedino predstavlja mesto u kome 
se savetuje, u kome razmišlja o njima. Uzdržanje, pak, svako treba da odredi prema svojoj 
telesnoj snazi: ono ne treba da se zaustavi na onome što je ispod moći koju čovek poseduje, 
niti da se pruža ka onome što je preko njegove moći. Na to, mislim, treba obratiti pažnju, 
da  prekomernošću  uzdržanja  ne  bi  oslabila  telesna  snaga,  te  se  telo  učinilo  lenjim  i 
nedelatnim  za  važnije  poslove.  Stvarajući  čoveka,  Bog,  naravno,  nije  želeo  da  ga  ostavi 
besposlenim  i  nepokretnim,  nego  [je  namerio]  da  bude  delatan  u  skladu  sa  svojim 
dužnostima.  On  je  i  u  raju  zapovedio  Adamu  da  ga  radi  i  da  ga  čuva  (Post.2,15).  Te  reči, 
doduše, imaju i sagledateljno značenje, 
premda su i u njihovom doslovnom smislu dostojne revnosti i staranja. Posle, pak, izgona 
iz  raja,  On  mu  je  odredio  da  jede  hleb  u  znoju  lica  (Post.3,19).  I  to  što  je  rečeno  Adamu, 
rečeno je svima koji su od njega rođeni. To se vidi iz sledećeg: Bog je za Adama odredio 
smrt, rekavši: Jer si prah, i u prah ćeš se vratiti (st. 19). Međutim, i svi koji su od njega postali 
učestvuju  u  istom  stradanju.  Stoga  niko  ne  treba  da  uvodi  novine  nasuprot  prirodi  i 
pravilima  Dobročinitelja  prirode.  Naprotiv,  držeći  se  njih,  mi  treba  telo  da  držimo 
delatnim, nikada ga ne slabeći neumerenošću. Jer, mislim da je znak najboljeg ustrojstva ‐ 
dr‐žati se postavljenih pravila. 

Rečeno  mogu  potvrditi  i  mnoga  svedočanstva  iz  Božan‐stvenog  Pisma.  Jer,  Božanstveno 
Pismo  zapoveda  da  se  radi,  da  se  telo  pokreće  i  da  više  pomažemo  drugima  u  nemoći, 
negoli  da  sami  tražimo  tuđu  ruku.  Međutim,  ono  ni  najmanje  ne  naređu‐je  da  se  ono 
iscrpljuje  ili  oslabljuje  neumerenim  naporima.  I  navešću  ti  najverodostojnijeg  svedoka, 
svetoga Pavla, koji negde kaže: Jer čujemo da neki žive neuredno i ne rade ništa (2.Sol.Z, 11). 
Neurednošću on naziva besposlenost, budući da kaže: Jer nismo živeli neuredno među vama, 
niti smo zabadava jeli hleb u nekoga, no s trudom i mukom, radeći dan i noć (st. 7‐8). I, što je još 
važnije: Potrebama mojim i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje (Dap.20,34). I na 
drugom mestu on kaže: Neka radeći  svoj  hleb jedu (2.Sol.Z,12),  i  opet: Da živite  mirno, i  da 
gledate svoja posla, i da radite svojim sopstvenim rukama (1.Sol. 4,11). Podvižnik treba da bude 
slobodan  od  svake  nadmenosti.  Idući  istinski  srednjim  i  carskim  putem,  on  nimalo  ne 
treba da skreće ni na jednu, ni na drugu stranu. On ne treba da voli lagodnost, ali ni telo 
ne  treba  da  slabi  preteranim  uzdržanjem.  Jer,  da  je  dobro  da  imamo  iscrpljeno  telo  i  da 
budemo  kao  mrtvac  koji  diše,  Bog  bi  nas  od  početka  načinio  takvima.  Međutim,  On  nas 
nije načinio takvima: svakako je učinio ono što je smatrao dobrim. Ako nas je, pak, načinio 
onakvima kakvim nas je bilo dobro načiniti, svakako greše oni koji ne čuvaju koliko mogu 
ono što je načinjeno dobro. 

Stoga  podvižnik  blagočašća  treba  jedno  da  ima  u  vidu:  da  se  kako  nije  prikrao  u  dušu 
porok nemarnosti, da nije oslabilo trezvoumlje i snažna čežnja razuma ka Bogu, da se nije 
kako  pomračilo  osvećenje  Duha  i  prosvećenje  duše,  do  koga  ono  dovodi.  Ukoliko 
nabrojani dobri darovi ostaju u svojoj punoj snazi, telesne strasti neće imati vremena da se 
podignu.  Duša  se,  dakle,  bavi  višnjim  tako  da  ne  preostaje  vreme  da  se  u  telu  uzbune 
strasti. U životu se često događa da vid i sluh ostaju nedelatni kada o nečemu razmišljamo 
potpuno  usredsređeno:  čitava  duša  biva  obuzeta  predmetom  razmišljanja,  ostavivši 
osećanja po strani. Ukoliko se, pak, Božanstvena ljubav pojača u našoj duši, mi nećemo ni 
imati  vremena  da  mislimo  o  strastima.  A  ako  se  nekada  pomalo  i  probude,  brzo  će  biti 
primirene uzvišenošću duše. I reci mi šta je bolje: ugledati se na plodonosno drveće, koje je 
i samo bogato plodom i druge veseli svojom plodnošću, ili biti poput povrtnog bilja, koje 
vene  od  jare  i  suše,  koje  je  ʺkao  cvekla  nedokuvanaʺ,  po  reči  proroka,  (Is.51,12),  tj.  biti 
nesposoban  za  služenje  svojim  sopstvenim  potrebama  (premda  po  prirodi  imamo 
savršenu snagu za zadovoljavanje svojih potreba), i upražnjavati se u mudroljublju samo 
polovično, tj. samo dušom, a ne i telom? Kad bismo se mi nalazili izvan tela, bi bilo nužno 
da  ka  najsavršenijem  težimo  samo  dušom.  Međutim,  pošto  je  čovek  dvostruk,  i 
upražnjavanje u vrlini mora biti dvostruko: ono treba da se sastoji i od telesnih napora i od 
duševnih podviga. Telesnim naporima, pak, nazivamo rad, a ne lenjost. 

Uostalom,  treba  da  pazimo  da,  pod  izgovorom  zadovoljavanja  telesnih  potreba,  ne 
skrenemo u služenje uživanju. Svakako, bilo bi najbolje kada bismo telesne poslove mogli 
izvršavati  uz  neprestano  uzdržavanje  od  hrane.  Međutim,  samo  malobrojna  tela  su  u 
stanju  da  ne  gube  snagu  prilikom  takvog  uzdržanja.  Stoga  treba  i  postiti  umereno  i  telu 
pružati  najneophodnije  podmirenje.  Izborom  jela  ne  treba  da  upravlja  uživanje,  nego 
pomisao  o  potrebnom  sa  tačnom  određenošću,  poput  iskusnog  lekara  koji  bespristrasno 
leči bolest čime treba. Onaj ko pri takvom raspoloženju duše uzima hranu po mudroljublju 
se  pokazuje  potpuno  ravnopravan  onome  ko  je  ne  uzima,  i  po  svom  cilju  ne  samo  da 
poštuje  neprestani  post,  nego  i  uzdržanje  od  hrane,  dok  staranjem  o  telu  zaslužuje 
pohvalu  kao  najbolji  domostrojitelj.  Jer,  umereno  hranjenje  tela  i  uzdržanje  ne 
rasplamsavaju pohotu i ne čine strasti neobuzdanima. To je obično posledica nenasitosti i 
izobilja.  Naša  rasprava  je  kao  potvrdu  navela  ono  što  proističe  iz  prirodnih  zakona  i 
svedočanstava  Božanstvenog  Pisma.  Međutim,  rečeno  ne  treba  potkrepiti  samo 
izgovorenim  poukama,  nego  i  primerima  iz  života.  Stoga  ćemo  preći  na  sam  život 
Spasitelja. Proživevši, naime u telu, On je ostavio uzor i obrazac vrline svima koji žele da 
žive  blagočastivo.  Na  taj  način  i  ostali,  gledajući  na  te  crte,  u  svom  životu  mogu  da 
odslikavaju  sličan  lik,  ni  u  čemu  ne  izneveravajući  Prvoobraz  putem  odstupanja  od 
podražavanju.  I  sam  Spasitelj  jasno  poučava  da  život  svoj  postavlja  kao  uzor 
najsavršenijeg življenja za sve koji žele da mu se povinuju: Ko meni služi, za mnom neka ide 
(Jn.  12,26).  On  tu  ne  podrazumeva  telesno  praćenje  (koje  bi  bilo  neizvodljivo  za  sve,  s 
obzirom  da  Gospod,  kao  što  je  poznato,  sada  telesno  prebiva  na  nebesima),  nego  što 
tačnije, tj. saobrazno sa mogućnostima, podražavanje Njegovog života. 

Kako je, pak, živeo i kako je postupao naš Spasitelj? On greha ne učini (1.Pt.2,22). Jer, kako 
bi  mogao  greh  pobediti  pravdu?  Kako  bi  laž  mogla  da  savlada  istinu?  Kako  bi  slabost 
mogla  da  nadvlada  moć?  Ili,  kako  bi  nebiće  bilo  jače  od  bića?  Bog  uvek  jeste.  Njegovo 
postojanje nema granica i ne trpi nikakvo ograničenje. Greh, pak, ne postoji niti se zamišlja 
kao samostalno postojanje [tj. ipostas]. Greh dobija postojanje kroz nedostatak dobra i  to 
pre u onima koji ga čine, nego li u onome što je loše učinjeno. On  se u delima nepravde 
uobličava  kao  duhovna  tama,  koju  uostalom  razgoni  svetlost  pravde  (budući  da  svetlost 
svetli  u  tami  ‐  Jn.1,5),  i  nastavlja  sa  postojanjem  samo  dok  traju  neprilična  dela.  Jer,  sa 
prekraćivanjem zlih dela istovremeno prestaje i postojanje greha. Jer, rečeno je: Tražiće se 
greh njegov, i neće se naćdž (Ps.9,36), iako kazna zbog grehova ostaje za grešnike i mučenje 
za nepravde neće imati kraja. Dakle, On greha ne učini, niti se nađe prevara u ustima Njegovim 
(1.Pt.2,22).  On  je  pokazao  mnoge  primere  dugotrpljenja,  nezlobivosti,  milostivosti, 
krotosti,  čovekoljublja,  pitomosti,  smirenoumlja,  razboritosti,  tj.  svake  vrline.  To  je  jasno 
opisano  u  Jevanđeljima.  Primeri  dugotrpljenja  i  nezlobivosti  se  vide  u  podnošenju  zlobe 
Judejaca, koji su neprestano novim bezakonjima prevazilazili ranije pakosti. I premda ih je 
karao blago, da bi zaustavio zlo, On se nije svetio i uopšte ih nije kažnjavao. On je nastojao 
da dobročinstvima pobedi njihovu neljudskost, i darivanjem dobara ‐uzrastanje zlobe. Na 
kraju je primio krst zbog onih koji su ga raspeli. Primeri krotosti i pitomosti se ogledaju u 
tome  što  je,  po  svojstvenoj  mu  milostivosti,  svima  dopuštao  da  mu  priđu  i  da  smelo  sa 
Njim razgovaraju. To su činili ne samo značajni [i vrlinski] ljudi, nego i oni kojima je bilo 
ugodno i kojima je već prešlo u naviku da se prepuštaju najsramnijim delima. Tako su mu 
dolazili  bludnici  i  carinici.  Pri  tome  se  kod  njih  nije  uvećavala  slabost  pohote  ili 
srebroljublja, već su se čistili od duševne bolesti. I oni se nisu toliko stideli savešću zbog 
svog  lukavstva,  koliko  su  zadobijali  odvažnost  kroz  nadu  u  iscelenje.  Jer,  oni  su  nalazili 
ono što je prevazilazilo njihovo očekivanje. Kakvi su, pak, primeri Njegovog čovekoljublja 
i  samilosti?  On  u  pustinji  brzo  pripravlja  bogatu  trpezu  onima  koji  su  zanemoćali  zbog 
nedostatka  hrane,  dvostruko  ih  gosteći:  i  izobiljem  onoga  što  je  potrebno  i  čudesnošću 
opskrbljivanja  (Mt.  15,32‐38).  On  se  sažaljeva  na  mnoštvo  [naroda],  jer  bejahu  smeteni  i 
napušteni  kao  ovce  bez  pastira  (Mt.9,36).  I  kao  što  leči  telesne  slabosti  i  isceljuje  povrede  i 
uzetost  udova,  tako  oslobađa  od  duševnih  bolesti  i  nerazrešivih  lanaca  grehova  i  okova 
prinudnih ugovora koje smo zaključili sa đavolom, tj. ocem greha. Kakvi su, opet, primeri 
smirenoumlja? On ne samo da je blagoizvoleo da se obuče u telo, nego i da bude i da ga 
smatraju sinom po izgledu neznatnih roditelja, da bude sin majke, i da ga smatraju sinom 
nazovioca  (Mt.1;  Lk.Z).  Tu  su  i  primeri  razboritosti.  On  izobličava  sadukeje  koji  su 
pokušali  da  ismeju  vaskrsenje  izmišljenom  pričom  o  sedmoro  umrle  braće  koji  su  imali 
istu  ženu  (Mt.22,25‐32).  On,  takođe,  postiđuje  učenike  farisejske  sa  irodovcima  i  njihovo 
dvosmisleno pitanje: Treba li dati porez kesaru ili ne (st. 17). Oni su dobili dvostruko razoran 
odgovor, koji u dvostrukom smislu pokazuje njihovu glupost: On ne zapoveda da se da, 
nego  da  se  vrati.  Jer,  On  kaže:  Vratite  kesarevo  kesaru  (st.  21),  budući  da  je  novac  bio 
kesarev, i da na sebi ima lik i natpis kesarev. 

To su podvizi koje sam naveo. A postoji i nebrojeno mnoštvo drugih. A kakvi su i koliki 
Njegovi telesni napori, radi kojih posebno i navodimo primer? U najmlađem uzrastu, On 
je, slušajući roditelje, krotko i poslušno podnosio svaki telesni napor. Jer, premda pravedni 
i pobožni, oni behu siromašni, oskudevajući u onome što je neophodno za život (o čemu 
svedoče  jasle,  koje  su  poslužile  časnom  rođenju).  Stoga  su  se,  razumljivo,  bavili 
neprestanim telesnim poslovima, stičući ono najneophodnije. A Isus je, ʺbudući poslušanʺ, 
kao što kaže Pismo (Lk.2, 51), svakako pokazivao i veliku pokornost u podnošenju napora 
zajedno sa njima. Pošto je, pak, prošlo vreme i pošto je započeo da pokazuje dobročinstva 
kao Vladika i Bog, birajući učenike i nameravajući da propoveda Carstvo nebesko, On ne 
traži da mu drugi služe, ležeći udobno i negujući telo svoje, nego radi našega spasenja ili 
putuje (i to uvek peške), ili služi učenicima, kao što je sam govorio: A ja sam među vama kao 
sluga (Lk.22,27) i: Kao što ni Sin Čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi (Mt.20,28), ili im 
pere noge, te potom, dugo vremena učeći, neumorno prelazi iz mesta u mesto. On samo 
jednom,  i  to  na  kratko  vreme,  koristi  tovarnu  životinju,  uostalom  ne  radi  poštede  tela, 
nego da bi svojim delima ispunio proročanstvo (Mt.21,5; Zah.9,9). A apostoli? Zar se nisu 
ugledali  na  Vladiku?  Zar  se  nisu  neprestano  naprezali?  Pogledaj  Pavla  koji  neprekidno 
radi,  neumorno  putuje,  plovi,  biva  u  opasnosti,  podnosi  nepogodu,  progonstvo,  napade, 
udarce  kamenja,  koji  se  duševnom  usrdnošću  i  telesnom  snagom  suprotstavlja  svim 
iskušenjima. Međutim, da je telesnu snagu iscrpeo neumerenošću, on ne bi bio nagrađen. 
Zbog  toga  je  dobro  da  se  duševnim  vrlinama  i  telesnim  podvizima  ugledamo  na  život 
Vladike i Njegovih učenika i apostola, upotrebljavajući telo za služenje najboljim delima. 
Jer, duši pripada da bira među dobrim delima i takva koja se izvršavaju uz pomoć tela, a 
telu  da  ostvaruje ono  što je duša  izabrala. Ukoliko je,  pak, telo  bez  snage da dela, dobro 
delo  se  zaustavlja  na  pola  puta,  budući  da  je  skriveno  u  proizvoljenju,  poput  klice  koja 
uvene u utrobi zemlje, ne pristigavši na upotrebu onome za koga je začeta. 

Međutim, neko će reći: ʺI Gospod je izdržavao dugotrajno neuzimanje hrane, a isto tako i 
Mojsije  i  prorok  Ilijaʺ.  Zapazi,  ipak,  da  je  Gospod  naš  samo  jednom  izvršio  tako  nešto,  a 
isto tako i Mojsije i Ilija. Sve ostalo vreme oni su na doličan način koristili telo i održavali 
ga  u  snazi,  uvek  se  baveći  radom  i  naporima.  Na  taj  način,  oni  su  prosijali  duševnim 
vrlinama,  uz  pomoć  tela  svoj  delatni  život  učinivši  pečatom  i  dovršenjem  duhovnog 
života.  Tako  je  postupao  Mojsije,  i  Ilija,  i  sam  Jovan,  koji  je  po  neizrecivom  domostroju 
dugo  živeo  u  pustinji.  Po  navršetku,  pak,  domostroja  on  je  došao  u  naseljenu  zemlju  da 
propoveda i krštava (što spada u delatni život), gde je i dovršio svoj podvig odvažnošću 
pred Irodom. Tako je postupao i čitav skup svetitelja i sam Isus, koji je vreme provodio u 
delanju. Stoga se sa svih strana (i iz zakona prirode, i iz učenja Božanstvenog Pisma, i iz 
onoga  što  su  činili  svi  svetitelji,  i  iz  života  našeg  Spasitelja,  i  iz  pravila  života  pobožnih) 
vidi da je mnogo bolje i korisnije da nam je telo snažno i da ga upotrebljavamo za dobra 
dela, negoli da je iscrpljeno i da ga svojevoljno držimo u bezdejstvenosti. 

  

Poglavlje 5. O tome da podvižnik treba da se bavi poslovima koji mu priliče. 

Podvižnik,  pak,  treba  da  se  bavi  poslovima  koji  mu  priliče,  koji  su  daleko  od  svake 
trgovine, dugotrajne zauzetosti i nedozvoljene dobiti, koji se većim delom mogu obavljati 
pod  sopstvenim  krovom.  Tako  će  se  i  posao  obaviti  i  bezmolvije  sačuvati.  Ako,  pak, 
neodložna  potreba  zahteva  da  se  posao  obavi  i  na  otvorenom,  mudroljublje  neće  biti 
narušeno. Jer, onaj ko je u pravom smislu mudroljubac, od sopstvenog tela čini utočište i 
bezbedno pristanište svojoj duši. Stoga, bez obzira da li se nalazi na pijaci, ili na svečanom 
saboru,  ili  na  planini,  ili  u  polju,  ili  u  mnoštvu  naroda,  on  je  uvek  zatvoren  u  svom 
prirodnom manastiru, usredsređujući u sebe svoj um i mudrujući o onome što priliči. Jer, i 
dok sedi kod kuće [čovek] može pomislima da luta napolje, kao što i dok se nalazi na trgu 
može da ostane trezvouman, [osećajući se] kao u pustinji, okrećući se samo sebi i Bogu i ne 
primajući čulima nemir koji u duši izazivaju čulni predmeti. 
  

Poglavlje  6.  O  tome  da  podvižnik  ne  treba  bez  opreznosti  da  vreme  provodi  sa 
svakakvim ljudima. 

Mi  ne  treba  da  se  bez  opreznosti  poveravamo  svakom  čoveku,  niti  da  se  svakom 
otkrivamo i otvaramo. Jer, onaj ko živi po Bogu ima mnogo posmatrača: često i oni koji su 
mu najbliži uhode njegov život. Zbog toga bez prethodne provere ne treba imati susrete sa 
neznancima. Ni naš Spasitelj se, kako kaže Jevanđelje, nije svakome poveravao. Jer, rečeno 
je:  A  sam  Isus  ne  poveravaše  sebe  njima  (Jn.2,24).  Iako  čist,  neporočan,  besprekoran  i 
pravedan, iako sav ‐ vrlina, On je bio oprezan. Zar utoliko pre mi grešni, lakopovodljivi, 
koji  ne  idemo  uvek  tačno  prema  cilju,  bilo  zbog  prirodne  slabosti,  bilo  zbog  lukavosti 
onoga ko se pakosno i neprekidno sa nama bori, predajući se radoznalim ljudima, nećemo 
na sebe navući zlu klevetu i izazvati sablazni? Jer, poročni ljudi često i najbolja dela nastoje 
da oklevetaju. Oni ni najbeznačajnije greške neće ostaviti bez podsmeha. 

Zbog  toga  treba  oprezno  stupati  u  razgovore  sa  neznancima.  Kod  njih  postoji  i  druga 
strast  koja  nastaje  od  neiskusnih  pomisli  o  onima  koji  su  napustili  [svetski]  život.  Oni 
misle da se kod onih koji su izmenili način života promenilo ne samo raspoloženje, nego i 
sama  ljudska  priroda.  Oni  ne  shvataju  da  su  podvižnici  izloženi  istim  strastima  i  da  ih 
prevladavaju duševnom snagom i uklanjanjem od uživanja. Naprotiv, oni smatraju da su 
strasti  potpuno  odstranjene  od  njihove  telesne  prirode.  Ukoliko,  dakle,  duhovni  čovek 
makar malo odstupi od dobra, istog momenta svi, čak i oni koji su bili njegovi najvatreniji 
hvalitelji i poštovaoci, postaju surovi tužitelji i sami sebe izobličavaju u tome da su i ranije 
rasipali neiskrene hvale. Ako se na bojištu neki borac oklizne, protivnik ga odmah napada, 
nanosi  mu  udarce  i  potpuno  dokrajčuje.  Slično  rade  i  oni:  čim  spaze  da  onaj  ko  živi  u 
podvigu  vrline  ponešto  odstupi  od  dobra,  oni  napadaju  na  njega,  kao  strelama  ga 
pogađajući  prekorima  i  klevetama,  uopšte  ne  misleći  da  njih  same  strasti  svakodnevno 
ranjavaju  hiljadama  strela.  Podvižnici  blagočašća,  međutim,  čak  i  kad  ustanu  protiv  njih 
strasti, koje napadaju i sve ostale, trpe neznatnu ili često nikakvu štetu, premda je njihov 
protivnik  jači.  Pošto  su  podvižnici  pokrenuli  borbu  sa  protivnikom,  za  zloga  je  veoma 
važno  da  zadobije  pobedu  nad  njima.  Naprotiv,  ukoliko  bude  pobeđen,  on  će  zadobiti 
smrtnu ranu, kao onaj koji pretrpi potpuni poraz u svim delovima vrline. Borbu, pak, sa 
onima koji su se predali [svetskom] životu đavo prezire, delimično stoga što vrlo mnogo 
njih svojevoljno ide u poraz, budući uhvaćeni u greh različitim uživanjima i požudama i 
omogućavajući protivniku laku pobedu nad sobom, a delom zbog toga što se i oni koji se 
pomalo  suprotstavljaju  grehu  različitim  razonodama  udaljuju  od  borbe,  okreću  leđa  i, 
neprestano pobeđivani, na sebi,nose sramna obeležja pobede nad sobom. 

Međutim,  čak  i  ako  su  ponekad,  prevladavši  nadriv  životne  zaposlenosti,  uspeli  da  se 
odvaže  na  borbu  protiv  lukavog,  oni  nisu  podneli  protivljenje  koje  se  može  porediti  sa 
podvižničkim,  nego  neuporedivo  i  beskrajno  manje.  Jer,  oni  nastoje  da  održe  ono  što  im 
po  pravu  pripada  i  uporno  se  bore  za  sadašnja  dobra,  dok  [podvižnik]  i  ono  što  mu  po 
pravu pripada ustupa onima sa kojima se bori, ispunjavajući rečeno: I koji tvoje uzme, ne išti 
(Lk.6,30).  Primivši  udarac,  oni  odgovaraju  udarcem  i,  podnevši  uvredu,  uzvraćaju 
uvredom, misleći da time održavaju jednakost, a [podvižnik] trpi sve dok se ne nasiti onaj 
koji  mu  nanosi  uvredu  ili  udarce.  Oni  provode  život,  ispunjen  preobiljem  uživanja,  a 
[podvižnik]  nastoji  da  bude  iznad  svih  uživanja.  Kako  će  se,  dakle,  [svetovni]  čovek 
smatrati  borcem  ako  se  uporedi  sa  podvižnikom?  Postoji  i  nešto  drugo,  od  čega  obično 
pate  oni  koji  su  vezani  za  ovdašnji  život  kada  počnu  da  sude  o  podvižnicima.  Ako 
podvižnik, posle dugotrajnog neuzimanja hrane, zaključi da je neophodno da okrepi telo, 
oni bi hteli da on, kao bestelesan i neveštastven, ili uopšte ne uzima hranu ili da je uzima u 
najmanjoj meri. 

I  ukoliko  ugledaju  podvižnika  koji  ne  iscrpljuje  u  potpunosti  telo,  već  u  ponečemu 
podmiruje  svoju  stvarnu  potrebu,  oni  ga  ogovaraju  i  kleveću  i  nazivaju  proždrljivcem  i 
izelicom, često proširujući vređanje i izrugavanje i na sve [ostale]. I oni ne pomišljaju na to 
da sami dva puta, a neki i tri puta dnevno jedu najteža i najmasnija jela, da u sebe trpaju 
neizmernu  gomilu  mesa  i  nalivaju  se  ogromnom  količinom  vina,  te  da  sa  proždrljivošću 
kidišu na sto, kao psi koji su posle dugotrajnog gladovanja pušteni sa lanca. Istinski, pak, 
podvižnici upotrebljavaju suvu hranu, koja je lagana i koja u sebi ima malo hranjivosti, te 
svakog dana obeduju jednom. Naučivši da život provode u strogom poretku, i uzimajući 
hranu  umereno  i  razborito,  oni  imaju  pravo  da  pri  obedovanju  čiste  savesti  daju  telu 
najpotrebnije.  Osim  toga,  ne  priliči  da  našu  slobodu  sudi  savest  drugoga  (1.Kor.10,29).  Mi, 
dakle,  uzimamo  hranu  sa  zahvalnošću.  I  zašto  da  nas  hule  zbog  onoga  zbog  čega  mi 
blagodarimo?  Mi  oskudnu  i  umerenu  hranu  primamo  sa  radošću  sa  kakvom  oni  ne 
prihvataju ni raskošnu i skupocenu hranu na trpezi prepunoj jela? Međutim, onoga ko je 
među  pomenutim  ljudima  poznat  po  svojoj  razboritosti  i  pobožnosti,  te  sa  poštovanjem 
gleda  na  naš  život,  mi  sa  razlogom  možemo  pustiti  za  trpezu,  naročito  ako  sam  bude 
tražio. 

  

Poglavlje 7. O tome da ne treba praviti česte i neoprezne izlaske. 

Ne treba često da se udaljavamo pod izgovorom posete bratije i susreta sa njima. Jer, to je 
jedna  od  đavoljih  zamisli.  Neprijatelj,  naime,  i  na  taj  način  pokušava  da  razori  našu 
postojanost i ustaljenost u životu, te da nas baci u slastoljublje i različite neuredne pomisli. 
Naprotiv,  treba  u  bezmolviju  besediti  sa  samim  sobom,  razmišljati  i  popravljati  duševna 
sagrešenja.  Jer,  onaj  ko  je  nedavno  napustio  svet  prema  sopstvenom  raspoloženju, 
zaslužuje  pohvalu  zbog  sklonosti  ka  dobrome,  ali  još  nije  zadobio  savršenstvo  vrlina. 
Često se, zapravo, događa da on još nije ni razmislio o tome na koji način da ispuni ono što 
se  od  njega  zahteva.  Nasuprot  tome  on  treba  da  u  bezmolviju,  proničući  u  samog  sebe, 
zapaža haotične težnje i pokrete duše, te da im se odvažno suprotstavlja i nered ispravlja 
dobrim  pomislima.  Jer,  poredak  u  duši  jeste  znak  vrline.  Prema  tome,  da  li  će  onaj  ko  je 
neprestano u pokretu i prolazu, ko stalno narušava i rasejava usredsređenost i sabranost 
duše, postepeno se navikavajući da pogled okreće ka telesnim uživanjima, biti u stanju da 
vidi samog sebe, da sazna šta u duši nije dobro? Da li će on to uspeti da dovede u red u 
skladu sa dužnošću, budući da dušu još nadražuje strasnim raspoloženjima? 

Stoga treba više prebivati u bezmolviju. Svako treba da strpljivo ostaje u svom pribežištu, 
svedočeći  o  svojoj  postojanosti.  Ne  treba,  doduše,  živeti  u  potpunom  zatvoru,  već  sa 
smelošću obavljati neophodne izlaske, od kojih savest ni malo ne zazire. Treba posećivati 
najbolje  među  braćom  i  najuzornije  po  strogosti  života,  te  prilikom  korisnog  susreta  za 
sebe  pozajmljivati  primere  vrline.  Osim  toga,  u  svojim  izlascima  se  treba,  kao  što  smo 
rekli,  držati  odmerenosti  i  besprekornosti.  Izlazak,  opet,  često  razvejava  uninije,  koje  se 
rodilo  u  duši.  Njime  se  pruža  mogućnost  da  unekoliko  odahnemo  i  očvrsnemo,  te  da 
ponovo revnosno pristupimo podvizima blagočašća. Onaj, pak, ko ima visoko mišljenje o 
tome što ne izlazi iz svoje sobe, treba da zna da se uzalud oholi. Jer, ne izlaziti iz kuće još 
nije samo po sebi dobra stvar. Isto tako, povremeni izlasci neće učiniti čoveka dobrim ili 
lošim. Naprotiv, čoveka čini dobrim pouzdano i nepokolebivo suđenje o dobrom, dok ga 
rđavim čini ‐ nepostojanost u sudovima. Onaj, pak, ko je u duši utemeljio ono što je dobro, 
ko je dugotrajnim podvižništvom zadobio iskustvo u rukovođenju strastima, ko je u sebi 
ukrotio telesnu neuzdržljivost i obuzdao duševnu, ko se oslanja na uzdu razuma može da 
namerava da čini češće izlaske radi poučavanja i posećivanja braće. Njega i Pismo podstiče 
na  izlazak  kako  bi,  postavivši  svetiljku  na  svećnjak,  svima  pružao  svetlost  dobrog 
rukovodstva. On samo treba da poseduje uverenje da će onima koji se sa njim sreću i u reči 
i  na  delu  poslužiti  kao  učilište  vrline.  Osim  toga,  on  i  sam  treba  da  se  ogradi,  kao  što  je 
rekao apostol: Da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (1.Kor.9, 27). 

  

Poglavlje  8.  O  tome  da  ne  treba  da  dopuštamo  odvažnost  i  smelost  kod  nepostojanih 
podvižnika, već da se i od njih čuvamo. 

Treba da se čuvamo i onih koji su nestalni i prelaze iz jednog bratstva u drugo, koji stalno, 
sa neumornim i neoslabnim stremljenjem, obilaze manastire, te  pod izgovorom duhovne 
ljubavi  ispunjavaju  volju  ploti.  Kod  njih  u  duši  nema  ničega  postoja  nog,  čvrstog, 
pristojnog,  ukrašenog  razboritošću,  već  se  može  naći  samo  radoznalost,  zloćudnost, 
hirovitost i glupost, podmuklost i licemerje, laž i pretvorno dodvoravanje. Kod njih je jezik 
neobuzdan, utroba neumerena, duša uvek spremna da luta i da se baca bez cilja, pomisli 
(slično  letu  slepog  miša)  nikada  ne  prate  pravu  liniju,  nego  se  zanose  u  stranu  i  prvom 
prilikom  se  okreću  nazad.  Oni  jedno  pokazuju  na  početku,  da  bi  se  zatim,  izvan  svakog 
očekivanja, okrenuli u drugom pravcu, držeći se promenjivosti mišljenja. Oni mnogo puze 
i nimalo ne napreduju. 
Oni  isto  tako  liče  na  tegleće  životinje  koje  gone  oko  žrvnjeva:  one  mnogo  hode,  premda 
uvek  ostaju  na  istom  mestu  i  muče  telo,  premda  nikada  ne  izlaze  izvan  malog  prostora. 
Uvek puzeći u telesnim strastima, ovi ljudi se nikako ne uznose na duhovnu visinu. Oni se 
okreću  u  beskrajnom  krugu,  neprestano  gonjeni  telesnim  uživanjima  i  požudama,  uvek 
ponovo  privučeni  jednim  istim.  Oni  ne  napuštaju  robovanje  lukavstvu  usled  svog  zlog 
proizvoljenja. Onima koji ih posmatraju oni (kao neku udicu) pokazuju izgled ovce, iako 
unutra  skrivaju  proždrljivu,  zloćudnu  i  podmuklu  lisicu.  Pri  tome,  oni  nastoje  da  u 
podjednaku zloću uvuku i mnoge druge, tj. one koji ne znaju da upravljaju pomislima, te 
se  lako  prepuštaju  volji  bilo  dobrog  bilo  lošeg  vođe,  koji  prihvataju  kao  dobro  ono  što 
drugi  pokaže,  bez  obzira  da  li  se  zaista  radi  o  ispravnom  ili  samo  onom  što  liči  [na 
istinito].  I  baš  takve  ljude  oni  nastoje  da  uvuku  u  svoju  provaliju,  misleći  da  će 
pokvarenost  onih  koji  su  prevareni  poslužiti  za  njihovo  opravdanje  i  da  će  saučesnici  u 
poroku umanjiti njihovu krivicu. Stoga od takvih treba na svaki način da se čuvamo, kako 
i drugima ne bi napravili štetu, prenoseći im duševnu zarazu, te da bi se i sami, pošto im 
se  svuda  onemogući  pristup,  najzad  okrenuli  prema  dobru,  prihvativši  za  rukovoditelja 
stid i u tome što ih častiti ljudi izbegavaju nalazeći pouku za uklanjanje od poroka. Tome 
je poučio i Pavle, govoreći o onome koji ništa ne radi, ali se u sve meša: Toga obeležite, i ne 
družite se s njim, da bi se posramio (2.Sol.Z,14). 

  

Poglavlje  9.  O  tome  da  podvižnik  nikako  ne  treba  da  zahteva  da  postane  klirik  ili 
starešina nad bratijom. 

Podvižnik  uopšte  ne  treba  da  traži  da  postane  klirik  ili  starešina  nad  bratijom.  Jer,  to  je 
đavolja  bolest  i  projavljivanje  vlastoljublja,  tj.  znaka  najvećeg  đavolskog  lukavstva.  I 
đavola je ova strast povukla u pad gordosti. I onaj koga obuzme ova strast, boluje isto kao 
i on. Osim toga, ova strast one koji su njome obuzeti čini zavidljivima, pobedoljubivima, 
opadačima,  besramnicima,  klevetnicima,  laskavcima,  pakosnicima,  pokornima  preko 
mere,  ulizicama,  nadmenima  i  izazivačima  nebrojenih  uznemirenja.  Jer,  takav  čovek 
zavidi dostojnima i kleveće ih, a često im i smrt želi, jer bi zbog nedostatka sposobnih za 
delo i on počeo da se pita. On će se dodvoravati onima u čijoj je vlasti da daju predlog za 
klirika,  i  zbog  toga  će  postati  ulizica.  Međutim,  prema  podređenima  on  će  biti  drzak 
ukoliko se budu suprotstavljali. On će se baviti spletkarenjem, obuzet sa hiljadu nemira i 
podozrenja, razarajući svoju duševnu tišinu. I Bog mira će ga napustiti, ne nalazeći mesta 
gde bi se uspokojio. Znajući, dakle, za tu štetu, izbegavajmo neprilične želje. A ako nekoga 
i odabere, Bog će, kao veoma umešan, znati i kako da ga učini dostojnim. Mi, pak, ne treba 
da  svesno  ištemo  nešto  slično,  niti  da  u  duši  imamo  takvu  želju.  Jer,  to  je  najteža  bolest 
duše i otpadanje od dobra. 

  

Poglavlje 10. O tome da ne treba da se radi taštine staramo o dobrim delima. 
Najviše treba da se čuvamo taštine, i to ne one koja odvlači od napora još pre napora (što 
bi bilo manje zlo), nego one koja lišava nagrade za napore, tj. neumoljivog zlobnika našeg 
spasenja,  koji  i  u  samim  nebeskim  visinama  sprema  svoju  zasedu  i  teži  da  obori  vrline, 
koje  su  se  razgranale  čak  do  neba.  Videvši  da  je  ʺtrgovacʺ  blagočašća  već  napunio  brod 
svog  razuma  svakojakim  teretima  vrlina,  on,  podigavši  svoju  buru,  nastoji  da  prevrne  i 
potopi  lađu.  Jer,  ubedivši  razum  moreplovca  koji  žuri  ka  višnjem  Carstvu  da  okrene 
pogled  na  ono  donje  i  na  ljudsku  slavu,  on  iznenada  raspršuje  sve  duševno  bogatstvo. 
Sravnivši temelje vrlina sa zemljom, on razara napore koji su dosezali do nebesa, čineći da 
za  ono  što  smo  učinili  ištemo  nagradu  od  ljudi.  Trebalo  je,  međutim,  da  od  Boga 
očekujemo  za  sebe  dostojnu  nagradu,  usmerivši  pogled  ka  Njemu  jedinom  i  Njemu 
posvetivši svoje uspehe. Mi smo, pak, staranju o dobru Boga radi, pretpostavili trud radi 
slave  ljudske.  Očekujući  za  sebe  nagradu  taštine  ‐  pohvale,  mi  se  zasluženo  i  pravedno 
lišavamo  darova  Božijih.  Trudeći  se  ne  Boga  radi,  nego  za  ljude,  mi  od  njih  umesto 
nagrada dobijamo gubitak svih nagrada. I zar možemo za sebe tražiti nešto od Boga, kad 
za Njega nismo ništa poželeli da učinimo? U istinitost rečenog uveriće te sveto Jevanđelje 
koje  o  onima  koji  čine  dobro  radi  ljudi  govori:  Zaista  vam  kažem:  Primili  su  platu  svoju 
(Mt.5,6). 

Stoga  treba  da  se  čuvamo  taštine,  umiljatog  otimača  duhovnih  bogatstava,  ugodnog 
neprijatelja naših duša, crva koji nagriza vrline, koji sa uživanjem raznosi naše dobro, koji 
medom  premazuje  otrov  svoje  prevare  i  ljudskom  razumu  pruža  kobni  pehar  da  se 
nenasito opije strašću. Jer, ljudska slava je za neiskusne velika slast. Oni koje ona obuzme 
već lako greše i u prosuđivanju. Jer, onaj ko ište slavu odustaje od sopstvenog rasuđivanja 
i  značajnim  smatra  ono  čemu  se  dive  oni  koje  sreće.  Za  onoga  ko  želi  pohvale  nema 
značaja da li su oni lukavi ili nerazumni i da li se dive onome što je loše: on će učiniti ono 
što,  po  njegovom  mišljenju,  smatraju  dobrim  sudije  njegovih  poduhvata.  Na  taj  način 
taština  nije  samo  istrebitelj  dobrih  dela,  nego  i  putovođa  prema  zlim  delima.  Imajući, 
dakle, u vidu zdrav razum i Boga, učitelja zdravoga razuma, treba da idemo putem na koji 
On upućuje. [I naći će se ljudi koji] će hvaliti taj put. Međutim, njihovu pohvalu ne treba 
smatrati  nečim  značajnim.  Okrećući  pogled  ka  višnjem  Hvalitelju,  mi  treba  samo  da  se 
radujemo zbog njih, budući da imaju pravilan sud o dobru. Onih, pak, koji budu poricali 
taj put, ne treba se stideti. Naprotiv, njih treba žaliti, budući da nemaju ispravno mišljenje i 
da prebivaju u strašnom pomračenju razuma. 

  

Poglavlje 11. O pravovremenoj upotrebi reči. 

To su, dakle, najvažniji podvizi, koje doduše nismo opisali u skladu sa uzvišenošću vrline, 
nego  po  meri  svojih  snaga.  Vrline  koje  slede  obično  krase  narav.  Njih  će  svako,  mislim, 
lako  sam  uočiti.  Takva  je,  na  primer,  pravovremena  upotreba  reči  i  njeno  izricanje  na 
korist.  A  korisno  će  biti  ili  razgovarati  o  vrlini  u  pravo  vreme  ili  razgovarati  u  prekoj  ili 
neizbežnoj  potrebi  ili  uopšte  radi  poučavanja  slušalaca.  Ostale,  pak,  razgovore,  kao 
suvišne i beskorisne, treba izbegavati. 

  

Poglavlje 12. O tome da podvižnik ne treba da se upušta u šale. 

[Podvižnik] treba da se uzdržava od svake šaljivosti. Jer, mnogi od onih koji se time bave 
otpadaju  od  zdravog  razuma.  Naime,  zabavljajući  se  smehom,  duša  gubi  sabranost  i 
pouzdanost  uma.  Često  se  to  zlo,  postepeno  narastajući,  završava  sramnim  govorom  i 
krajnjom  nepristojnošću.  Zbog  toga  su  međusobno  nespojivi  trezvoumlje  duše  i  izlivi 
šaljivosti.  Međutim,  ponekad  sebi  treba  da  damo  malo  oduška,  tj.  da  potištenost 
odagnamo  razgovorom.  Tada  naš  govor  treba  da  bude  ispunjen  duhovnom  blagodaću  i 
začinjen  jevanđelskom  solju,  kako  bi  iz  sebe  izlivao  miomiris  unutarnjeg  mudrog 
domostroja i dvostruko radovao slušaoca: i uspokojenjem i darom razboritosti. 

  

Poglavlje 13. O krotosti i o načinu projavljivanja ljubavi. 

Podvižnik treba da je u najvećoj mogućoj meri ispunjen krotošću. Jer, on učestvuje ili želi 
da učestvuje u Duhu krotosti. Onaj ko u sebe prima tog Duha treba da se upodobi Onome 
koga  prima.  A  ako  je  nekada  i  neophodno  negodovanje,  na  primer  zbog  lenjosti 
podređenoga, neka bude ublaženo razložnošću. Jer, nož koriste ubice, a koriste ga i lekari. 
Jedni  dejstvuju  nožem  iz  gneva  i  surovosti,  čineći  najbezumnija  dela,  tj.  ubijajući  sebi 
slične,  a  drugi  dejstvujući  promišljeno,  pružaju  veliku  korist,  budući  da  spasavaju  život 
onih  koji  se  nalaze  u  opasnosti.  Onaj  ko  ume  da  razumno  negoduje  čini  veliku  korist 
onome  protiv  koga  negoduje,  popravljajući  njegovu  lenjost  ili  lukavost.  Onaj,  pak,  koga 
obuzima  strast  gneva  ne  čini  ništa  ispravno.  I  onima  koji  se  staraju  o  krotosti  priliči 
pravovremeno negodovanje. To se vidi iz sledećega. Za Mojsija je posvedočeno da je bio 
krotkiji  od  svih  ljudi  (Broj.12,3).  Međutim,  kada  su  zahtevale  okolnosti,  i  on  je  pokazao 
negodovanje,  i  to  do  te  mere  da  je  u  naletu  uzrujanosti  došao  do  ubistva  sunarodnika, 
jedanput  kada  su  načinili  tele  (Izl.32,27),  a  drugi  put  kada  su  se  obeščastili  Velfegorom. 
Prema tome, moguće je da se i krotki razumno uzruja, ne remeteći u sebi dobrotu krotosti. 
Onaj,  pak,  ko  ostaje  nepokretan  ili  ne  pokazuje  potrebnu  meru  negodovanja,  projavljuje 
ukočenost prirode, a ne krotost. Za krotošću, pak, obično sledi nezlobivost: naime, krotost 
je  majka  nezlobivosti.  Kod  ljudi  koji  su  istinski  krotki,  koji  nemaju  tešku  narav,  može  se 
naći i milostivost. Jer, milostivost je građa krotosti. Sve to, pak, spojeno i okupljeno, daje 
najveću od vrlina ‐ ljubav. 

  

Poglavlje 14. O razboritosti. 
Svim postupcima treba da prethodi razboritost. Jer, bez razboritosti i sve ono što je, kako 
se čini, dobro, postaje zlo s obzirom da je neblagovremeno i bez mere. Kada, pak, razum i 
razboritost  odrede  vreme  i  meru  dobra,  i  oni  koji  ga  pružaju  i  oni  koji  ga  primaju  stiču 
zadivljujuću dobit. 

  

Poglavlje 15. O veri i nadi. 

Svim,  pak,  poduhvatima  treba  da  prethodi  vera  u  Boga,  koju  treba  da  prati  dobra  nada. 
Jer,  verom  učvršćujemo  duševnu  snagu,  a  dobrom  nadom  stičemo  privrženost  prema 
dobru. Jer, ljudski poduhvat koji se tiče dobra ne može da se ostvari bez pomoći odozgo, 
ali ni višnja blagodat se ne spušta na onoga ko ne pokazuje staranje. Dakle, u ostvarivanju 
vrline treba da se sjedini i jedno i drugo ‐ i ljudsko staranje i pomoć koja kroz veru dolazi 
odozgo. 

Glava 16. O smirenoumlju. 

Uzrok svakog uspeha koji smo učinili, duša treba da da pripisuje Gospodu. Ona uopšte ne 
treba  da  misli  da  je  bilo  kakav  uspeh  postigla  sopstvenom  snagom.  Jer,  takvim 
raspoloženjem  se,  obično,  u  nama  rađa  smirenoumlje.  Smirenoumlje,  pak,  jeste  skrivnica 
vrlina.  Eto  ti  od mene, kako bi neko  rekao,  semena učenja  o vrlini. Primivši  ih, ti  donesi 
obilan plod i ispuni reč premudrosti koja nalaže da se mudrima da povod [tj. pouka], kako 
bi bili još mudriji (Prič.9,9). 

  

Poglavlje 17. Na koliko načina u duši nastaju lukave pomisli? 

Mi  smo  ranije  već  raspravljali  o  pomislima.  Međutim,  mi  nismo  objasnili  na  koliko  se 
načina  u  zdravom  razumu  začinju  lukave  misli.  Stoga  sada  smatramo  opravdanim  da 
učinimo  tu  dopunu,  kako  bi  ispitivanje  tog  predmeta  bilo  potpuno.  Dakle,  nepristojne 
misli na dva načina uznemiravaju zdrav razum: ili duša zbog sopstvene nemarnosti bludi 
po onome što joj ne priliči i sa jednih maštanja besmisleno prelazi na druga, ili zlonamerni 
đavo nastoji da razumu prikaže nedolične predmete kako bi ga odvukao od sagledavanja i 
razmišljanja  o  predmetima  dostojnih  pohvale.  Prema  tome,  oslabivši  usredsređenost  i 
sabranost  razuma,  duša  se  seća  predmeta  koje  slučajno  susreće.  Tada  pomisao,  neuko  i 
neznalački se zanoseći sećanjima na te predmete, i dugo se zadržavajući na njima, iz jedne 
zablude  ide  u  drugu,  sve  dok  na  kraju  ne  utone  u  odvratne  i  potpuno  neumesne  misli. 
Međutim,  takvu  nemarnost  i  takvu  rastrojenost  duše  treba  popravljati  i  odagnavati  od 
sebe  sabranijim  i  strožim  nadzorom  razuma.  Dušu,  naime,  stalno  treba  zapošljavati 
razmišljanjem o dobrome. 
Kada  đavo  pokuša  da  postavi  svoje  zamke  i  sa  velikom  snagom  nastoji  da  u  dušu,  koja 
prebiva u bezmolviju i tišini, ubaci svoje pomisli, kao ognjene strele, kako bi je iznenadno 
raspalio  i  u  njoj  izazvao  dugotrajna  i  neizbrisiva  sećanja  na  ono  što  je  jednom  u  nju 
urezano,  mi  trezvoumljem  i  pojačanom  pažnjom  treba  da  odbijamo  sve  napade,  poput 
borca koji sa najvećom obazrivošću i telesnom okretnošću izbegava udarce protivnika. Pri 
tome  sve,  tj.  i  prekidanje  napada  i  odbijanje  strela,  treba  da  pripisujemo  molitvi  i 
pozivanju pomoći odozgo. Jer, tome nas poučava Pavle, govoreći: A iznad svega uzmite štit 
vere,  o  koji  ćete  moći  pogasiti  sve  ognjene  strele  nečastivoga  (Ef.6,16).  Čak  ako  bi  u  vreme 
molitava on počeo da ubacuje svoja lukava maštanja, duša ne treba da prestane da se moli. 
Ona,  takođe,  te  lukave  klice  neprijatelja  i  maštanja  neiscrpnog  ʺčudotvorcaʺ  ne  treba  da 
smatra  svojim  plodom.  Shvativši  da  do  pojave  nedostojnih  misli  kod  nas  dolazi  zbog 
nasrtljivosti izumitelja zla, ona utoliko pre treba da pripadne Bogu i da ga moli da razori 
lukavu prepreku nedoličnih pomisli koje obuzimaju sećanje. Na taj način ćemo se, čežnjom 
svoga razuma, nesmetano, bez ikakvog odugovlačenja i trenutno uznositi ka Bogu, budući 
da  nas  naleti  lukavih  sećanja  neće  prekidati.  Međutim,  čak  i  ako  se,  zbog  nasrtljivosti 
onoga koji ratuje protiv nas, nastavi takav napad pomisli, mi ne treba da ustupamo, niti da 
napuštamo borbu na polovini, nego da trpimo sve dok nas Bog, videći našu postojanost, 
ne  obasja  blagodaću  Duha.  Jer,  ona  će  klevetnika  nagnati  u  bekstvo,  razum  naš  očistiti  i 
ispuniti  Božanstvenom  svetlošću  i  učiniti  da  naša  pomisao  u  nepomutljivoj  tišini  sa 
radošću služi Bogu. 

  

Poglavlje 18. Onima koji podvižničko pravilo ispunjavaju u opštežiću. 

U  onome  što  je  do  sad  rečeno  mi  smo  raspravljali,  koliko  su  nam  snage  dopuštale,  o 
podvižniku  uzetom  zasebno,  koji  je  zavoleo  usamljenički  život,  tj.  o  tome  kako  on, 
upražnjavajući dušu u dobru i upravljajući telo prema doličnome, može sobom za nas da 
ocrta  pravog  mudroljupca.  Međutim,  budući  da  veći  deo  podvižnika  živi  u  opštežiću, 
međusobno  izoštravajući  rasuđivanje  o  vrlini  i  u  uzajamnom  poređenje  onoga  što  svako 
čini  nalazeći  podsticaj  za  napredovanje  u  dobru,  mi  smo  smatrali  opravdanim  da  i  njih 
poučimo  besedom.  Shvativši,  pre  svega,  veličinu  i  značaj  dobra  koje  dobijaju,  oni  ovu 
pouku  treba  da  prihvate  kao  podsticaj  na  usrdnost  i  marljivost  dostojnu  vrline  kojoj 
streme. Prema tome, zavolevši, kao prvo, opštenje i zajednički život, oni se vraćaju onome 
što  je  dobro  po  samoj  prirodi.  Jer,  ja  nazivam  najsavršenijim  opštenje  života  iz  koga  je 
odstranjeno vlasništvo nad imovinom; iz koga je proterana suprotnost mišljenja; u kome je 
u  korenu  sasečen  svaki  nemir,  rasprave  i  svađe;  u  kome  je  sve  zajedničko  ‐  i  duše,  i 
mišljenja, i telesne [snage], i ono što je neophodno za ishranu i održavanje tela; u kome je 
zajednički  Bog,  zajedničko  zadobijanje  pobožnosti,  zajedničko  spasenje,  zajednički 
podvizi,  zajednički  napori,  zajednički  venci;  u  kome  mnogi  čine  jednog  i  gde  niko  nije 
sam, već se nalazi među mnogima. 
Šta se može uporediti sa takvim životom? Ili, šta je blaženije od njega? Šta je savršenije od 
takve bliskosti i takvog jedinstva? Šta je radosnije od tog stapanja naravi i duša? Ljudi iz 
raznih  rodova  i  oblasti  su  dospeli  do  potpune  istovetnosti,  tako  de  se  u  mnogim  telima 
vidi  jedna  duša,  dok  se  mnoštvo  tela  pokazuje  kao  oruđe  jedne  volje.  Onaj  ko  je  telesno 
slab  ima  kraj  sebe  mnogo  onih  koji  prema  njemu  pokazuju  raspoloženje  sažaljenja,  a 
bolesni i malodušni kraj sebe ima mnogo onih koji ga leče i koji ga popravljaju. Oni su u 
istoj meri i sluge i gospodari jedni drugima i sa nepokolebivom slobodom pregorno služe 
jedni  drugima.  To  služenje  se  ne  uspostavlja  prinudno,  po  nužnosti  okolnosti  (što  inače 
one  koji  su  dopali  u  ropstvo  baca  u  veliku  potištenost),  nego  se  slobodom  volje  obavlja 
radosno. Jer, ljubav slobodne potčinjava jedne drugima, svojevoljnošću čuvajući slobodu. 
Bogu  je  bilo  ugodno  da  mi  od  početka  budemo  takvi:  radi  tog  cilja  nas  je  i  stvorio. 
Izglađujući u sebi greh praoca Adama, oni zapravo vaspostavljaju prvobitnu dobrotu. Jer, 
među  ljudima  ne  bi  bilo  ni  podela,  ni  razdora,  ni  rata  da  greh  nije  rascepio  prirodu. 
Upravo se oni zaista ugledaju na Spasitelja i Njegov život u telu. Spasitelj je, okupivši skup 
učenika, sve učinio zajedničkim za apostole, čak i sebe samog. Tako se i oni, potčinjavajući 
se svom igumanu i dobro se pridržavajući pravila života, tačno ugledaju na život apostola 
i Gospoda. Oni, dakle, teže i životu anđela, poput njih u svoj strogosti poštujući zajedničko 
opštenje.  Kod  anđela  nema  ni  svađe,  ni  pobedoljubivosti,  ni  nerazumevanja,  te  svaki 
koristi  vlasništvo  svih  i  svi  u  sebi  sadrže  potpuno  dobro:  jer,  anđelsko  bogatstvo  nije 
nekakvo opisivo veštastvo, koje se mora rasecati kada se javi potreba da  bude podeljeno 
mnogima, već ‐ neveštastveni posed i obilje razuma. 

U  svakom,  dakle,  prebivajući  u  potpunosti,  dobra  sve  čine  podjednako  bogatima:  ona 
sačinjavaju  njihov  nepobitan  i  neosporan  imetak.  Jer,  sagledavanje  najvišeg  dobra  i 
najjasnije  sticanje  vrline  jeste  anđelsko  blago.  Njega  svi  mogu  da  posmatraju,  i  svaki 
zadobija njegovo potpuno znanje i celokupno posedovanje. Takvi su i istinski podvižnici, 
koji  ne  prisvajaju  ono  zemaljsko,  nego  ištu  nebesko  i  u  nedeljivoj  razdeobi  svi  i  svaki 
zasebno  u  celini  čuvaju  jedno  isto:  jer,  sticanje  vrline  i  bogaćenje  podvizima  jeste 
koristoljublje  dostojno  hvale,  otimanje  koje  ne  izaziva  suze,  nezasitost  koja  zaslužuje 
vence. Zapravo, kriv je onaj ko ne čini takvo nasilje. Svi grabe i nema nikoga uvređenog: 
stoga mir nagrađuje bogatstvo. Upravo oni unapred stiču dobra obećanog Carstva, svojim 
vrlinskim  životom  i  opštenjem  predstavljajući  tačno  podražavanje  tamošnjeg  držanja  i 
stanja.  Oni  su  zaista  stekli  potpuno  nesticanje,  nemajući  kod  sebe  ništa  svoje:  sve  je 
zapravo  zajedničko.  Oni  ljudskom  životu  jasno  pokazuju  koliko  nam  je  dobara  donelo 
Spasiteljevo  Očovečenje.  Jer,  oni  rastrgnutu  i  na  hiljadu  komada  rascepkanu  ljudsku 
prirodu, u skladu sa svojim moćima, ponovo sjedinjuju i sa samom sobom i sa Bogom. Jer, 
to beše vozglavljenje Spasiteljevog domostroja u telu ‐ dovesti ljudsku prirodu u jedinstvo 
sa sobom i sa Spasiteljem, te, poništivši lukavi rascep, obnoviti prvobitno jedinstvo, slično 
najboljem  lekaru  koji  lekom  spasenja  ponovo  povezuje  telo  koje  je  bilo  raskinuto  na 
mnogo delova. 
Ovo,  međutim, nisam izneo da bih  se sam pohvalio  ili  da bih svojim  govorom proslavio 
podvige onih koji su u opštežiću (jer moć moga govora nije takva da bi mogla ukrasiti ono 
što  je  veliko,  nego  ga,  nasuprot  tome,  pre  može  pomračiti  slabošću  prikazivanja),  nego 
radi toga da bih, koliko se može, opisao i pokazao uzvišenost i značaj tog postignuća. Jer, 
šta  se  sa  tim  dobrom  može  ravnopravno  porediti?  Tu  je  jedan  otac,  koji  se  ugleda  na 
nebeskog Oca. Dece je, pak, mnogo i svi se trude da jedan drugoga prevaziđu u dobrom 
odnosu  prema  starešini.  Svi  su  istomišljenici,  i  ugađaju  ocu  vrlinskim  postupcima,  ne 
prihvatajući  prirodne  veze  za  uzrok  bliskosti.  Naprotiv,  načelnikom  i  čuvarem  jedinstva 
oni  su  načinili  Slovo,  koje  je  jače  od  prirode,  povezavši  se  svezom  Duha  Svetog.  Da  li  je 
moguće  u  nečemu  zemaljskom  naći  ikakvu  sličnost  radi  prikazivanja  vrline  postignuća? 
Ne, u zemaljskom nema ničeg sličnog. Ostaje samo višnja sličnost. Višnji Otac je bestrasan: 
bez strasti je i ovaj otac, koji sve sjedinjuje rečju. Nepropadljiva su deca višnjeg Oca: i ove 
je  zbližilo  čuvanje  nepropadljivosti.  Ljubav  povezuje  one  koji  su  gore:  ljubav  je  i  ove 
dovela  u  međusobni  sklad.  Zaista,  i  sam  đavo  ustupa  pred  ovom  skupinom,  budući 
nemoćan  protiv  takvog  broja  boraca  koji  srčano  i  skupa  ustaju  protiv  njega.  Oni  jedan 
drugog  pokrivaju  ljubavlju  i  ograđuju  se  Duhom,  tako  da  nema  ni  najmanjeg  mesta 
otkrivenog za njegove udarce. Obrati pažnju na složni podvig sedam Makavejaca, pa ćeš 
naći da su u slozi pokazali srčanost. Upravo je o njima prorok David u pesmama klicao, 
govoreći:  Kako  je  dobro  i  milo,  kad  sva  braća  žive  zajedno  (Ps.132,1),  rečju  ʺdobroʺ 
predstavljajući veliki opit života, a rečju ʺmiloʺ ‐ radost, koja nastaje zbog jedinstva i sloge. 
Onaj  ko  sa  svom  tačnošću  provodi  takav  život,  po  mom  mišljenju,  jeste  revnitelj 
najuzvišenije vrline. 

  

Poglavlje 19. O tome da podvižnik treba da pristupa podvigu sa čvrstom odlučnošću, i o 
poslušnosti. 

Za pronicljive umove naš govor je kroz prethodno izlaganje osobina ove vrste života već 
odredio  pravilo  za  život.  Međutim,  mi  ćemo  se  vratiti  na  isto,  budući  da  je  za 
prostodušniju bratiju potrebno još jasnije u detaljima izložiti pravilo tog života. Dakle, onaj 
ko pristupi takvom načinu života najpre treba da ima čvrsto, nepokolebivo i nepromenjivo 
mišljenje  i  odlučnost,  koju  ne  mogu  da  nadvladaju  niti  promene  nečisti  duhovi.  On 
duševnom čvrstinom  treba  do  smrti  da  pokazuje  postojanost  mučenika,  držeći  zapovesti 
Božije i pokazujući poslušnost prema igumanu. Jer, to je najglavnije u ovom životu. Bog je 
Otac svima. On, koji je blagoizvoleo da se tako naziva, zahteva od svojih slugu najtačnije 
potčinjavanje.  Tako  i  duhovni  otac  kod  ljudi,  koji  usklađuje  svoje  naloge  sa  zakonima 
Božijim, zahteva bespogovornu poslušnost. Onaj ko se posveti nekakvoj zanatskoj veštini, 
jednoj od onih koje nam koriste u ovome životu, u svemu pokazuje pokornost majstoru i 
ni u čemu se ne suprotstavlja njegovim naređenjima. On se ne odvaja od njega ni najkraće 
vreme,  već  je  neprestano  učitelju  na  oku.  On  uzima  hranu  i  piće  koje  on  propiše,  te  i  u 
svemu  ostalom  živi  onako  kako  on  odredi.  Utoliko  pre,  oni  koji  pristupaju  izučavanju 
blagočašća  i  jednakosti,  uverivši  se  jednom  da  takvo  poznanje  mogu  steći  od  igumana, 
treba da uzvrate svakim potčinjavanjem i tačnom poslušnošću u svemu. Oni se čak  neće 
raspitivati zbog čega im je nešto naređeno, nego će odmah prionuti na izvršavanje zadatog 
posla.  Oni  će,  naime,  poželeti  da  znaju  samo  ono  što  se  odnosi  na  spasenje,  o  čemu  je 
dopušteno pristojno i sa doličnom poštovanjem pitati radi pouke. Čovek, pak, sve napore 
treba da uloži kako duševna uzvišenost ne bi bila ponižena buđenjem uživanja. Jer, kako 
bi duša, koja je prikovana za zemlju telesnim uživanjem, mogla da uperi slobodni pogled 
ka  njoj  srodnoj  mislenoj  svetlosti?  Zbog  toga  najpre  treba  upražnjavati  uzdržanje,  koje  je 
pouzdani  čuvar  celomudrenosti.  Ono  ni  vođi  ‐  umu  ne  dopušta  da  tumara  tamoamo. 
Zatvorena  u  cevima  i  nemajući  mogućnosti  da  se  razliva  u  stranu,  voda  pod  pritiskom 
stremi pravo uvis. Tako se i ljudski um, ukoliko ga uzdržanje poput uske cevi pritiska sa 
svih strana, po osobinama svoje pokretljivosti uznosi  do želje za uzvišenim predmetima, 
nemajući prilike za rasipanje. On, naime, ne može da se zaustavi, budući da je od Tvorca 
dobio  prirodu  kojoj  je  naznačeno  neprestano  kretanje.  Ukoliko  se,  dakle,  spreči  njegovo 
usmeravanje  prema  nečemu  ispraznom,  on  neće  moći  da  ne  ide  pravo  prema  istini. 
Uzdržanje, pak, ne mislimo da odredimo samo kao udaljavanje od jela (što su ostvarivali i 
mnogi  od  jelinskih  filosofa),  nego  prvenstveno  kao  izbegavanje  bluđenja  pogleda.  Jer, 
kakva  je  korist  ako  se  uzdržavaš  od  obeda,  a  proždireš  pogledom  nenasite  preljube,  ili 
ušima rado slušaš isprazne i đavolske govore? Jer, nećemo imati koristi od uzdržavanja od 
jela, ukoliko se ne uzdržavamo i od nadmenosti visokoumlja, od taštine i svake strasti. Jer, 
kakva  je  korist  uzdržavati  se  u  jelu,  a  ne  uzdržavati  se  od  lukavih  i  ispraznih  pomisli? 
Stoga  je  i  apostol  rekao:  Ali  se  bojim...  da  se  tako  i  misli  vaše  ne  odvrate  [od  prostodušnosti] 
(2.Kor.11,3). Stoga treba da se uzdržimo od svega toga, da i na nas ne bi opravdano pao 
prekor Gospodnji: Oceđujete komarca, a kamilu proždirete (Mt.23,24). 

  

Poglavlje 20. O tome da ne treba da tražimo razgovore sa srodnicima, niti da se brinemo 
o njihovim stvarima. 

Od  rođaka,  prijatelja  i  roditelja  treba  da  se  po  svome  raspoloženju  udaljujemo  onoliko 
koliko su međusobno udaljeni mrtvi od živih. Jer, onaj ko se zaista pripremio za podvige 
vrline, odrekao se od čitavog sveta i od svega što je u svetu. Potpunije rečeno, on se raspeo 
svetu,  tj.  umro  za  svet  i  za  sve  što  je  u  svetu,  bilo  da  se  radi  o  roditeljima,  ili  braći,  ili 
rođacima  trećeg,  četvrtog  ili  daljeg  kolena.  Međutim,  ukoliko  napuste  svet  i  stupe  u  isti 
način života koji vodi sin, roditelji će postati istinski srodnici: oni više neće zauzimati red 
roditelja, nego bratije. Jer, prvi i najistinskiji otac jeste Otac svih. I drugi, posle Njega, jeste 
onaj  koji  upućuje  u  duhovni  život.  Ako,  pak,  nastavljaju  sa  privrženošću  ranijem  životu, 
srodnici već čine deo sveta koji smo mi napustili. Oni stoga nisu ni u kakvom srodstvu sa 
onim ko je odbacio telesnog čoveka i odvratio se od njihovih osobina. Onaj, pak, ko sasvim 
voli prijateljstvo sa [svetovnim] ljudima i želi neprestano da sa njima besedi, usled čestih 
razgovora u svoju dušu useljava njihova raspoloženja. I opet, onaj kome je razum ispunjen 
svetskim  rasuđivanjem,  odustaje  od  dobrog  poduhvata,  napušta  duhovno  rasuđivanje,  i 
ponovo u duši sakuplja ono što je ranije odbacio. Njega je, dakle, ranio đavo, koji telesnim 
srodstvom pomračuje duhovni život. 

Mi  ćemo,  dakle,  srodnicima  želeti  najbolje,  tj.  pravdu  i  blagočastivost  i  ono  što  sami 
smatramo dostojnim poštovanja, Jer, i nama priliči da im to želimo i njima je korisno da od 
nas  takav  plod  dobiju.  Mi,  pak,  svoje  pomisli  treba  da  oslobodimo  od  brige  i  staranja  o 
njima. Jer, čim vidi da smo se odrekli svake žitejske brige i da sa lakoćom hitamo ka nebu, 
đavo  nam  podmeće  misao  o  rođacima,  podstičući  nas  da  se  brinemo  o  njihovim 
poslovima. On čini da naš razum uznemiravaju žitejske brige o tome da li je imetak kod 
onih koji su nam bliski dovoljan ili oskudan, o tome da li su imali dobit od poslova koje su 
započeli  i  da  li  se  od  njih  povećalo  njihovo  bogatstvo,  o  tome  da  li  su  podneli  gubitke 
usled nepovoljnih okolnosti u koje su upali i da li se umanjila njihova stvarna imovina. On 
isto  tako  čini  da  se  veselimo  njihovim  uspesima  i  da  smo  potišteni  zbog  njihovih 
neuspeha,  da  mrzimo  njihove  neprijatelje  (iako  nam  je  zapoveđeno  da  nikoga  ne 
smatramo neprijateljem ‐ Mt.5,44) i da se radujemo sa njihovim prijateljima, koji su često 
nedostojni  duhovne  bliskosti,  te  da  se  veselimo  zbog  njihovih  nepravednih  i 
nepromišljenih  dobitaka.  Đavo,  dakle,  ponovo  u  naše  pomisli  uvodi  sva  lukava 
raspoloženja prema žitejskim predmetima, kojih smo se bili oslobodili kako bismo u sebi 
stvorili duhovne pojmove. Ponovo unoseći u dušu veštastveni i svetovni način mišljenja, 
on od nas pravi nekakav kip, koji na sebi nosi spoljašnjost podvižnika, premda uopšte nije 
oduševljen  [tj.  oživljen]  vrlinama.  Često  se,  pak,  događalo  da  se  zbog  snažne  naklonosti 
prema rođacima i iz želje da ih izbavi iz nevolje, podvižnik usuđivao i na krađu svetinje. 
Jer, ono što se prikuplja za svete, koji su se posvetili Bogu, jeste svešteno: ono se smatra i 
uzima za istinski prinos. Zbog toga se onaj ko prisvaja nešto od toga ubraja među one koji 
se usuđuju na krađu svetinje. 

Poznavši, dakle, neizdrživu  štetu od raspoloženja  prema  svojima, mi  brige  o  njima  treba 

da  izbegavamo  kao  đavolsko  oruđe.  Jer,  i  sam  Gospod  je  zabranio  takvu  vezanost  i 
naviku: jednome od učenika nije dozvolio čak ni da se oprosti sa ukućanima, a drugome ni 
da preda zemlji telo umrlog oca. Onome ko želi da se oprosti sa ukućanima, Gospod kaže: 
Nijedan ko je metnuo ruku svoju na plug, pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo nebesko 
(Lk.9,62).  A  onome  ko  moli  da  sahrani  oca,  On  odgovara:  Hajde  za  mnom,  i:  Ostavi  neka 
mrtvi sahranjuju svoje mrtvace (Lk. 9,59‐60). Iako, kako se čini, i jedan i drugi iznose veoma 
razložne  i  opravdane  molbe,  Spasitelj  se  ipak  nije  saglasio.  On  učenicima  Carstva 
nebeskog  nije  dozvolio  da  se  ni  na  kratko  odvoje  od  Njega,  kako  ne  bi,  uvučeni  u 
zemaljska  i  plotska  raspoloženja,  učinili  ili  pomislili  nešto  što  je  nedostojno  uzvišenog  i 
nebeskog  načina  mišljenja.  Stoga  onima  koji  pomišljaju  na  nebesko  nije  dopušteno  da 
imaju  bilo  kakvo  mišljenje  o  zemaljskom,  budući  da  su  se  već  odselili  odavde  i  da  su  se 
razumom uzdigli iznad sveta. Šta ako neko kaže: ʺKako, međutim, zakon zapoveda da se 
brinemo  o  svojima,  govoreći:  Nemoj  zanemariti  one  koji  su  semena  tvoga  (Is.68,7),  a  slično  i 
sam apostol: Ako li ko o svojima a osobito o domaćima ne promišlja, odrekao se vere i Gori je od 
nevernika  (1.Tim.5,8)ʺ.  Mi  ćemo  mu  kratko  odgovoriti  da  božanstveni  apostol  govori 
[svetovnim]  ljudima,  koji  poseduju  veštastveno  bogatstvo  i  mogućnost  da  olakšaju 
nemaštinu  rođaka.  Osim  toga,  i  zakon  govori  živima,  a  ne  mrtvima.  Jer,  mrtvi  nemaju 
nikakvu obavezu. 

Ti  si, pak, umro i raspeo se čitavom  svetu.  Jer, odrekavši  se veštastvenog  bogatstva,  ti  si 

zavoleo nesticanje, i posvetivši se Bogu, postao si dragocenost Božija. Kao onaj ko je umro, 
ti  si  slobodan  od  svakog  doprinosa  u  korist  srodnika,  a  kao  siromaštvoljubiv,  ti  ne 
poseduješ ništa što bi mogao da im daš. Ti, pak, ni plodove tela [tj. ruku svojih] ne možeš 
da  daješ  na  upotrebu  ljudima,  budući  da  si  se  zavetovao  Bogu  i  budući  da  više  nemaš 
vlasti ni nad samim telom, davši ga u prinos Bogu. Ti treba da imaš posla samo sa onima 
koji  su  se,  jednako  kao  i  ti,  potpuno  posvetili  Bogu.  Prema  tome,  kako  se  na  tebe  mogu 
primeniti  pomenute  izreke  iz  Svetog  Pisma?  Ili,  zar  nećeš  pogrešiti  ako  narušiš  svoj 
podvižnički zavet? 

  

Poglavlje 21. O tome da se ne treba odvajati od duhovnog bratstva. 

Treba,  najzad,  da  se  jasno  uverimo  i  u  to  da  onaj  ko  jednom  stupi  u  savez  i  jedinstvo 
duhovnog bratstva, više nema pravo da se odvaja i rastaje od onih sa kojima se sjedinio. 
Ni oni koji stupaju u zajednicu u veštastvenom životu često ne mogu da se raziđu usled 
ugovorenih uslova: onaj koji tako postupa biva kažnjen određenom kaznom. Utoliko pre, 
onaj ko prihvati uslove duhovnog saživota, čija je veza neraskidiva i večna, nema pravo da 
se  odvaja  i  beži  od  onih  sa  kojima  se  sjedinio.  U  suprotnom  će  biti  izložen  najtežim 
kaznama  odozgo.  Žena  koja  je  stupila  u  zajednicu  sa  muškarcem  i  ima  sa  njim  telesnu 
vezu,  biva  osuđena  na  smrt  ukoliko  bude  uhvaćena  u  neverstvu.  Koliko  li  je,  pak,  puta 
krivlji  zbog  svoga  otpadanja  onaj  ko  je,  uz  svedočenje  i  posredništvo  samog  Duha, 
primljen u duhovnu zajednicu? 

Telesni  udovi  su  međusobno  povezani  prirodnim  sponama  i  ne  mogu  da  se  otrgnu  od 
tela. Ud, pak, koji se otrgne, postaje mrtav. Tako i podvižnik, koji je primljen u bratstvo i 
koji se u njemu održava povezanošću Duha (koja je jača od prirodnih spona), nema pravo 
da se odvaja od onih sa kojima se sjedinio. Ukoliko, pak, postupi tako, on postaje duševno 
mrtav i lišava se blagodati Duha, kao onaj ko je narušio uslove koji su uspostavljeni samim 
Duhom.  Onaj  ko,  na  primer  kaže  da  su  neki  od  bratije  rđavi  (naravno,  neće  svi  biti 
optuženi, budući da on nije stupio u zajednicu radi nečega lošeg, tj. da bi svi jednodušno 
bili  loši),  da  bezobzirno  krše  ono  što  je  dobro,  da  su  nemarni  prema  pristojnosti,  da  ne 
vode brigu o strogosti koja priliči podvižnicima i KOJI stoga namerava da se ODVOJI od 
njih, nije smislio dovoljno opravdavanje svoga odvajanja. Jer, ni Petar, ni Andrej, ni Jovan 
se  nisu  odvojili  od  preostale  skupine  apostola  zbog  lukavstva  Judinog.  I  niko  drugi  od 
apostola  nije  to  pretvorio  u izgovor za  otpadništvo:  zloćudnost Judina  im,  naime,  nije  ni 
malo  smetala  da  budu  poslušni  Hristu.  Naprotiv,  živeći  u  pokornosti  Gospodnjim 
poukama,  oni  su  se  starali  o  blagočašću  i  vrlini,  ne  obazirući  se  na  Judino  lukavstvo. 
Prema  tome,  onaj  ko  kaže:  ʺZbog  loše  braće  sam  primoran  da  raskinem  duhovni  savezʺ, 
nije  pronašao  dostojan  izgovor  za  svoju  nepostojanost.  Naprotiv,  on  sam  predstavlja 
zemlju sa mnogo kamena u kojoj, zbog nepostojanosti volje, ne može da iznikne reč istine. 
On  usled  malog  pritiska  iskušenja  ili  neobuzdanosti  strasti  ne  podnosi  život  u 
celomudrenosti: tek iznikla mladica učenja u njemu se ubrzo suši na žezi strasti. On, dakle, 
smišlja  (i  prema  sopstvenom  uverenju)  prazne  i  nedovoljne  izgovore  za  opravdanje  na 
sudu Hristovom, sam sebe lako obmanjujući, budući da je najlakše sebe obmanuti: svako 
je,  naime,  prema  sebi  milosrdan  sudija,  misleći  da  je  ono  što  je  prijatno  istovremeno  i 
korisno. 

Zbog  toga,  neka  takav  bude  osuđen  na  sudu  same  istine  kao  onaj  koji  mnogima  pruža 
povod  za  sablazan  ili  rđav  primer,  koji  uvek  podstiče  na  ugledanje  na  iste  nedostojne 
postupke. Tako on postaje naslednik onoga kome je objavljeno: Teško čoveku, i: Bolje bi mu 
bilo da se obesi kamen vodenički o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku (Mt.18,6‐7). Jer, duša 
koja  se  navikne  na  otpadništvo,  postaje  neobuzdana,  gramžljiva,  nezasita,  lažljiva  i 
zloćudna. Najzad, tonući u najveće lukavstvo, ona se survava u bezdan zla. Stoga, onaj ko 
je postao predvodnik u takvim delima, neka pogleda za propast koliko duša je odgovoran, 
premda  nije  u  stanju  da  izdrži  odgovornost  ni  za  svoju.  Zašto  se,  naprotiv,  on  ne  bi  pre 
ugledao  na  velikog  Petra  i  zašto  drugima  ne  bi  poslužio  kao  primer  čvrste  vere  i 
postojanosti  u  dobru.  Tako  bi  obasjanjem  svetlosti  njegovih  postignuća  i  oni  koji  žive  u 
mraku  lukavstva  svoj  put  usmeravali  prema  boljem.  Osim  toga,  ni  pravedni  Noje  nije 
rekao  Bogu:  ʺMoram  da  napustim  svet,  budući  da  su  svi  lukaviʺ,  nego  je  podvižnički  i 
odvažno  trpeo,  u  bezdanu  zla  čuvajući  nenarušivo  blagočašće.  On  se  nikada  nije 
uzbunjivao  protiv  Vladike,  nego  je  strpljenjem  i  postojanošću  i  u  burama  bezbožništva 
spasao  lađu  pobožnosti.  I  Lot  je,  živeći  u  Sodomu  usred  bezbožništva,  bezakonja  i 
nedoličnosti,  sačuvao  nenarušenu  vrlinu,  ni  malo  okaljanu  bilo  kakvim  nečastivim 
podmuklostima. Naprotiv, živeći među stanovnicima koji su ubijali putnike, te sa velikom 
surovošću i pohotom kršili pravila prirode, on je sačuvao neukaljanu svetost te je i druge, 
koliko je bilo moguće, njoj privodio, poučavajući dobru više delima, negoli rečima. Ti, pak, 
kao  izgovor  navodiš  nemarnost  bratije,  bilo  stvarnu,  bilo  izmišljenu,  te  sam  smišljaš 
otpadništvo,  pokušavajući  da  povrediš  Svetog  Duha  i  da  klevetu  na  bratiju  pretvoriš  u 
paravan svoga sopstvenog lukavstva i nehata za trudove oko vrline. 

Prema tome, opametivši se takvim primerima, neka on zavoli sklad Duha, u koji je stupio 
od  prvih  pelena  nebeske  bremenitosti.  Ako  se  jednome  od  prstiju  na  ruci  dogodi  da 
podnese neki bol, drugi prst se neće truditi da i njega odseku, nego će se najpre potruditi 
da  izbegne  bolove  odsecanja.  Zatim,  on  će  pokazati  krepost  kako  bi  sam  zadovoljio 
potrebu tela za prstom koji je izložen opasnosti i kako ne bi dozvolio da ruka, koja je lišena 
svojih  prirodnih  produžetaka,  potpuno  izgubi  svoj  osobeni  i  urođeni  ukras.  Ovaj  primer 
primeni  na  podvižnika  i  pogledaj  koliko  tuge  i  ružnoće  on  svojim  odvajanjem  nanosi 
osetljivim  dušama:  on  samoga  sebe  čini  mrtvim  i  tuđim  životu.  Iguman,  pak,  sam  neće 
poželeti  da  učenika  uvodi  u  porok,  budući  da  bi  loše  rukovođenje  učitelja  učeniku 
poslužilo kao izgovor za napuštanje i otpadništvo. Da je tako uverićemo se, ako želimo, iz 
sledećeg [primera]. Šta je otac? Šta je učitelj? I jedan i drugi su vaspitači. Jedan se trudi da 
sinu (a drugi učeniku) želi i savetuje najbolje. Jer, za očeve je prirodno da žele da njihova 
deca  postanu  najbolja,  najrazboritija,  najpristojnija  i  najskromnija.  Naime,  tako  će  i  deca 
dobro  napredovati,  i  očevi  steći  dobro  ime,  budući  da  će  im  se  pripisivati  dobro  njihove 
dece.  I  oni  koji  obučavaju  [telesnim]  vežbanjima  nastoje  da  svoje  vaspitanike  učine 
najsnažnijima i najokretnijima, kako bi, snagom i veštinom izvršivši podvig za poštovanje, 
postali  slavni  pobednici  nad  protivnicima  i  kako  bi  se  borba,  koju  izvrše  po  svim 
pravilima, pretvorila u očiglednu pohvalu nastavnicima. I svako od onih ko je nameran da 
poučava, po prirodi želi da učenici potpuno shvate ono čemu ih uči. Prema tome, očevi se 
prirodno  drže  tog  zakona.  Kako,  onda,  učitelj  prepodobnog  života  neće  poželeti  da  onaj 
koga poučava bude najnezlobiviji i najrazboritiji u duhovnoj mudrosti? Ta on jasno zna da 
će, ukoliko njegov učenik postane takav, i sam od ljudi biti hvaljen, i od Hrista dobiti svetli 
venac,  budući  da  je  sluge  ili,  bolje  rečeno,  braću  Njegovu  (jer  On  koristi  i  taj  naziv, 
Mt.12,49) svojim staranjem učinio dostojnima sjedinjenja sa Njim? 

Pogledajmo  i  sa  druge  strane.  Ako  učenik,  zbog  njegovog  rukovođenja  postane  loš, 
igumana  će  obuzeti  neutešna  sramota  na  vaseljenskom  skupu  u  vreme  Suda.  Na 
sveopštem  nebeskom  saboru  on  ne  samo  da  će  biti  posramljen,  nego  i  kažnjen.  Prema 
tome,  kako  je  moguće  da  iguman  ne  poželi  svom  slušaocu  da  postane  blagorodan  i 
skroman? Osim toga, poročnost učenika i u drugom smislu ne koristi učitelju. Naime, oni 
nameravaju da žive zajedno: stoga će  se plodovi  poroka  koji  učenik  prima  u  sebe  najpre 
prineti  učitelju,  kao  što  otrovni  gmizavci  najpre  svoj  otrov  izlivaju  na  one  koji  su  ih 
zagrejali.  Prema  tome,  i  iz  prirode  stvari,  i  iz  onoga  što  je  mu  korisno  očigledno  je  da 
vaspitač  želi  i  da  se  svim  silama  trudi  da  svoga  vaspitanika  učini  skromnim  i 
blagorodnim.  Jer,  kad  bi  bio  učitelj  zla  i  lukavstva,  on  bi  se,  svakako,  potrudio  da 
vaspitanike  dovede  do  istog  rezultata.  A  ako  je,  pak,  učitelj  vrline  i  pravednosti,  on  će 
poželeti, kako mi se čini, da i vaspitanik ostvari ono što nije suprotno njegovim vlastitim 
naporima.  Time  je  onome  ko  želi  da  napusti  duhovnu  zajednicu  oduzet  svaki  opravdan 
izgovor.  Pokazalo  se,  međutim,  da  je  uzrok  njegovog  stava  neobuzdanost  strasti, 
zanemarivanje  napora  i  neosnovanost  i  nepouzdanost  suđenja.  On  nije  čuo  ono  što  je 
rekao prorok David: Blago onima koji čuvaju sud (Ps.105,3), koji čuvaju, a ne koji razaraju. Ti 
ljudi  su  slični  ʺbezumnimaʺ,  koji  su  temelje  duhovnog  zdanja  položili  ʺna  peskuʺ,  tj.  na 
nepouzdanoj  volji:  tu  građevinu  slaba  kiša  iskušenja  i  mali  potok  najezde  nečastivog, 
potkopavši joj osnovu, razara i rasipa (Mt.7,26). 

  

Poglavlje 22. O poslušnosti ‐ potpunije. 
Koliko  smo  mogli,  mi  smo  pokazali  da  onaj  ko  jednom  stupi  u  jedinstvo  sa  duhovnom 
zajednicom treba da ga očuva neraskidivim. Sada ćemo se, pak, ponovo baviti govorom o 
poslušnosti,  o  kojoj  je  ranije  ukratko  saopšteno.  Sada  ćemo  [stvar]  izložiti  potpunije. 
Pokazaćemo, naime, koliko veliko potčinjavanje nastojatelju od podvižnika zahteva strogo 
učenje.  Meru,  pak,  tog  potčinjavanja  pokušaću  da  odredim  iz  samog  Svetog  Pisma. 
Apostol  Pavle  u  Poslanici  Rimljanima  svima  zapoveda  da  se  pokoravaju  vlastima  koje 
vladaju  (Rim.13,1),  tj.  da  se  pokoravaju  svetovnim,  a  ne  duhovnim  vlastima.  Na  to  on  i 
upućuje kasnije, kad govori o porezu i carini (st. 7), objašnjavajući da se Bogu protivi onaj 
ko  se  čak  i  u  najmanjem  opire  vlasti  (st,  2).  Prema  tome,  kad  zakon  Božiji  od  pobožnih 
zahteva  takvo  potčinjavanje  upraviteljima  ovoga  sveta,  koji  su  upravu  dobili  prema 
ljudskom  zakonu  i  koji  su  tada  živeli  kao  bezbožnici,  šta  tek  da  se  kaže  o  veličini 
potčinjavanja koju podvižnik duguje starešini koga je postavio Bog i koji je vlast primio po 
Njegovim  zakonima?  Kako  se,  prema  tome,  onaj  ko  se  protivi  igumanu  neće  protiviti 
zapovesti Božijoj? Osim toga, apostol jasno nalaže da se u svemu povinjavamo duhovnim 
vođama,  govoreći:  Slušajte  starešine  svoje  i  povinujte  im  se,  jer  oni  bdiju  nad  dušama  vašim, 
pošto će odgovarati za njih, da bi to s radošću činili a ne sa uzdisanjem, jer vam ovo ne bi bilo od 
koristi  (Jev.13,17).  Prema  tome,  povinovanje  koje  nije  potpuno  ʺnije  od  koristiʺ.  Mi,  pak, 
treba  da  težimo  onome  što  je  korisno.  Jer,  reči  ʺnije  korisnoʺ,  kako  mi  se  čini,  daju  da  se 
nasluti velika šteta, koja povlači raskajavanje i popravljanje. 

Ukoliko nameravamo da, koristeći primer koji odgovara našim ciljevima, projavimo dobro 
poslušnosti, mi više od svega treba da se ugledamo na potčinjavanje svetitelja, ukazivano 
Bogu.  I  neka  niko  ne  misli  da  ja,  želeći  da  podstaknem  na  povinjavanje  igumanima, 
navodim  suviše  uzvišene  primere,  te  da  se  oholo  usuđujem  da  pokornost  ljudima 
upodobljujem  poslušnosti  koju  dugujemo  Bogu.  To  poređenje,  naime,  nisam  učinio  sam 
od sebe, nego oslanjajući se na Božanstvena Pisma. Pogledaj, zapravo, šta Gospod kaže u 
Jevanđeljima,  propisujući  poslušnost  prema  svojim  slugama:  Koji  vas  prima,  mene  prima 
(Mt.10,40),  te  na  drugom  mestu:  Ko  vas  sluša  mene  sluša,  i  ko  se  vas  odriče,  mene  se  odriče 
(Lk.10,16). Da je, pak, ono što je rekao apostolima, propisao i za sve koji upravljaju posle 
njih, može se potvrditi mnogobrojnim i nepobitnim svedočanstvima Božanstvenog Pisma i 
najočiglednijim zaključcima. Stoga smo se mi izrazili u skladu sa Božanstvenim propisima 
kad  smo  rekli  da  poslušnost  svetitelja  prema  Bogu  treba  da  uzmemo  kao  uzor 
povinjavanja nastojateljima. Kako su, pak, svetitelji iskazivali poslušnost Vladici? Pogledaj 
Avraama, kome je naloženo da napusti kuću, otadžbinu, imetak, posede, rođake, prijatelje 
i  da  ište  ono  što  je  suprotno,  tj.  tuđinu,  nepoznato,  lutanje,  siromaštvo,  strahovanje, 
opasnosti  i  sve  neugodnosti  koje  prate  putnike.  Međutim,  on  se  bez  roptanja  pokorava, 
napuštajući domaće blagostanje i spokojstvo, i birajući siromaštvo i stranstvovanje u tuđoj 
zemlji. 

Vidiš  li  kako  je  on  najstroži  podvižnik  i  kako  Boga  radi  prezire  svako  svetovno 
blagostanje. Ali, pogledajmo šta je bilo kasnije. On je stigao u Palestinu, na mesto koje mu 
je Bog odredio za nastanjivanje. Međutim, pošto je tu zemlju pohodila glad, on prelazi u 
Egipat. I pošto mu je tamo bila oduzeta žena, on nije malodušan i ne žali se na domostroj 
Božiji, tj. da je [nepravedno] što je za toliku poslušnost dobio takvu nagradu. Naprotiv, on 
krotko  podnosi  tu  najtežu  uvredu,  i  to  ne  jednom,  nego  i  drugi  put,  od  cara  gerarskog. 
Jednom se rešivši na poslušnost prema Bogu, on više ne gleda na to kako Bog promišlja o 
njemu,  nego  na  to  kako  da  sačuva  najpotpunije  i  besprekorno  povinovanje.  Stoga  on 
konačno i dobija sina Isaaka, tj. nagradu i dar za dugotrajnu molitvu i veru. I kada je već 
video  da  Isaak  doseže  zrelost  i  da  roditeljima  pruža  plemenite  nade  na  potomstvo  i 
produženje  roda,  on  od  Boga  dobija  zapovest  da  ga  izvede  na  visoku  goru  i  žrtvuje 
Onome  koji  ga  je  darovao.  Taj  zapanjujući  zahtev  i  tu  strašnu  službu,  tu  zapovest  koju 
ljudska  priroda  nije  u  stanju  ni  čuti,  a  kamoli  izvršiti,  on  krotko  prihvata:  on  nije  izašao 
izvan  sebe  i  duša  mu  nije  klonula.  Naprotiv,  on  sa  spokojstvom  i  nepokolebivošću  u 
mislima prima jaram poslušnosti i ide sa sinom da izvrši zapovest, kao da ima nameru da 
žrtvuje  jagnje.  On  ni  malo  ne  rasuđuje  o  Božijem  sudu,  niti  se  žali,  nego  vodi  računa  o 
svom  cilju,  tj.  da  ni  u  čemu  ne  naruši  poslušnost.  Stoga  je  i  stekao  blistavi  venac:  on  je 
čitavoj  vaseljeni  postavljen  kao  stub  vere  i  poslušnosti.  Moglo  bi  se  radi  pouke 
podvižnicima  o  bespogovornoj  poslušnosti  nadugačko  pričati  i  o  povinjavanju  ostalih 
svetitelja,  koji  su  prosijali  u  starozavetnoj  istoriji.  Ali,  da  ne  bi  ispao  dugačak  govor,  mi 
ćemo, uputivši svakoga ko želi da se pouči na slušanje Svetih Spisa, preći na Spasiteljeve 
učenike i pokazati kako su bili poslušni i pokorni. Oni su na početku poučavanja očekivali 
da  će  se  Gospod  ubrzo  zacariti,  te  da  sami  neće  ništa  podneti,  da  neće  biti  izloženi 
opasnostima, da neće imati teškoća, nego da će carevati sa Hristom i postati saučesnici u 
Njegovoj carskoj slavi, utesi i časti. To se vidi po Petru i njegovom protivrečenju Isusu, koji 
je govorio o svome stradanju. Jer, rečeno je: I uzevši ga Petar poče ga odvraćati govoreći: Bože 
sačuvaj,  Gospode;  to  neće  biti  od  tebe  (Mt.16,22).  On  time  pokazuje  da  nije  očekivao  ništa 
skorbno. Isto se može videti i po sinovima Zevedejevim koji su doveli majku da Gospoda 
moli za njih, tj. da budu počastvovani sedenjem sa desne i sa leve Njegove strane. Oni se, 
naime, ne bi usudili da ga mole da nisu pretpostavljali da će se brzo zacariti. [Oni, naime, 
nisu] promišljali na sedenje Spasitelja desno od Oca na nebesima. 

Šta im je, međutim, govorio Isus, [raspršavajući] njihovo očekivanje i nadanje? Eto, ja vas 
šaljem kao ovce među vukove (Mt. 10,16). Čuvši, dakle, reč koja je toliko suprotna njihovom 
nadanju, oni nisu rekli: ʺMi smo došli sa drugačijim nadama. Ti, pak, zapovedaš suprotno 
onome što očekujemo. Mi smo očekivali pokoj, a ti nas šalješ u opasnosti. Mi smo se nadali 
počastima,  a  ti  nam  nudiš  beščašće.  Mi  smo  očekivali  Carstvo,  a  ti  nam  zapovedaš  da 
budemo  progonjeni  i  sluge  svimaʺ.  Oni  nisu  rekli  ništa  slično,  premda  su,  osim 
navedenoga, čuli i još mnogo toga strašnijeg. Na primer: Tada će vas predati na muke, i pobiće 
vas, i svi će vas narodi omrznuti zbog imena moga (Mt.24,9), i: I pred starešine i careve izvodiće 
vas  mene  radi  (Mt.10,18).  Naprotiv,  čuvši  ono  čemu  se  nisu  nadali,  oni  su  preklonili  vrat 
razuma,  uzeli  na  sebe  jaram  i  rado  krenuli  u  opasnosti,  na  trgove,  u  susret  pogrdama, 
kamenovanjima,  udarcima,  beščašću,  na  krstove,  u  različite  smrti.  I  oni  su  [sve  to] 
podnosili  sa  usrdnošću,  radujući  se  i  svetlo  praznujući  što  su  postali  dostojni  da 
saučestvuju  u  Hristovim  stradanjima.  Jer,  rečeno  je:  Oni  se  radovahu  što  se  udostojiše  da 
podnesu sramotu za ime Njegovo (Dap.5,41). Od podvižnika po Bogu se, dakle, zahteva isto 
povinjavanje  igumanu.  Jer,  Hristos  je  izabrao  učenike,  dajući,  kao  što  smo  ranije  rekli, 
ljudima uzor za ovu vrstu života. Stoga iguman nije ništa drugo do čovek koji predstavlja 
ličnost  Spasitelja,  posrednik  između  Boga  i  ljudi,  koji  Bogu  sveštenodejstvuje  spasenje 
onih koji mu se povinuju. 

Tome se učimo od samoga Hrista. Jer, On Petra određuje za pastira svoje Crkve posle sebe. 
On,  naime, kaže:  Petre, ljubiš li me više  nego  ovi? Napasaj ovce moje  (Jn.21,15‐16). Istu  vlast 
On  daje  i  svim  kasnijim  pastirima  i  učiteljima.  Dokaz  toga  jeste  svima  podjednako  dato 
pravo da, poput Petra, sve svezuju i razrešuju. Ovce se pokoravaju pastiru i kreću onamo 
kuda ih on vodi. Tako i podvižnici po Bogu treba da se povinuju igumanima, ne ulazeći u 
ispitivanje  njihovih  naređenja  (kada  su  čista  od  greha),  nego  izvršavajući  naređeno  sa 
svom  revnošću  i  marljivošću.  Drvodelja,  kao  uostalom  i  neimar,  svako  od  oruđa  svoje 
veštine  koristi  po  svojoj  volji.  Oruđe,  pak,  ne  odbija  da  posluži  potrebi  zbog  koje  ga 
upotrebljava majstor, nego se potčinjava ruci onoga ko njime radi. Tako i podvižnik, kao 
oruđe umetnika, treba da doprinosi dovršenju duhovnog zdanja, u svemu se pokoravajući 
služenju  koje  učitelj  smatra  dobrim,  kako  izbegavanjem  da  uloži  svoj  rad  ne  bi  ometao 
dovršenje  duhovnog  dela.  I  kao  što  oruđe  ne  bira  samo  šta  treba  da  čini,  kako  bi 
upražnjavalo veštinu, tako ni podvižnik ne treba da sam sebi bira posao, nego da se stavi 
na  raspolaganje  razboritosti  i  domostroju  umetnika.  Jer,  onaj  ko  mudro  upravlja  zna  da 
tačno ispita narav, strasti i duševne težnje svakoga i da sa time uskladi svoje naloge. Stoga 
nikako ne treba da se suprotstavljamo njegovim naredbama, već da budemo uvereni da je 
najteže  poznavati  i  lečiti  samoga  sebe.  Jer,  ljudima  je  urođeno  samoljublje.  Prema  tome, 
svako,  zbog  pristrasnosti  prema  samom  sebi,  iskrivljuje  istinski  sud.  Nas,  naime,  lakše 
može  poznavati  i  lečiti  drugi,  budući  da  onoga  ko  sudi  o  drugima  strast  samoljublja  ne 
ometa  u  istinskom  prepoznavanju.  Ukoliko  se  u  podvižničkoj  zajednici  uspostavi  takav 
sklad,  mir  će  lako  zavladati  i  spasenje  će  biti  ostvarivano  svima  zajedničkom  ljubavlju  i 
jedinstvom. 

  

Poglavlje  23.  O  tome  da  podvižnik  i  ništavne  poslove  treba  da  prihvata  sa  velikom 
revnošću. 

Podvižnik  treba  i  beznačajne  poslove  da  prihvata  sa  velikom  marljivošću  i  revnošću, 
znajući  da  ništa  što  se  čini  Boga  radi  nije  beznačajno,  nego  ‐  veliko,  duhovno,  dostojno 
neba i da nam donosi tamošnje nagrade. Makar trebalo da ide iza životinja u jarmu, koje 
na  sebi  nose  breme  radi  zajedničkih  potreba,  on  ne  treba  da  se  protivi,  zamišljajući  sa 
kakvom  su  se  revnošću  apostoli  povinovali  Gospodu  koji  je  zapovedio  da  se  dovede 
magare. On treba da ima u vidu da oni radi kojih smo preuzeli brigu o tovarnoj životinji 
jesu  braća  Spasitelju,  te  da  se  blagonaklonost  prema  njima  i  staranje  o  njima  prenosi  na 
samog Gospoda, koji je rekao: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste 
(Mt.25,40). I ako On uračunava sebi ono što se čini za ʺnajmanjeʺ, utoliko pre će prihvatiti 
ono  što  se  čini  za  odabrane.  Pri  tome,  on  svoje  služenje  ne  treba  da  smatra  povodom  za 
bezbrižnost,  nego  da  se  zaštiti  svakim  trezvoumljem:  tako  će  i  sam,  i  oni  koji  su  sa  njim 
imati koristi. I ukoliko treba da obavi neki ništavan posao, on treba da zna da je i Spasitelj 
služio učenike  i da  se nije gnušao da  obavlja beznačajne stvari.  Za čoveka  je, pak,  velika 
stvar  da  se  ugleda  na  Boga  i  da  se  preko  tih  beznačajnih  poslova  uznese  na  visinu  toga 
podražavanja.  Osim  toga,  ko  će  nazvati  nedostojnim  ono  čega  se  Bog  doticao  svojom 
delatnošću? 

  

Poglavlje 24. O tome da podvižnik ne treba da ište počasti i činove. 

Podvižnik nikako ne treba da traži počasti. Jer, jadan je on ako za napore i postignuća traži 
platu ovde, budući da zbog prolaznog nagrađivanja gubi večno. A ukoliko je namerio da 
se podvizava ovde, a da nagrade dobije na nebu, on ne samo da ne treba da ište počasti, 
nego  i  da  ih  se  kloni  i  da  ih  odbija  kada  mu  ih  ukazuju,  kako  ovdašnja  počast  ne  bi 
doprinela  umanjivanju  tamošnje  slave.  Jer,  sadašnji  život  je  sav  ispunjen  naporima  i 
podvizima,  a  budući  ‐  vencima  i  nagradama.  Približavajući  se  kraju  ovostranog  života  i 
odlasku u onostrani, i veliki Pavle kaže: Dobar rat ratovah, trku završih, veru održah. Sad me 
čeka venac pravde, koji će mi u onaj Dan (a ne ovde) dati Gospod, pravedni Sudija (2.Tim.4,7‐8). I 
Spasitelj  kaže:  Uovom  svetu  ćete  imati  žalost  (Jn.16,33),  a  isti  apostol  ponovo  kaže:  Kroz 
mnoge  nam  nevolje  valja  ući  u  Carstvo  nebesko  (Dap.14,22).  Prema  tome,  ukoliko  želiš  da 
caruješ u budućem veku, nemoj ovde tražiti pokoja, niti počasti. Naprotiv, ako u sadašnje 
vreme podneseš žalost zbog reči, tj. zbog istine, znaj da ćeš kasnije carevati. Jer, ta nagrada 
je  određena  za  ovdašnju  tugu,  koja  se  podnosi  radi  dobra.  Ukoliko,  pak,  ne  podnosiš 
žalosti,  nemoj  ni  tamošnje  vence  očekivati,  budući  da  ovde  nisi  prošao  kroz  podvige  i 
napore koji su određeni za njihovo dobijanje. 

Stoga  se podvižnik  uopšte ne  stara da stekne  počasti  i  prvenstvo  nad  drugima. Jer, svaki 

koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk.14,11). Ukoliko se podvižnik 
bude uzvisivao, steći će surovog i silnog smiritelja, koji ga može svesti do ada. A ukoliko 
se  bude  smiravao,  biće  blistavo  i  uzvišeno  uznesen,  budući  da  Bog  sopstvenom  snagom 
uzvisuje  smirenoga.  Prema  tome,  podvižniče,  čekaj  Onoga  koji  dobro  uzvisuje,  i  nimalo 
nemoj biti malodušan zbog ovdašnjeg. Jer, ti si borac i poslenik Hristov koji se pogodio da 
čitav dan provede u borbi i izdrži žegu celoga dana (Mt.20). Zbog čega onda, ne ispunivši 
ono što sleduje danu, zahtevaš pokoj? Sačekaj veče, tj. svršetak ovdašnjeg života: tada će 
Domaćin  doći  i  obračunati  ti  platu.  I  kad  bi  uveče,  reče  gospodar  vinograda  pristavu  svome: 
Dozovi poslenike i podaj im platu (Mt.20,8). Ne, dakle, u podne, niti na početku posla. Stoga 
čekaj svršetak života i tada ćeš dobiti dostojnu nagradu. Sada, pak, zauzmi najneznatnije 
mesto, da bi tada dobio prvo. 

  

Poglavlje 25. O skromnosti i jednostavnosti u jelu. 

Podvižnik  nikako  ne  treba  da  ište  raznovrsnost  u  jelima.  On  čak  ni  pod  izgovorom 
uzdržanja  ne  treba  da  traži  promenu  ponuđene  hrane.  Jer,  to  predstavlja  remećenje 
zajedničkog  poretka  i  povod  za  sablazni.  Onaj  koji  u  podvižničkoj  zajednici  pruža  takve 
povode  za  nered,  postaje  naslednik  onoga  [kome  je  objavljeno]:  Teško  njemu  (Mt.18,7). 
Naprotiv,  čak  i  ako  se  za  jelo  nudi  slana  riba,  koju  su  sveti  oci  namenili  da  se  kao  neki 
dodatak,  umesto  nečeg  drugog,  dodaje  jelima  i  meša  sa  ostalom  tečnom  hranom,  ili 
povrćem,  podvižnik  ne  treba,  pod  izgovorom  tašte,  samovoljne  pobožnosti,  da  pokazuje 
odbojnost  (kao  da  se  radi  o  mesu),  niti  da  zahteva  skuplja  i  ukusnija  jela.  Bez  posebnog 
osvrtanja na to, on treba da, umačući komadić hleba u umak [slane ribe], jede sa svakom 
zahvalnošću. Jer, taj komadić, stavljen u veliku količinu vode ili, ako se desi, u varivo od 
mahuna,  nije  znak  proždrljivosti,  nego  najstrožijeg  i  zlopatničkog  podvižničkog 
uzdržanja. Stoga podvižnik prepodobnosti ne treba da obraća pažnju na bilo šta slično: mi 
se, naime, ne uzdržavamo od takvih jela kao Judejci, [tj. fariseji], nego zbog uklanjanja od 
lakomog presićavanja. 

  

Poglavlje  26.  O  tome  da  izlazak  iz  manastira  onome  koji  teži  savršenstvu  neće  naneti 
nikakvu štetu. 

Podvižnik  koji  kaže  da  mu  štete  izlasci  i  putovanja  koja  se  preduzimaju  radi  nužnih 
zajedničkih potreba i koji stoga odustaje od izlazaka, još nije tačno shvatio poslušnost. On 
ne  zna  da  se  to  postignuće  ne  usavršava  takvom  glupošću.  Stoga,  neka  on  pogleda 
primere svetitelja koji su postizali savršenstvo u poslušnosti, ni malo ne protivrečeći i ne 
suprotstavljajući  se  ni  jednoj,  čak  ni  teško  ostvarivoj  naredbi.  Neka  se  tako  on  pouči 
savršenoj  poslušnosti.  A  ako  neko  zaista  trpi  štetu,  neka  ište  od  bratstva  da  se  za  njega 
moli  Bogu  i  neka  sam  sa  pouzdanom  nadom  od  Boga  izmoli  da  postane  prikladan  i 
koristan sasud za svako duhovno postignuće i telesno služenje dobrim delima. I, naravno, 
Onaj  koji  odobrava  revnost  onih  koji  traže  dobro,  daće  mu  snagu.  Jer,  On  sam  je 
zapovedio da se ište i rekao: Ištite, i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer, 
svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se (Mt.7,7‐8), i još, na drugom 
mestu: Ako li kome od vas nedostaje mudrosti, neka ište od Boga koji svima daje jednostavno i bez 
karanja,  i  daće  mu  se.  Ali  neka  ište  s  verom,  ne  sumnjajući  ništa  (Jk.1,5‐6).  I  uopšte,  u  svim 
slučajevima  u  kojima  um  odstupa  od  savršene  poslušnosti  ili  satana  postavlja  prepreke, 
slabeći  i  presecajući  prilježnost,  mi  treba  da  se,  koristeći  ovu  podršku,  molimo  Bogu  i 
tražimo  da  nam  bude  dato  obilje  postignuća,  da  se  telo  naše  prikuje  uz  strah  Božiji,  da 
razum  naš  postane  nerasejan  i  da  ga  nimalo  ne  obuzmu  telesne  želje  i  uživanja.  Jer, 
svetovne želje, koje u duši nastaju od maštanja razuma, proizvode najraznovrsniji nered u 
pomislima i čine nas lenjima za dobra dela. 

Stoga niko od nas ne treba odbija da svojim sudelovanjem posluži zajedničkim i nužnim 
telesnim potrebama, nego neka moli Boga da mu da snagu sudelovanja. Jer, ako svi budu 
odustali, ugledajući se na one koji su već odustali, ko će izvršiti ono što zahteva potreba? 
Osim toga, vredi da se tome poučimo i primerom. Vojnik, koji je nedavno stupio u neku 
jedinicu,  ne  nastoji  da  one  koji  služe  u  jedinici  priuči  svojim  [navikama],  nego  se  sam 
prilagođava  redu  i  običajima  koji  postoje  u  jedinici.  Zbog  toga  i  onaj  ko  se  priključi 
duhovnoj  zajednici  ne  treba  da  želi  da  članove  zajednice  privuče  svom  načinu  [života], 
nego da svoj način dovede u sklad sa običajima i pravilima zajednice. 

  

Poglavlje 27. O tome da podvižnik ne treba da ima posebno zanimanje. 

Podvižnik ni na kratko vreme ne treba da ima vlast da raspolaže sobom, tj. da se prepušta 
sopstvenim zanimanjima. Oruđe ne može da se pokreće bez majstora. Ni ud ne može ni na 
kratko vreme da se odvoji od čitavog tela ili da se pokrene bez volje unutarnjeg majstora i 
nadzornika  čitavog  tela.  Tako  ni  podvižnik  nema  pravo  da  nešto  čini  ili  izvršava  bez 
dozvole  nastojatelja.  Ukoliko,  pak,  kaže  da  usled  telesne  slabosti  nije  sposoban  da  izvrši 
ono što mu je naređeno, neka prepusti svom igumanu da ispita njegovu slabost. Uostalom, 
kada  promisli  o  onome  što  je  rečeno  u  Pismu,  i  sam  će  sebe  primoravati  na  izvršavanje 
naređenja.  Jer,  [on  može]  čuti  Pisma  kako  govori:  Još  se  ne  suprotstaviste  do  krvi  boreći  se 
protiv greha (Jev.12,4), i još, na drugom mestu: Stoga ispravite klonule ruke i oslabljena kolena 
(st. 12). 

  

Poglavlje 28. O tome da nastojatelj treba sa očinskom blagonaklonošću da uređuje ono 
što se tiče onih koji prebivaju u poslušnosti. 

I sam iguman, kao otac koji se stara o svojoj pravoj deci, treba da ispituje potrebe svakoga 
i, prema mogućnosti, da koristi odgovarajuće lečenje i zbrinjavanje. Svaki ud koji je zaista 
duševno  ili  telesno  zanemoćao  on  treba  da  podržava  sa  ljubavlju  i  blagonaklonošću 
svojstvenom ocu. 

  

Poglavlje  29.  O  tome  da  u  zajednici  podvižnika  ne  treba  da  postoje  posebna 
prijateljstva između dva ili tri brata. 

Bratija među sobom treba da imaju ljubav. Međutim, ne treba da dvojica ili trojica, složivši 
se,  uspostavljaju  posebne  prijateljske  veze.  Jer,  to  nije  ljubav,  nego  nered  i  podvajanje,  i 
pokazatelj  poročnosti  onih  koji  su  se  udružili.  Kad  bi  voleli  opšti  poredak,  oni  bi  imali 
opštu  i  jednaku  ljubav  prema  svima.  Međutim,  deleći  se  i  odvajajući  se,  oni  postaju 
zajednica  u  zajednici.  Stoga  je  takav  savez  prijateljstva  rđav:  njih  povezuje  nešto  što  se 
razlikuje  od  zajedničke  stvari,  nekakva  novina  protiv  vladajućeg  poretka.  Stoga  ne  treba 
dozvoljavati ni takve prijateljske veze, niti da neko iz ljubavi stupa u savez sa bratom koji 
želi  da  deluje  lukavo  i  da  krši  pravila  opšteg  poretka.  Svako  treba  da  bude  u  zajednici  i 
jedinstvu sa svima, sve dok se svi pridržavaju onoga što je dobro. Onoga, pak, ko poželi 
da  se  suprotstavi  vladajućem  ustrojstvu  i  da  privuče  brata,  zdravi  brat  treba  najdre 
nasamo da posavetuje, ukazujući mu na nezdrave pomisli. Ukoliko on ne želi da nasamo 
prihvati lečenje, treba pozvati i drugu, razboritiju bratiju da bi se izlečio, kao što je rečeno 
u sveštenom Jevanđelju: Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu (Mt.18,16). A 
ako  ni  njih  ne  posluša,  treba  o  njegovoj  duševnoj  bolesti  obavestiti  nastojatelja.  A  ako, 
najzad, ne prihvati ni savete nastojatelja, treba ga smatrati neznabošcem i carinikom, te ga, 
kao  ovcu  koja  je  zaražena,  proterati  iz  stada,  kako  i  ostale  ne  bi  zarazio  svojom  bolešću. 
Međutim,  ukoliko  niko  ne  može  imati  štete  od  lošeg  primera  (i  jedino  u  tom  slučaju), 
pošto  se  prethodno  iskoriste  pomenuta  sredstva,  treba  ostaviti  mesta  za  dugotrpljenje,  u 
nadi na ispravljanje. To dugotrpljenje će se sastojati u neodstranjivanju, a ne u ostavljanju 
bez saveta i urazumljivanja pravednim kaznama. 

  

Poglavlje 30. O tome da podvižnik ne treba da ište da bira odeću ili obuću. 

Mi ne treba da za sebe želimo bolju odeću ili obuću. Naprotiv, treba da biramo najprostiju, 
kako  bismo  i  u  tome  pokazali  smirenoumlje,  te  kako  ne  bismo  ispoljili  naklonost  prema 
raskoši,  samoljublju  i  nebratoljublju.  Jer,  onaj  ko  zahteva  prvenstvo  otpada  od  ljubavi  i 
smirenoumlja. 

  

Poglavlje  31.  O  tome  da  nastojatelj  treba  svoje  naredbe  da  usklađuje  sa  telesnim 
snagama podređenih, i o onima koji prikrivaju svoje snage. 

Nastojatelj  treba  da  vodi  računa  da  ne  daje  naređenja  koja  premašuju  snagu  tela,  da 
nemoćnoga  ne  bi  doveo  do  suprotstavljanja.  Kao  otac  koji  je  podjednako  blagonaklon  i 
blizak  svima,  on  treba  da  uzme  u  obzir  telesne  snage  svakoga  i  u  skladu  sa  njima  da 
odmerava i raspoređuje svoje naredbe. Međutim, najvećoj osudi se izlažu oni koji, imajući 
telesnu snagu od Boga, odbijaju [naredbe], besramno obmanjujući nastojatelje. Nastojatelj 
navlači  na  sebe  veliku  i  nepodnošljivu  nevolju  ukoliko  zataji  talant  govora  i  ukoliko 
svakome unapred ne objavi o maču koji će suditi grehu. Neuporedivo, pak, veću nevolju 
navlači  na  sebe  onaj  ko  krije  telesnu  snagu koju  je  dobio  od  Boga  radi  opšte  koristi,  i  ne 
koristi je. 
  

Poglavlje 32. O tome da bratija ne treba da se žaloste kada se nemoćnima daje pošteda. 

Bratija  ne  treba  da  se  žaloste  i  ljute  ukoliko  nastojatelj  nejakima  određuje  službu  koja 
odgovara  njihovim  moćima,  dajući  im  poštedu  po  potrebi.  Naprotiv,  one  kojima  je 
potrebna  pošteda  snažniji  treba  da  štede  kao  slabe  udove,  pokazujući  na  taj  način 
duhovnu ljubav. Noga u telu se ne buni protiv ruke, i ne primorava je na svoje poslove, 
kao  što  ni  čitava  ruka  ne  prevaljuje  na  mali  prst  teret  svoga  posla.  Naprotiv,  svaki  ud 
deluje  snagom  kaju  mu  je  dala  priroda,  podupirući  slabe  udove.  Ukoliko  se  takav  red 
bude  poštovao  u  duhovnoj  zajednici,  pokazaće  se  da  smo  zaista  telo  Hristovo  i  udovi 
ponaosob (1.Kor.12,27), koji uvek čuvaju sklad sjedinjenja i spokojno međusobno jedinstvo. 

  

Poglavlje  33.  O  tome  da  nastojatelji  ne  treba  da  ohrabruju  podvižnike  koji  napuštaju 
svoje sabranje, niti da ih primaju u zajednicu života. 

Igumani duhovnih zajednica treba da deluju u duhu uzajamne blagonaklonosti. Brinući se 
jedan o drugome, oni ne treba da razaraju ono što su drugi odlučili, niti da jednostavno i 
nepromišljeno  primaju  one  koji  napuštaju  druga  bratstva.  Inače  će  nastati  potpuna 
pometnja,  rastrojstvo  i  razaranje  duhovnog  dela.  Najrazumniji  među  bratijom  pouzdano 
prebivaju  u  dobru,  obuzdavajući  se  strahom  Božijim,  dok  lenje  i  lakomislene  ka  dobru 
vodi i usmerava ljudski stid i prinuda koju im ljudi nameću. Ako vidi da nekažnjeno može 
da izbegne napore koji su mu određeni u zajednici koju je jednom izabrao, lakomisleni će 
preći u drugu i živeti bez nadzora i uzdržanja. On će stoga lako raskinuti savez, ali će onaj 
koji  ga  brzopleto  prihvati  biti  odgovoran  za  njegovu  propast.  I  ukoliko  se  takvo  zlo 
umnoži, i oni koji dobro hode pravim i pravednim putem počeće da skreću, te će propast 
svih  da  padne  na  [teret]  onoga  ko  daje  povod  za  takve  prestupe.  Dakle,  da  se  to  ne  bi 
dogodilo,  one koji napuštaju svoju  bratiju treba da poučimo  i vraćamo onamo odakle  su 
došli. Ukoliko nas, pak, ne poslušaju, mi ćemo ih se čuvati i uklanjati od njih, izbegavajući 
susrete  sa  njima.  Isto  ćemo  savetovati  i  svoj  braći.  Tim  odbacivanjem  će  se  ili  sami 
opametiti  i  vratiti  u  svoje  stado  i  pod  zaštitu  pastira  koga  su  ostavili,  ili  će  se,  ukoliko 
ostanu  uporni  u  odbacivanju  duhovnoga  opštenja,  u  najmanju  ruku  ostali  poučiti 
njihovim  primerom.  Videći,  naime,  kako  ih  se  gnušaju  i  čuvajući  se  sramote,  ostali  će  se 
pobojati da ih podražavaju. 

Da  bih  vam,  pak,  pokazao  da  to  nisu  moje  reči,  nego  delatna  slova  Duha,  navešću  vam 
Pavlove  reči.  U  njima  on  prekoreva  one  koji  ne  žive  uzdržano,  i  podvrgava  kaznama 
pijanice  i  opadače:  A  ako  ko  bludnik,  ili  opadač,  ili  pijanica  ‐  sa  takvim  zajedno  i  da  ne  jedete 
(1.Kor.5,11).  I  na  drugom  mestu,  upozoravajući  na  one  koji  ne  rade  ššta,  a  u  sve  se  mešaju 
(2.Sol.Z,11), on kaže: Toga obeležite, i ne družite se s njim (st. 14). Svakome je, pak očigledno 
da onaj ko krši zavete date Duhu čini gore od opadača, pijanica i onih koji provode život u 
neradu.  Prema  tome,  sama  Reč  [Božija]  nas  uverava  da  onima  koji  razaraju  duhovni 
poredak zabranimo i onemogućimo svaku vezu sa onima koji ga čuvaju. Odvajanje brata 
je opravdano samo po odluci nastojatelja, radi uređenja [manastirskih] stvari. 

  

Poglavlje  34.  O  tome  da  podvižnik  koji  živi  u  zajednici  ne  treba  da  stiče  bilo  šta 
veštastveno kao svojinu. 

Podvižnik  koji  stupa  u  zajednicu  koju  smo  opisali  treba  da  bude  slobodan  od  svakog 
posedovanja veštastvenih stvari.  Jer, ukoliko to ne ispuni, tj. ukoliko stiče svojinu, on  će, 
najpre,  narušiti  pravilo  opštežića, a onda će protiv  sebe izneti  najjači  dokaz neverovanja, 
budući da ne veruje da će Bog nahraniti one koji su se okupili u Njegovo ime. On ne sluša 
ni  proroka  Davida,  koji  kaže:  Bejah  mlad  i  ostareh,  i  ne  videh  pravednika  ostavljena,  ni  dece 
njegove  da  prose  hleba  (Ps.36,25),  bilo  mislenog  hleba  razumevanja,  bilo  čulnog  hleba,  koji 
hrani telo. Hristos je tamo gde su dva ili tri sabrana u ime Njegovo (Mt.18,20). On je utoliko 
pre  tamo  gde  je  sabor  mnogobrojniji  i  mnogoljudniji.  Prema  tome,  mi  nećemo  imati 
nedostatka  u  onome  što  nam  je  neophodno,  budući  da  je  Hristos  sa  nama  (kao  što  ni 
Izrailjci  u  pustinji  nisu  oskudevali  u  onome  što  im  je  bilo  potrebno),  ili  ćemo,  ako  se 
nedostatak  i  dogodi  radi  našeg  ispitivanja,  radije  podnositi  oskudicu  i  biti  sa  Hristom, 
negoli  izvan  zajednice  sa  Njim  imati  za  život  svega  u  izobilju.  Šteta,  pak,  od  sticanja 
svojine se ne završava na tome, nego ide i dalje. Jer, onaj ko nastoji da ima bilo šta svoje ne 
misli ni na šta drugo nego na odvajanje i otpadništvo. Ako, pak, to nema u vidu, zašto bi 
mu  bila  potrebna  svojina:  on  treba,  naime,  da  zna  da  sluge  Hristove,  po  blagodati 
Njegovoj,  uvek  u  izobilju  imaju  svega  što  im  je  potrebno.  Stoga  je  jasno  da  takav  čovek 
pomišlja  o  otpadanju  i  ubijanju  svoje  sopstvene  duše:  zbog  nekoliko  novčića  on  izdaje 
svoje  sopstveno  spasenje  i  postaje  (dozvolite  da  se  izrazim  malo  smelije)  drugi  Juda, 
počevši sa krađom (budući da je lična svojina krađa) i završivši sa izdajom. Jer, i on izdaje 
reč istine, kao Juda ‐ Gospoda. Pravilo našeg života je da se ne odvajamo od zajednice sa 
kojom smo se sjedinili, da ne stičemo ništa kao svojinu i uopšte  da ne činimo ništa tajno 
što,  na  štetu  bratije,  služi  kao  loš  primer  za  one  koji  se  spasavaju.  Kako,  dakle,  da  ne 
izneveri reč istine i da ne postane drugi Juda (na svoj način izdajući istinu) onaj ko prezre 
strah  Božiji  i  postavke  Svetog  Duha,  smišljajući  najpre  otimačinu  (budući  da  sticati  u 
vlasništvo bilo šta i bilo sa koje strane jeste otimačina), a zatim i otpadništvo i odlučenje? 
Stoga  na  svaki  način  treba  da  izbegavamo  sticanje  bilo  čega  u  svoje  vlasništvo,  tj.  preko 
onoga što se dobija za sve zajedno. Treba, dakle, da pazimo da razum ne oskrnavimo time. 
Osim  toga,  mi  treba  da  čistimo  unutarnjeg  čoveka  i  od  svake  poročnosti,  tj.  najpre  od 
nečistih  i  lukavih  pomisli,  kojima  se  pomračuje  unutarnje  prebivalište  Duha,  a  zatim  i 
podlosti, licemerja, zavisti i svadljivosti, kojima se u korenu čupa ljubav i Bog udaljuje iz 
duše.  Jer,  ako  je  Bog  ljubav  (1Jn.4,8),  onaj  ko  u  sebi  nema  ljubavi  ujedno  ostaje  bez 
Božanstvene blagodati. 
Čuvajući, dakle, svoju dušu u svakom smirenoumlju, u osvećenju i u spremnosti na dobra 
dela,  svako  treba  da  u  sadašnjosti  usredsredi  pomisli,  vodeći  računa  da  u  nečemu  ne 
odstupi od volje Božije i da ne prekine započeti način života. Jer, takvo duševno stanje nas 
spasava od svakog maštanja i čini da blagočastivo i sa čvrstim razborom dolazimo u sklad 
sa  svim  što  je  dobro.  Mi  najpre  u  duši  treba  da  utvrdimo  [misao]  da  je  Bog  dobar  i 
uzročnik  svakoga  dobra,  i  ni  jednoga  zla,  premda  nas,  radi  popravke,  i  sustižu  gorki 
lekovi.  Kao lekar  ljudskih duša, Bog prema  osobinama  bolesti odmerava  i jačinu  lečenja, 
kako  bi,  po  potrebi,  očistio  zlo  koje  je  duboko  prodrlo.  Znajući  to  jasno,  uvek  ćemo  biti 
zahvalni,  pa  makar  iskusili  i  jako  lečenje,  koje  čisti  od  nemarnosti.  Međutim,  trpeljivo 
podnošenje iskušenja i ispitivanja svojstveno je samo malom broju ljudi, tj. samo onima što 
su nalik na Avraama. Eto, dakle, šta je Božija blagodat uputila smirenju našeg razuma radi 
pouke vama, koji ste zavoleli zajednički život. Kao što je beseda pokazala, i kao što je moj 
razum  uveren,  ljudi  neće  pronaći  ni  jednu  vrstu  života  koja  bi  bila  tako  svetla,  prijatna  i 
uzvišena.  Ja  sam,  koliko  sam  mogao,  ponudio  pouku  i  onima  koji  žive  usamljeničkim 
životom.  Doduše,  i  jedni  i  drugi  imaju  isti  cilj,  tj.  da  ugode  Hristu.  Stoga  su  im  i  pravila 
međusobno srodna. Stoga obratimo pažnju i na besedu koja je njima upućena. Jer, možda 
će se i odatle steći nešto korisno, što će doprineti da ovaj način života postane još blistaviji 
i ukrašeniji. 

  

Sa ruskog Nebojša Kovačević 

  

Sveti Vasilije Veliki, ʺTragom jevanđelskog podvigaʺ, Hilandar 1999.